Некада је прољеће незванично оглашавано по граду тако што се из полуотворених прозора аутомобила орила својеврсна Чолина химна – Април у Београду. Виолине, оптимизам и љубав. Неопходни састојци сабрани на једном мјесту.

Данас је другачије. Долазак прољећа је означен обавезном замјеном зимских са љетним гумама на четвороточкашима. Урбани граничник којим се мјери проток времена. Законска норма и ритам живота. Дешава се сваких шест мјесеци отприлике, у зависности ко је колико педантан. Педанто, што би рекао мој друг Тути.

Настаје фрка јер су вулканизери диљем града одједном презаузети. Сатима се чека ред, ако немаш заказано унапријед. О боже, каква гњаважа и губитак времена. А мора се. Гдје ли ми је Бајага да ову урбану муку опјева?

Тигар, тигар, Мишелин, гуд јир, хенкок, ласса (a није Пабло) …

******

Кажу да је дух Београда замро и да се град посељачио заједно са осиромашеним друштвом. Има истине. Посебно разара инвеститорски урбанизам, али ваљда ће му народ дохакати некако.

Испод бетонске пломбе је гнојни џеп. Урбанистички болестан, град је отекао, набубрио. Пред пуцање.

Постоје џепови нормалности којих се очајнички држим, као пијан плота, као писац насликаних ријечи. Ако се пустим, врти ми се у глави. Етичка вртешка.

Прије пар година, док сам нервозан к’о пас размишљао како да јебене гуме оправим уз што мање цимања, одлучих се да након посјете тасту направим истраживачки круг по Рипњу, приградском насељу Београда и ту окушам вулканизерску срићу. Неки би рекли да је то пуки случај, али слутим да ме Господ водио до неупадљиве лимене табле и ауто-мајсторске радионице.

На трагу најјачих епизода са Зораном Радмиловићем и серијом Приче из радионице, отворио ми се један непознати, шаролики свијет. Осликан металним стегама, кључевима и дизалицама.

Нисам очекив’оо, што вели Радован тхе трећи.

****

Браћа И. и Б. су све, само не стандардни аутомеханичари. Не знам ко је старији, али у разговору сазнајем да су наступали са бендом. Један је бубњар, а други гитариста, контрабасиста, пјевач. Одушевљен сам. Мој фах, мислим се. Корона је углавном растурила ове музичке формације. Сада се раштркани музички пјешадинци поново консолидују. У музичке чете.

Дуго су наступали са културно-умјетничким друштвом, па познајемо пуно истих људи, пјевача, играча. Није то превелик, али јесте посебан и чаробан свијет: Абрашевић, Лола, Шпанац, Крсманац, Градимир, Цветковић, …

Замислите средовјечног стаклара на селу који феноменално пјева староградску музику и снима спотове или софтвераша што профи ђуска фолклор. Каква егзотика. Као кад палме њишу гране.

Логицирам и закључујем, без сумње они су – српски Блуз Брадерс.

Вриједни људи Београда. Његов кајмак.

***

И док ми, више успут него што је то централна ствар сусрета, бучно мијењају пнеуматике, приче се нижу. Б. предњачи у реторици. Инжињер, уз заобљени осмијех затегнутог лица, ниже анегдоте. Скували су ми и кафу. Домаћински, како треба.

Пловимо причом о Студију Б гдје је почињао као клинац да шегртује и ради као помоћно техничко особље. Тада је то било нешто другачије у односу на ово данас. Бјеше то медиј Душка Радовића и симбол правог, врцавог Београда. Добре цице које ту раде, рођак као технички директор и феноменални новинари Ђоко Вјештица, Душко Радовић и остали. Шарада живота, младости и искушења. Старт из снова.

Прекида нас прегласни звук скидања гуме са фелне, па се брзометно шалтамо на слике са телефона. У стручној посјети централи Ред Була сликало се кришом. Непрецизне фотографије, али се виде дијелови мотора и шасија, механичарски простор. Забрањено воће и мирис бензина, још увијек.

Питају ме затим како је таст и причају како је навраћао прије пар дана. Чудом се чуде откуд Крајишник у њиховим крајевима. Кажу, оштар је и виталан још. Права сабља.

Онда пропитују како је радити у ИКЕА-и, па снисходљиво кажу шта су чули да се шушка за плате које дајемо. Брзо вергламо на другу тему о избору намјештаја који је солидан. Однос цијена – квалитет као најбољи на тржишту, тренутно. Поменемо и драгу колегиницу Цецилију што живи у Рипњу, а код њих одржава аутомобил. Фиат пунто, мало коришћен, а његован.

Бистримо гдје нам раде супруге, па се један жали како је његова остала без посла у стакларској индустрији. Било посла, лове и онда – цап. Оде све у мајчину, за тили час. Неста интереса, неста коректности.

У близини су и некадашњи остаци једног дела МИНЕЛ-а, југословенског индустријског гиганта. Данас, од неколико хала, само је један дио приватизован и релативно успјешно ради. Прије тога се десило неколико неуспјешних приватизација, муљања, препродаја са многим умијешаним званичницима. Чак и неки тадашњи министри. Све то без судског епилога, наравно. Нема правог развоја индустрије, констатујем са младим комшијом који вози трактор и запослен је у селу. Ћале му је дијабетичар на инсулину, али још је напољу, ради око куће.

Сјетим се и да у насељу живе и сјајни момци што тренирају баскет са мојим клињом, па лоцирамо родитеље и констатујемо да су добри и племенити људи. Ријеткост данашњице.

****

Финале приче стиже из Иванова, малог села крај Панчева. Одатле старија госпођа понекад донесе десет комада јаја мојој супрузи, а својој лекарки. Игром случаја, одатле потиче и млада госпођица која се отиснула у бели свет, па у необичном слиједу догађаја „закевила“ са Џоелом Ембидом, једним од најактуелнијих и најпознатијих НБА кошаркаша. Непровјерена прича каже да је пријетила му тужбом за алиментацију у мјесечном износу од 75к УСД. Данас је то сретан брак са пуно дјеце, кажу кулоари.

Приповједање се наставља детаљима да је само раскошно вјенчање коштало око 3 милиона УСД, а одржало се на монденском италијанском острву Капри, гдје је 150-200 гостију стигло директно из Иванова. Младенци су инсистирали да се поклони не доносе, па су се шаролики гости довијали како да угоде људима који у материјалном смислу имају све и не могу логистиком пребацивати добијене поклоне за Америку. Било је фрктања што се гостопримство не може узвратити традиционалним захватима.

Свадбени триптих завршава тако што се металостругар из Рипња са просјечном платом од 600 еура дружи на милионској јахти са Џоеловим ћалетом и френдовима. Крстаре, пију шампањац и смеју се као луди на брашно.

Прекосутра ће наш пулен поново у трошну фабричку халу, а Амери на своје богаташке рутине.

Само живот може да намјести овакве амплитуде. Урађен ЦТ са контрастом.

Контрапункт.

***

Ријеч о овом, ријеч о оном и ауто је спреман. Није ферари, али послужиће.

Кафа попијена. Осмијех на лицу. Договарамо се о заједничкој свирци која се никад неће десити.

И то је Београд данас.

Његов љепши дио који мора наставити да живи. Онај што се не види од загађења – духовног и материјалног, а ту је. Присутан!

Прозор аутомобила је отворен. У лаганом ђиру се враћам кући. Прољеће мами.

Са радио Лоле туче Весна Змијанац и ванвременски хит  – Кад замиришу јорговани-.

Није све тако црно …

Огуман, Април (о Нил) 2023

• Каснимо, каснимо, … пожури! – усплахирено говори она.
• Ма дај, опуштено – он одговара лијено и ноншалантно.

Неколико минута након тога, провлаче се између гломазних наслоњача држећи се за руке. Врховима прстију. На крају само јагодицама.

• Опростите, извините – шапуће она, скраћеног даха од дуготрајне ужурбаности.

Снага јој је на измаку и кад се стровалила у удобно, тепецирано сједало, као да се поново родила.

Шушкајући јакном и свлачећи рукаве на скраћеном маневарском простору, окренула се очигледно задовољна, те га цокила га у велики мушки носингер. Он се једва примјетно набрао обрвама, као изненађен, па промрмљао баритоном храпавим од трагова шлајма – хајде, хајде, почиње филм. –

У реду иза њих, двоје младих је гладно кусало кесетину кокица. Звук гужвања папира се смањивао и тон пројекције филма је облио салу.

Почиње.

****

Када би ФЕСТ имао мирис, он би подсјећао на прољеће. Зависи од године до године, али кад се филмови ушуњају у град, јасан је знак да консонатни тонови најљепшег годишњег доба долазе и нема назад. Осим прољетне малаксалости коју већина житеља осјећа, оптимизам и буђење радости је друго осјећање које надолази. У почетку тихо и из другог плана, а онда незаустављиво, готово оркански, плимни талас осваја све кутке града и срца његових тренутних житеља. Поплава љубави и наде наступа за оне што су претекли зиму, све мање хладну и све више ћудљиву.

Ноздрве се шире да удахну дашак чистог прољетног ваздуха јер је кошава очистила град. Коначно.

Сцена је спремна.

***

Сваки студент у Београду интуитивно зна да је присуство макар једној од филмских пројекција на ФЕСТ-у знак да си жив, да постојиш у великом граду и поносно припадаш генерацији слободних и мислећих људи. И повољне цијене карата кумују томе, па обични људи свих материјалних статуса могу себи приуштити ово задовољство. Тај шаролики Београд који покуља по силним дворанама те шармира, запањи и на кратко постиди јер видиш каквих сјајних и културних људи има. Мора се још учити, читати, гледати, односно културно се ваздизати.

Сијевају потпетице на керамичким плочама, чује се граја и жамор, људи излазе и улазе у предворје, налазе се са пријатељима које дуго нису срели, пуцају селфије испред улазних објава. Живо је, гргоља. Дом синдиката, Сава центар, Дом омладине и дворана ДКЦ су кичмене локације на којима станује овај пелцер.

Дио грађанског васпитања у пракси. Филмови, представе, концерти. Триптих неформалне едукације од екстремне важности. Форматирање личности. Критичке.

Овако зрео са 51. годином, фестивал је претурио свашта. Бурна географија на којој живимо није мимоишла ни њега. Носи ожиљке, али траје и не да се душманима. И у бившој земљи је то био један од кључних културних догађаја године. Данас на њему не видимо свјетске фаце попут Кирка Дагласа или Џонија Депа, али ФЕСТ опстаје у пристојности и актуелности. Носи ту жеравицу која чува наду да ће опет бљеснути свјетском филмском позорницом.

Ако би ФЕСТ имао лице, он би најприје личио на незаборавног Небојшу Ђукелића чија су појава, ерудиција и заразни шарм неизбрисиво проткани у филмаџијску традицију града. Рецимо, његове интересантне „Хронике ФЕСТ-а“ су својеврсна додатна настава за све поштоваоце седме умјетности, како рече Луна Лу. Многи га памте са малих  екрана као доброг духа ФЕСТ-а и позитивог вајба која га прати. Недавно је на фестивалу установљена и награда која носи његово име, што је вриједно помена.

Господин Југослав Пантелић као умјетнички директор и његов тим су у последњих неколико година лучоноше фестивала. Оснивач ФЕСТ-а је филмски критичар и публициста Милован Чолић који је доживио деведесету годину. И он је засигурно једно од многобројних и драгих лица фестивала.

***

Сама важност ФЕСТ-а може да се огледа и у чињеници да се својевремено београдска публика премијерно упознавала са филмовима највећих редитеља тог доба – Тео Ангелопулос, Боб Рафелсон, Вим Вендерс, Херцог, Кишловски и други.

Први је можда био и посебно спектакуларан са филмовима „Одисеја у свемиру“ Стенлија Кјубрика, „Голи у седлу“ Дениса Хопера и осталима. Довољно је поменути да се овом низу великих редитеља придружује Луис Буњуел (у Србији можда најпознатији по репликама А. Берчека из домаћег остварења Национална Класа), Живојин Павловић, а касније и Марчело Мастројани, Бернардо Бертолучи, Милош Форман, Kопола као и глумци попут Харви Кајтела, Роберт Де Нира, Софије Лорен и Катрин Данев.

Једна невјероватна листа безбројних познатих фаца по квалитету и обиму за било који филмски и фестивалски догађај на свијету.

***

Има ту још нешто. ФЕСТ најчешће завршава у марту, а у том мјесецу је све бурно и превртљиво. Хучи, као крај кањона какве дивне ријеке.

Србија памти прве велике демонстрације опозиције 9.марта 1991., затим почетак НАТО бомбардовања 24. марта 1999. године, уморство Ђинђића 12. марта 2003., Слобину смрт 11. марта 2006. Пред почетак 2. светског рата одржане су и демонстрације против приступања Краљевине Југославије Тројном пакту 27. марта и тако даље.

Надам се да нас трагичне мартовске Иде из старог Рима ове године заобилазе, мада ово око Косова и Метохије на слути на добро.

***

Када данас размишљам о ФЕСТ-у и Београду, фокус је на драгим људима раштрканим земаљском куглом, а који су екс-житељи Белог Града. Већини је остао заривен у животни ДНК. Има људи и диљем Балкана који снажно воле овај град.

Ако се неко од њих само на тренутак може замислити у једној од актуелних кино оператерских сала (па чак и у оним омраженима у Београду на води) и поново осјетити јединствен дах живота, љубави и захвалности, онда овај запис има смисла.

Нека вас овогодишњи ФЕСТ-ов слоган прати гдје год да сте и шта год радите – Страст живота!

Упркос свему.

Огуман, март 2023.

• U ćošku sam. Ne mogu da pričam. – govorio je ’rapavi, prigušeni glas. Takav ne želite u sopstvenim životima. Ne zbog njegove boje već zlokobne slutnje koju nosi.

• Ok, ok, važi. Čujemo se ovih dana. – završio je i prekinuo vezu, okrenuvši lice ponovo ka nama. Pomislio sam na tren da bi slična njuška u „Padinjaku“ za 200 evra izbola po narudžbi bilo kog pritvorenika. Stresoh se od jeze što prođe tijelom.

• Gde samo ono stao brate, a da.
• Ništa nemojte da brinete. Daćemo joj dobar i uigran tim vozača i tehničara. Nema šta da se sekira. Momci znaju posao. Profesionalci. Doktorka je tu više kao sigurnost, za pacijenta i familiju. Tehničar uglavnom odradi većinu stvari – infuzija, hitno ušivanje, defibrilator i to. –

Tupo sam pogledao u suprugu, pa ponovo u njega, vozača istetovirane šake. Kao da smo bili u nekom zvaničnom salonu gdje se prodaju usluge. Na tren pomislih da smo u osrednjem ta-too prostoru za tetoviranje. Sejls spič, što se kaže.

• Gospodine, tako vam je i na zapadu, samo što je kod njih to legalizovano i za nijansu transparentnije. Suština je ista – platite unapred i dobijete radno mesto koje vam investiciju u relativno kratkom roku otplati. Prosto k’o pasulj. –

• Da, da, naravno. Dakle, ako sam dobro razumeo mi vama platimo u kešu 10,000 eura, a vi nama garantujete ugovor na određeno od 6 meseci, nakon čega će taj ugovor bez problema da pređe u ugovor za stalno?

A kako ćemo sa specijalizacijom? –

• Da, tako je. Samo, bitno je da znate da jako mali deo novca ostaje kod nas. Mi smo kuriri, a veći deo ide onima koji donose odluke. Ima nas mnogo u lancu, razumete?

Što se tiče ugovora, ide tako kako ste rekli. Posle kad se sve stabilizuje, doktorka može da bira koju će specijalizaciju. I tu ćemo joj pomoći sa izborom. Lagani smo, što kažu klinci. –

Tu se kanda malo i nasmijao, pokušavajući opustiti našpanovanu atmosferu. Vladao je sferom emotivne inteligencije, bez dvojbe. Osjećao je da se kolebamo. Pomislih na đedovu generaciju, komuniste i revolucionarnu ideologiju – kolebljivce odmah streljati!

Nakon toga, pogled ukrstih sa prijateljem iz studentskih dana, Ilijom. Smrtno ozbiljan, uvlačio je dim duvana duboko u pluća, meškoljeći se i praveći blage tikove okom. Emisija unutrašnje nelagode. Ozbiljne crte lijepog, pravilnog lica su mi nijemo govorile – druže, lepo sam ti sve rekao, ne znam šta se sad iščuđavaš. Ovo je poslednja opcija, pa ti kad i ako budeš hteo, zovi me da probamo ugovoriti sastanak. I to je to.

I da, to je to. Očajni smo i zato pozivamo posljednju opciju računajući da nemamo šta izgubiti. Ulažemo kviska. Doktorka bez posla i specijalizacije u post petooktobarskoj Srbiji. Muž, tri djeteta i stambeni kredit na grbači kao sila gravitacije. Pat pozicija ili patnja pozicija? Hipertenzija u najavi uz svakodnevni ples anksioznosti. Opkoljenost.

Sastanak je dogovoren u stanu mlade doktorice koja je preko iste šeme počela da radi pre petnaestak mjeseci. Doktorka se inače porodila prije nekoliko sedmica i bilo je čudno da se sastajemo u stanu porodilje koja još nije izašla iz perioda „babina“. To sam naknadno osvjestio. Očigledno, opreznosti nikad dosta uz dozu surove bezobzirnost prema manirima i kulturi podneblja u kom živimo i ’ljeba jedemo.

Lova, samo jebena lova.

Prenuh se iz takvih razmišljanja, pa naizgled spremno ispalih:

• Ok, a šta ako se tokom tih prvih šest meseci promeni rukovodeća struktura, pa ne budemo u prilici da ugovor na određeno pretočimo u ugovor na neodređeno? – činilo se kao da sam smislio pametno pitanje, da srušim ovu nakaradnu karijernu konstrukciju.

• Sve je u redu, gospodine. I tu je sve predviđeno. Mi smo ozbiljna firma – dočekao se kao mačka, na noge.
• Direktor koji napušta poziciju dobija na sto sve ugovore na određeno koji se automatski potpisuju i transformišu u ugovore na neodređeno.

Čisto kao suza i rešenje već provereno u praksi. Tako osiguravamo kontinuitet za naše klijente, na obostrano zadovoljstvo. –

Epilog:

U kolima ženče i ja. Vraćamo se kući.

Ćutimo, gledamo pred sobom velegradski pejzaž – trole, tramvajske šine, prljave ulice, čađave fasade.

Ćutanje je zlato. Sve jasno.

I ovo je naš Beograd. Karaburma rok-n-rol.

Sve smo znali i slutili, a realnost nas je opet šokirala, zatekla. Bez muke.

Zavidim joj na toj lakoći. Lakoća nepostojanja.

Oboje smo učeni smo da se principi rada, poštenja i učenja na kraju isplate.

Iskustvo sadašnjice je radikalno drugačije. Ulazak u hladnu vodu života i otriježnjenje.

Mučni putokaz stvarnosti.

Guši me. Kao da se borim za goli život. Vidim sliku Kurčubića što olakšava kravatu oko vrata. Nevidljivi rat je u toku. Nema pucanja i granata. Samo borbe. Metafizički Bahmut.

Mora se čovjek snaći, što vele ovi koji su se obogatili na pristojnosti i naivnosti drugih, kao i potkradanju sopstvenih državica.

Vrijedi li šta čista savjest u toj monetarnom krkljancu stvarnosti, uzalud se pitam.

Širim nozdrve za dubok uzdah …

****

Sa radija je gruvao Džoni:

–Od Aljaske do Meksika

to je ona druga slika

Pit i to je Amerika … –