Mandolina kapetana Rađenovića

Dok sam u holu osnovne muzičke škole Konjović u Beogradu čekao dirigenticu T. da sa njom popričam o detaljima vezanim za angažman mog sina u horu, slušao sam kako drži čas sa orkestrom gitara. Vrlo nježni zvuci, uglavnom dječaka, na plastičnim žicama. Teško dostižna dinamika i uvijek čarobni prizvuk Andaluzije, Franciska Tarege i sličnih čarobnjaka ovog instrumenta.

Pomislio sam kako je stariji dječak pohađao gudački orkestar, napredujući u hijerarhiji violina. Sjećam se kristalno jasno da je uživao. Onda pomislim na prijedorski orkestar harmonika koje je nekada davno vodio direktor muzičke škole A., dok su sada najpoznatiji klinci i rad orkestra modernijih aranžmana – Sky Glory.

Sve u svemu, interesantna oblast umjetnosti u svijetu digitalnih riješenja, video igrica i razvoja vještačke inteligencije.

***

Sutradan, dok se pripremam za radni dan od kuće, nalazim i puštam na You Tubu muziku iz filma Mandolina kapetana Korelija. Oči se pune suzama dok slušam nježnu žicu mandoline u Pjesmi o Pelagiji. Šarmantni Nikolas Kejdž i neodoljivo seksipilna Penelopa Kruz. Napad emoca.

Nisam uspio, a da ne otplovim u djetinjstvo i čudom se sjetim orkestra u kom smo svirali. To kao da se dešavalo u nekom drugom životu i univerzumu. Nalazim podatke da pričamo o ratnoj, školskoj 1992/93. godini, dakle pre tri decenije.

Naš kapetan, barba G. je oblačio brkove i nosio fasadu uštogljenog, strogog profesora. Kroz nekoliko primjera smo vidjeli da je to samo oklop i da je ispod njega dobar i pomalo neobičan čovjek. Kada bi obrijao brkove, krišom smo se cerekali danima i pravili šprdnju na njegov račun. Izgledao je kao čovjek sa drugim identitetom, nosat, koščat sa jasno izraženim, oštrim jagodicama na licu i sivim, metalnim okvirima naočala. Često je govorio, nama nekim čudnim akcentom. Energično, a istovremeno i smireno. Mi kao blesavi tinejdžeri uglavnom nismo ništa slušali ili nismo razumjeli. Danas to isto vidim kod naših klinaca. Volio sam da ga posmatram dok govori ritmičnim, staloženim glasom. Činio se kao neki udaljeni robot što deklamuje ono što kas’ti mora. Pogled mu je lutao kroz prozor, a misli još dalje. Do Šibenika, mora i jadranske bure, oštrog dalmatinskog kamena, vjerovatno.

Jednog je dana samo donio instrumente i pitao ko će svirati koji – tenor ili bas. Dok smo se osvjestili, već su okruglasti, trbušasti instrumenti bili u našim rukama. Svaka žica je imala parnjaka, tako da je umjesto četiri, svaki instrument bio kuća sa osam žica. Jagodice na našim prstima se nisu radovale ovim hrapavim, metalnim drugovima. Značio je to bol u procesu vježbanja i sazrijevanja. Zadebljanje jagodica, naposljetku. Neprimjetna uspomena koju još uvijek nosim sa sobom, nenamjerno.

Utom su učionicu solfeđa počeli ispunjavati žičani zvukovi mandolina, razlivajući se ispod svoda prostorije po stolovima, nama, načetom parketu. Čudno muzičko brujanje u kom smo vremenom počeli uživati.

U početku to nije ličilo ni na šta. Pravi raštimovani orkestar i kazna za uši. Ton po ton, notni red, po notni red, savladašmo i prve prepreke. Brk se diskretno smijao, a i mi snažili sa njim. I trzalice u rukama su bile nove za nas, pa je i tu promjenu trebalo savladati, neprimjetno preskočiti.

Na kraju, uspjeli smo pripremiti čak i nekoliko prigodnih tačaka za godišnji nastup škole. To je bio pos’a, što vele u Dalmaciji.


***

Ispod Kozare se tradicionalno pjeva ojkača i igra čuveno kozaračko kolo. To je otprilike to što se tiče duže muzičke tradicije. Kako je orkestar mandolina rođen i uspješno zaživio u ratnim godinama, to samo Svevišnji zna jer racionalnog objašnjenja nema.

Dugo sam razmišljao kako se i zašto desilo da se tada u Prijedoru formira ansambl mandolina. Sad, nakon tridesetak godina tanko prozirem da je profa G. iz Dalmacije sa sobom nazad donio i malo tog dišpeta, latinske igre i radosti, mletačkih tragova, miješane Raguze i Venecije, duh Mediterana koji je upijao godinama. Sve je to tajno čuvao u gustim brkovima kojima smo se bezbrižno smijali, ne sluteći ovaj životni zaplet, a čiji smo sudionici i glavni glumci bili mi.

Shvatio sam da je to takođe živi dokaz da je život jači od smrti i da dok možemo treba da stvaramo. Makar i porodični ručak, pjesmu, tekst. Sam čin je plemenit i produžava život. Daje smisao u vremenima besmisla.

Osmisluje.

Hvala ti barba G. i živio nam još na mnogaja ljeta, dok drugi u čudu suču brke – otkud mandoline u Potkozarju ..

Nek’ štimuje još dugo Mandolina kapetana Rađenovića ..


                   Oguman, Dec23/Jan23

Najpoznatije beogradske bajke, Pisma iz Bgda br.12


Beograd je velik i lijep grad, prebogate i burne istorije. Kao takav, ima čak i svoje bajke. Nisu one napisane specifičnim jezikom bajki H.K. Andersena i uglavnom nemaju srećan kraj, ali po svojoj suštosti one postoje. Tu su.

Na žalost mnogih, zbog smrti glumca aktuelan je film Smrdljiva Bajka u kom se voljeni i nesrećni Žarko Laušević vratio na filmski ekran nakon šesnaest godina pauze.

Izbori su iza nas. Grad brekće u pretprazničnoj atmosferi, užurban sam po sebi. Velike saobraćajne gužve su dodatno obogaćene i nervoza nas domaćih je na opasnim frekvencijama.

Deda mrazovi, paketići, korporativne proslave Nove godine, kiseli kupus ribanac na terasi i zaljubljeni, promrzli parovi na ulicama.

Sve je tu, pa u grad tradicionalno slijeću urbane beogradske bajke, autentične svakako.

Najnovija je ona o poštenim izborima.

Demonstracije i razbijene glave.


Izgradnja Metroa

Otac mog prijatelja se prije nekoliko godina u jeku jedne od predizbornih aktivnosti trenutnih vladara Srbije vratio u skromni dom na Belim Vodama i stavio dvije karte za vožnju metroom na sto.

  • Evo ti, uzmi. Šta ću ja s tim. Ne znam ja to koristiti. –

Komentar na filmski kadar je nepotreban. Previše govori o nama.

Još od 1968. godine i prvih ozbiljnih studija za za Beogradski metro u gradu se vodi polemika o troškovima, trasama, izvodivosti, iskopavanjima. To je ok, tako i treba, ali treba i da se dešava nešto po tom pitanju. A od te daleke 68-me prošlo je preko pedeset godina i nije se uradilo gotovo ništa, osim predizbornih podgrijavanja (kao ovo gore u prilogu) i mlaćenja prazne slame.

Godine prolaze, političke garniture se mijenjaju, a metroa nema. Neki gradovi u Jevropi su nedavno proslavili sto godina od prve metro linije, a mi nismo ni počeli. Ko se poslednjih nekoliko godina vozi radnim danima automobilom po gradu, zna dobro u kakvom saobraćajnom paklu trošimo dodijeljene sekunde. Resurs koji je neobnovljiv za svako živo biće i proći će godine dok se stvari ne promijene.

Ova sadašnja vlastouzurpatorska garnitura vrlo dobro zna da tamo gdje su kapitalne investicije, tu je i prilika za veliku lovu. Tragično je samo to što su mijenjali trase metroa da bi pogodovalil privatnim interesima. U ozbiljnim društvima se to naziva veleizdaja i sudi se prikladno tome. Prijeko.

Sve u svemu, velika beogradska bajka, bez sretnog kraja.

Kako reče Duško Radović:

-Kad će taj metro? Mnogi Beograđani su već odavno pod zemljom i čekaju.-


Izmještanje ZOO vrta sa Kalemegdana

Nije što je trenutno površna predizborna tema odlazećeg gradonačelnika, već zato što je Vrt neodrživ tamo gdje danas jeste. To je opšte poznаta činjenica, ali nema petlje ni kapaciteta da se radi na temi koja je kompleksna i osjetljiva, a ne donosi lake i brzo vidljive političke poene. Klizak teren. Zato je izmještanje vrta na lokaciju u gradu gdje bi životinje imale dostojanstvenije uslove za život, prostor, vodu, nebo, širinu, postala urbana bajka, životareći jedino u riječima. Najčešče nedostojnih.

Pamti se ozbiljan čova koji je vrt vodio kako dolikuje dok i on nije otišao u životni ofsajd. Vuk Bojović kao legenda Beo Zoo vrta i luda anegdota kad je ulicom Vase Čarapića hitao za majmunom Samijem po gradu, da bi ga na kraju prijateljskim razgovorom i zelenom salatom vratio nazad u vrt. Dirljiva priča o težnji za slobodom, povjerenju, različitosti.

Beo Zoo vrt je osnovan daleke 1936. godine i neki su ga popularno zvali „Zverinjak“. Tada je to bila jedinstvena oaza prirode ušuškana u krugu „dvojke“ kome su ondašnji nivo buke, sirena i gužvi bili svakodnevnica. Slično kao i Ada, drugi biser grada, ovaj prostor je oduvijek imao fizičku i metafizičku autonomiju od ostatka grada, svoj mir i ritam, posebne zvukove i rutine. Miris balege uz cvrkut ptica, dok tramvajske šine ritmično kloparaju pod teretom gvožđa, žagor djece uz povremeno kričanje životinja.

Beograđani vole Vrt i rado vode goste tamo, ali je i laiku jasno da je prerastao sam sebe. Djeluje tužno i pomalo depresivno kad vidite lavove, orlove ili pantere u skučenim kavezima. Omiljeni nilski konj Buca i rekordersko dugovječni aligator Muja su preživjeli bombardovanje i užase 2. svjetskog rata. Njihovi nasljednici zaslužuju bolje uslove.


Plaćanje karata u GSP-u

Nedavno sam imao oštru polemiku sa prijateljem da li i kako treba naplaćivati karte u gradskom prevozu u Beogradu. Nakon trideset godina u gradu on zastupa tezu da je nemoguće naplatiti karte i da prevoz treba da bude besplatan za sve, dok bi se u potpunosti subvencionisao iz gradskog ili državnog budžeta. Meni je to nerealno i neprihvatljivo, pa sam navodio primjere iz čitave Evrope i regiona gde je svuda apsolutno normalno da se plaćaju karte. Naravno, u većini gradova i zemalja, javni prevoz nije rentabilan i zahteva određenu pomoć ili subvencije da bi bio održiv, ali procenjujem da to ide u rangu od 10-tak do 30 procenata ukupno potrebnog iznosa. Postavio sam onda i pitanje o drugim gradovima u Srbiji koji ovakvu politiku nemaju i bila bi tako diskriminatorska za njih.

Kao primer navodim grad Novi Sad, na samo sedamdesetak kilometara od Beograda gde plave krstarice gradskog saobraćajnog preduzeća bez problema naplaćuju putnicima karte na prvim vratima autobusa. Doduše, to nervoznim pojedincima ponekad kreira frustracije zbog sporosti same vožnje, ali to je zaista manja briga. Kao BG studenti smo se svojevremeno uvjerili da karte zaista moraju da se plaćaju jer smo lakonski pokušali da se švercujemo, ne vjerujući očima kad je u bus ušla kontrola.

Elem, grad je danas u vakumu jer je ugovor sa starom kompanijom za naplatu karata raskinut, a novi sistem naplate karata nije u potpunosti zaživio. Onda su stigli izbori, pa su gradonačelnik i svita „Belih“ komunalaca bili vrlo popustljivi prema „švercerima“ u gradskom prevozu. Na stranu populizam, sve to rezultira sa ogromnim rupama u gradskom budžetu koje opet krpe isti ti građani kroz skuplje usluge, inflaciju, veće troškove života ..

Naplatiti kartu u gradskom prevozu u 21. vijeku je i dalje bajka za Beograđane. Sa sumornim ishodom ..

*

Postoji još nekoliko zanimljivih tema koje se mogu obraditi kao bajke, recimo izmještanje objekta Centralnog zatvora iz centra grada ili izgradnja kanalizacionog sistema u Borči, Ovči, Krnjači, itd., ali o tome nekom drugom prilikom.

***

I dok se lampioni u bojama duge njišu u pretprazničnoj atmosferi uoči Nove godine i Božića, decembarski Beograd posrće pod balastom skrivene prljavštine i neurednosti. Nebriga za duh grada boji vizire očiju, dok nesklad lažnog sjaja i suštinske tjeskobe nadjačava druge glasove. Kao kašalj ili bilo koja druga bolest. Ne može se skriti.

Plastične kese se kotrljaju vlažnim ulicama dok se pokoja grupica studenata bezbrižno kreće u potrazi za provodom, ne skrivajući radost što su mladi, slobodni i životni. Bez pesimizma zrelosti.

Pokradeni izbori ubijaju poslednje atome vjere i nade da će stvari da se promijene. Treba sačuvati staloženost, kad već nismo živce.

Mirno i dostojanstveno, što kaže moj drug Tomić, a nije Ante.

Grad umire, a istovremeno se i porađa u neprekidnim ciklusima smrti i života. Uvijek nespokojni roditelji strijepe kako li će novi život da izgleda.

***

Beograd treba nekog ko će ga voljeti bezuslovno i služiti mu cijelim bićem, koliko god to bilo teško ponekad.

Jedan od njegovih najjačih sinova lijepo recituje u pjesmi:

  • ovo je grad u kome nema razloga da noćas budeš sam

u njemu

ovo je grad. –

Dajte mu ćerku ili sina kakvi dolikuju da mu služe.

U odlazećoj godini inflacije, neizvjesnosti, te ratova u Ukrajini i na Bliskom Istoku, rezervnih položaja nemamo ..


                         Oguman, decembar 2023.

Podvožnjak

Svaki ubogi dan sam prolazio ispod te betonske konstrukcije. Nekada i više puta dnevno. Nekoliko se života može raščlaniti u toj uzanoj, vještačkoj udolini. Ne samo mojih.

Nedavno upokojenu tetku je mrzilo da pješ’e ide kroz podvožnjak tako da je u poznijim godinama njegove lukove gledala kroz stakla šoferšajbne. Kaže, bole je noge, a možda je samo potrošila dodijeljene korake za prolazak rutom.

Trotoarom podvožnjaka sam išao u osnovnu, srednju, a paralelno i u muzičku školu. Često i na trening. Ovjeravao sam ga nekad po osam puta dnevno. Uglavnom parni brojevi, osim izuzetaka kad sam se vraćao preko „malog podvožnjaka“. Nisam precizno izbrojao. To su one stvari koje su vam vazda pred očima, pa ih ne primjećujete. Oslijepite na njih. Oguglate.

Prolazak utabanom stazom je dnevni oblak u kom maštam, ali i sabiram utiske dana i smišljam buduće planove. Znao sam se i zaigrati u dosadnom ritmu hodanja. Naivnoj dječjoj igri bilo je važno da stopalom ne nagazim linije koje razgraničavaju kamene graničnike pločnika. Linije koje se pružaju paralelno i kao poluprave, bez ishoda. Beskrajno me zabavljala ova igra zamišljenih polupravih koje teku u nedogled. Pobjeda protiv prepreka na putu. Matematička digresija života.

Negdje u blizini me je i prvi put udario automobil.

Vraćao sam sa nastave i pretrčavao ulicu za drugarima. Rominjala je blaga kiša orosivši asfalt, čineći ga skliskim. Mirisao je vlažni kolotrag kamionskih guma i kišne cijeđi. Loše cijenim da sam brži od sivog „stojadina“ koji se vuče u suprotnoj traci. Početna pozicija kao na času fizike i zadatka koji vreba. Krajičkom prednjeg lijevog dijela, vozilo me krza i obara na vlažno tlo. Iz kola trupa preneraženi brkati šofer da me pita jesam li dobro. Silno sam prepadnut i srce tuče u grudima. Nije se znalo kom je teže. Saobraćaj je zaustavljen, te sam onako stidljiv u trenu osjećao pogled čitavog grada na plećima. Gušeći ekspolozivnu smjesu sramote i straha u sebi, jedva sam dočekao neslavno napuštanje poprišta. Podvijenog repa, bježim u mišju rupu. Bez ozbiljnih gubitaka, osim mentalnih ožiljaka.

Naravno, njoj ništa ne govorim. Legao sam, pokrio se ćebetom i drhtao. Majka k’o svaka majka, odmah je u dolasku s posla urođenim senzorima detektovala nepravilnosti u ponašanju.

Na cesti podvožnjaka se desio i drugi unfal, kada je jedna pirgava, šarmantna djevojčica ponudila motorom prevoz kući.

Danima sam je odbijao, oholeći se. K’o da sam znao. Na kraju, jednog svježeg podneva poklekoh, plaćajući danak klinačkoj taštini. Očas posla se nađoh na sjedištu iza nje. Jahali smo Tomos-a, mašinski ponos napredne SFRJ privrede. Ona sedmi, a ja osmi razred. Blentavi i pomalo zaljubljeni, negdje na pola puta ona zglobom mekano okrenu ručicu gasa u namjeri da obiđemo vojni kamion. Istovremeno, vojnik-vozač je započeo obilazak konjske zaprege, koju nismo vidjeli. Opet čas fizike, kretanje i sudaranje tijela u prostoru. Pomjerio se u lijevo i samo nas lagano cimnuo, te bočno naslonio na drum. Boginja fortuna je opet bljesnula jer je deset sekundi ranije iz suprotnog smjera prošlo vozilo. Mogući scenario, a da se ne naježim, ni danas ne mogu zamisliti.


Podvožnjak je i granica. Odatle počinju Urije. Postoji dobar i veliki ćirilični grafit u gradu. Piše samo – URIJE. Samodovoljni. Gotovo otcijepljeni.

Naslušao sam se priča o Urijašima koji žive (i biju) preko štreke. Štreka je bila željeznička rampa koja je stajala ispred i iza pruge, prije nego što je sam podvožnjak, to čudo socijalističkog napretka, prokopan.

Opasna teritorija za  gradske hahare. Bez zajebancije. Već sedamdesetak godina.

Prve generacije nakon mučnog Drugog svjetskog rata pamte nestašne dječake Vujketa, Duleta, Šileta i Bracu, njihove fudbalske bravure, duge kose i mangupluke. Znalo se jasno čija je to teritorija i ko tu može šta da radi, s kim da se zabavlja i prati kući. Ako nisi sa Urija, možeš djevojku dopratiti do štreke i to je to. Nakon urijaškog „čarli pointa“, važe druga pravila.

Urijaši imaju i sportsko druženje. Nekada su fudbal igrali debeli protiv mršavih, a danas se nadmeću mladi protiv starih. Lijepa tradicija. Nisu me nikada zvali, mada sam rođeni Urijaš, a nosio sam dres Rudara, pa čak i legendarnog Žitoprometa kod počivšeg trenera Buće. I dalje pružam na amaterskim fudbalskim scenama veterana. 

Preko štreke se rodilo i novo naselje koje se naslanja na postojeće Aerodromsko. Žargonski, to je „Bežanijska Kosa“ jer su se u njemu uglavnom nastanile izbjeglice iz okolnih gradića koje su krajem posljednjeg rata pristigle u grad. Oni su značajno obogatili populaciju naselja koje je sada jedno od najvećih i najrazuđenijih u gradu – od Puharske do Svala, pa sve do Čirkin Polja, Partizanskog groblja i pomenutog Aerodromskog.

Gre’ota bi bilo ne spomenuti da se preko pruge nalazi i mali sportski aerodrom čija tradicija seže od 1942. godine kada je lokacija prvi put iskorištena za slijetanje aviona, kao i veliko groblje Pašinac. Naširoko se zna za letačku tradiciju Franje Kluza i Rudija Čajeveca. Mlađi pamte i nedavnu tragediju sportskog aviona i porodice Aramanda.

Osim jasne granice, jedna od funkcija podvožnjaka jeste i mjesto da se okače transparenti. Na ogradu važnog putnog pravca koji prolazi iznad, postave se čaršavi, baneri, zastave. Od banalnih, koji čestitaju razne praznike i godišnjice, pa do snažnijih koji se bave lokalnim navijačkim ludilom. Ima i društveno angažovanih, a kačile su ih divne Kike-Tačke dame. Pravi izlog trenutka u kom živimo.

Sinkopa realnosti. Hronika vremena.


Tamo negdje 95-te, žurio sam u grad kada je teretna kompozicija zatutnjala iznad glave. Brzo zamišljam želju i protrčavam ispod voza u pokretu. Očajnički potez djeteta. Sad na miru mogu saopštiti o čemu se radi. Prošlo je 30 godina od tada.

Poželio sam da stane rat u Bosni – da prestane ubijanje, silna patnja oko nas, izbjeglice, stradanja, nesreća. Na svim stranama.

Gle čuda, uskoro je rat eskalirao. U grad su došli aprijatni „Arkanovci“, a zatim je potpisano primirje i Dejton. Kao u izreci – pokojniku se pred smrt stanje naglo poboljšalo. Podvožnjak je pokazao magijske moći, parirajući Hogwortsu i drugim renomiranim, poznatijim čarobnjačkim kućama.

Na kraju, u trenucima nostalgije pišem pjesmu o gradu gdje pominjem ovaj metafizički građevinski objekat. Plaćam ekranizovanje iste, gdje se braonkasto-sivi delija jasno vidi iz više kadrova. Danas mogu sa bilo kog mjesta na zemaljskoj kugli gdje imam pristup internetu, da ga ponovo vidim i vratim se, bar na trenutak, kući. Kao i hiljade mojih bivših sugrađana.


Eto, to vam je naš podvožnjak. Ako me razumijete …

Kako reče moja žena koja ne voli da je spominjem u pričama – svuda pođi, kući dođi.

Decembar 23., Oguman

Prijedorske magle

Stigao sam kasno popodne

već su neki gusti svici vladali gradom

pirio je tanan, sitni vjetruš

nejak da probije smoglje,

nisam se odmah uputio na groblje.


Stigao sam kasno popodne

da pobjegnem iz novembarske tjeskobe

što me kida i gnječi po grudima

i još da se vidim

srcu dragim ljudima.


Stigao sam kasno popodne

da uronim biće u poznatu smjesu

magle i dima,

privjesku naših jeseni i zima,

k’o majci da se vraćam.


Stigao sam kasno popodne

da se bunim glasno

i da kažem mirno i jasno:

Ne dirajte mi prijedorske magle!

Pašće neka krv, nevina. Osjećam.


Stigao sam kasno popodne

da istopim bagere

što crne rudnike rovare

po Bistrici i Bukovoj Kosi.

Nek’ sve đavo u majčinu nosi!


Stigao sam kasno popodne

i javno vam kažem

suviše star da lažem:

Ne dirajte mi prijedorske magle!

Njima pomoć ne treba.


Stigao sam kasno popodne

u Potkozarje, ljutu ranu moju.

Da proklinjem čestice crne rude

što bi da sumporom truje moje ljude,

moju vodu, zemlju, gljivu i šljivu.


Ne dirajte mi prijedorske magle ..

Oguman, Novembar 2023.

Десанка


Моја бака

упалих очију

убразданог, испијеног лица,

носи живот штапом.


Када се насмије,

мене сунце огрије.


Писала је пјесме,

живјела и у њима,

животне факултете завршила.

То ти је сине,

већа школа од свега

што можеш да замислиш:

солитера, стадиона, аеродрома.


Само жмиркај бако

и још нам поживи.


Дуг те живот благодарио,

помало уморио,

праунуцима благословио.

Моја бака.

Свака бака.

Бака Деса ..


Огуман

Писма из Бгда, прича бр. 11 – Ниво 23

Нехајни плавокоси човјек, лагане тјелесне грађе, наизглед није био доминантан. Уздржаног и пристојног владања уз диоптријске ленонке личио је на тихог гимназијског професора, разбарушеног сањара, помало загубљеног у моћним књигама. Кад би проговорио, из њега би ипак избијала нека тиха ватра, животни жар. Онда би се осмјехнуо и погледом благо помиловао саговорника, апсолутно му препуштајући сцену након што га је попео на даске магичног кутка. Прелаз топао и неосјетан као кад жућкаста боја праскозорје одмјени уморну ноћ што утроми и опусти организам до непостојања.

Рез спонтан као први пољубац. Добар филмски кадар.

Многи су чезнули да се попну на ову врхунску алтернативну сцену.

Сцену на коју су не стиже непозван.

Која мора да се заслужи.

Засузи.

Да је Веља жив, вјероватно би данас на уздарје извео великог приједорског пјесника и писца Дарка Цвијетића, можда од власти прокуженог позоришног редитеља Кокана Младеновића. Моји фаворити би били и Владета Јанковић са књигом о Светој Гори или елегантно елоквентни Бранко Кукића из ванвременског и алхемичног часописа Градац који је нематеријални Мон Мартр српске писане ријечи и културе. Пада ми на памет књижар и писац Никола Маловић, као и други велики духови.

О каква милост око срца кад то само и замислим.

***

У серијалу о данашњем Београду и Београђанима пишем о разним догађајима, појавама и људима. Неки од људи које напросто морам поменути, данас више нису међу нама, на жалост. Осипамо се, сада већ видно и не знам како једна култура може да преживи овако разорне ударце. Ваљда се о томе сам Свевишњи стара.

Утиснута морална и радна вертикала коју је Веља носио кроз живот је његов матични Студио Б. Својевремено радио авангарда и умјетничка мека. Ту је стасавао, учио од најбољих и онда када се све урушило у три лепе, остао на нивоу. Свакој врсти нивоа – културном, умјетничком, људском, естетском, рок енд рол. Остао човјек на коти 23, до краја живота. Колико је то тешко извести знају сви они који су се упрљали, нестали, пропали, продали. Знају и ћуте. Ћуте и смрде.

Лако је склизнути у конформизам, опортунизам, очај, алколизам или неги други изам. На крају крајева, питајте Крлета или Сарапу, пластичне примјере различит-изама.

Веља је преминуо, али и даље поносно стоји на коти 23.

Чини ми се као да стражари над културним Београдом.

Чува ноћ од будних.

Он је само један од, синова блудних.

***

Према доступној документаристици, изгледа да је Студио Б заиста био перјаница напредног радијског етра и новинарске имагинације, иновације. Промукли глас Душка Радовића и даље одзвања Београдом кроз бесконачне луцидне цитате диљем виртуелних платформи. Испрљани су прахом баналности, али пристојно присутни у ткиву народа.

Као неки јунак из стрипа Душко Те Неј – Дух који хода градом, тако се Душко указује Србима у земљи и расијању. Сличан Студио Б људи памте, а не ову данашњу сплачину, али то је тема за неко друго писаније. Један од Вељиних надимака је био сличан – „Добри дух Београда“. Као индиго папиром пренесен позитиван вајб претходника.

Упечатљив и свој је био и новинар Ђоко Вјештица, поријеклом из Лике и села Отрић. Новинарски пут или тачније козја стаза којом је ходио је више личила на холивудски филмски сценарио прилагођен бившој Југи, него на стварни живот. Од дјечака који разноси новине, до ситног пискарала и новинарске громаде од које ниси могао да се сакријеш. Кад те Ђоко нанишани за неки пријављени или уочени комунални и животни проблем Београђана, не би силазио са кичме (и телефона) док уживо у програму не добије јавни одговор. Није било политичара и општинара који би успио ескивирати ово отворено суочавање са проблемима и животом (бео)грађана и осјетити притисак да их што прије ријешава. Данас је то готово незамисливо, мада је гђа Рада из Београдске хронике имала сличне излете. Вјерујем да јој је инспирација била у сличним завеслајима.

Ако је Веља радио и стасавао уз овакве моралне и новинарске узоре, можда не треба да чуди његова нормалност и уземљеност, али и новинарска стручност и људскост. Конзистентност је, очигледно, градио сам кроз деценијско трајање.

***

Некако сам сматрао да имам времена за Вељу, његову стабилну и непресушну енергију, госте и емисију, да ћу све то натенане погледати, преслушати. Додатно ме одушевио серијал Духовници гдје је Веља, чини ми се, још пробудио духовности у себи и другима, те иницирао нови замајац стваралачком опусу. Као да су га духовно инпирисали Цане, Гајшек, Јеротић.

Не знам. Само слутим.

Видим да сам о протоку времена преварио и да нам вријеме цури. Лекција коју носим данас је – ништа што ти је битно, не остављај за сутра.

Сутра можда не постоји.

***

Затим сам се дочепао књиге колумни Треба времена да постанеш млад коју је постхумно објавила издавачка кућа Лом и Вељина супруга Катарина Павловић.

Уживао сам у овом крис-кросу рок-ен-рол и поп културе седамдесетих и осамдесетих, богатим успоменама једног ерудите. Прогутао сам је у пар скокова. Као гладни гепард добру ловину. То читање је била моја свијећа за Вељину душу. Прекасни одушак.

Колумна са Ољом Ивањицки и идејом трокраког београдског моста је напросто заразна. Ово је својеврсни „мерцедес“ знак за небо који би се пружао преко двије београдске ријеке и био Капија за улазак на Исток. Ту су фрагменти о пјеснику и умјетнику Бобу Дилану, тумачење значаја и снаге Ролингстонса, данас поново актуелних након новог албума, мит о Борхесовој посмртној кући, Цанету и Шкртицама. Обрадио је у колумнама и невјероватног Тимоти Бајфорда, бившег суграђанина, али и младића необичног пута Арна Гујона, те легендарног музичара Чака Берија. Читав један пажљиво одабрани позитивни универзум који може само да инспирише да будемо бољи и њежнији људи.

Скуп искрица што свјетле нашим животима. Планетарно релевантна селекција. Монд селексион.

Нећу даље спојловати са књигом, да не покварим угођај људима који ће је читати. Свакако је препоручујем. Мене је Вељина смрт и излазак књиге снажно дојмио и спонтано инспирисао за ове редове. Нисам планирао, али он заиста припада категорији заслужних, ванвременских грађана космополитског Београда. Града који волим и ком припадам. Његујући успомену на Вељу, ширим свјетла овог града који је некоћ бацао свјетла далеко, како пјева непревазиђени Милан Младеновић. Још једна тачка на мапи Вељиног важног умјетничког свијета.

Космос смисла. Колут напријед.

Суштост је то да је Веља постао и остао новинар највиших етичких и естетских стандарда упркос страшним временима у којима смо живјели.

Он, као књижар Маловић, непресушно културно бљеска са београдског Светионика културе и нулте надморске висине, а опет добацује далеко у оригиналном програмском формату.

То је прави мали подвиг. Свјетовно монаштво. Исон.

Прави ниво.

Ниво 23.



Огуман, Новембар 2023. године

Живеле књиге и добродошле бриге!


Испод куполе се чуо жагор.

Звук као кад јутром по плодној, непрегледној Војводини црнооки сунцокрети синхронизовано истежу вратове и шуште у измаглици праскозорја. Ни прегласан, ни тих. Умјерен као ритам воденичарског точка у зрелом љетном дану. Зрио је Сајам годинама да би ушао у такав, озупчен ритам постојања. Све то док зора стрпљиво руди и зеленкасто чкиљи у бојама паперја тек рођеног тића.

Неколико голубова пролетало је испод свода, једва чујним клепетом осмуђених крила. Ка прегибу, пепељасто су се пресијавала под ласерским сноповима сунца што  бургија унутра. Онда би се завукли у срце пренапрегнутог бетона ребрасте куполе. Као и сам уграђени бетон, голубови би се ослонили на сигурни пројектовани прстен и ту гугутом одмарали. Нису осјећали огромну преднапрегнуту силу коју је купола емитовала у хоризонталном правцу јер ју је господин инжењер Жежељ укротио прије 66 година. Укротио знањем и имањем, како треба. Силу распршену под небеским сводом крај Саве.

Одлутавши од тог флеша и слике куполе што зна заличити на краке хоботнице испод пеке када сте гладни, протрљао бих повијеним кажипрстима очне дупље. У мозгу добијам слике ублажене нијансе лила боје са мрљама што бљескају фаровима аутомобила слабијег напона, а онда и свод саме Сикстинске Капеле у пуном сјају Микеланђелове генијалности. Прави храм као и наш Сајам, односно његова хала један и пратећа свита грађевина.

Принцеза и прве пратиље.

Неодвојива урбанистичка цјелина.

Затим би се у магновењу зачуo фијук мистичног сахарског вјетра и звук звончића сребрне боје који долазе са далеког истока. Нису то били звукови касетних бомби већ рески трептај електричне гитаре једног од највећих синова рок звука Балкана, моћног Радомира званог Точак.

То је тренутак кад се затварају очи и блажено улази у храм.

Храм књиге.  

Словарник наших постојања.

***

Данас сила која напада кућу књиге није долазила из далека. Стизала је досадна као паучина из оближње Мордор куле. Доминантно се трсила над ријеком и стаклом охолила по долини. У њој су зли чаробњак и Мали помоћници смишљали како да даље остану на власти и још више се обогате, газећи пред собом све што им стане на пут. Њихов Грозоград се ширио, упркос противљењу пастве. Ништавило лажне модерности. На реду је био Сајам и по први пут се није знало да ли ће мравињак књига дочекати следеће издање на истом мјесту или ће бити помножен са нулом и дегажиран далеко на периферију града у непознате димензије. Случај за Молдер и Скали.

Са таквим осјећањем у грудима стизало се на овогодишњу смотру књига у Београду. Ни слоган „Живеле књиге“ није поправљао стање свијести јер је тамни облак хладне неизвјесности кишио по душама посјетилаца. Француска, један од последњих бастиона културе у нашим замишљеним свјетовима, била је земља пријатељ овогодишњег издања Сајма. Земља пријатељ за следећу годину још није постојала. Добронамјерном довољно за немир.

Велики Бас (Басара) вели да је овогодишњи сајам помало досадан и прозаичан, те да се претворио у сајам малих књижних привредника и наставних учила, али можда тако треба. Можда га треба оставити на миру да живи и еволуира, стагнира и препорађа се. Није ли тако са животним путањама свега на свијету?

Осим тога, чују се и озбиљни гласови књижара који критикују огромне трошкове за излагаче који скачу из године у годину и дестимулишуће дјелују на културу и издаваштво. Ту су и цијене улазница које су за дохотке људи из унутрашњости скупе. Појединачна улазница од 350 динара преведена у друге валуте износи скоро 3 евра или 6 конвертибилних марака, уз неминовни трошак превоза. Како рече госн Шурбатовић из издавачке куће Блум – кичма једног друштва су образовање и култура, тако да Сајам књига као традиција и ритуал завређује сваку пажњу и подршку, а не отежавање ситуације, како то данас изгледа. Дакле, већина прихода од продатих књига на Сајму иде организатору, односно државној компанији званој Београдски Сајам. Ствар за озбиљно разматрање и дискусију.

У Њемачкој је ове године највећи Сајам књига на свијету бојкотован од стране бројних значајних аутора јер је дозвољено излагање десничарских издавача. Код нас се Шешељева екипица лагано башкарила излажући и промовишући небулозе.

Да ли је бојкот следећег Сајма књига од стране уједињених издавача рјешење, не знам, али издавачима свакако не би шкодило мало слоге и заједништва, макар око круцијалних тема које се тичу економских тема везаних за трошкове излагања и продаје, као и одбрану Сајма као урбанистичке, институционалне и културне тековине једног зрелог друштва.

Да ли је толико тешко организовати да се направи живи читалачки ланац људи око Сајамских хала и на тај начин јасно покаже порука о рушењу и премијештању Храма књиге?

***

Што се тиче саме посјете Сајму, уживао сам. Без превелике гужве, са пристојном сумом новца у џепу уз кратак списак наслова које желим да купим.

Разишао сам се са супругом на уласку у халу један и пустио да ме бујица носи током. Диван осјећај спонтаности док њушкаш по штандовима, гледаш те гомиле књига, нових и старих издања, граничника, стрипова, монографија.

Пут ме наноси до штанда Књижевне општине Вршац гдје уз изузетно пријатан разговор са господином Пецом Поповићем купујем једну од његових рокенрол књига са потписом. Нетом након два фантастична концерта у Београду, госн Пеца ми прича како је млади Џибони пре четрдесетак година као клинац долазио у Београд и спавао на његовом каучу. Изванредни фрагменти.

Настављам да се смуцам, па натрчавам на штанд Књига Комерца и купујем једну од књига са списка. Крајичком ока спазим да је и писац, господин Маловић ту, те молим за посвету на купљеном примјерку. Тај разговор је заиста крешендо мог овогодишњег одласка на Сајам књига јер у њему крстаримо од мирисне Боке Которске и нулте надморске тачке, до моје херој Козаре, зелене долине Сане и јуначке Босанске Крајине. Док је писао колумну за Недељник, био је један од разлога што сам се претплатио на исти. Дебото, нисам пропустио прилику да га приупитам за престанак сарадње и чујем занимљиву шторију.

Растајемо се уз констатацију моје жеље да коначно посјетим легендарну Књижару Со у Херцег Новом да у мирнијем, медитеранском ритму Боке, што кријепи срце и душу, пребацимо коју. Мени довољно за радост. Видим руку на батидуру књижаре.

Туру завршавам посјети најсимпатичнијим издавачима Сајма, бањалучкој издавачкој кући Имприматур, гдје уз ћаскање купујем неколико књига које већ имам, али желим да их поклоним драгим људима. Успут им се поново удварам јер ми треба компатибилан издавача који може да прати ритам и амбиције које намећем као писац. Не знам зашто, али не бринем око њиховог одговора јер на крају се све уреди како и треба бити.

На штанду Отворене књиге видим банер драге ми колегинице списатељице Тамаре Ђенадић, не стижем на Плато по нову збирку Оливере Митић, а пре тога посјећујем сајт Златног руна и купујем два интересантна издања легендарног часописа Градац. У пролазу видим Басару, у даљини Матију Бећковића, дакле Сајам књига је жив, људи долазе, разговарају, минглују се. Књиге се купују, продају, можда и читају. То је живот и сретан сам док год везена нит писмености постоји.

Упркос свему, буди оптимизам да ћемо претећи.

Кад све олује прођу.  

Књигу у шаке. Спасите свијет.



Огуман, о Сајму књига у Београду, октобар 2023.

Snajper

Uzela je sedmu godinu,

jedinica

uz majku ljepoticu

predratnog Sarajeva,

kada je gruba muška ruka

grunula u vrata

da svraća o’ tad često

i pripuca koju.


Znalo je

zamrljano vojno lice

da njihovi

neće na svoje,

na četvrtom spratu

Dobrinje četiri.


Na žućkastom,

rastočenom parketu

ostala je suva blatna prugica

iz đona vojničke čizme,

što se lako mrvi

pod jagodicama dječjih prstiju.


Nepcem ćeš me

nepcem ću te

nebom ćeš me

nebom ću te.

Ogrnuti.


Мinutom neba,

što ćuti.


                                              Oguman, Oktobar 2023

Писма из Бгда, прича бр.10 Срећко и Шицко

Ако живиш у ширем рејону Аутокоманде или си у доњем и средњем дијелу Устаничке улице, можда на почетку Војводе Степе или на ободу Пашиног и Лекиног Брда, али и Маринкове Баре и дијела насеља Браће Јерковић, онда мора да си чуо за месаре Шицка и Срећка.

Добро, можда ниси баш ти, али онај ко у твојој кући збавља и припрема храну за породицу, сигурно јесте.

Преко тридесет година традиције и рада, усменог предања и квалитета, укусних шницли и меканог рибића за супу.

***

Сатара се јављала одбљесцима свјетла док се полако успињала у вис, а затим стреловито спуштала ка одредишту.

Фијуууу, цап!

Пуцале су коске, кидали мишићи.

Иза су бљескале бијеле плочице, наредане полице, сложене сатарице, ножеви, куке за месо, месингани колутови за мљевење меса различитих профила.

Господин мајстор би затим узимао нож са издуженим, дугачким сјечивом и прецизно транжирао изузети комад скидајући са њега танке, дугачке дијелове масноће. Обртао га је спретно како хитри, извјежбани прсти професионалца то чине. Руке мало отечене, али у пуној радној зрелости. На врхунцу.

Обрисао је руке о прегачу једном, два пута, усправио главу, погледао госпођу Ковачевић право у очи, па љубазно прозборио:

– Да ли би то било све за данас? –

– Можда и нешто јунетине – одговарао је пискави глас женице у седамдесетим годинама. Ситна грађа, крем сукња и кратка, уредна фризура.

– Хоћете за вариво, гулаш или да вам исечем шницле? Оно као прошли пут? – питао је мајстор гурајући брзо ријечи напријед, малтене прејудицирајући одговор.

– Могу коцкице, за гулаш. Хвала лепо. –

***

– Раде, нула три на нула један и нула три на нула-пет. ‘ајде полако, полако – рече, па преузе диригентску палицу за касом и платним терминалом који је често одбијао послушност. Високи трошкови плаћања и ГСМ веза која често прекида сигнал, учинили су да готово замрзи картична плаћања.

– Ево са’ ћемо. Само полако. Само полако.

Раде! Додај ми те врећице иза тебе, молим те. –

Подсјећале су њихове кретње на минијатурно луткарско позориште. Двије главне лутке шетају на малој сцени, повремено се сударају, а понекад смију, љуте, ужурбано пукћу и домунђавају. Клијенти су били светиња и запињали су највише што могу да их испоштују што прије. Мајстор је знао на час нестати у леденој комори иза трагајући за порученим комадом меса или користећи мини паузу између клијената, обрађивати још понешто од пристигле робе, док је сењор Рајко забављао муштерије бритким погледом и оштрим, пепељастим брком. Увијек нека зезанција код њих.

У неком тренутку, сиви брк госн Рајка би само нестао међу пијачним тезгама у потрази за ситнином или каквом симпатичном баба – снашом, ко зна. Само би се смијао при повратку када би га притисли да призна гдје се толико задржао. Једино би се Срећко мало брецнуо што га нема тако дуго, а муштерије нервозне и чекају.

***

Госн Срећко је занатлија старог кова и држао се чврсто принципа квалитета робе и рада као главног адута. Наравно, уз олд фешн customer experience који јеподразумијевао да познаје готово све своје редовне муштерије, а није их било мало. Процењујем да је портфолио износио тристо до четиристо душа. Са ужом фамилијом, то би већ било око хиљаду људи. Данас са новом генерацијом предузетника нема такве услуге. Можда знају број муштерија, њихову старосну структуру, просјечну поруџбину, али не и ону неухватљиву нит људскости, да препознају када вас нешто у уморном тијелу боли или кад желите само да ћутите. Емоционално недремано око.

Нашем јунаку није било тешко да пита за друге чланове породице, за љекара који је у пензији, имовинског адвоката који не може да шета дуго, дјецу која су мигрирала у Канаду или старијег сина који студира машинство у Новом Саду. Мене је често питао за оца који је недавно оперисан, као и за синове који су се повремено указивали са мном у месници.

У налету ентузијазма, док би ми сјекао јунећа ребарца за супу, говорио би – е мој Огњене, да твоја жена само зна каквог мужа има. Да видиш чега сам се ја овде нагледао. Ма немаш идеју. Ниси свестан. Слабо данас има гарде одгојене као ти. Пропаст. –

Онда би наш дијалог меандрирао од текуће политике уз транжирање свињских шницли, до етичких питања данашњице и инфлаторних/цјеновних страхота које би завршавали јунећим вратом за гулаш, а некада и кантицом масти од свиња мангулица или слајсаном сувом свињском печеницом.

Дискусија би најчешће завршавала ужурбано јер су госпође иза мене у реду кашљуцале или дискретно цоктале због реда који задржавамо. Суботом у великом граду, сви су негдје журили. Могуће и на свемирски, масни бурек код Трпковића. Морао се држати ритам, као код почившег Џеја – ритам да те питам!

***

Радња поред је Шицко и његов концепт је мало озбиљнији. Ред је већи, али је више и робе и запослених. Права мала мануфактура и производна трака. Будно око маjстор Шицка испод наочала увијек озбиљно скенира ситуацију. Овлаш се назире лолински осмијех и људскост, ослободивши се потпуно тек кад се посао приведе или приближи крају.

Има сувих кобасица за пржење, јањеће главуше, бризли, слајсане шунке и печенице, ћевапа, ражњића и чварака. Богата понуда и многобројне задовољне муштерије. Три одличне меснице раштркане стратешки по Београду.

Све је у овој месници под конац. Зна се ко шта и како ради – ко сијече месо, ко пакује, ко наплаћује. Постоје два реда, један за свјеже месо, а други за сувотињу и спремне порције. Ефикасност и квалитет. Шицко овом тренерском поставком потврђује да је озбиљан, али и добар човјек јер је млађег нећака подржао на почетку истог бизниса. Профи, нема шта.

Народ би рекао – Пјевај ујко, пјевај роде, дај сестрићу подршке и разоноде!

***

У локалу поред њих двојице ради Зоки рибар, страшан лаф и зајебант, са којим се често смијем кад бенигно оговарамо С. јер ће га тобож’ оставити жена због силних средовечних госпоја што мумифицирано насрћу на фрћкавог, немирног калфу. Тресе се пијаца од грохотног смијеха и сунчаних зрака што полуте кротко пијачно двориште. Тада нас нијемо посматрају и одомаћене душановачке мачке што уживају на јутарњем сунцу између тезги, чекајући дроб или какву другу отпадну делицију од закрпаног, сиротињског пука што превире у дану.

Поред главних протагониста и Зокија, на важној пијачној сцени имамо Мому, драго биће из Дрвара што увијек натовари више воћа и поврћа него му плате, па се вазда препирем с њим око тога – ставим више новца, а он стави још коју воћку. Неискварени осмијех и дубоке бразде на лицу ме некад прободу под ребрима и подсјете на покојне ђедове. Биљежим и дивне, вриједне супружнике Горанце, гдје пазарим свјеже љешнике, печене бадеме, а некад и орасе, сјеменке голице и пасуљ, те госпођу Љиљу и симпатичног супруга што ми спреме паковање јаја, патлиџана, першун и целер. Тиквице приде.

Београд у малом, упакован по мјери душе.

Сунчана граја и суботња лакоћа живота, гдје се под омрклим сводом врзма пјешчана, животна олуја и разиграно носи златну нечистоћу у праху.

Само слутећи оно што долази ..

Огуман, октобар 2023.

Nica. Kostaj-nica

Tamo gdje se modro zelena kaskadno preliva u žutu boju meda i gdje žive dobri ljudi Krajišnici, pomalo zaboravljeni od svih. Tamo idem.

Tamo gdje blizu žele da skladište nuklearni otpad na Trgovskoj Gori i ugroze sliv rijeke Une i ljude koji tu žive. Tamo, sve im je…

Tamo gdje se šume kestena protežu duboko zatalasane u brežuljke i gdje žućkasto jesenje lišće spokojno šušti pod nogama dok se deformisana bubnjara priprema za još jednu turu pečenog kestenja.

Tamo gdje se šuma i priroda stapaju u cjelinu, pa odbljesak Une kroz maglu liči na iskru dolaska švedskog princa Alfonsa u domovinu blistavu prirodom. Mogu zamisliti švedske galije na otvorenom moru što vire na zelene obrise predivne domovine. Tako mi se javlja priroda Kostajnice kad maštam o njoj i neuhvatljivim, mekim bojama jeseni što se nadvisuju iznad Unskih dahova vlage i kozaračke pitomine.

Mekano, k’o rakija šljiva što domaćin peče.

Zlatno runo Krajine.

***

Na dalekim obroncima majke Kozare, blizu ljepotice rijeke Une leži malo mjesto, gradić.

Tiho u sebi,  neizmjerno se radujem susretu i druženju uz knjigu. Obilazio sam Novi Grad, Poljavnice, Dobrljin, ali nikako da zabasam u ovu varoš. Sad me sudba vodi i tamo.

Promocija zbirke priča “Talandara” biće upriličena u okviru jedinstvene manifestacije „Kestenijada“ tokom sledećeg vikenda u Kostajnici, RS, BiH.

Kazu da je kotlić vrhunski, da se pečeni kesten sa užitkom dijeli i jede, a da je kestenov med posebna delicija. Sve to uz dobrodošlicu i gostoprimstvo neiskvarene krajiške duše.

Kao spontani promoter, od srca pozivam sve ljude dobre volje koji su u prilici da posjete ovu zanimljivu manifestaciju, a pridruže nam se usput i na promociji ispred biblioteke.

Živjeli i vidimo se!

Kestenijada u Kostajnici, RS, BiH,  od 13 – 15.10.2023. godine

Програм манифестације „Кестенијада“ 2023 – kostajnicaturizam.com