Радовао сам се мају као мало дијете. Неколико дана празника, онда прољеће и лијепо вријеме, Ђурђевдан. Па опичим нови текст који сам уживајући опремао неколико седмица. Брк се смијао само на помисао слатке теме коју обрађујем.
И онда пуцњи.
Шок. Невјерица.
Безмјерна туга и бол. Продужена празнина, затим депресија.
Све је одједном стало.
Тишина.
***
Како рече џез музичар Демоња, након објављених слика у медијима – бол оца Кобиљског је и моја бол. Бол сваког нормалног родитеља – без задршке.
Страшна, дубоко трагична и потресна.
Таква да те прогута сасвим.
Црна рупа.
Свако од трагично настрадале дјеце је моје дијете. Крик је до неба. Минут неба је мутан, пурпуран.
Црвене су очи, потрошене сузама.
Бијела кала.
***
Човјек је плашљиво и крхко биће. Један од мојих највећих страхова је друштво које је дубоко поларизовано, корумпирано и окоштало, те да на таквом мјесту подижем дјецу. Супруга зна да сам се у протеклих неколико година бунио у школи, тражио да се среди игралиште и направи амфитеатар у шумици школског дворишта, борио са кошаркашким тренером да не вријеђа дјечаке од 14 година (како имају мала муда) и слично. Прије тога, бунио сам се на послу – распустио одјељење у приватној банци када су нам на муфте отпустили колегиницу и изложио се ризику отказа, тој страшној гиљотини човјека упетљаног у челичне нити капитализма и кредита. Нисам ћутао, али нисам ни успио да промјеним поредак ствари.
Вјероватно због тога, али и недостатка потребне снисходљивости, такође нисам успио да се попнем у хијерархији корпоративног капитализма.
Кога брига за поразе и разочарања маторог човјека.
Етика, солидарност, заједница и јавни интерес су напросто постале депласиране вриједности другог или чак трећег плана садашњости. Непримјетно, постао сам аутсајдер, уз море других на нашем поднебљу.
Море аутсајдера рађа несрећу. Велико море, велика несрећа.
Губећи битку, нисмо ни примјетили да нам се иза леђа ушуњао непријатељ и ударио гдје смо најосјетљивији и најтањи – на дјецу, односно на саму будућност. Није више у питању наша генерација већ је на талону сам живот. Икаква перспектива.
Одступнице нема.
Дјеца углавном нису осјетила повремене благодати релативне једнакости социјализма него од старта живе тик – ток дјетињство, својеврсну саможивост и екранску зависност. Ми родитељи углавном смо у трци за егзистенцијом и што бољим материјалним позицијама, док су дјеца изложена разним утицајима – што добрим, што токсичним. Немају формирану критичку свијест да их преиспитују и умање утицај. То се заборавља или занемарује.
Виде и оно што им лоши мас медији сервирају – индивидуaлност без одговорности, односно, све за мене са што мање труда или утрошка. Сви би да живе опортуно, као најпознатији ју тјубери или тик-токери. ‘Леба без мотике је својеврсни знак данашњих млађих генерација, али они тамо нису стигли без наше помоћи. Ми смо кумови тог болног процеса. Трагедија нашег пораза.
Агресивне и репресивне локалне политике, чија је једина сврха одржање постојећих квази-елита на власти, такође су потпомогле да склизнемо у пропаст. Само ми, а вас остале ко јебе и не-дирај-ништа-политика, доћи ће још гори иза овога.
„Сељаче, гољо, ти си прах на поду,
Тегли и вуци и у јарму скапај!“
је политика скицирана стиховима ванвременог Алексе Шантића која нас је морално и демографски ошурила. До голе коже.
Апсолутно не чуде невјероватно многољудни и дивни протести у Београду јер је друштво дотакло дно и избор је јасан, отприлике као на Кајмакчалану 1916. године – или ћемо покушати да спасемо што се од нас као народа спасити може или нас неће бити.
Изгледа да су се дигли капетан Кука и мотика.
***
Године запуштања и урушавања друштва довели су до незампаћених трагедија. Дјеца убијају дјецу. Напросто је невјероватно шта пишем.
На дјелу је образовна деструкција, како је то лијепо дефинисао профа Рефик Шећибовић који каже да су друштва данас опсједнута деструкцијом у различитим облицима. Поготово у животу З-ет генерације која ју је апсорбовала кроз медије, друштвене мреже и видео игрице. Уз помоћ нових технологија добијени су садржаји без емоција, са насиљем као нормалним видом живота. Најчешће се показивало у виртуелном свету, као и међусобним односима у школи.
Са друге стране, „окамењена“ и статична основна школа без мотивације и јасних смјерница у односима између ученика, као и чудним односима инстутуције, ученика, родитеља и наставника, направили су образовног „франкештајна“, изгубљеног у времену и простору. Моја два сина су похађала исту основну школу и кроз блиске генерације се могло видјети како квалитет образовања, морала, заједнице пада и пада у бездан. Слободан пад. Гравитација.
У земљи купљених диплома, страначки постављених директора и некомпетентних државних службеника, племенита професија наставника и професора је деградирана до бесмисла. Тешко и за леба зараде. Жртве су система.
У оваквим бруталним маказама судбине, ни здрава породица не помаже у потпуности.
Нема инстант рјешења.
***
Јасна слика као свјеже јутро је пред очима – друштво почиње одмах да се мијења изнутра, по дубини или смо као народ завршили своје.
Капут.
Тешко да 18 невиних жртава у два дана икако могу да донесу нешто добро, али импулс да грађани Србије уједињени устану против сваке врсте насиља – медијског, отвореног и прикривеног, јавног и политичког, социјалног и полног, навијачког и породичног, може да буде клица промјене.
Треба нам. Очајнички.
И још нешто, палећи свијећу са сином и супругом испред школе „Рибникар“, схватам да пристојна и нормална Србија још постоји. Не знам како ту масу да одклобучимо и истакнемо на површину, али то је ријека људи која у мимоходу достојанствено жали и испраћа своју дјецу.
Србија у превеликом болу, поносна и културна.
То је отаџбина за коју се вриједи борити.
И живот не жалити.
Нека нам је Бог у помоћи, јеб’о те контрамитинг …
Огуман, мај 2023.
Pripovijesti Belog Grada, zbirka priča o današnjem Beogradu 