И напијем се силно
Да утолим жеђ
Непцем отворим бескрај
сјећајући се ђеда
Који је исто чинио
Pripovijesti Belog Grada, zbirka priča o današnjem Beogradu
#pisanje #writing #knjiga #books #zbirka priča
И напијем се силно
Да утолим жеђ
Непцем отворим бескрај
сјећајући се ђеда
Који је исто чинио
… a u stvari ne pripadaju ni jednom političkom establišmentu u tim državama ili entitetima. Žive u nekom čudnom međuprostoru, metafizičkoj dolini slobodnih i dobrih ljudi Balkana. Neko bi rekao da su autsajderi, neko da su slobodni strijelci, a ja bih rekao da su vrhunski umjetnici – pisci i pjesnici ..
U sada već jednom od poslednjih podkasta u kom je gostovao kod Ivana Minića u „Pojačalu“ sa osmijehom na licu je govorio o radosti života, košarke, sa takvom lakoćom i spontanošću da čovjek naprosto ne može da povjerovati da takve energije više nema.
Не постоји ријеч која се у нашем дому чешће чула – рудник, рударство, рударење, рудари ..
Увијек смо сестра и ја били поносни што је тата рудар.
То је напросто био стандард солидарности ..
Naš kapetan, barba G. je oblačio brkove i nosio fasadu uštogljenog, strogog profesora.
Kroz nekoliko primjera smo vidjeli da je to samo oklop i da je ispod njega dobar i pomalo neobičan čovjek. Kada bi obrijao brkove, krišom smo se cerekali danima i pravili šprdnju na njegov račun.
Deda mrazovi, paketići, korporativne proslave Nove godine, kiseli kupus ribanac na terasi i zaljubljeni, promrzli parovi na ulicama.
Sve je tu, pa u grad tradicionalno slijeću urbane beogradske bajke, autentične svakako.
Podvožnjak je i granica. Odatle počinju Urije. Postoji dobar i veliki ćirilični grafit u gradu.
Piše samo – URIJE.
Samodovoljni. Gotovo otcijepljeni.
Stigao sam kasno popodne
da uronim biće u poznatu smjesu
magle i dima,
privjesku naših jeseni i zima,
k’o majci da se vraćam.
Суштост је то да је Веља постао и остао новинар највиших етичких и естетских стандарда упркос страшним временима у којима смо живјели.
Он, као књижар Маловић, непресушно културно бљеска са београдског Светионика културе и нулте надморске висине, а опет добацује далеко у оригиналном програмском формату.
Неколико голубова пролетало је испод свода, једва чујним клепетом осмуђених крила. Ка прегибу, пепељасто су се пресијавала под ласерским сноповима сунца што бургија унутра. Онда би се завукли у срце пренапрегнутог бетона ребрасте куполе. Као и сам уграђени бетон, голубови би се ослонили на сигурни пројектовани прстен и ту гугутом одмарали. Нису осјећали огромну преднапрегнуту силу коју је купола емитовала у хоризонталном правцу јер ју је господин инжењер Жежељ укротио прије 66 година.