Podvožnjak je i granica. Odatle počinju Urije. Postoji dobar i veliki ćirilični grafit u gradu.
Piše samo – URIJE.
Samodovoljni. Gotovo otcijepljeni.
Pripovijesti Belog Grada, zbirka priča o današnjem Beogradu
#pisanje #writing #knjiga #books #zbirka priča
Podvožnjak je i granica. Odatle počinju Urije. Postoji dobar i veliki ćirilični grafit u gradu.
Piše samo – URIJE.
Samodovoljni. Gotovo otcijepljeni.
Суштост је то да је Веља постао и остао новинар највиших етичких и естетских стандарда упркос страшним временима у којима смо живјели.
Он, као књижар Маловић, непресушно културно бљеска са београдског Светионика културе и нулте надморске висине, а опет добацује далеко у оригиналном програмском формату.
Неколико голубова пролетало је испод свода, једва чујним клепетом осмуђених крила. Ка прегибу, пепељасто су се пресијавала под ласерским сноповима сунца што бургија унутра. Онда би се завукли у срце пренапрегнутог бетона ребрасте куполе. Као и сам уграђени бетон, голубови би се ослонили на сигурни пројектовани прстен и ту гугутом одмарали. Нису осјећали огромну преднапрегнуту силу коју је купола емитовала у хоризонталном правцу јер ју је господин инжењер Жежељ укротио прије 66 година.
Господин мајстор би затим узимао нож са издуженим, дугачким сјечивом и прецизно транжирао изузети комад скидајући са њега танке, дугачке дијелове масноће.
Обртао га је спретно како хитри, извјежбани прсти професионалца то чине. Руке мало отечене, али у пуној радној зрелости. На врхунцу.
Predratnu Banjaluku pamtim kao mali dječak što hita u posjetu velikom gradu i legendarnoj Buba Mari. To je Tetka Mara, oštroumna, sitna i hitra žena, rođena sestra naše Bele Bake, identičnog osmijeha i ljudskih vrlina. Kao nasljednica izdašne vojne penzije uvijek je nas sitne pilliće darivala slatkišima i nježnošću, prekomjerno. Sličnom energijom i ljubavlju kaoНаставите читати „Talandara u Banjaluci …“
У коначници, сазидано је тринаест станова и једна фингирана гаража. Колико знам, по закону би број гаражних мјеста морао пратити број стамбених јединица. Овде не постоји ни једна.
Зграда са лажном гаражом.
То нисам никад у животу видио, а нагледале су се ове очи свега.
Kad se ibarskom vraćaš u grad u kasno poslijepodne dok sunce još žeže beogradskim prašnjavim pločnicima, vidiš neku silu naroda, razgaćenu, opuštenu, u atlet majicama, na biciklima, nehajnim šlapama, kako se vrće sa Ade.
Ima tu Adine čarolije u zalasku vrelog dana …
Како слиједи, Крст и Чубура су ипак и прије свега, стање духа. То је мангупски Београд, фер и по мало наиван у својој суштини, јер рачуна да се у космичкој правди ствари ипак посложе по заслузи;
Пупак шарма и духовности старог и израњаваног народа;
Како рече Преле – хиљаду пута исцрпљен, никада поражен.
Za one posebne, ručno pravljene delicije, ipak treba više truda i znanja.
Maštao sam da napravim biznis sa Slatkom mapom Beograda. Tu označim iliti tagujem gdje se šta dobro nalazi, pa vi onda put pod noge. U vizitu, što se kaže. Ako laže koza, ne laže rog, što veli narod.
Neki je zovu i sreda ili u sredi, u sredini, a u Bosni čak i lace. Esencija fudbala. Njen koncentrat. Ako mlad igrač ne zna da igra ševu, ne osjeća je, ne treba da se bavi fudbalom. Tačka. *** Zašto tako surovo? Jednostavno je. Tu, na malom, često čunjevima omeđenom prostoru se vidi sve: OsjećajНаставите читати „Ševa“