Најкраће писмо ђеду

Сваког дана

У кућној поподневној смјени,

Кад кафицу сркнемо жена и ја

Пажљиво измућкам и сперем

шољу из које сам пио

пазећи да по зидовима керамике

остану немирни трагови тоза.

---

Онда пустим да чесма

Гласним глоготом

Одточи своје,

Па успем ледене воде

До вр’ва!

---

И напијем се силно

Да утолим жеђ

Непцем отворим бескрај

сјећајући се ђеда

Који је исто чинио,

нетом просипајући непопијену мјерицу воде

по дворишту

утренираним полукружним покретом

као да уназад коси.

---

То је најкраће писмо ђеду

Које знам.