Нема будућности
у мају.
Људи су у влажним рововима.
Архиве ознака: #pisanje
Manastir Esfigmen i Sveta Gora Atonska
Zaiskri odjednom trenutak kad si siguran da je zaista sve moguće. Toliko milosti, ljubavi i ljudskosti na božjem mjestu proizvodi planinu emocija i blagodati u okolnim dušama. Potpaljuje iskre dobrote, da ih nosimo dalje. Mi, obični mirjani.
MILJENKO
Miljenko boravi u nepoznatoj balkanskoj dimenziji – književni čardak ni na nebu, ni na zemlji. Rekao bih čak da se kreira jedna nova dimenzija, između rascijepljenih korica baklava premazanih margarinom za tu svrhu – na webu i na zemlji 😊
Fjotko
Ostalo je par sjećanja, štaka i neobično ime – Fjotko.
Zvižduće kroz prohladnu proljetnu noć na Urijama ..
Bakana
Uzela bi široku, oblu tavu sa gornjih polica, stavila kašiku masti i poredala nekoliko jaja pored. Kada bi se mast istopila i tiho krenula da cvrči, baka bi hitro polupala spremljena jaja
IZUZETNA VIJEST: Novak prelomio – biću kandidat za Predsednika Republike!
Da li će Đokovićeva kandidatura promijeniti pravila igre u srpskoj politici, pitanje je koje već lebdi u vazduhu.
Očigledno – meč tek počinje.
Napred Nole i samo pumpaj!
Djeca sunca
Da rezimiramo, u petak 21. marta 2025. godine dođite na glavni gradski Trg u Prijedoru u 12h, a potom u 19h u Pozorište Prijedor na otvaranje dirljive izložbe vrsnih fotografija umjetnika Igora Motla.
Podržimo Leu, Aleksu, Hasana, Duleta, ..
To su naša djeca, komšije, prijatelji, sugrađani.
Imaju imena, oči, osmijehe i snove.
Dedin prag
Dedino čojstvo se ogledalo i u trenucima kada bi neko nenajavljen, kasno uveče pozvonio ili pokucao na drvena vrata porodične kuće. Nakon par trenutaka, Ljupče bi se bez puno premišljanja junački oglasio – Deso, idi vidi ko je. – 😊
Bakin dvor
Baka je govorila da djeca ne smiju piti kafu jer im naraste rep, a mi smo se čudno zgledali, zamišljajući kako bi to izgledalo. Jednom smo joj čak hrabro odgovorili kako ćemo ga saviti i spakovati u gaće da se ne vidi, ..
Godišnjice: Prijedorska Gimnazija – 100 godina samoće
Kada sve prođe i kada se gimnazijski dani pogledaju sa vremenske distance od desetak, dvadesetak ili pedesetak godina, baš kao kod Gabrijela Garsije Markesa čovjek se zapita da li je sve to što je proživjeo i postojalo. Ostaje Gimnazija, kao neki mali svetionik u magli, da nije baš sve otišlo k vragu.
Ili možda jeste?
