Писма из Бгда бр.7 – Раднички или бајка са Крста

Крст је одувијек био симбол распећа и људске голготе. Ознака борбе и мучних, али и радосних дешавања. Код неких можда буди и негативна осјећања.

Црвени Возарeв крст је споменик за који кажу да га је подигао познати београдски књижар и штампар Глигорије Возаревић још 1847. године. Неки извори тврде и да је ту погинуо возар шпедитер и да су му другови подигли крст у знак сјећања. Данас је то споменик културе, а сматра се првим јавним спомеником у Београду. Обновљен је 1933. године у црвеном вјештачком камену и по њему је једно ново насеље добило назив – Црвени Крст.

***

Да би разумјели генезу Црвеног Крста, добро је да се прочита књига прослављеног редитеља Горана Марковића – Мале тајне у којој нам доноси причу о доласку родитеља, чувених глумаца Оливере и Радета Марковића, у новоосновано Београдско драмско позориште на Крсту након краја 2. свјетског рата. Нико од важнијих глумаца није хтио да иде у тада далеку периферију оцртану трошном калдрмом и вијугавим ливадама около Београда.

Ту негдје у близини, само две, три деценије раније, на првом спрату Грађанско-занатске школе, 20. априла 1920. године рођен је Београдски раднички спортски клуб, прво такво друштво у Србији и једно од првих у свијету.

***

У напону нове, велике социјалистичке државе и расту главног града, Црвени Крст и Чубура постају урбана чворишта нових генерација. Данас су то популарно названи – хабови. Некад су то била градска предграђа, као данас Котеж, Ресник или Рипањ, гдје се тихо и ван дохвата радозналих очију рађају нека нова умјетничка, научна и спортска чуда.

Момци са Крста су одувијек боксовали у Радничком, играли фудбал на Обилићу и гајили „расу“ како су се називали голубови. На игранке се ишло у „Божидарац“ и „Најлон башту“ гдје је саксофон свирао Шарло. Рађале су се прве младалачке љубави и губила невиност. Пикао се и баскет по васцијели дан. Глуварило се, како само младост то зна. Без жаљења.

О чувеном италијанском Ансалидо тролејбусу сам слушао легенде од мог друга М. Томића, а један такав зелени са бројем 11 је управо окретао на минијатурном скверу око споменика. Данас туда кружи зглобна 83-јка.

Неуништиви дух Београда Преле, спомиње ово инспиративно возило у својој причи о Крсту из књиге Воз за једну битангу као тролејбус жеља који их је возио у прво младалачко иностранство на трг Славију и даље према Теразијама.

Бјежало се из уџерица и честе неимаштине у наду за боље сутра.

***

Како слиједи, Крст и Чубура су ипак и прије свега, стање духа. То је мангупски Београд, фер и по мало наиван у својој суштини, јер рачуна да се у космичкој правди ствари ипак посложе по заслузи. Душан Прелевић Преле је родоначелник једне аутентичне непослушне културе са духом. Она ће радити само оно што мисли да треба, али да је часно у датом тренутку. Ту су и Гага Николић, па Зоран Радмиловић и Бата Живојиновић, Зоран Христић и новинар Боби Јанковић. Представници читавих слојева и умјетничких свјетова залијепљених између уских улица на раскршћу Звездаре и Врачара. Ту су Цветале и тикве Радомира Михајловића са незаборавним ликом Љубе Врапчета.

Пупак шарма и духовности старог и израњаваног народа.

Како рече Преле – хиљаду пута исцрпљен, никада поражен.

Некадашњи кафански рај и само врело живота.

Оличење космополитског духа града у ком се сви дијеле на људе и пизде.

Тачка.

***

Оивичен тако робусном метафизиком, спортско друштво Раднички доживљава своје звјездане тренутке шездесетих и седамдесетих година прошлог вијека. Ово, по габаритима мало, али по енергији, дометима и утицају велико друштво, у једном тренутку има 5 државних шампиона у различитим спортовима. Као спортски колектив, за нешто више од вијека постојања, рађа преко 300 државних репрезентативаца који освајају 20 олимпијских медаља, 29 одличја са свјетских и 50-так медаља са европских првенстава. Импресивно!

То је гранични случај реалности. Плод надахнућа и радничких скута. Истраживачки случај за Молдера и Скали кога би у нашој верзији глумили Милена Дравић и Гаги Николић.

Легендарне су појаве и имена званично најбоље рукометашице свијета Светлане Китић, тренера Боже Маљковића, браће Пиве и Дуде Ивковића, Воје Ценића, Ранка Жеравице, Милана Циге Васојевића, рвача Момира Кецмана, боксера Љубинка Веселиновића, итд.

Први међу једнакима и најсјајнији бисер у тој златној круни је прослављени тренер Дуда Ивковић, који је схватајући важност традиције и дома, добро потегао у последње две деценије да би друштво уопште и опстало.

Најпознатији представник Спортског друштва је кошаркашки клуб. Његова слика и прилика.

***

Неке данашње цртице

Након несретног сплета малограђанских околности, мој син остаје без клуба и онда вођени чудном силом љубави и судбине, куцамо на врата кошаркашког клуба Раднички.

Не знамо шта нас чека, али се добром надамо. Тако наивно и људски.

Од протекле сезоне која је била изузетна играчки и резултатски, у селекцији су остала 3 или 4 играча, те по градским кулоарима кружи прича да се генерација буквално распала одласком старог тренера. Спортски лешинари без скрупула черупају млади тим.

Не вјерујемо невјерним Томама. Све се морамо лично увјерити.

Тренинзи теку добрим ритмовима. Долази и прва пријатељска утакмица са Визуром гдје се слабашно назиру контуре тима. Кроз вјеђе гледам неке нове клинце из Панчева, Обреновца, са Врачара, Лекиног Брда, Коњарника ..

Генерације су нове и комуникација кратка, електронска и оштра. Рађају се и надимци – Ћаки, Заки, Тофи, Саки, Пеки, Аки …

Из пепела кроз рад, труд, дисциплину и таленат свједочим рађању новог, перспективног тима. И гле чуда, право ниоткуда долазе до другог мјеста у Квалитетној кадетској лиги Београда. Ко иоле прати млађе кошаркашке секције, зна какав је то изванредан успјех.

Уз шкрипу патика која једина ремети тишину хале „Давид Калинић“ и измјештеног дома Радничког, тренери Никола, Болта и Немања праве неке нове Ражнатовиће, Јариће, .. Подршка су предсједник Кале и многобројни љубављу инфицирани Крсташи. Са неба, оштрим оком гледа Дуда.

Размишљам да су само прије стотињак година наши преци часно гинули и уписивали се у Бесмртне пукове слободарске српске војске. Данас су битке другачије и син ме чини поносним јер је наше презиме уписано у Бесмртни спортски пук Београда.

Мало ли је у ове тмурне дане?

Благодарим.

***

На крају, дубоко у мени рези осјећај да је велики Дуда Ивковић препукао, да би Раднички живио. У жилама ми то струји, без формалног доказа.

Као у шаху, жртвовао је краљицу да би добио партију. Дао је част и живот, да би Радничком продужио исте.

Ових дана често пјешачим крај раскопаног градилишта у ул. Војводе Шупљикца гдје се на старом мјесту припрема изградња новог дома за Раднички. Сузу у оку стегнем, да не виде други. Ваљда код нас то тако мора.

Херојство новог доба. Контракифла владару и свим нечастима које владају.

Али живот је побиједио. Дух Београда живи, упркос силним изазовима који су све већи. Већ је то побједа. Како пјевуши Арсен Дедић – побједом се послије чини, изгубљени неки рат.

Лопта се и даље врти. И то богме добро.

***

Све остало су клубови, мањи или већи, али Раднички са Крста, то је дом.

Ту срце куца јаче и бајка живи.

Све је на свом мјесту.

Напријед Републико са Крста!!!

Огуман, јул 2023.