Нехајни плавокоси човјек, лагане тјелесне грађе, наизглед није био доминантан. Уздржаног и пристојног владања уз диоптријске ленонке личио је на тихог гимназијског професора, разбарушеног сањара, помало загубљеног у моћним књигама. Кад би проговорио, из њега би ипак избијала нека тиха ватра, животни жар. Онда би се осмјехнуо и погледом благо помиловао саговорника, апсолутно му препуштајући сцену након што га је попео на даске магичног кутка. Прелаз топао и неосјетан као кад жућкаста боја праскозорје одмјени уморну ноћ што утроми и опусти организам до непостојања.
Рез спонтан као први пољубац. Добар филмски кадар.
Многи су чезнули да се попну на ову врхунску алтернативну сцену.
Сцену на коју су не стиже непозван.
Која мора да се заслужи.
Засузи.
Да је Веља жив, вјероватно би данас на уздарје извео великог приједорског пјесника и писца Дарка Цвијетића, можда од власти прокуженог позоришног редитеља Кокана Младеновића. Моји фаворити би били и Владета Јанковић са књигом о Светој Гори или елегантно елоквентни Бранко Кукића из ванвременског и алхемичног часописа Градац који је нематеријални Мон Мартр српске писане ријечи и културе. Пада ми на памет књижар и писац Никола Маловић, као и други велики духови.
О каква милост око срца кад то само и замислим.
***
У серијалу о данашњем Београду и Београђанима пишем о разним догађајима, појавама и људима. Неки од људи које напросто морам поменути, данас више нису међу нама, на жалост. Осипамо се, сада већ видно и не знам како једна култура може да преживи овако разорне ударце. Ваљда се о томе сам Свевишњи стара.
Утиснута морална и радна вертикала коју је Веља носио кроз живот је његов матични Студио Б. Својевремено радио авангарда и умјетничка мека. Ту је стасавао, учио од најбољих и онда када се све урушило у три лепе, остао на нивоу. Свакој врсти нивоа – културном, умјетничком, људском, естетском, рок енд рол. Остао човјек на коти 23, до краја живота. Колико је то тешко извести знају сви они који су се упрљали, нестали, пропали, продали. Знају и ћуте. Ћуте и смрде.
Лако је склизнути у конформизам, опортунизам, очај, алколизам или неги други изам. На крају крајева, питајте Крлета или Сарапу, пластичне примјере различит-изама.
Веља је преминуо, али и даље поносно стоји на коти 23.
Чини ми се као да стражари над културним Београдом.
Чува ноћ од будних.
Он је само један од, синова блудних.
***
Према доступној документаристици, изгледа да је Студио Б заиста био перјаница напредног радијског етра и новинарске имагинације, иновације. Промукли глас Душка Радовића и даље одзвања Београдом кроз бесконачне луцидне цитате диљем виртуелних платформи. Испрљани су прахом баналности, али пристојно присутни у ткиву народа.
Као неки јунак из стрипа Душко Те Неј – Дух који хода градом, тако се Душко указује Србима у земљи и расијању. Сличан Студио Б људи памте, а не ову данашњу сплачину, али то је тема за неко друго писаније. Један од Вељиних надимака је био сличан – „Добри дух Београда“. Као индиго папиром пренесен позитиван вајб претходника.
Упечатљив и свој је био и новинар Ђоко Вјештица, поријеклом из Лике и села Отрић. Новинарски пут или тачније козја стаза којом је ходио је више личила на холивудски филмски сценарио прилагођен бившој Југи, него на стварни живот. Од дјечака који разноси новине, до ситног пискарала и новинарске громаде од које ниси могао да се сакријеш. Кад те Ђоко нанишани за неки пријављени или уочени комунални и животни проблем Београђана, не би силазио са кичме (и телефона) док уживо у програму не добије јавни одговор. Није било политичара и општинара који би успио ескивирати ово отворено суочавање са проблемима и животом (бео)грађана и осјетити притисак да их што прије ријешава. Данас је то готово незамисливо, мада је гђа Рада из Београдске хронике имала сличне излете. Вјерујем да јој је инспирација била у сличним завеслајима.
Ако је Веља радио и стасавао уз овакве моралне и новинарске узоре, можда не треба да чуди његова нормалност и уземљеност, али и новинарска стручност и људскост. Конзистентност је, очигледно, градио сам кроз деценијско трајање.
***
Некако сам сматрао да имам времена за Вељу, његову стабилну и непресушну енергију, госте и емисију, да ћу све то натенане погледати, преслушати. Додатно ме одушевио серијал Духовници гдје је Веља, чини ми се, још пробудио духовности у себи и другима, те иницирао нови замајац стваралачком опусу. Као да су га духовно инпирисали Цане, Гајшек, Јеротић.
Не знам. Само слутим.
Видим да сам о протоку времена преварио и да нам вријеме цури. Лекција коју носим данас је – ништа што ти је битно, не остављај за сутра.
Сутра можда не постоји.
***
Затим сам се дочепао књиге колумни Треба времена да постанеш млад коју је постхумно објавила издавачка кућа Лом и Вељина супруга Катарина Павловић.
Уживао сам у овом крис-кросу рок-ен-рол и поп културе седамдесетих и осамдесетих, богатим успоменама једног ерудите. Прогутао сам је у пар скокова. Као гладни гепард добру ловину. То читање је била моја свијећа за Вељину душу. Прекасни одушак.
Колумна са Ољом Ивањицки и идејом трокраког београдског моста је напросто заразна. Ово је својеврсни „мерцедес“ знак за небо који би се пружао преко двије београдске ријеке и био Капија за улазак на Исток. Ту су фрагменти о пјеснику и умјетнику Бобу Дилану, тумачење значаја и снаге Ролингстонса, данас поново актуелних након новог албума, мит о Борхесовој посмртној кући, Цанету и Шкртицама. Обрадио је у колумнама и невјероватног Тимоти Бајфорда, бившег суграђанина, али и младића необичног пута Арна Гујона, те легендарног музичара Чака Берија. Читав један пажљиво одабрани позитивни универзум који може само да инспирише да будемо бољи и њежнији људи.
Скуп искрица што свјетле нашим животима. Планетарно релевантна селекција. Монд селексион.
Нећу даље спојловати са књигом, да не покварим угођај људима који ће је читати. Свакако је препоручујем. Мене је Вељина смрт и излазак књиге снажно дојмио и спонтано инспирисао за ове редове. Нисам планирао, али он заиста припада категорији заслужних, ванвременских грађана космополитског Београда. Града који волим и ком припадам. Његујући успомену на Вељу, ширим свјетла овог града који је некоћ бацао свјетла далеко, како пјева непревазиђени Милан Младеновић. Још једна тачка на мапи Вељиног важног умјетничког свијета.
Космос смисла. Колут напријед.
Суштост је то да је Веља постао и остао новинар највиших етичких и естетских стандарда упркос страшним временима у којима смо живјели.
Он, као књижар Маловић, непресушно културно бљеска са београдског Светионика културе и нулте надморске висине, а опет добацује далеко у оригиналном програмском формату.
То је прави мали подвиг. Свјетовно монаштво. Исон.
Прави ниво.
Ниво 23.
Огуман, Новембар 2023. године
Pripovijesti Belog Grada, zbirka priča o današnjem Beogradu 