Прва ноћ у Београду

---

Код нас је бјеснио рат

није било струје.

---

У ситан сат

испустили ме у Таковској, код Поште,

као живи пакет.

Сијало је жуто свјетло са бандера,

претварајући ноћ у дан.

Тога се јасно сјећам.

---

Нико није долазио,

па je немир тулио у грудима,

а онда си брзим кораком стигао ти.

Великог ока и чаробног брка

   – Па где си синовац! –

загрливши ме чврсто, мушки

као друга из војске,

лупајући великим шакама

по мојим леђима.

---

Помало збуњен, можда малко уплашен,

удисао сам чудан мирис

мокрог тротоара, памучне кошуље и београдске свјеже ноћи.

То си у ствари био ти.

Сад видим.

---

Пошли смо кући

казао си да ништа не бринем

док су ти из очију сијевале муње,

а из рамена отимао крупан смијех

и ријечи гласно одскакале пустим градом.

Никад такву комбинацију срео нисам.

Ни прије ни послије, у животу

Стрикане драги.

---

Има нас Мацура,

горе са Патрије и Козаре.

Па тукли смо и Швабе, их!

Немој да си стегнут.

Онда смо се ушушкали

у малом стану,

улица Влајковићева.

Стрина, дјеца, ти и ја,

као род рођени.

ућућурени

док нисам слатко утонуо

у први београдски сан,

окупан љубављу.

---

Хвала ти ..