Обично град или насеље добију назив – Град херој након великог рата, подвига или преломног догађаја. Кажу да је сам појам проциркулисао у Совјетском Савезу још током 1942. године током Другог свјетског рата, да би био формализован 8. маја 1965. године проглашењем шест градова за градове хероје, тачно на двадесетогодишњицу обиљежавања Побједе над фашизмом.
Један од тих шест је био и Стаљинград (данас Волгоград) чија је опсада екранизована много пута до сада. Данас у Украјини имамо неколико градова који су проглашени херојима попут Харкова из чувене Бајагине пјесме или Мариупоља, познатог по изузетном документарцу насталом на почетку руско – украјинског сукоба прије неколико година.
У бившој Југославији, инспирисани претходно сличним таласом у СССР, титуле градова хероја носили су Београд, Дрвар, Загреб, Љубљана, Нови Сад, Прилеп, Приштина и Цетиње чиме је испоштован принцип да свака тадашња република и покрајина добију једног лауреата почасног звања.
Данас се назире први такав град који је у мирнодопским условима зарадио ову необичну титулу.
Другим ријечима, било би лијепо да за сљедећи Сретењски празник Нови Сад поново добије почасно звање.
Још ако би га уручила нека Предсједница Републике Србије (рецимо проф. Иванка Поповић, тужитељка Бојана Савовић, новинарка Тамара Грујић (Тамара у акцији), проф. Биљана Стојковић, итд.), онда би то заиста био шлаг на торти нове, еманциповане и уземљене државе.
Враћене у винкл. 😊
***
Касно сам легао. Тражили смо дуго стан у ком ћемо преспавати, док смо прије тога свирали на прослави педесетог рођендана драге пријатељице и добре особе. Вече пуно емоција и елегантна слављеница као дама у црвеном. Домаћа добош торта на крају, као слатко супер финале вечери.
Знам за насеље одавно, али његово име ми одавно стоји као мистерија. Лиман. Као неки лимар или лик из цртаног: Хи-ман (Сиве лубање силом! 😊). Насеље пуно великих зграда и правих булевара. Истинска локација гдје становници града одмарају, спавају и спремају се за нови дан. Насеље гдје готово да нема слободног паркинг мјеста, али то је већ нека друга прича.
Поријекло ријечи „лиман“ је старогрчко (грч. Λιμένας) што би у преводу значило лука или залив. Кроз Отоманску империју, сама ријеч је упловила у бугарски, руски, румунски и српски језик. Код нас се одомаћила као ријеч која означава мјеста у ријечном току са мирним протоком гдје вода изгледа као да стоји. То су такође мјеста гдје је вађен шљунак или ријечна матица прати дно корита. Даље, сама ријеч је означавала језера и баре са спрудовима, насталим у рукавцима Дунава.
Е ту смо, дакле.
Игром случаја или баш судбином, пробудих се то јутро на Лиману. Сув је зрак у соби, а гријање добро. Прилични подочњаци које сам срео у лифту указивали су на кратак сан и немирну ноћ. Кроз спуштене ролетне и прозоре отворене на кант пробијали су гласови пролазника и звукови аутомобила са оближњег булевара. Чисто да се не опуштам превише.
Дан је сив, кишан, зарозан. На пада јако, али свако мало почне, па се предомисли. На једној високој згради видим голубове на симсу како прхутају крилима и крију се од новембарских капи. Хладно је, коначно.
Стижем тачно на вријеме у Лимански парк гдје се редари факултета, студенти и грађани већ окупљају. Тихо је, али истовремено и свечано. Долази седам, осам трактора, а видим и Мишу Ронина који носи цвијеће пострадалима.
Колона са безброј кишобрана креће и прилично брзо идемо или се само тако чини. Стајемо повремено, да се ускладимо са остале две колоне које пристижу. Ходамо Булеваром Ослобођења и то је посебна симболика јер се слобода заиста осјећа у ваздуху. Што пјева вјечни војвођански син Ђоле – живети слободно.
У колони чујем младе људе како препричавају утиске са изборних мјеста гдје су били контролори, мобилни тимови, затим како су излазили на терен да непокретна бака гласа и слично. Мислим се, па та сила је непобједива.
Вучићу, народ ти устаоо – смијешка ми се брк док замишљам глас професора Павићевића испред микрофона подкаста.
Разговарам потом са дивном кратко ошишаном госпођом, физиотерапеутом у једној НС болници, која са сином студентом корача у колони туге. Каже – имам пиштаљку још од Слобе, а сад сам највише запела јер се осјећам дужном да овој дјеци око нас помогнем да направе бољу земљу за живот. Док то казује, скупља јој се једна суза у оку. Син осмијехом и климањем главе потврђује њене ријечи.
Питају ме одакле сам и шта радим, па одговарам да сам заноћио у Новом Саду и напросто осјетио потребу да останем на обиљежавању друге годишњице велике трагедије у Новом Саду која је однијела шеснаест невиних живота и за коју још увијек нема одговорних.
***
Толико је људи било да нисам пришао близу Жељезничке станице. Послије читам на порталима да је педесет или шездесет хиљада душа присутно. Имамо видео бим који у даљини гледамо. Људи константно пролазе, премјештају се, траже договорено друштво. Кишобрани се шарене као на вашару. Шљапкају точкови дјечијих колица. Пуно је младих родитеља са дјецом присутно. Пси повијеног репа каскају кроз гомилу.
Смјештам се испод надстрешнице (о какав апсурд), да не киснем и почиње 16 минута ћутања.
Чини се да је велика грудва ината, пркоса и протеста која се закотрљала рођена у тим минутама шутње. Прво овдје, у Новом Саду, а онда у већини градова Србије. Минуте кад остајеш сам са собом, кад размишљаш о страдалим људима, кад замишљаш да си ти или неко теби близак могао бити ту, а онда и размишљаш о систему који је хтио све то да гурне под тепих, заборави, забрља, прекрије и скрене пажњу десетинама пласираних спинова.
Тад се рађа бијес, пркос, буди се српски инат.
Многи су доскора прозивали Нови Сад да се посељачио, да су га преузели неки прости људи, примитивних навика и обзира, бахати и осиони, дрчни и бескрупулозни, углавном дођоши различитих врста, слично као и диљем Србије. И вјероватно су били у праву добрим дијелом, али оно чему смо свједочили, вриједно је пажње и историје.
Пазимо.
Студенти су након трагедије поставили питање – ко је одговоран. Након свезнајућег Предсједника (тадашњег, Богу хвала) који је јавно слагао да су све реновирали осим надстрешнице која је пала на људе, почео је да тиња отпор.
Устали су студенти, прикључили се њихови родитељи, грађани, средњошколци, гомила маргинализованог, обичног свијета ..
Две пуне године трајала је неравноправна борба једног пристојног града и његових тихих, али изузетно ментално снажних грађана са непристојним и недостојним владарима.
Заједно са студентима из других Универзитетских центара, подигли су цијелу земљу на ноге. Пребијање дјеце у Ваљеву и Ужицу родили су додатне тачке отпора криминалној сили која је отела државу. Пјешачење и дружење студената у Новом Пазару донијело је додатну боју радости на фестивалу отпора и љубави. Фотка дјевојке са хиџабом која пјешке носи српску заставу од Пазара до Новог Сада више је учинила на развоју међурелигијског разумијевања у Србији него двадесет година шупље приче.
Вожња бициклима до Стразбура гдје се флекава Стара Дама (Јевропа) углавном обрукала у пријему студената, била је фасцинантна, као и послије вожње бициклима и маршеви кроз Србију. Студенти и Нови Сад марширали су корак уз корак, достојанствено, мирно и одлучно. Обиљежавање прве годишњице трагедије гдје сам са пријатељима и супругом такође био, показали су зрелост и достојанство града и земље. Сви студентски и грађански протести у Новом Саду, Београду (Славија), Ниш, итд. били су феноменални по енергији, масовности и достојанству.
Можда студенти некада и добију Нобелову награду за мир, али што се мене тиче, Нови Сад је град херој.
Издићи се из бола и трагедије на дирљив и достојанствен начин, преживјети каскадне ударе власти, прислушкивања, праћења, застрашивања, затим перфидне покушаје разводњавања и релативизације кривице, те остати досљедан циљу, могу само ванредне заједнице окупљене око великих циљева и идеја, попут правде. Не заборавити разлог зашто протествујемо и чему је све узрок.
Нови Сад се кроз све што се дешавало након смрти недужних душа, поново родио. Васкрсао, како би рекли Хришћани.
Данас је обојен тугом због смрти обичних људи, али и чудно окупан радошћу због тешко извојеване побједе Студентске листе на изборима. Какав Његошев микс живота на дјелу. Киша и свему даје праву чар.
Нови Сад, јединствени град херој, коју је титулу освојио у миру.
Нови Сад моје Цеце, Оље, Данијела, Гаше, Владана, Елеоноре, Ђорђа, Милоша, Јованке и бесконачног низа мирних, пристојних грађана.
Мало је рећи да сам поносан.
П.С. Поткрала ми се у Новом Саду једна суза током недеље 1.11.2026, док је хор изводио пјесму Душана Ковачевића – Цвета трешња у планини (све је исто у мом крају, само мене више нема ..) на двогодишњицу трагедије.
И камен би заплакао ..
