Испод куполе се чуо жагор.
Звук као кад јутром по плодној, непрегледној Војводини црнооки сунцокрети синхронизовано истежу вратове и шуште у измаглици праскозорја. Ни прегласан, ни тих. Умјерен као ритам воденичарског точка у зрелом љетном дану. Зрио је Сајам годинама да би ушао у такав, озупчен ритам постојања. Све то док зора стрпљиво руди и зеленкасто чкиљи у бојама паперја тек рођеног тића.
Неколико голубова пролетало је испод свода, једва чујним клепетом осмуђених крила. Ка прегибу, пепељасто су се пресијавала под ласерским сноповима сунца што бургија унутра. Онда би се завукли у срце пренапрегнутог бетона ребрасте куполе. Као и сам уграђени бетон, голубови би се ослонили на сигурни пројектовани прстен и ту гугутом одмарали. Нису осјећали огромну преднапрегнуту силу коју је купола емитовала у хоризонталном правцу јер ју је господин инжењер Жежељ укротио прије 66 година. Укротио знањем и имањем, како треба. Силу распршену под небеским сводом крај Саве.
Одлутавши од тог флеша и слике куполе што зна заличити на краке хоботнице испод пеке када сте гладни, протрљао бих повијеним кажипрстима очне дупље. У мозгу добијам слике ублажене нијансе лила боје са мрљама што бљескају фаровима аутомобила слабијег напона, а онда и свод саме Сикстинске Капеле у пуном сјају Микеланђелове генијалности. Прави храм као и наш Сајам, односно његова хала један и пратећа свита грађевина.
Принцеза и прве пратиље.
Неодвојива урбанистичка цјелина.
Затим би се у магновењу зачуo фијук мистичног сахарског вјетра и звук звончића сребрне боје који долазе са далеког истока. Нису то били звукови касетних бомби већ рески трептај електричне гитаре једног од највећих синова рок звука Балкана, моћног Радомира званог Точак.
То је тренутак кад се затварају очи и блажено улази у храм.
Храм књиге.
Словарник наших постојања.
***
Данас сила која напада кућу књиге није долазила из далека. Стизала је досадна као паучина из оближње Мордор куле. Доминантно се трсила над ријеком и стаклом охолила по долини. У њој су зли чаробњак и Мали помоћници смишљали како да даље остану на власти и још више се обогате, газећи пред собом све што им стане на пут. Њихов Грозоград се ширио, упркос противљењу пастве. Ништавило лажне модерности. На реду је био Сајам и по први пут се није знало да ли ће мравињак књига дочекати следеће издање на истом мјесту или ће бити помножен са нулом и дегажиран далеко на периферију града у непознате димензије. Случај за Молдер и Скали.
Са таквим осјећањем у грудима стизало се на овогодишњу смотру књига у Београду. Ни слоган „Живеле књиге“ није поправљао стање свијести јер је тамни облак хладне неизвјесности кишио по душама посјетилаца. Француска, један од последњих бастиона културе у нашим замишљеним свјетовима, била је земља пријатељ овогодишњег издања Сајма. Земља пријатељ за следећу годину још није постојала. Добронамјерном довољно за немир.
Велики Бас (Басара) вели да је овогодишњи сајам помало досадан и прозаичан, те да се претворио у сајам малих књижних привредника и наставних учила, али можда тако треба. Можда га треба оставити на миру да живи и еволуира, стагнира и препорађа се. Није ли тако са животним путањама свега на свијету?
Осим тога, чују се и озбиљни гласови књижара који критикују огромне трошкове за излагаче који скачу из године у годину и дестимулишуће дјелују на културу и издаваштво. Ту су и цијене улазница које су за дохотке људи из унутрашњости скупе. Појединачна улазница од 350 динара преведена у друге валуте износи скоро 3 евра или 6 конвертибилних марака, уз неминовни трошак превоза. Како рече госн Шурбатовић из издавачке куће Блум – кичма једног друштва су образовање и култура, тако да Сајам књига као традиција и ритуал завређује сваку пажњу и подршку, а не отежавање ситуације, како то данас изгледа. Дакле, већина прихода од продатих књига на Сајму иде организатору, односно државној компанији званој Београдски Сајам. Ствар за озбиљно разматрање и дискусију.
У Њемачкој је ове године највећи Сајам књига на свијету бојкотован од стране бројних значајних аутора јер је дозвољено излагање десничарских издавача. Код нас се Шешељева екипица лагано башкарила излажући и промовишући небулозе.
Да ли је бојкот следећег Сајма књига од стране уједињених издавача рјешење, не знам, али издавачима свакако не би шкодило мало слоге и заједништва, макар око круцијалних тема које се тичу економских тема везаних за трошкове излагања и продаје, као и одбрану Сајма као урбанистичке, институционалне и културне тековине једног зрелог друштва.
Да ли је толико тешко организовати да се направи живи читалачки ланац људи око Сајамских хала и на тај начин јасно покаже порука о рушењу и премијештању Храма књиге?
***
Што се тиче саме посјете Сајму, уживао сам. Без превелике гужве, са пристојном сумом новца у џепу уз кратак списак наслова које желим да купим.
Разишао сам се са супругом на уласку у халу један и пустио да ме бујица носи током. Диван осјећај спонтаности док њушкаш по штандовима, гледаш те гомиле књига, нових и старих издања, граничника, стрипова, монографија.
Пут ме наноси до штанда Књижевне општине Вршац гдје уз изузетно пријатан разговор са господином Пецом Поповићем купујем једну од његових рокенрол књига са потписом. Нетом након два фантастична концерта у Београду, госн Пеца ми прича како је млади Џибони пре четрдесетак година као клинац долазио у Београд и спавао на његовом каучу. Изванредни фрагменти.
Настављам да се смуцам, па натрчавам на штанд Књига Комерца и купујем једну од књига са списка. Крајичком ока спазим да је и писац, господин Маловић ту, те молим за посвету на купљеном примјерку. Тај разговор је заиста крешендо мог овогодишњег одласка на Сајам књига јер у њему крстаримо од мирисне Боке Которске и нулте надморске тачке, до моје херој Козаре, зелене долине Сане и јуначке Босанске Крајине. Док је писао колумну за Недељник, био је један од разлога што сам се претплатио на исти. Дебото, нисам пропустио прилику да га приупитам за престанак сарадње и чујем занимљиву шторију.
Растајемо се уз констатацију моје жеље да коначно посјетим легендарну Књижару Со у Херцег Новом да у мирнијем, медитеранском ритму Боке, што кријепи срце и душу, пребацимо коју. Мени довољно за радост. Видим руку на батидуру књижаре.
Туру завршавам посјети најсимпатичнијим издавачима Сајма, бањалучкој издавачкој кући Имприматур, гдје уз ћаскање купујем неколико књига које већ имам, али желим да их поклоним драгим људима. Успут им се поново удварам јер ми треба компатибилан издавача који може да прати ритам и амбиције које намећем као писац. Не знам зашто, али не бринем око њиховог одговора јер на крају се све уреди како и треба бити.
На штанду Отворене књиге видим банер драге ми колегинице списатељице Тамаре Ђенадић, не стижем на Плато по нову збирку Оливере Митић, а пре тога посјећујем сајт Златног руна и купујем два интересантна издања легендарног часописа Градац. У пролазу видим Басару, у даљини Матију Бећковића, дакле Сајам књига је жив, људи долазе, разговарају, минглују се. Књиге се купују, продају, можда и читају. То је живот и сретан сам док год везена нит писмености постоји.
Упркос свему, буди оптимизам да ћемо претећи.
Кад све олује прођу.
Књигу у шаке. Спасите свијет.
Огуман, о Сајму књига у Београду, октобар 2023.
Pripovijesti Belog Grada, zbirka priča o današnjem Beogradu 