Бука и бес

---

Бука и бес је наслов познатог романа америчког писца Вилијема Фокнера. Као класик, често сам виђао ову књигу у излозима књижара, личним библиотекама, чак и киосцима. У имагинарујуму видим излизане, свијетло плаве папирне, преклопне корице, као дио књижевне едиције Новости или сличних издавачких акција.

Сам роман је написан чак 1929. године и аутора је тада лансирао у жижу књижевне јавности као промјену списатељске парадигме која се радикално окренула праћењу тока људске свијести или људских стања подсвијести.

Као врхунац, аутор 1950. године добија и Нобелову награду за књижевност, након бројних америчких књижевних награда, а роман Бука и бес остаје упечатљива метафоричка слика свијета са краја треће деценије 20. вијека – интелектуални, морални, емоционални, те на крају и физички распад свијета на прекретници, без капацитета за љубав.

Са оваквом најавом, схватам да га морам и сам прочитати, без обзира на неоптимистичну слику коју носи.

Па добро, какве то везе има са нама данас?

---

Бука

Данашњом Србијом доминира бука. Није боље ни у Републици Српској, само је мање војне буке.

У Београду, разни војни и полицијски авиони данима надлијећу небо, припремају параду. За кога, са којом сврхом, то очигледно зна мали број људи, јер обичним смртницима ништа није јасно. Питао сам друга колико кошта лет једног Мига 29 са утрошеним горивом, мазивом, а он додаје одржавање, припрему, транспорт, итд. Наш најновији другар звани Chat GPT даје процјену да један сат лета МИГ-а 29 у Србији кошта између 3 и 6,000 долара у зависности од интензитета лета, трошкова одржавања, и сл.

Е сад, то плаћају сви грађани Србије, али не знам чему толико интензивно трошење новца и узнемиравање грађана буком јербо већина не подноси звук авиона и асоцијације на 1999. годину и ружну епизоду НАТО бомбардовања Србије и Црне Горе.

Други напад буке долази од тенкова који данима пролазе улицама Новог Београда и Земуна, правећи ребрасте трагове и уништавајући асфалт. Мучно је гледати ове оклопне корњаче у урбаном окружењу док идеш на посао, пијацу, код фризера. Ко ће да плати поправку асфалта и чему све то, звечи исто питање.

Трећи напад буке, онај најиритантнији, фреквенцијом стиже са малих екрана и етра медија под контролом државе, односно људи који се идентификују као држава. Он је свеобухватан, памфлетан, непристојан, апсолутно неистинит и пријети да загуши сва другачија мишљења. Посебно је опасан јер креира атмосферу непријатељства, затеже ствари до пуцања, до лома. Агресиван је и таргетира студенте и грађане, брутално их етикетирајући као блокадере, правећи припрему за све остале репресивне активности. Призива зло.

---

Бес

Наведена бука производ бес или бијес који се преко девет мјесеци кумулира у народу. И то није добро. Никако.

Прави се непремостив јаз између већинске Србије која се освијестила и жели промјене, наспрам интересне групице уз власт, дијела државних службеника (неких уцијењених, неких не) и оних затрованих пропагандом који вјерују телевизору више него сопственој дјеци и очима. Напросто невјероватно.

Бијес такође настаје гледањем снимака како полиција упада у студентски кампус у Новом Саду и зграду Ректората, затим кад возилима јури народ по улицама града. Бијес настаје кад сазнате да су на трибинама фудбалских и кошаркашких утакмица послате фаланге обучене у тамне мајице да се обрачунавају са слободном вољом грађана и узвикивањем парола. Зна се добро да су код нас стадиони и спортске хале својеврсни показатељи јавног мнијења друштва.

Бијес настаје и када разговараш са пријатељима који раде у државним службама, па сазнаш да им се гледа и мјери сваки лајк на социјалним мрежама, те да због тога могу остати без посла. То више није смијешно. Ни мало. Опасно смо загазили у Орвелову зону посматрања и контроле.

Посебан бијес долази кад видите да се отпуштају професори и наставници по школама због подршке протесту и штрајковима. Просветна професија, већ дебело нагрђена, прелази тако у нову фазу дебакла.

И кад мислиш да не може горе, видиш да може.

Бијес настаје и због надреалног постојања Ћациленда у центру града за чије постављање никад није постојало рационално објашњење, а тек сада нема никакво утемељење у реалности.

Нећу ни спомињати спровођење студента на сахрану оца у букагијама док се Весић лагано шетка по сигурним штековима града.

О да, то заиста погађа човјека ..

***

И док се Трамп разговара са принцом Чарлсом у Великој Британији, свијет тихо буни због уништавања Палестине, француски синдикати масовно протествују против Макрона и владе, а Руси даве Украјину као змија жабу, нама грађанима Србије не преостаје ништа друго него да истрпимо још мало буку, а кумулирани бијес претворимо у конструктивно дјеловање и спроведемо нужне промјене у друштву.

Јер, ми бољих младих људи немамо. Можемо једино стати поред њих и поздравити недужну војску.

Све је ту одавно јасно.

Србија ће политички еволуирати или је неће бити ..