Некада је прољеће незванично оглашавано по граду тако што се из полуотворених прозора аутомобила орила својеврсна Чолина химна – Април у Београду. Виолине, оптимизам и љубав. Неопходни састојци сабрани на једном мјесту.
Данас је другачије. Долазак прољећа је означен обавезном замјеном зимских са љетним гумама на четвороточкашима. Урбани граничник којим се мјери проток времена. Законска норма и ритам живота. Дешава се сваких шест мјесеци отприлике, у зависности ко је колико педантан. Педанто, што би рекао мој друг Тути.
Настаје фрка јер су вулканизери диљем града одједном презаузети. Сатима се чека ред, ако немаш заказано унапријед. О боже, каква гњаважа и губитак времена. А мора се. Гдје ли ми је Бајага да ову урбану муку опјева?
Тигар, тигар, Мишелин, гуд јир, хенкок, ласса (a није Пабло) …
******
Кажу да је дух Београда замро и да се град посељачио заједно са осиромашеним друштвом. Има истине. Посебно разара инвеститорски урбанизам, али ваљда ће му народ дохакати некако.
Испод бетонске пломбе је гнојни џеп. Урбанистички болестан, град је отекао, набубрио. Пред пуцање.
Постоје џепови нормалности којих се очајнички држим, као пијан плота, као писац насликаних ријечи. Ако се пустим, врти ми се у глави. Етичка вртешка.
Прије пар година, док сам нервозан к’о пас размишљао како да јебене гуме оправим уз што мање цимања, одлучих се да након посјете тасту направим истраживачки круг по Рипњу, приградском насељу Београда и ту окушам вулканизерску срићу. Неки би рекли да је то пуки случај, али слутим да ме Господ водио до неупадљиве лимене табле и ауто-мајсторске радионице.
На трагу најјачих епизода са Зораном Радмиловићем и серијом Приче из радионице, отворио ми се један непознати, шаролики свијет. Осликан металним стегама, кључевима и дизалицама.
Нисам очекив’оо, што вели Радован тхе трећи.
****
Браћа И. и Б. су све, само не стандардни аутомеханичари. Не знам ко је старији, али у разговору сазнајем да су наступали са бендом. Један је бубњар, а други гитариста, контрабасиста, пјевач. Одушевљен сам. Мој фах, мислим се. Корона је углавном растурила ове музичке формације. Сада се раштркани музички пјешадинци поново консолидују. У музичке чете.
Дуго су наступали са културно-умјетничким друштвом, па познајемо пуно истих људи, пјевача, играча. Није то превелик, али јесте посебан и чаробан свијет: Абрашевић, Лола, Шпанац, Крсманац, Градимир, Цветковић, …
Замислите средовјечног стаклара на селу који феноменално пјева староградску музику и снима спотове или софтвераша што профи ђуска фолклор. Каква егзотика. Као кад палме њишу гране.
Логицирам и закључујем, без сумње они су – српски Блуз Брадерс.
Вриједни људи Београда. Његов кајмак.
***
И док ми, више успут него што је то централна ствар сусрета, бучно мијењају пнеуматике, приче се нижу. Б. предњачи у реторици. Инжињер, уз заобљени осмијех затегнутог лица, ниже анегдоте. Скували су ми и кафу. Домаћински, како треба.
Пловимо причом о Студију Б гдје је почињао као клинац да шегртује и ради као помоћно техничко особље. Тада је то било нешто другачије у односу на ово данас. Бјеше то медиј Душка Радовића и симбол правог, врцавог Београда. Добре цице које ту раде, рођак као технички директор и феноменални новинари Ђоко Вјештица, Душко Радовић и остали. Шарада живота, младости и искушења. Старт из снова.
Прекида нас прегласни звук скидања гуме са фелне, па се брзометно шалтамо на слике са телефона. У стручној посјети централи Ред Була сликало се кришом. Непрецизне фотографије, али се виде дијелови мотора и шасија, механичарски простор. Забрањено воће и мирис бензина, још увијек.
Питају ме затим како је таст и причају како је навраћао прије пар дана. Чудом се чуде откуд Крајишник у њиховим крајевима. Кажу, оштар је и виталан још. Права сабља.
Онда пропитују како је радити у ИКЕА-и, па снисходљиво кажу шта су чули да се шушка за плате које дајемо. Брзо вергламо на другу тему о избору намјештаја који је солидан. Однос цијена – квалитет као најбољи на тржишту, тренутно. Поменемо и драгу колегиницу Цецилију што живи у Рипњу, а код њих одржава аутомобил. Фиат пунто, мало коришћен, а његован.
Бистримо гдје нам раде супруге, па се један жали како је његова остала без посла у стакларској индустрији. Било посла, лове и онда – цап. Оде све у мајчину, за тили час. Неста интереса, неста коректности.
У близини су и некадашњи остаци једног дела МИНЕЛ-а, југословенског индустријског гиганта. Данас, од неколико хала, само је један дио приватизован и релативно успјешно ради. Прије тога се десило неколико неуспјешних приватизација, муљања, препродаја са многим умијешаним званичницима. Чак и неки тадашњи министри. Све то без судског епилога, наравно. Нема правог развоја индустрије, констатујем са младим комшијом који вози трактор и запослен је у селу. Ћале му је дијабетичар на инсулину, али још је напољу, ради око куће.
Сјетим се и да у насељу живе и сјајни момци што тренирају баскет са мојим клињом, па лоцирамо родитеље и констатујемо да су добри и племенити људи. Ријеткост данашњице.
****
Финале приче стиже из Иванова, малог села крај Панчева. Одатле старија госпођа понекад донесе десет комада јаја мојој супрузи, а својој лекарки. Игром случаја, одатле потиче и млада госпођица која се отиснула у бели свет, па у необичном слиједу догађаја „закевила“ са Џоелом Ембидом, једним од најактуелнијих и најпознатијих НБА кошаркаша. Непровјерена прича каже да је пријетила му тужбом за алиментацију у мјесечном износу од 75к УСД. Данас је то сретан брак са пуно дјеце, кажу кулоари.
Приповједање се наставља детаљима да је само раскошно вјенчање коштало око 3 милиона УСД, а одржало се на монденском италијанском острву Капри, гдје је 150-200 гостију стигло директно из Иванова. Младенци су инсистирали да се поклони не доносе, па су се шаролики гости довијали како да угоде људима који у материјалном смислу имају све и не могу логистиком пребацивати добијене поклоне за Америку. Било је фрктања што се гостопримство не може узвратити традиционалним захватима.
Свадбени триптих завршава тако што се металостругар из Рипња са просјечном платом од 600 еура дружи на милионској јахти са Џоеловим ћалетом и френдовима. Крстаре, пију шампањац и смеју се као луди на брашно.
Прекосутра ће наш пулен поново у трошну фабричку халу, а Амери на своје богаташке рутине.
Само живот може да намјести овакве амплитуде. Урађен ЦТ са контрастом.
Контрапункт.
***
Ријеч о овом, ријеч о оном и ауто је спреман. Није ферари, али послужиће.
Кафа попијена. Осмијех на лицу. Договарамо се о заједничкој свирци која се никад неће десити.
И то је Београд данас.
Његов љепши дио који мора наставити да живи. Онај што се не види од загађења – духовног и материјалног, а ту је. Присутан!
Прозор аутомобила је отворен. У лаганом ђиру се враћам кући. Прољеће мами.
Са радио Лоле туче Весна Змијанац и ванвременски хит – Кад замиришу јорговани-.
Није све тако црно …
Огуман, Април (о Нил) 2023
Pripovijesti Belog Grada, zbirka priča o današnjem Beogradu 