Писма из Бгда, текст бр.3 ФЕСТО, ФЕСТО

• Каснимо, каснимо, … пожури! – усплахирено говори она.
• Ма дај, опуштено – он одговара лијено и ноншалантно.

Неколико минута након тога, провлаче се између гломазних наслоњача држећи се за руке. Врховима прстију. На крају само јагодицама.

• Опростите, извините – шапуће она, скраћеног даха од дуготрајне ужурбаности.

Снага јој је на измаку и кад се стровалила у удобно, тепецирано сједало, као да се поново родила.

Шушкајући јакном и свлачећи рукаве на скраћеном маневарском простору, окренула се очигледно задовољна, те га цокила га у велики мушки носингер. Он се једва примјетно набрао обрвама, као изненађен, па промрмљао баритоном храпавим од трагова шлајма – хајде, хајде, почиње филм. –

У реду иза њих, двоје младих је гладно кусало кесетину кокица. Звук гужвања папира се смањивао и тон пројекције филма је облио салу.

Почиње.

****

Када би ФЕСТ имао мирис, он би подсјећао на прољеће. Зависи од године до године, али кад се филмови ушуњају у град, јасан је знак да консонатни тонови најљепшег годишњег доба долазе и нема назад. Осим прољетне малаксалости коју већина житеља осјећа, оптимизам и буђење радости је друго осјећање које надолази. У почетку тихо и из другог плана, а онда незаустављиво, готово оркански, плимни талас осваја све кутке града и срца његових тренутних житеља. Поплава љубави и наде наступа за оне што су претекли зиму, све мање хладну и све више ћудљиву.

Ноздрве се шире да удахну дашак чистог прољетног ваздуха јер је кошава очистила град. Коначно.

Сцена је спремна.

***

Сваки студент у Београду интуитивно зна да је присуство макар једној од филмских пројекција на ФЕСТ-у знак да си жив, да постојиш у великом граду и поносно припадаш генерацији слободних и мислећих људи. И повољне цијене карата кумују томе, па обични људи свих материјалних статуса могу себи приуштити ово задовољство. Тај шаролики Београд који покуља по силним дворанама те шармира, запањи и на кратко постиди јер видиш каквих сјајних и културних људи има. Мора се још учити, читати, гледати, односно културно се ваздизати.

Сијевају потпетице на керамичким плочама, чује се граја и жамор, људи излазе и улазе у предворје, налазе се са пријатељима које дуго нису срели, пуцају селфије испред улазних објава. Живо је, гргоља. Дом синдиката, Сава центар, Дом омладине и дворана ДКЦ су кичмене локације на којима станује овај пелцер.

Дио грађанског васпитања у пракси. Филмови, представе, концерти. Триптих неформалне едукације од екстремне важности. Форматирање личности. Критичке.

Овако зрео са 51. годином, фестивал је претурио свашта. Бурна географија на којој живимо није мимоишла ни њега. Носи ожиљке, али траје и не да се душманима. И у бившој земљи је то био један од кључних културних догађаја године. Данас на њему не видимо свјетске фаце попут Кирка Дагласа или Џонија Депа, али ФЕСТ опстаје у пристојности и актуелности. Носи ту жеравицу која чува наду да ће опет бљеснути свјетском филмском позорницом.

Ако би ФЕСТ имао лице, он би најприје личио на незаборавног Небојшу Ђукелића чија су појава, ерудиција и заразни шарм неизбрисиво проткани у филмаџијску традицију града. Рецимо, његове интересантне „Хронике ФЕСТ-а“ су својеврсна додатна настава за све поштоваоце седме умјетности, како рече Луна Лу. Многи га памте са малих  екрана као доброг духа ФЕСТ-а и позитивог вајба која га прати. Недавно је на фестивалу установљена и награда која носи његово име, што је вриједно помена.

Господин Југослав Пантелић као умјетнички директор и његов тим су у последњих неколико година лучоноше фестивала. Оснивач ФЕСТ-а је филмски критичар и публициста Милован Чолић који је доживио деведесету годину. И он је засигурно једно од многобројних и драгих лица фестивала.

***

Сама важност ФЕСТ-а може да се огледа и у чињеници да се својевремено београдска публика премијерно упознавала са филмовима највећих редитеља тог доба – Тео Ангелопулос, Боб Рафелсон, Вим Вендерс, Херцог, Кишловски и други.

Први је можда био и посебно спектакуларан са филмовима „Одисеја у свемиру“ Стенлија Кјубрика, „Голи у седлу“ Дениса Хопера и осталима. Довољно је поменути да се овом низу великих редитеља придружује Луис Буњуел (у Србији можда најпознатији по репликама А. Берчека из домаћег остварења Национална Класа), Живојин Павловић, а касније и Марчело Мастројани, Бернардо Бертолучи, Милош Форман, Kопола као и глумци попут Харви Кајтела, Роберт Де Нира, Софије Лорен и Катрин Данев.

Једна невјероватна листа безбројних познатих фаца по квалитету и обиму за било који филмски и фестивалски догађај на свијету.

***

Има ту још нешто. ФЕСТ најчешће завршава у марту, а у том мјесецу је све бурно и превртљиво. Хучи, као крај кањона какве дивне ријеке.

Србија памти прве велике демонстрације опозиције 9.марта 1991., затим почетак НАТО бомбардовања 24. марта 1999. године, уморство Ђинђића 12. марта 2003., Слобину смрт 11. марта 2006. Пред почетак 2. светског рата одржане су и демонстрације против приступања Краљевине Југославије Тројном пакту 27. марта и тако даље.

Надам се да нас трагичне мартовске Иде из старог Рима ове године заобилазе, мада ово око Косова и Метохије на слути на добро.

***

Када данас размишљам о ФЕСТ-у и Београду, фокус је на драгим људима раштрканим земаљском куглом, а који су екс-житељи Белог Града. Већини је остао заривен у животни ДНК. Има људи и диљем Балкана који снажно воле овај град.

Ако се неко од њих само на тренутак може замислити у једној од актуелних кино оператерских сала (па чак и у оним омраженима у Београду на води) и поново осјетити јединствен дах живота, љубави и захвалности, онда овај запис има смисла.

Нека вас овогодишњи ФЕСТ-ов слоган прати гдје год да сте и шта год радите – Страст живота!

Упркос свему.

Огуман, март 2023.