Мрзим мајеве.
Није тако било увијек
у прољећним мијенама.
Чак се у дјетињству,
стари пријатељ
заљубио у једну Мају.
Имали смо и шифру: Мајометар!
У мају Београд мирише
на дјецу што убијају дјецу
и кише предуго падају,
па трулеж зри лагано,
гину трешње и јагоде.
У козарачком завичају
моји славе дан побједе, дан одбране.
Пјевају.
Неки други моји
оплакују мртве, стављају бијеле траке,
објављују смртовнице старе 30 година.
Једног несретног маја,
Сана нас је потопила,
а сваке божје године
поново режи на нас.
Нема будућности
у мају.
Људи су у влажним рововима.
Можда јун понесе сунчеве зраке и изненадно заједништво,
рођено са новим мукама?