Моја матер је стара
и живи далеко
али
купићу себи пса
да се о њему бринем
Обећавам, неће му ништа недостајати.
Сву преосталу приврженост,
остатке њежности
поклонићу њему
и онако су дјеца отишла,
гнијездо је празно.
Мајку ћу звати сваког дана
преко екрана,
типкаћу јој дуге поруке
са богатим емотиконима
и слати пуно шолди.
Она зна да је волим.
А наша Буби?
Њу ћемо шетати, растрчавати, тимарити
лоптицом заигравати.
Ако се не дај Боже разболи,
одмах интервенишем
и зовем кума ветеринара
да пресијечемо у коријену.
Желим да здраво лаје
док се у парку играмо са другим кучкарима
здравље је најпрече,
а и волим кад јој се длака
свјеже на сунцу пресијава.
То ми душу милује.
А мајка?
Ево баш јој сада пишем на вибер.
Буби се прехладила.
То ме чини тужним.
Плаши ме самоћа
што злокобно куца на врата
кад остарим
сам самцит и шугав.
као да сам угазио
у псеће говно на Врачару.
