Od svojih prijatelja i poznanika, svih čitalaca, tražio sam povratne informacije nakon čitanja.
Neka od njih su u prilogu:
Talandara se čita u dahu ili u dva-tri daha ako imas slobodnog vremena kao ja 😊
Vraca u djetinjstvo i mladost, i oživljava neke zatomljene emocije i price, bez obzira da li si iz Prijedora, Sane ili neke treće varošice nase mučene otadžbine…
Divna je, bravo 👏🥰
***
Нисам знала да си ишао у музичку. Приче су дивне.
***
Retko se u poslednje vreme istovremeno nasmejem i rasplačem. Hvala Ti što si napisao Talandaru i podelio je sa mnom. Eto…..
***
Велим ја њему како си ме одушевио начином на који си пренио емоцију и како си задржао то дјечачко, искрено у наративу. Колико год да се трудим да перципирам тебе као зрелу особу кроз текст, стално ми је слика дјечачких авантура.
Можда ми је та носталгија према дјетињству пробудила емоције, али књига ми се опасно допала.
Пишем ти ово не да се погордиш, већ да испуниш хришћанску мисију, а моју жељу, као у оној причи из Библије о талентима и умножавању истих.
Зато је и моја жеља да се твоји таленти умноже и да не престајеш са стваралаштвом. Бог у човјеку најбоље се види кроз стварање.
Слава Богу.
***
Druže, nastavi da pišeš!
Pametnom dosta!
❤
***
Прво сећање на Сарајево, у ком сам недавно била први пут после тридесет и кусур година је ПРАЊЕ УЛИЦА…. Јутрос сам у возу кренула да читам Таландару… Ћирилолатиница, дете у теби које даје себи простор да буде дете… Прелепо.
***
Ogiša, knjiga me razmazla po podu! divno, predivno, preemotivno…za nas sa 2×22 narocito
***
Стигла књига. Фантастично! Сваку причу доживим.
***
Pročitala sam je u dahu, kao i Cvijetićev Lift. Hvala na divnoj večeri, hvala na uspomenama, hvala što naš Doras oživiš bar na kratko taman kad prestanem vjerovati u njega….
***
Dragi Ognjene, knjigica je pristigla i pročitana je u jednom dahu!!! Baš si me curiknuo u detinjstvo pogotovo sa dve priče koje su jedna za drugom „Čika Karlo“ i „Između dvije vatre“… Naime, rođena sam u malom Sanskom Mostu novembra 1960, a već u januaru selimo za Zagreb. Živeli smo u petospratnici u Vinogradskoj ulici, a veliko dvorište smo delili sa istovetnom zgradom preko puta naše čiji je ulaz bio iz Hercegovačke… Naravno, tu je bio buljuk dece različitog uzrasta, ali smo se nekako svi igrali u tom zajedničkom dvorištu koje je bilo i parking za stanare obe zgrade… Imali smo jednog čika Mehu, stanovao je sa ženom iznad mog stana, a imao je belog Mercedesa… Pazio ga je i glancao non-stop i uglavnom prekrivao ceradom… Za razliku od tvog čika Karla, naš Meho je bio mrgud, grdio nas je i rasterivao i za najmanji nestašluk, a redovno smo igrali pikule (bosanski špeke) i naravno mnoge igre loptom od kojih je najprikladnija bila graničar (između dve vatre)…
Naravno, i sve druge priče su lepe, pitke i što je meni najdraže odišu onom specifičnom bosanskom toplinom!!!
***
Свиђа ми се та интимна поетика са географским пореклом. А одувек ми је било привлачно писање ијекавицом, као најлепшим српским писмом, која даје један готово епски тон написаном.
***
Eej, čitkam ovo polagano. Sa nekoliko priča baš mogu da se identifikujem . Počeo sam da piskaram jer su sestri kupili pisaću mašinu za školu npr ;). Salaš takodje.
Dosta detaljno sagledavaš, baš pisac! I razmisljao sam, format je baš potaman. 👏👏👏
***
Dragi Ognjene, hvala za Talandaru. Nemoj stati, nikako! Pokušala sam da nadjem algoritam koji upravlja dinamikom promene pisama, što mi se dopada – nisam uspela. Nataša je ubijena ? Kako, zašto?
Сматрам да уметност мора да буде искрена, понекад и брутално искрена, да заболи оног ко чита, па и оног који пише
(Фото лична архива)
Народна библиотека „Ћирило и Методије” у Приједору објавила је недавно књигу кратких прича и записа Огњена Влачине (1978) под насловом „Таландара”. Рођени Приједорчанин, Влачина је животом везан за Београд, а последњих година пажњу је на себе скретао чланцима, репортажама и причама објављиваним на читаним и цитираним порталима у крајевима које већ дуго називамо „регионом”, а који су, заправо, (екс)југословенски терен.
Књига „Таландара”, обимом невелика, али садржајем врло разноврсна и богата, била је повод за разговор са аутором.
„Дневник једног студента или Несавршена” из 2009. године – ту књигу Милан Милошевић, аутор предговора за збирку прича „Таландара”, помиње као ваш „већ заборављени првенац”. Какав је данас ваш однос према том првенцу, или је можда он, као прво маче, у воду бачен, па сад заправо „Таландару” доживљавате каоправистарт?
Наш народ има две добре изреке, које су суштински супротне: По јутру се дан познаје и Први мачићи се у воду бацају. Не бих овде користио ниједну јер сматрам да аутору није лако да се одреди према свом делу. Поменути првенац је, наравно, могао бити бољи, али да не судимо престрого. Независно од тога, „Таландара” као прозно дело заиста је квалитативни искорак у мом писању и један нови, мали почетак.
Чињеница је да вас често називају „завичајним писцем”. Какав је ваш однос према таквој одредници? Да ли вас спутава, ограничава, или вам, можда, импонује?
Бити завичајни писац можда и није тако лоше, поготово имајући у виду да својим завичајем сматрам готово читаву бившу Југославију. То данас испада велико географско пространство. Апсолутно ми не смета како ме људи називају, док год је то пристојно. Битно је да ауторово дело живи и да се чита – то сматрам најважнијом одредницом.
Штајеза вас, у најкраћем, Београд, а штаПриједор?
Београд је моја породица, месар и рибар са Душановца, Ада Циганлија, Авала и буразери ауто-механичари из Рипња, лопта за мали фудбал, карирани кафански столњак, пријатељи и кумови, Шумице, непрестана саобраћајна гужва… Приједор је травнати фудбалски терен, моји родитељи, Сана, пријатељи, Радетића кула, песма и ојкача, приједорска гимназија, ветрић изнад Пашинца, фамилија…
Ваша књига пуна је имена, ликова, људи који се неретко помињу не само именом, презименом, надимком, него и адресом. Јесте ли икад страховали да ћете, пишући тако, некога можда повредити, да ће некога обузети нелагода док вас будечитао?
Тек ми је мајка после читања скренула пажњу на неки детаљ о томе, али мишљења сам да уметност мора да буде искрена, понекад и брутално искрена, да заболи оног ко чита, па и онога ко пише. Ако читалац осети да је то истина, вероваће ти и разумеће поруку коју шаљеш. Надам се, свакако, да никог нећу повредити својим писањем. У књизи има веродостојних чињеница, али има и пуно оних које су домаштане, измишљене, па су те две категорије испреплетене и нераскидиве у мом делу.
Имате ли романсијерске претензије, или вас кратка прича као форма испуњава?
Имам жељу и намеру да наставим да пишем. Где ће ме то тачно одвести, видећемо. Одавно имам скициран роман, али нису се стекли услови да наставим рад на њему. Лакше ми је да пишем кратку форму због исцепканог времена које имам на располагању. Такође, због текуће „битке за пажњу”, модерни човек лакше прихвата и разуме кратку форму, па је и то аргумент у прилог концепта прича или записа.
Аутор и приређивач интервјуа: Владимир Д. Јанковић
Мало ствари човјека може учинити тако сретним, а опет тако скрушеним.
Причаћемо о Дорасу (Приједору) и мојој збирци прича у велелепној, малој Римској дворани Библиотеке града Београда. Каква част и привилегија! Ненадана, свакако. Морам достојанствено да представим Дорас.
Рачунам да ће то бити лијепо дружење са пријатељима гдје ћу сваком од њих моћи да дам велико писмо за читање, да останемо у вези.
Радујем се, али сам истовремено и тужан због одређених приватних ствари. Живот је, напросто, састављен од чаша меда и чаша жучи, што ‘но вели Његош …
Novinar: Katarina Panić, 14. Novembar, 2022. god., rubrika Kultura
Promocija zbirke priča „Talandara“ Ognjena Vlačine u Gradskoj čitaonici u Prijedoru, 11. novembra 2022. godine, foto: Igor Motl
Gordana Vila, direktorica Narodne biblioteke „Ćirilo i Metodije“ Prijedor: Znali smo da će biti ovako, ali smo namjerno uradili to u našem prostoru Gradske čitaonice da malo Prijedor vidi da postoje stvari koje su zaista dobro posjećene i da biblioteci treba prostor.
Ognjen Vlačina, autor /o nazivu knjige/: Mi smo bili na splavarenju, pa ima možda desetak, petnaest godina. I baš ova neka grupa, tu, dječaka, je li. I onda smo, jedno veče je, tamo neki domoroci iz Foče odnosno ti domicilni ljudi, ovaj, spremali su nam pastrmku. Bila je neka plastična kutija, od neke boje, farbe, i tu je bilo pastrmke, nauljene u Drini ili u Tari, gdje već, tu, domaće, je l’. I oni to vade i bacaju, ovaj, na to ulje koje je zagrijano i vatra i jedan vrlo prost sud i čitav taj ambijent je ostavio snažan utisak na mene. I onda smo mi napravili vajber grupu Talandara. I, dakle, ta naša vajber grupa, evo, sad već slavi, bogami deset, pa možda 15 godina. I kad sam ja onda te sve svoje priče, ovaj, razmišljao šta ću sa njima, kako ću, talandara mi je došla kao prva asocijacija. U suštini, talandara je jedan sud gdje se pripema hrana. Darko /Cvijetić/ je u pogovoru to pismenije od mene objasnio. Ima isto jedan lijep izraz, naš, domaći, tanjirača, je l’, onaj, kao sud, al’, u suštini, neko mi je rek’o skoro, to ti je kao krajiški wok.
Gordana Vila, direktorica Narodne biblioteke Čirilo i Metodije Prijedor, foto: Igor Motl
Gordana Vila: Djelo počinje predratnim Dorasom, završava trošnom Radetića kulom, simbolom Prijedora. Ovo je djelo o odrastanju u prijeratnom i ratnom vremenu, o sreći koja je u malim stvarima, o ljubavi prema rodnom gradu i fudbalskom klubu, ovo je zbirka ličnih emocija. /…/ Mi smo zapravo i pročitali dosta toga upravo na portalu Buka. Tako je nekako i počelo. Vjerovatno većina ljudi je tada te otkrila kao pisca. Svi se sjećamo izuzetno čitanog teksta Sto godina samoće posvećnog prijedorskoj Gimnaziji „Sveti Sava“ i nekako je to možda bio trenutak kada su te mnogi primijetili kao pisca.
Ognjen Vlačina: Sa Bukom su dva prelomna momenta se desila. Prvi je poslije prvog Ša festa. Bio sam mamuran i, ovaj, probudio sam se i napisao sam tekst o Ša festu i onda sam, što se kaže, onako s neba, to poslao redakciji Buka. Poslije dva sata vidim da su ga oni objavili. A drugi je bio objava tog članka o gimnaziji. Ono što je mene negdje duboko motivisalo, dodirnulo i ganulo jeste sto godina naše gimnazije gdje u tom trenutku nije bilo nikakve proslave, bila je korona, dakle, to je prošao jedan jubilej… Sad, ako pričamo o Britaniji ili Njemačkoj i zemljama koje imaju veću tradiciju, kad neka institucija doživi sto godina, to se 365 dana obilježava. /…/ Poslije su bila neka dešavanja i obilježavanja, ali to je bio moj način da obilježim sto godina i da tu nekako ljubav pretočim u to i moram da priznam jedan od motiva bila je profesorica /Dubravka/ Mušikić koja mi je davala tako četvorke, trojke, dvojke na pismenim iz srpskog, ali njoj sam obećao da ću da pročitam Sto godina samoće drugi put. Tad nisam. Ni tad nisam kad sam pisao članak, ali ovo ljeto, imali smo dosta vremena, zna moja supruga, pročitao sam drugi put tu knjigu, tako da ispunio sam amanet.
Ognjen Vlačina /o fudbalu/: Ima jedna priča o Rudaru, a ima jedna priča o Hajduku iz Splita. /…/ Meni su važni i jedan i drugi klub svaki na svoj način, ali pročitaću nešto drugo. Bio je jedan moj drugar koji je prije mene registrovan za Rudar, prije rata. I to mu nikad nisam mogao oprostiti. Ali njemu sam posvetio ove redove. On je sad negdje u Danskoj. Tamo predaje u nekom vrtću. Zove se Nerko Delić.
Gordana Vila: S obzirom na to da si mnogo puta promovisao klub i da smo u Talandari vidjeli koliko ti znači, Rudar je odlučio da ti se simbolično oduži. Sa nama je večeras direktor Milan Despotović koji će ti u ime kluba uručiti poklon. Takav dres nemaš.
Ognjen Vlačina, foto: Igor Motl
Milan Milošević, recenzent: Došlo je do mene par njegovih članaka objavljenih na već pomenutoj Buci i, naravno, pala je ideja da je to najbliže nečemu što se nekada zvalo feljton. Onda smo odlučili da to malo prekrajamo da bi se dobila urbana hronika. To je jedna forma koja je već viđena u mnogim opusima svjetskih pisaca, ali ipak kod nas zapostavljena nakon rata. To su spisi, kraće forme, skice, krokiji o Prijedoru.
Dejan Karlica, profesor istorije i latinskog jezika: Ima veliku vrijednost i kao neklasično, ali i istoriografsko djelo. /…/ Iza onoga što su naša saznanja o životu koji smo živjeli u ovoj knjizi upravo stoje meni, a, nadam se, i svima vama, kada pročitate knjigu, dragocjena svjedočanstva našeg života, kada je u pitanju nekoliko generacija našeg odrastanja. /…/ I ujedno to je i naša i istorija Dorasa. /…/ Imao sam nekakav osjećaj iskrene zahvalnosti za ovaj poduhvat koji je Ogi napravio, jer osjećam da je u ovim tekstovima sav, sve emocije, misli, pomalo košmar koji mi imamo kada se prisjećamo našeg djetinjstva, našeg odrastanja, pretočen u riječi koje nose u sebi duboki smisao i duboku istinu.
Gordana Vila: Priče je u pogovoru ocijenio prijedorski književnik, reditelj i glumac Darko Cvijetić. /…/ Već smo pričali o zapravo njegovom velikom uticaju. Povremeno mi se čak činilo da je negdje pisao Darko Talandaru, na nekim momentima, kada sam čitala, ali možda nam kažeš koliko je zapravo ostavio trag njegov Šindlerov lift i možda kasnije nešto drugo.
Promocija zbirke priča „Talandara“ Ognjena Vlačine u Gradskoj čitaonici u Prijedoru, 11. novembra 2022. godine, foto: Igor Motl
Ognjen Vlačina: Čitajući njegova dva djela, Što na podu spavaš i Šindlerov lift, dakle, duboko su me potresle te priče, ovaj, kao što će možda nekog možda potresti neke moje priče. Ali mene su pokrenule, je li, na neka razmišljanja i potaklnule me možda da čačkam po nekim bolnim stvarima u sebi, kao što je, recimo, priča o lokalnoj grupi Art. Tako da, u tom smislu, inspirisao me je da zagrebem dublje u neke stvari.
Ognjen Vlačina: Za mene je Radetića kula jedna tiha patnja. Zato što je to sublimacija prijedorske stvarnosti. Kako ja to vidim? Ako je sačuvamo i obnovimo i udahnemo joj novi život, Prijedor će da preživi. Ako je pustimo da se sruši, znači Prijedor više ne postoji. I to više nema veze sa narodima, nacijama, ćirilicom, latinicom, djelima, nedjelima i drugim stvarima. Dakle, mi u našem gradu imamo dio kulturnog nasljeđa jedne baštine i treba o njoj da se pobrinemo. Ja sam rekao da ću ja jednu zbirku sa zadovoljstvom da pošaljem našem mladom gradonačelniku sa molbom i vapajem da se sa Radetića kulom nešto učini. Kad kažem nešto, to mislim da je revitalizujemo. Što se mene lično tiče, ja vidim ovako, a, b, c opcije, šta možemo da uradimo sa njom. Da li da bude biblioteka, da li da pripadne Ša festu ili da bude galerija, ja bih samo tako razmišljao, jer to je naprosto kulturno, duhovno blago ovog grada koje pred našim očima propada i, dakle, niko drugi neće doći da kaže, ’ej, to treba da sredite. Ja znam da kula ima problem sa vlasništvom i da je pitanje da li može da se restaurira, ali napisaću u posveti da tamo gdje ima volje, ima i načina.
Počevši od petka 11. novembra 2022. godine, pa sve do kraja istog mjeseca (ili meseca, kako vam volja)zbirka priča Talandara će se naći u prodaji u Srbiji, Republici Srpskoj, BiH i ostatku planete 🙂
Promotivna cijena iznosi 650 dinara za srpsko tržište, kao i 10 km za BiH tržište.
Najbolje je da knjigu poručite preko ovog sajta, a vjerujem i da će moći da se kupi i prilikom svake "live" promocije. Prva je u Prijedoru baš 11.11.
Osim toga, u Prijedoru će zbirka moći da se nabavi i kod čuvenih "kod Patrije" knjigoljubaca, najvjerovatnije po stalnoj cijeni od 15km.
U Beogradu za te novce ne možete da se ošišate ili pak kupite teglu dobrog ajvara, ali takva nam je kupovna moć, šta da se radi.
Što se tiče fizičkog prodajnog mjesta u Beogradu, još radim na tome, pa javljam pravovremeno.
Za jednu malu zbirku, kakva je ova moja, najvažnije je da se čita, dijeli, poklanja i živi. Iskreno sam zahvalan na svakom pročitanom i kupljenom primjerku. Živimo u "vremenu pažnje" i hvala vam ako neki trenutak izdvojite da pročitate dio onoga što sam napisao u protekle tri godine.
I na kraju, treba da znate da sam uživao u procesu "sklapanja" zbirke gdje su mi neki od mojih prijatelja svesrdno pomagali. Želim da i vi zaitite malo te blagodati 🙂
Njegove su noge uvijek bile izubijane. Veća površina modrica nego kože bez ožiljaka. Neponovljivo modro. Tinta na dječjem kožnom platnu.Mršavi, plavi dječak bio je jedan od najhrabrijih koje sam ikada poznavao. Crvenu žičanu ogradu ispred zgrade je preskakao u cugu, hvatajući se sa dve ruke na suprotnu stranu ograde i vješto prebacujući težinu tijela na drugu stranu, uskačući u baštensku zemlju čika Save i teta Seke. Nekada direktnim pogotkom u glavicu kupusa ili paradajz, a nekad čisto i zategnuto kao gimnastičar kad besprekorno završi tačku skokom sa vratila. Poželi čovjek da mu zaplješće za tu virtuoznost.
Zavolio sam brzo priče Ognjena Vlačine, možda i zato što sam već pola stoljeća dorasčanin, pridorac, prijedorčanin, „došljo iz Ljubije“ zajedno s „Rudarom“, a možda i zato što su to izvrsne priče, u drohobičkoj atmosferi pripovijedanja B. Schultza.
O, i ti ćeš, čitatelju/čitaoče, jer baš si ti otac pro-čitanog, i sin Ognjenove rečenice.
Mogu te vidjeti, kako pušiš cigaretu, zamišljen kao prijedorski ribar, uz nauljenu talandaru, (što se polako ugrijava na lakoj vatri od vrbovine čekajući ribu zekicu, možda zuriš u preostali dimnjak Celuloze ili slušaš kako Sana ubrzava nakon ušća na prvoj okuki pored Kićinog broda) zaboraviši sebe nakon čitanja Vlačin-inih priča.
Pripovijesti Belog Grada, zbirka priča o današnjem Beogradu 