Мирна је наша улица на Лекином Брду. Зато је волим иако нам је стан постао мали, па се жена и ја сударамо са стварима и дјецом по њему.
Око нас још обитава успорени комшилук у правилним дневним ритмовима. Озбиљне куће, па кућерци, уџерице и наша мала зграда. Скоро па к’о Наша мала клиника.
Мичући мало улијево, ка стадиону „Синђелића“, на стубовима око кућа и огради помоћног фудбалског терена јутром на сунцу лијено леже мачори. Опружених бркова и млитавих шапа. Уморно их лискају на топлоти осунчаног бетона. Близу је и дјечје игралиште код ЦЗ-а, ког ће ускоро оковати високом жилет жицом. Кажу, мора тако. Гето у центру града. Замишљам БС (Београдски Синдикат, оп.аут.) како ту снима нови спот.
Сви заједно, у зраку потмуло осјећамо како се обруч стеже. Брујање багера и хилтовки је све ближе. Питање је тренутка када ћемо постати принуђени на евакуацију. Куда тачно, не знамо ни сами.
Неконтролисани урбанизам као канцер изједа град. Бео град.
***
С краја улице, на десној страни, дуго је стајала напуштена кућица. Назалним, храпавим, тенорским гласом казује комшо Ц. чији се зид куће наслања на тај трошни објекат:
– Неће се то никада продати. Ма то су неки наследници. Из Македоније или ко зна где. Има их више.
Уосталом, ко ће то купити? То су само 3 ара, бре. Не може да се зида озбиљно. Без бриге. –
Неколико мјесеци касније, док хитам на посао видим прве багере како разваљују зидове куће. Здробљена цигла, помијешан мирис влаге, малтера и шута голицају ноздрве. Физичка деструкција на дјелу и титрање слутњи у стомаку.
Неколико дана касније, не издржах, па приупитах у пролазу уназад зачешљаног, просиједог човјека који се мувао око фришког градилишта:
- Шефе, шта се ту интересантно зида? –
- Једна дивна породична кућа на спрат. Видећете. –
И видио сам.
Никло је чудовиште од четири спрата. Као дивљи сунцокрет код комше таксисте што штрчи између бетона кућног дворишта и уличног асфалта, врата дебелог као јаче морнарско уже.
Послије десетак дана зове ме друг и каже:
– Еј, била ти улица на телевизији. Руше дивљу градњу. Погледај београдску хронику. Рада ће ти објаснити, хе, хе. –
Не мрзи ме, па након пар дана премотавам програм РТС-а и проналазим ТВ прилог. Тамо стварно нешто чукају чекићима и к’о фол руше. Киша лије као из кабла и гузоња са кишобраном говори у камеру како смо ми правна држава, ‘вако, ‘нако.
Дјечје наивно помислих да је можда стварно тако. У ствари, обична глупост одраслих.
Након медијске експонираности, као по невидљивој наредби и синхронизацији, градилиште опкољено жутом траком упозорења је утихнуло на неколико дана. Чак сам и сликао рјешење о затварању градилишта, датирано и потписано 28.07.2017. године од стране грађевинског инспектора Градске управе Вождовац.
Не прође ни седам дана, на минијатурни простор стигоше нови пакети цигли.
Затим су однекуд измилили и радници.
Рад на изградњи је најнормалније настављен.
Све је то нормално, да парафразирам Муту (Николића, оп.аут.), ако би се шпрдали.
У коначници, сазидано је тринаест станова и једна фингирана гаража. Колико знам, по закону би број гаражних мјеста морао пратити број стамбених јединица. Овде не постоји ни једна.
Зграда са лажном гаражом.
То нисам никад у животу видио, а нагледале су се ове очи свега.
Као врх апсурда, једно вече након усељења зграде улазим у свађу са новим комшијама око права ко смије да паркира у близини њихове зграде. Њихово право на паркинг извире из непостојећег права на изградњу и становање.
О слатка, мала изврнута торто ..
***
Изнад Шумица постоји невелика улица што вијуга надоле, скоро до Хотела Србија. Крајем августа је на њој издахнуо комшија З. ког сам виђао да шета малог кера и повремено продаје ђинђуве на мини пијаци код Максија.
То је улица Рада Неимара и животна је шала да улица у којој цвјета необуздани, инвеститорски урбанизам носи име угледног градитеља који је подигао манастир Љубостињу и друге средњевјековне српске светиње.
Кад од Музичке школе Коњовић ударите под правим углом на њу, наићи ћете на огромну грађевину од седам спратова. Е сад, како се то формално води у папирима, не бих знао, али у стварности има седам спратова.
Више сам пута бројао.
Мајке ми.
Урбана легенда каже да се комшија поред солитера од зграде, иначе становник пристојне приземне куће увучене од улице, борио свим силама и могућим правним средствима против такве, недозвољене градње. Није жалио вријеме, енергију и новац. Срчано наступајући, имао је ту и тамо повремених успјеха.
И онда загубљен у ковиталцу мисли док се враћам из поподневне шетње, изнебуха уочим да се његова кућа претворила у ново, мини градилиште.
Након седам година, голи приватни интереси и сила односе побједу.
Седам година на административном канабету и ништа.
Лакше би било на Тибету.
Како ли је човјеку што је године, живце и новац уложио у неравноправну борбу?
Барем је пробао да их заустави. Успори непријатељско напредовање.
Незнани херој улице Рада Неимара.
Поражени Дон Кихот у раљама дивље градње.
Можда београдска Штефица Цвек у раљама урбанистичког живота?
***
Деки (Станковић) је рођен исте године кад и ја, само дан раније. Његова фудбалска каријера је била бриљантна, док сам се ја мајао по хоровима, факултетима и теренима за мали фудбал. У кадетском узрасту, он је био капитен селекције ФК Црвена Звезда. Ту смо се скоро и сусрели јер сам долазио на три пробна тренинга у неуспјешном покушају да постанем професионални фудбалер.
Кроз навијачке канале, знам да је одавно у грађевинској индустрији и да заједно са партнером зида зграде по Београду. Ту није ништа спорно и рекао бих да је за једног спортисту паметно да размишља о алтернативним бизнисима и изворима прихода још док је активан. Браво за агилност.
Међутим, проблем настаје кад не постоји систем који по дифолту штити град, историју и урбанистичке узусе од незнања и бруталности капитализма. Уз састојке као што су несавјесни, себични појединци којима је зарада врховни аршин постојања, а похлепа редовно стање духа, пропаст је загарантована.
Појединац вјероватно не може да промијени урбанистичку политику града или утиче на то да институције за заштиту споменика раде свој посао, али не мора да учествује у агресивној деструкцији сопственог града.
То је ствар избора.
У епилогу, рушење старих објеката на тргу Славија, прије тога по Врачару је заиста болно и илуструје врхунац урбанистичке анархије Београда.
Тачка након које нема повратка.
‘- Продужи даље – са радија се оглашавао Чола и давао Декију савјет злата вриједан ..
Да ли ће га послушати мој генерацијски исписник, питам се у данима кад славимо рођендане.
Мрка је капа ..
***
Обрни, окрени, сви путеви воде у Рим.
Тако вели древна изрека. Напосљетку, и поменути Деки је дуго и успјешно играо за Лацио у Риму.
Слично томе и код нас у Београду, ових година. Гро дискусија и изазова воде у Београд на води.
Мјесто спорења и раздора.
Мјесто урбанистичког и правног насиља.
Мјесто гдје је Београд највећа жртва.
Мјесто гдје људи возе бајсеве и ролере, те пију кафу у Променади.
Макар ми, бивши студенти Економског факултета у Београду знамо да је савско залеђе иза БАС-ове станице било ругло. Супер да је очишћено, макар и од „комплетних идиота“, како рече предсједник.
Све што је наступило послије те фазе, било је некако погрешно, помало насилно и туђе. Непријатно.
Стазу за шетњу и бициклисте би свако нормалан подржао и прихватио, али претрпану и превисоку џунглу од бетона и челика, поклоњену земљу, нетранспарентно власништво и муљање са инвеститорима не би ни пас с маслом могао појести.
Без обзира на саливена и беспрекорна одијела савремених корпоративних адвоката, присуствујемо сељачком и бруталном преливање општег добра у приватне џепове.
Тачка.
На крају, то је страно ткиво у Београду, ког ни сви урбани планери и привремени идеолошки команданти наших судбина не могу да интегришу у супстанцу града. Знам да ће временом све да изблиједи, па и ово насиље око прављења Београда на води, да ће клинци и странци да посјећују велики тржни центар, да ће се организовати ФЕСТ и кина на отвореном, поред ријеке, да ће разни Базари и Маркети покушати да пацификују ово критичко мишљење, да ће свјетлосне честитке спортистима и рекламе да прште са „Кулчине“, али јасно је да Београд на води није прављен по мјери Београђана.
Свједоци смо стварања нове домаће касте и елите која чини све да докаже да је у праву и да су њена моћ, богатство и визија бриљантни. Без скрупула.
Једна од жртава је и стара, шармантна жељезничка станица која је измјештена из деценијског постојања. О плановима за мега скупи пројекат метро линија које сервисирају Београд на води, да и не говоримо.
Није добро, на жалост ..
Епилог:
Према ријечима дивног и почившег архитекте Драгољуба Бакића, Београд је град отет од грађана и Београд на води ће тек урбанистички метастазирати на цијелу територију града.
Домишљам да су сличности урбанизма и рударске индустрије такве да се грешке у развоју не виде у кратком року, а посљедице су често непоправљиве и готово трагичне.
Укупан утисак је да је урбани дио Србије нападнут инвеститорским урбанизмом, а рурални дио рударским и еколошким изазовима.
То су праве теме за сваку будућу јавну расправу грађанске Србије и Београда као најмногољуднијег града.
Уздамо се у ону народну: Ничија није до зоре сјала.
Остаје једино питање ко ће претећи до нове зоре или дана.
Треба снаге за све то ..
***
И то је наш Београд.
Од њега расту полипи на жучној кеси ..
Огуман, септембар 2023.
Pripovijesti Belog Grada, zbirka priča o današnjem Beogradu 