ИНТЕРВЈУ: ОГЊЕН ВЛАЧИНА, приповедач

Завичајно и универзално

Сматрам да уметност мора да буде искрена, понекад и брутално искрена, да заболи оног ко чита, па и оног који пише

(Фото лична архива)

Народна библиотека „Ћирило и Методије” у Приједору објавила је недавно књигу кратких прича и записа Огњена Влачине (1978) под насловом „Таландара”. Рођени Приједорчанин, Влачина је животом везан за Београд, а последњих година пажњу је на себе скретао чланцима, репортажама и причама објављиваним на читаним и цитираним порталима у крајевима које већ дуго називамо „регионом”, а који су, заправо, (екс)југословенски терен.

Књига „Таландара”, обимом невелика, али садржајем врло разноврсна и богата, била је повод за разговор са аутором.

„Дневник једног студента или Несавршена” из 2009. године – ту књигу Милан Милошевић, аутор предговора за збирку прича „Таландара”, помиње као ваш „већ заборављени првенац”. Какав је данас ваш однос према том првенцу, или је можда он, као прво маче, у воду бачен, па сад заправо „Таландару” доживљавате као прави старт?

Наш народ има две добре изреке, које су суштински супротне: По јутру се дан познаје и Први мачићи се у воду бацају. Не бих овде користио ниједну јер сматрам да аутору није лако да се одреди према свом делу. Поменути првенац је, наравно, могао бити бољи, али да не судимо престрого. Независно од тога, „Таландара” као прозно дело заиста је квалитативни искорак у мом писању и један нови, мали почетак.

Чињеница је да вас често називају „завичајним писцем”. Какав је ваш однос према таквој одредници? Да ли вас спутава, ограничава, или вам, можда, импонује?

Бити завичајни писац можда и није тако лоше, поготово имајући у виду да својим завичајем сматрам готово читаву бившу Југославију. То данас испада велико географско пространство. Апсолутно ми не смета како ме људи називају, док год је то пристојно. Битно је да ауторово дело живи и да се чита – то сматрам најважнијом одредницом.

Шта је за вас, у најкраћем, Београд, а шта Приједор?

Београд је моја породица, месар и рибар са Душановца, Ада Циганлија, Авала и буразери ауто-механичари из Рипња, лопта за мали фудбал, карирани кафански столњак, пријатељи и кумови, Шумице, непрестана саобраћајна гужва… Приједор је травнати фудбалски терен, моји родитељи, Сана, пријатељи, Радетића кула, песма и ојкача, приједорска гимназија, ветрић изнад Пашинца, фамилија…

Ваша књига пуна је имена, ликова, људи који се неретко помињу не само именом, презименом, надимком, него и адресом. Јесте ли икад страховали да ћете, пишући тако, некога можда повредити, да ће некога обузети нелагода док вас буде читао?

Тек ми је мајка после читања скренула пажњу на неки детаљ о томе, али мишљења сам да уметност мора да буде искрена, понекад и брутално искрена, да заболи оног ко чита, па и онога ко пише. Ако читалац осети да је то истина, вероваће ти и разумеће поруку коју шаљеш. Надам се, свакако, да никог нећу повредити својим писањем. У књизи има веродостојних чињеница, али има и пуно оних које су домаштане, измишљене, па су те две категорије испреплетене и нераскидиве у мом делу.

Имате ли романсијерске претензије, или вас кратка прича као форма испуњава?

Имам жељу и намеру да наставим да пишем. Где ће ме то тачно одвести, видећемо. Одавно имам скициран роман, али нису се стекли услови да наставим рад на њему. Лакше ми је да пишем кратку форму због исцепканог времена које имам на располагању. Такође, због текуће „битке за пажњу”, модерни човек лакше прихвата и разуме кратку форму, па је и то аргумент у прилог концепта прича или записа. 

Аутор и приређивач интервјуа: Владимир Д. Јанковић