Матер

---

Снажна ријеч. Двосложна.

Можда по изговору мало груба. Кад стане на последње слово Р као да се нешто преломи, заозбиљи, усјекне. Језик се напрегне да је закочи. Ангажује силне мишиће. Није шала.

• Кажеш, матер? – неко те у сумрак одријешито пита, забринуто гладећи браду, пратећи то тихим уздахом. Тек да се плућна крила уздигну.

Ријеч сликана као ‘рапаво сукно што осјетиш под истрошеним јагодицама прстију. Кад руком случајно или нехајно прођеш њиме. Споровозно.

Матер.

Израз што се по изговору директно улије у кору малог мозга, широког тумачења и плимског обухвата. У њег’ стану животи, емоције, надања и свјетлост. Стане сва љубав овог свијета. Расположива.

У патријархалном дијелу Балкана који полако, али сигурно путује са сцене, ова ријеч често асоцира на слике јаких жена сиједе косе и карактерних црта лица. Стојанка мајка Кнежопољка или као лик чувене мајке са Козаре овјековјечене фотоапаратом Жоржа Скригина – пожртвовање, борба, жртва и љубав.

Некада са просједим косама увезаних марамом и скупљеним под тај тежачки свод мајчинске љубави. Ријеч која мирише на свјежу сламу, варенику и скоруп што шкрипи под зубима. Синоним супер-жене која се не зауставља радећи у кући и око куће, те стално нешто оправља, куха, пегла, намирује, тјеши, друге бодри и шеретски намигује. Жена која не тражи са себе готово ништа, а даје све. Митско биће несебичности што се увече гаси од прекомјерног умора. Блискост, ближњи, љубав.

Надљудска снага. Док кратко и кротко постоји.

***

---

Моја матер није таква.

Она је побољшана урбана верзија.

Плаве косе и лијепих црта лица. Права градска госпођа иако само дјевојчица са бескрајних брежуљака Срнетице што с јесени сјенче околину Дрвара, Петровца и Кључа. Млада пензионерка. Сад удешена животом као удовица. Хорска пјевачица. Музички понос фамилије.

Када би њени спретни прсти причали приче, можда би возом ишли до Новог Града гдје смо у рату заједно покушавали препродати неку текстилну робу да зарадимо који динар, па смрзнути у офуцаном возу схватили да смо чак и губитак у работи направили. Само ме помиловала по глави, пољубила и рекла идемо даље.

Њене руке годинама пате од тешког екцема, али је то никад није спријечило да направи помфрит послије напорних тренинга, испече полутке паприка са ренданим кромпиром, направи запечене палачинке са месом. Мислиш да суђе не-дај-Боже буде неопрано, иако нема воде? Да не причам о опцији да је стан неуредан. Нема те силе.

Како ли јој је било у сред рата, док смо сестра и ја под луксузном сијалицом акумулатора чкиљили и кобајаги нешто учили, а она размишљала има ли за сутра брашна и је ли џем прокисао, па онда шта ћемо јести или обући, хоће ли нас сачувати док зло не прође…, не могу ни да мислим. Све то сада, као родитељ, дубоко осјећам. Нешто и проживљавам. Касна емпатија.

Ту ме сустигне и сјећање како је некад предузетнички правила колаче од хуманитарног млијека у праху и тешком муком успостављала сарадњу са тадашњим сластичарима, давала ђацима са љубављу часове математике и физике, возила стојадина и голфа кад већина жена није смјела уопште да сједне за волан. Све за нас, дјецу и љубав што нас погони.

Све то уоквирено плаштом традиционалних, патријархалних вриједности мале средине. Невидљив и претежак терет лаке осуде и подсмијеха, грубих ставова и предрасуда. Наша матер је тад била авангарда, имајући у виду околности у којима је живјела. Зора, а Ава Гарднер 😊

***

---

Поподне смо се тролом одвезли до Студентског Трга док је сунашце још гипко миловало октобар, па прошетали до књижаре да потражимо освјежавајућа прозна дјела Ђурђице Чилић. Пише аутофикцију, што ми јако прија. Чак сам научио да и моји литерарни излети припадају истом жанру, па ме то додатно баш изнутра бодри.

Опијени спокојним вибрацијама мирног поподнева, сједамо у малу италијанску избу да попијемо еспресо, гледамо пролазнике и једемо мајкину омиљену посластицу – сладолед. Уживамо обоје. Она у укусу бундеве ил’ по народски мисираче, лудаје, а ја у егзотици леденог манга. Двоумим се да купим канелоне и понесем кући јер управо бинџујемо Сопранове, па да будемо на истим таласним фреквенцијама. Не радимо ништа посебно и послије хиљаду година, не журимо нигдје. Човјек напросто заборави да такав моменат може да постоји – лаган, господски и траје читаву вјечност.

Михољско је љето и полако пада мрак, па се чини као да смо матер и ја зауставили тренутак или га бар растегли у метафизици постојања. Не дамо да прође док лаганим корацима пролазимо начичкану кафану Пролеће, а гранитне плоче у улици Вука Караџића звоне потпетицама нацифраних београдских дама.

У пролазу срећем бившег радног колегу М. како са клинцима и познатом креаторком и мајком Верицом Ракочевић мирно шета. Јављам му се, а нетом након проласка размишљам да сам му требао рећи – ово је њежно вече мајки и синова, тачније матере и синова. То ми облачи осмијех на лице.

Савршнен тренутак мира и захвалност до неба што га проводим уз једну и једину – матер.

***

---

Мајка је отпловила тролом назад, а ја премећем по глави да смо у некој далекој историји хора Крсманац изводили Росинијеву композицију – Стабат матер. Утипкане су ми те ријечи негдје, па истражујем и сазнајем да су то почетне ријечи чувене католичке црквене пјесме написане око 1300. године која се пјева на Велику суботу. Многи су је музички обрађивали и то није случајно.

Стабат матер – стајаше (поред крста) мајка (Исусова).

Финишираћу псовком. Доста сам толерантан човјек. Отолерантио сам се, временом 😊

Међутим, када би ми неко данас рекао – јебем ти матер, мислим да би слиједила епизода као у стиховима Боре Чорбе:

Ноћас губим меч са собом

Негде почетком прве рунде

Нокаут, шта да радим с тобом

Нокаут, већ прве секунде

Волите и чувајте вашу матер, док је још ту негдје у близини. Његујте је.

И не обазирите се на оне пичкасте, мушке прозивке – мамин син. Па чији ћеш бити?

Матеро ..