Писма из Бгда, прича бр.10 Срећко и Шицко

Ако живиш у ширем рејону Аутокоманде или си у доњем и средњем дијелу Устаничке улице, можда на почетку Војводе Степе или на ободу Пашиног и Лекиног Брда, али и Маринкове Баре и дијела насеља Браће Јерковић, онда мора да си чуо за месаре Шицка и Срећка.

Добро, можда ниси баш ти, али онај ко у твојој кући збавља и припрема храну за породицу, сигурно јесте.

Преко тридесет година традиције и рада, усменог предања и квалитета, укусних шницли и меканог рибића за супу.

***

Сатара се јављала одбљесцима свјетла док се полако успињала у вис, а затим стреловито спуштала ка одредишту.

Фијуууу, цап!

Пуцале су коске, кидали мишићи.

Иза су бљескале бијеле плочице, наредане полице, сложене сатарице, ножеви, куке за месо, месингани колутови за мљевење меса различитих профила.

Господин мајстор би затим узимао нож са издуженим, дугачким сјечивом и прецизно транжирао изузети комад скидајући са њега танке, дугачке дијелове масноће. Обртао га је спретно како хитри, извјежбани прсти професионалца то чине. Руке мало отечене, али у пуној радној зрелости. На врхунцу.

Обрисао је руке о прегачу једном, два пута, усправио главу, погледао госпођу Ковачевић право у очи, па љубазно прозборио:

– Да ли би то било све за данас? –

– Можда и нешто јунетине – одговарао је пискави глас женице у седамдесетим годинама. Ситна грађа, крем сукња и кратка, уредна фризура.

– Хоћете за вариво, гулаш или да вам исечем шницле? Оно као прошли пут? – питао је мајстор гурајући брзо ријечи напријед, малтене прејудицирајући одговор.

– Могу коцкице, за гулаш. Хвала лепо. –

***

– Раде, нула три на нула један и нула три на нула-пет. ‘ајде полако, полако – рече, па преузе диригентску палицу за касом и платним терминалом који је често одбијао послушност. Високи трошкови плаћања и ГСМ веза која често прекида сигнал, учинили су да готово замрзи картична плаћања.

– Ево са’ ћемо. Само полако. Само полако.

Раде! Додај ми те врећице иза тебе, молим те. –

Подсјећале су њихове кретње на минијатурно луткарско позориште. Двије главне лутке шетају на малој сцени, повремено се сударају, а понекад смију, љуте, ужурбано пукћу и домунђавају. Клијенти су били светиња и запињали су највише што могу да их испоштују што прије. Мајстор је знао на час нестати у леденој комори иза трагајући за порученим комадом меса или користећи мини паузу између клијената, обрађивати још понешто од пристигле робе, док је сењор Рајко забављао муштерије бритким погледом и оштрим, пепељастим брком. Увијек нека зезанција код њих.

У неком тренутку, сиви брк госн Рајка би само нестао међу пијачним тезгама у потрази за ситнином или каквом симпатичном баба – снашом, ко зна. Само би се смијао при повратку када би га притисли да призна гдје се толико задржао. Једино би се Срећко мало брецнуо што га нема тако дуго, а муштерије нервозне и чекају.

***

Госн Срећко је занатлија старог кова и држао се чврсто принципа квалитета робе и рада као главног адута. Наравно, уз олд фешн customer experience који јеподразумијевао да познаје готово све своје редовне муштерије, а није их било мало. Процењујем да је портфолио износио тристо до четиристо душа. Са ужом фамилијом, то би већ било око хиљаду људи. Данас са новом генерацијом предузетника нема такве услуге. Можда знају број муштерија, њихову старосну структуру, просјечну поруџбину, али не и ону неухватљиву нит људскости, да препознају када вас нешто у уморном тијелу боли или кад желите само да ћутите. Емоционално недремано око.

Нашем јунаку није било тешко да пита за друге чланове породице, за љекара који је у пензији, имовинског адвоката који не може да шета дуго, дјецу која су мигрирала у Канаду или старијег сина који студира машинство у Новом Саду. Мене је често питао за оца који је недавно оперисан, као и за синове који су се повремено указивали са мном у месници.

У налету ентузијазма, док би ми сјекао јунећа ребарца за супу, говорио би – е мој Огњене, да твоја жена само зна каквог мужа има. Да видиш чега сам се ја овде нагледао. Ма немаш идеју. Ниси свестан. Слабо данас има гарде одгојене као ти. Пропаст. –

Онда би наш дијалог меандрирао од текуће политике уз транжирање свињских шницли, до етичких питања данашњице и инфлаторних/цјеновних страхота које би завршавали јунећим вратом за гулаш, а некада и кантицом масти од свиња мангулица или слајсаном сувом свињском печеницом.

Дискусија би најчешће завршавала ужурбано јер су госпође иза мене у реду кашљуцале или дискретно цоктале због реда који задржавамо. Суботом у великом граду, сви су негдје журили. Могуће и на свемирски, масни бурек код Трпковића. Морао се држати ритам, као код почившег Џеја – ритам да те питам!

***

Радња поред је Шицко и његов концепт је мало озбиљнији. Ред је већи, али је више и робе и запослених. Права мала мануфактура и производна трака. Будно око маjстор Шицка испод наочала увијек озбиљно скенира ситуацију. Овлаш се назире лолински осмијех и људскост, ослободивши се потпуно тек кад се посао приведе или приближи крају.

Има сувих кобасица за пржење, јањеће главуше, бризли, слајсане шунке и печенице, ћевапа, ражњића и чварака. Богата понуда и многобројне задовољне муштерије. Три одличне меснице раштркане стратешки по Београду.

Све је у овој месници под конац. Зна се ко шта и како ради – ко сијече месо, ко пакује, ко наплаћује. Постоје два реда, један за свјеже месо, а други за сувотињу и спремне порције. Ефикасност и квалитет. Шицко овом тренерском поставком потврђује да је озбиљан, али и добар човјек јер је млађег нећака подржао на почетку истог бизниса. Профи, нема шта.

Народ би рекао – Пјевај ујко, пјевај роде, дај сестрићу подршке и разоноде!

***

У локалу поред њих двојице ради Зоки рибар, страшан лаф и зајебант, са којим се често смијем кад бенигно оговарамо С. јер ће га тобож’ оставити жена због силних средовечних госпоја што мумифицирано насрћу на фрћкавог, немирног калфу. Тресе се пијаца од грохотног смијеха и сунчаних зрака што полуте кротко пијачно двориште. Тада нас нијемо посматрају и одомаћене душановачке мачке што уживају на јутарњем сунцу између тезги, чекајући дроб или какву другу отпадну делицију од закрпаног, сиротињског пука што превире у дану.

Поред главних протагониста и Зокија, на важној пијачној сцени имамо Мому, драго биће из Дрвара што увијек натовари више воћа и поврћа него му плате, па се вазда препирем с њим око тога – ставим више новца, а он стави још коју воћку. Неискварени осмијех и дубоке бразде на лицу ме некад прободу под ребрима и подсјете на покојне ђедове. Биљежим и дивне, вриједне супружнике Горанце, гдје пазарим свјеже љешнике, печене бадеме, а некад и орасе, сјеменке голице и пасуљ, те госпођу Љиљу и симпатичног супруга што ми спреме паковање јаја, патлиџана, першун и целер. Тиквице приде.

Београд у малом, упакован по мјери душе.

Сунчана граја и суботња лакоћа живота, гдје се под омрклим сводом врзма пјешчана, животна олуја и разиграно носи златну нечистоћу у праху.

Само слутећи оно што долази ..

Огуман, октобар 2023.