Поздрав оцу

                       Приједор, 16.01.2024.

Ако бих тражио 10 ријечи да опишем живот свог оца, онда би оне биле:

Козара, Урије, дух, фудбал, Рудник, бркови, рат, породица, Сана, унуци.

***

Козара, јер је рођен 1950. године у селу Гаревци подно херој планине гдје је отац Љубан био учесник НОБ-а са 17 година, док је мајка Десанка отишла у логор Јасеновац и спасла се из раља смрти на филмски начин. У епилогу, бака је остала сироче до завршетка рата.

Урије – јер се ту доселио као дијете у улицу Симе Шолаје и осим одласка на студије у Тузлу, као и рат у Хрватској, читав живот провео на том простору. Уријаши, посебна фела приједорчана као покојни комшија инг. Баровић, фудбалер Пекија и другари из дјетињства Шиле, Брацо, Вујка и Грахо. Приједорска авангарда.

Дух – ћаћа је имао духа, па је понекад био изузетан шмекер и шармер, духовити пријатељ кога желите уз себе. Осјећао је кад неког треба у животу и послу помоћи и погурати. Знао је међутим и да вас онако изненада вербално опаучи, па да данима послије тога бридите у себи. Како рече мој друг Хрњак, Дуле је био стара гарда Приједора. Такви се више не производе.

Знао је ћаћа и да тутне студенту новце у руке, организује другима сахрану, пусти глумца на пробу, буде жирант за никад враћени кредит ..

---

Фудбал – као седамнаестогодишњак одиграо је неколико утакмица за локалне романтичаре ОФК Приједор. Брз, надарен, неугодан и оштар у дуелу. Тако су ми говорили. Сјећам га се као ветерана док је наступао за ФК Поткозарје у локалним лигама док га бодрим крај аут линије. Инфицирао ме љубављу према фудбалу, спорту, Рудару, Хајдуку из Сплита …

Некада касније и као члан управе ФК Рудар Приједор, из сјенке је учестовао у епском финалу купа против Борца из Бањалуке када су након вијести о миру из Дејтона преко ноћи успјели склонити приличан сњежни покривач са градског стадиона. Све то да се заказана прва утакмица ипак одигра у предвиђеном термину.

---

Рудник – не постоји ријеч која се у нашем дому чешће чула – рудник, рударство, рударење, рудари .. Увијек смо сестра и ја били поносни што је тата рудар. То је напросто био стандард солидарности, вертикала нормалности у животима.

Ћаћа је волио да каже да је он рударски инжињер са копа и да док не обује чизме и не стави шљем, нема ништа од работе.

Читав радни и животни вијек је провео у приједорским рудницима, растао и учио са старим инжењерима, стасавао са младима, а онда имао озбиљан прекид професионалне каријере због рата, у најбољим животним годинама. Једно вријеме је био окован очајем без посла и рударења, али ипак остајући чврсто увјерен да ће рудник васкрснути, остајући му вјеран као последњи син. Заједно са неколицином сличних ентузијаста га је на крају и оживио, а затим и у потпуности ревитализовао, удахнуо нов живот. На то је био поносан и важно му је било да се право рударење у региону настави, због традиције, али и због економског живота које доноси житељима.

Рудари и чаробни хљеб са седам кора.

---

Бркови – код нас се у Крајини каже, шта је човјек без бркова. Тако је и наш Дулијус готово читав живот његовао бркове. У младости понекад оне у облику потковице, праћене дужом косом, а касније класичан тип бркова, краћи или дужи. Дуго су му бркови имали риђкасту и другачију боју него црна коса, те мирисали на дуван.

Био је један од виђенијих приједорских брка, а кад се пар пута обријао, изгледао је као да му је неко насадио огроман нос насред лица.

Рат – човјек се вазда понада да бар једна српска генерација неће ратовати. Стари није био те среће, па је почетком деведесетих био у првим војним колонама које су прешле Саву и отишле у рат да помогну угроженом народу. Касније се читава идеја распала у праску нестанка бивше државе, али је тата Божјим чудом преживио та животна и људска искушења, без превеликих посљедица.

Породица – шта год да је чинио, оцу је породица била стожерна тачка. То је онај домаћински приступ гдје се ствари сагледавају дугорочно и стратешки. Понекад споро због опрезности и незвјесности, али континуирано и прецизно. Нервирала ме некада његова инжењерска педантност, али често је био у праву. Наша мајка Зора је хериона породице и са брком је скоро 50 година градила наш породични космос. Није било лако на кривудавом животном путу, али како каже пословица – није живот преко поља прећи.

Чини ми се да га никада нисмо изневјерили и данас смо готово сви ту да га мирно и достојанствено испратимо на вјечни починак.

Сана – кад га је кренуло са унуцима, наш се охрабрени бркајло усудио маштати велике снове, па нам је направио предивну базу у долини Сане, крај сазвјежђа Ништаваца. Кренуо је са Козаре, живио у Приједору и Уријама, а скрасио се у зеленој долини коју су још и аустроугари користили као мини житницу. Све са погледом ка манастиру Клисина.

Љети смо се купали у Сани док је брко косилицом његовао травњак да буде као на Вемблију и дочека спреман његове најдраже из Београда и Лондона.

Унуци – најдражи су били они најмлађи, који су стизали у јесени живота као награда за пређени пут. Андрија, Петар, Сара Вера и Итан Вид стигли су деди као животни мелем и еликсир дуговјечности. Чак и кад се разболио, били су мотив да се бори и гледа како његове посаде расту и напредују.

Не знам има ли за човјека веће награде на крају животног пута?

***

На крају, кад се подвуче црта, а ћале је волио да у сваком пројекту ствари посложи до краја, само остаје важно да ли си био добар човјек или ниси и да ли је твој живот имао смисла.

О овом првом, цитираћу дио поруке пристигле ових дана од једног од његових најбољих рударских ученика (данас рударског инжењера у околини Мадрида) – Душко је заиста био људска громада и стручњак. Сви смо пуно учили од њега. Такве рударске легенде се једноставно више не рађају. Част је била радити с њим. Знао нас је заштити у правим тренуцима. –

Што се тиче смисла Стари мој, кад уназад погледам васкрсење рудника, могу само да цитирам великог Његоша – Благо оном ко довијека живи, имао се рашта и родити. –

Хвала ти за све и поздрављамо те стиховима рударске пјесме коју пјевушим од дјетињства:

Нек’ рударе увијек прати слава!

                      ОГУМАН, РУДАРСКИ СИН