Još samo ovo da podijelim oko jesenje promocije knjige Pripovijesti Belog Grada u 2025. godini i neću više, Tita mi (da li ste se i vi ovako zaklinjali kad ste bili mali 😊).
Živimo u vremenu brojki, pa je dobro osvrnuti se:
Dakle, imao sam 4 promocije u 3 grada – Beogradu, Zrenjaninu i Novom Sadu.
Na svakoj od tih večeri sam ugostio po jednog vrsnog umjetnika po mom ukusu (dakle 4) – Milana Boba Jovanovića, Miljana Vukovića, Bojana Slačala i Vladimira D. Jankovića
Ukupna posjeta na svim večerima je bila oko 120 ljudi, dakle 40-tak u prosjeku.
Prodao sam preko 100 knjiga na istima.
U humanitarne svrhe smo prikupili tačno RSD 26,800 koje sam prema obećanju uplatio korisnicima – Ivana Jugović – majka iz Pančeva, klub Zona Zrenjanin, organizacija Moj krug za decu sa alternativnim staranjem i Fondacija Tamara Grujić.
Sreo sam se sa nekim dragim licima koje nisam vidio godinama – neprocjenjivo!
Prvi put sam išao sa novim konceptom promocije na kom recitujem, sviram i pjevam uz predstavljanje proznog teksta.
Izložba od 12 fotografija napravljenih za knjigu, autora Igora Motla (sekcija – neka od današnjih lica Beograda) je putovala na sve dosadašnje promocije.
***
Mimo promocije, imam 8 kupljenih, a neisporučenih knjiga i malo me sramota zbog toga, ali radim na rješavanju tog izazova 😊
Poklonio sam preko 35 primjeraka knjige mojim „foto modelima“, prijateljima, meni važnim ljudima, ..
Takođe, obezbjedio sam da se knjiga sada može kupiti na sledećim fizičkim lokacijama:
Knjižara Beopolis, Dom Omladine, Beograd, Srbija
Knjižara Zenit, Njegoševa 24, Novi Sad, Srbija,
Štand knjiga na otvorenom, Glavni trg u Prijedoru, RS, BiH
Ove, naizgled nabacane riječi izgledaju kao da su nasumično stavljene.
Što kaže onaj vic – možda i jesu, a sigurno nisu 😊
One kriju snažnu priču. Gotovo nevjerovatnu, filmsku. Usudio bih se reći – jedinstvenu. Nadasve istinitu.
Radosno je dijelim, čudom se čudeći kako život često nadmaši i najbujnije mašte.
***
Početak je sedamdesetih godina prošlog vijeka i u maloj, prašnjavoj sportskoj hali sa promuklim parketom što krcka i škripi, grupa mladića neumorno vježba. Mladi su, zdravi i naloženi do bola – na disciplinu, državu, poredak, dok sitne čestice prašine plešu na sunčevim zracima što probijaju kroz male prozorske otvore. Mladi Tomo je jedan od polaznika. Pošten i ispravan, mladalački naivan, ali oprezan.
Na talasu dolaska japanskih karate instruktora u Evropu početkom sedamdesetih godina dvadesetog vijeka, veliki majstor karate vještine Taiji Kaze stiže i u tadašnju Jugoslaviju, tačnije Socijalističku Republiku Bosnu i Hercegovinu i glavni grad Sarajevo, te demonstrira i trenira grupe naprednih karatista.
Na kraju jedne od ozbiljnih sesija, uzima štap i mladiće gole do pasa, u stavu, snažno udara nekoliko puta po trbušnim mišićima. Udarci ječe po hali. Tišina i muk odzvanjaju. Postaje neizdrživo, bolno, preteško. Strašno iskušenje.
Nakon završetka, slijedi pitanje – da li je možda neko poželio da umre, da ga nema? Većina momaka se zgledala, pognutih glava, a nakon jedne, stidljivo podignute ruke, uslijedila je druga, pa treća i skoro sve ostale. I naš Tomo se javio.
Instruktor Taiji potom resko kimne glavom i kratko kaza – u redu, cilj je postignut. Idemo sad dalje.
***
Pedesetak godina kasnije, prosijedi ali i dalje stasiti gospodin Tomo sjedi u publici Svjetskog prvenstva Shotokan karate JKA asocijacije (Japanese Karate Association) u Tokiju, te u četvrtfinalu takmičenja bodri unuku da uđe u borbu za medalje.
Miran je, staložen. Potpuna samokontrola. Kao neki obični Japanac.
A u oku se kotrlja suza. Suza koja razumije kako život zatvara jedan golemi, nevjerovatni ciklus i krug. Krug koji donosi smiraj čudesnom sportskom i životnom putovanju započetom prije pedesetak godina. Sjeća se učitelja i prijatelja Salke Ćurića, pravog karate pionira na prostorima nekadašnje SFRJ i BiH. Sjeća se radosti i muke tokom osnivanja prvog karate kluba u Jajcu, daleke 1972. godine.
Krug se zatvara u Zemlji izlazećeg sunca, dok se sa porodicom vraća za novu domovinu Švedsku, a u srcu nosi otadžbinu oslikanu u vodopadima Plive i živopisnom Jajcu.
***
Ivana Jakеšević je višestruka prvakinja Švedske u obje karate asocijacije, pomenute JKA i WKF (World Karate Federation) Nije baš često da se postoji takmičar koji uspješno brodi u obe kategorije. Osim toga, dugogodišnja je reprezentativka zemlje i kao mali kuriozitet, jedina takmičarka u Švedskoj koja je reprezentativac u obje asocijacije (WKF i JKA) iako ima tek 18 godina. Tačnije devetnaest, od prije neki dan.
Medalje i pehare sa lokalnih, regionalnih, državnih, evropskih i svjetskih takmičenja koje je osvojila jedva mogu da stanu u vitrine i na zid posvećen tome.
Međutim, ono što se ne zidu, plakaru i među trofejima ne vidi je jedna dostojanstvena i golema posvećenost cijele porodice vrijednoj mezimici. Štitnici, oprema, kimona, zatim vazdušni bicikl, klupa sa tegovima i ogledalo za kate. Sve je spremno i pripravljeno da se u posebnoj prostoriji kuće može nezavisno vježbati. Mama R. pazi na ishranu, tata D. na mentalno stanje i treninge, dok najdraži dido Tomo daje posebnu emotivnu i motivacionu notu vanserijskoj unuci. Dido i Ivanina baka je jako vole, pa ljubavi u ovim toplim domovima naših ljudi u Švedskoj ne manjka. Čak ni u hladnom, sivom decembru.
Ponekad stasiti otac D. (inače i sam odličan karate trener, što se vidi kroz Ivanu) uzme tamburicu, pa se i dobro zapjeva, bogami. Zasjaje oči kao u predvečerjima na Plivskom vodopadu ili sutonu na Janjskim Otokama kod Šipova. Razlije se ta naša prosta duša od Malmea do Balkana, od Oresunda do mosta na Neretvi. Raskrili, zapjeva, obgrli kontinent nevidljivom paučinom ljubavi i dobrote.
Kao da je beskonačna, na trenutak. Zlatni.
Samo da se malo okrijepi i oporavi, za nove životne izazove što neprekidno pristižu.
***
Na kraju prikaza, postavljamo scenu gdje uvijek markantni Zlatan Ibrahimović dolazi u crvenom ferariju da u kasne noćne sate pojede nešto u lokalnom fud marketu u Malmeu. Iz nabudženog automobila izlazi ekipa iz škole i djetinjstva koju nije izdao – drugi Bosanac, zatim drug iz Sandžaka ili Raške i tamnoputi prijatelj porijeklom iz Afrike.
Dolaze u „Bosniska köket“, obični kiosk sa brzom hranom i ćevapima koji je držao Ibro iz Višegrada, takođe izbjeglica iz naših ratova. Tamo i dalje možete vidjeti Zlatanov potpisan dres – Ibri od Zlatana!
Sada ovo pomalo kultno mjesto drži Ibrin sin, a mraka sa kojom je Zlatan odrastao u Rosengradu i Cronmans väg (poznatom kao mjesto gdje je nekada živjelo 98% doseljenika, a kriminal bio najveći u čitavoj zemlji) i dalje povremeno klopa tu. Zbog starih dana.
Pa kakve veze on ima sa ovom pričom, pitate se možda.
Ima. On je jedan od sportista koji je jedan od prethodnih laureata godišnje nagradu regije grada Malmea za najboljeg sportistu, isto kao i Ivana nedavno, državna reprezentativka, vicešampion svijeta i najperspektivnija karatiskinja u posljednjih pedeset godina karate kluba Enighet Malmö.
Oboje su rođeni Šveđani i to nije sporno, ali se pomalo osjećaju i kao Balkanci. Roditelji rođeni na našim prostorima daju pečat svakodnevnici. Nisu zaboravili i njeguju porijeklo.
Takođe, ponos su grada (ili su bar bili, što se tiče Zlatana 😊) i čvrsto sa obe noge stoje na zemlji.
Stabilnoj švedskoj zemlji, gdje jednako u redu čekaju svi, od olimpijskih šampiona do profesora u penziji. Bez izuzetka.
Tako umirujuće i pravedno.
***
Spram tome ..
Ako vam zatreba dobar i diskretan bioenergetičar, a nađete se slučajno na jugu Švedske ili u blizini Kopenhagena, gosn Tomo može da pogleda „ispod haube“. Pitajte čuvene hrvatske rukometaše Duvnjaka i Kopljara ili mnoge druge reprezentativce raznih sportova u Švedskoj ako ne vjerujete meni. Bilo je tu na remontu mnogo švedskih reprezentativaca iz raznih sportova, a nedavno je tretman zakazao i poznati, perspektivni BH reprezentativac u fudbalu.
Zaviriće vam pri tom i u dušu da vidi da li ste dobar čovjek, a možda vas kasnije i bezbjedonosno skenira. Nema zafrkancije.
A Ivana?
Ona ide po novo svjetsko ili evropsko zlato. Za domovinu Švedsku, a najviše za svoju porodicu. Možda malo i za naš ludi Balkan kog iskreno voli i jedva čeka da se ponovo nađe u Jajcu. Njenom Jajcu.
Ako vam kažem da je u poslednjih petnaest dana bila na takmičenju u Portugalu (ponovo osvojila evropsku medalju, bronzanu), pa nakon dana pauze imala Omladinsku ligu (Youth league) u Veneciji i reprezentativni kamp u Štokholmu, prije nego će skoknuti do Jajca i Sarajeva, te Makarske. Odmah poslije Nove godine se juri na aerodrom u Banjaluku i leti za reprezentativni kamp u Stokholmu, pa na Seria A takmičenje u Tbilisiju, Gruzija. Nakon toga slijedi Evropsko prvenstvo na Kipru u februaru 2026. i tako dalje.
Jasno je da takav tempo zaista mogu izdržati samo šampioni. Uz podršku i logistiku bližnjih.
Iskreno, čeka se ljeto i treninzi u KK Kumite, Jajce gdje se sve lakše podnosi. Tu je njena raja i trener Ante Katić. Povremeno se trenira i u Sarajevu kod Denisa Muhovića, trenera pravih šampiona.
Onda zlatne medalje nisu tako daleko.
*
Život je naprosto čudo ..
To sa smiješkom kažu i njeni današnji treneri u Švedskoj – pančevac Aleksandar Anokić i privremeno odsutni Per Åström, a tokom karijere ih je bilo dosta i svaki od njih se utkao u današnji uspjeh i status – nezaobilazni ćale D., zatim Boran Berak iz Rijeke, Igor Krstin i Ljubiša Marić iz BG žandarmerije, te pomenuti Denis Muhović iz Sarajeva.
I zato, nemojte se iznenaditi kad sledeći put na postolju za medalje u karateu vidite Ivanu u Švedskom nacionalnom timu, ali sa majicom KK Kumite iz Jajca gdje se vide predivni vodopadi.
To voda iz Plive žubori i priča nevjerovatne priče ..
U Srbiji se već više od godinu dana opasno kuva. I obe strane se nadaju da će ona druga da popusti, da se razočara i odustane, da se pomiri sa sudbinom i prestane da se bori.
Sa jedne strane su pobunjeni studenti i veći dio građana Srbije. Uglavnom oni mlađi i progresivniji, otresitiju u razmišljanju i slobodniji da se mijenjaju i da mijenjaju. Najveći dio zdravog tkiva naroda.
Sa druge strane je zaparložena politička elita predvođena jednim čovjekom iza kog su se skrili mnogi – dijelovi državnog aparata, vlasnici biznisa koji posluju sa državom, stranački uhljebi koji su svjesni da im je ovo labudova pjesma, struje u bezbjednosnom i ministarstvima sile koje ne žele promjene i odlazak sa pozicija moći. Usput ih prati jako mali dio građana najnižeg socijalnog staleža koji je medijski izmanipulisan, kao i manji dio penzionera kojima se upravlja najsnažnijom emocijom – strahom.
Dakle, tvrdo je. Zakovano.
Ovi drugi su svjesni da im odlazak iz političke arene znači kraj privilegija, lagodnog života, bogatstva, a nekim prijete ozbiljne istrage i vjerovatno zatvor, ako u Srbiji preživi pravna država koja danas izgleda kao da je suspendovana.
Saznaćemo uskoro.
***
Na marginama iscrpljujuće političke i društvene borbe širokog fronta, dešava se mnogo malih bitaka, okršaja. Neke od njih su nevidljive, kao recimo stranačko-činovničko istraživanje i evidentiranje ponašanja zaposlenih u državnim i gradskim institucijama na socijalnim mrežama. Da li znate da su određenih ljudi pozivani i prozivani na zvaničnim razgovorima u institucijama samo zbog toga što su lajkovali neku studentsku ili sličnu objavu?! To liči na orvelovski scenario, ali nama koji živimo u današnjoj Srbiji to uopšte više nije smiješno. Tužno je, zastrašujuće i pomalo tragično.
Ali elem, dolazim do glavne teme teksta, a on se odnosi na polje terminološke i semantičke bitke koja je u toku.
Dakle, termin blokaderi je nastaje kao pežorativ vladajuće političke kaste u obraćanju pobunjenim studentima i građanima zemlje. On u samom startu želi da okvalifikuje i etiketira određenu grupu ljudi, sa ciljem da je drugi građani u medijskom konzumiranju odmah shvate kao negativnu i neprihvatljivu pojavu. Čim neko nešto blokira, on je odmah negativan jer spriječava tekuće funkcionisanje sistema, društva, sam razvoj, reklo bi se. Suma sumarum, blokaderi su negativci u filmu koji fura vlast.
A jesu li stvari baš takve? Pa, ako se borite za nesmetano funkcionisanje pravne države i institucija (sudovi, tužilaštvo, policija), ako se borite za bazičnu pravdu i solidarnost u društvu, ako pozivate na osnovnu odgovornost u postupcima državnih i privatnih kompanija, šta tačno onda vi blokirate? Možda ostvarenje interesa određenih političkih i drugih (samozvanih) elita kroz ove poslove. Možda. To treba da istraže nezavisne institucije slobodne i suverene zemlje kakva bi Republika Srbija trebala da bude i kakva se predstavlja. Onda bi se možda i mogao složiti sa iskovanim terminom.
*
A ko su onda ti Ćacisti iz Ćacilenda i kakav je to u stvari termin?
Ćaci je termin koji je nastao spontano jer su državi Srbiji nepoznati počinioci tokom trajanja protesta ostavljali grafitne poruke ispred fakulteta i srednjih škola, pa su se jednom takvom prilikom potpisali kao ćaci koje žele da uče. Pisali su na ćiriličnom pismu gdje su slova ћ i ђ zaista slična, ali iole pismenijem stanovniku drage nam države, ipak jasno različita. E sad, nije utvrđeno da li je ovo urađeno namjerno ili su oni koji su pisali grafite ipak ograničenih obrazovnih kapaciteta.
Sam Ćacilend kao organizovano, blokadno naselje je nastao kao odgovor simpatizera vlasti ili same vlasti (ne može jasno da se utvrdi) na proteste i blokade studenata i građana. Navodno su se tu nalazili studenti koji žele da uče, mada ni ta činjenica nije u potpunosti potvrđena, niti je provjerljiva, barem meni. Većina ljudi se sjeća medijski sveprisutnog studenta medicine Miloša, kasnije popularno nazvanog Miloš Ćaci, kako aktivno učestvuje u predstavljanju kampa studenata koji žele da uče. E sad, čim si student, valjda želiš da učiš, te pauzu praviš samo kada je nešto jako, jako važno tebi lično ili društvu u cjelini (kao što se dešava u Srbiji u proteklih trinaest mjeseci). S druge strane, Miloševa aktivnost je bacila groznu sjenku na sve nas „preko Drine“, tako da izgleda kao da svi koji dolaze iz tog korpusa podržavaju vlast i priče iz Ćacilenda, što je apsolutno pogrešna percepcija. Evo, ovim ijekavskim tekstom pokazujem da to nije tako.
Najveći problem šatorskog naselja Ćacilend nastaje u stvari kad se pravi studenti nakon skoro godinu dana odsustva i aktivnih, veličanstvenih protestnih šetnji cijelom Srbijom, vraćaju na fakultetske obaveze, te sama svrha paranormalnog kampa u centru srpske prestonice apsolutno prestaje da postoji. Dakle, studenti su se vratili u klupe, ali kamp koji podržava studente koji žele da uče ostaje da postoji, iako u njemu gotovo nikada nije ni bilo studetanta?! Samo neke sumnjive spodobe, uglavnom muške. Prošetajte i provjerite sami. Molim vas.
Zašto, kako, sa kojom svrhom su tamo, znaju samo kreatori i finansijeri istog. Da li i dalje ima ljudi koji tu borave, zašto, ko ih finansira, ko su ti ljudi, sa kojom ulogom, samo su neka od pitanja na koje bi normalno vođena istraga trebala da da odgovor. Njih čuva srpska policija, kao i beogradski komunalci, popularni „Beli“, a na blokiranim raskrsnicama stoje betonske prepreke. Zbog koga i čega ih čuvaju, te šta i ko im tačno prijeti, to ni sam Bog ne zna. Izgleda da je na snazi ona narodna – u strahu su velike oči.
Drugim riječima, Ćacilend se oko prvog septembra tekuće godine u potpunosti otrgao od realnosti i sada postoji isključivo kao šareni čardak – Ćacilend, ni na nebu, ni na zemlji.
Blokira centralni beogradski park i nekoliko super važnih gradskih saobraćajnica zbog čega se postojeće saobraćajne gužve samo dodatno pogoršavaju. Na takvo nenormalno stanje ne reaguje ni gradonačelnik Šapić koji se ponaša kao da se apsolutno ne miješa u svoj posao, osim što bjesomučno postavlja kružne tokove po Beogradu.
Nadrealisti i Kusta bi pozavidjeli na ovakvom scenariju i zapletu.
Semantika nestaje ..
***
Ko zna, možda je ovo samo scena za snimanje nekog novog filma magičnog realizma. Živimo u svijetu post-istine, a mi ga u Srbiji baš živimo.
Baš.
Što reče ona stara patrijarhalna fora – „Ženo, je l’ ti vjeruješ meni il’ svojim očima?“
Jedno je sigurno – Ćacilend i Blokaderi (ko je rekao Srbija) kao termini i društvene pojave stoje jedno nasuprot drugog. Jedan od termina neće preživjeti ovu čudnu društvenu tranziciju.
Ima godina dana kako se ova bura u narodu ne smiruje.
Previše je nepravde, nasilja, arogancije tako da društvo puca po šavovima.
Tako je, kako je, dok ne stigne nužna promjena.
A stići će. Sve stigne.
Svojim ritmom.
***
Nego, knjiga je stigla iz štampe, a ja redovno kasnim sa većinom stvari 😊 To je sad već dio tradicije i životnog šarma za one kojima to ne smeta (najbližima 😊). Ali, šta da se radi.
Dobrano ranije, dobrom pripremom, uspio sam da zakažem prvi krug promocija koje su u stvari muzičko – poetske večeri posvećene Beogradu.
Nazvao sam ih:
Malo BGD veče sa Ogumanom – promocija knjige Pripovijesti Belog Grada
Datumi i lokacije su sledeći:
BEOGRAD // 13. novembar, četvrtak20:30, caffee Bistro Una Historia, Vidikovac/Filmski Grad,
ZRENJANIN // 18. novembar, utorak 19h,kafe klub Zona
BEOGRAD // 26. novembar, sreda20hBlack George klub, Savamala
NOVI SAD // 18. decembar,četvrtak19h, Knjižara Zenit
Možda bude još jedna decembarska promocija u Legatu Velje Pavlovića u Ratkovcu kod Lajkovca, ali o tom potom
Dođite na ove zanimljive večeri protkane umjetnošću i nepokorenim duhom Beograda.
Možete očekivati 60 minuta poezije, nježne muzike, čitanja odlomaka iz knjige uz zanimljive goste i humanitarni deo večeri (200 dinara od svakog prodatog primjerka knjige ide u humanitarne svrhe:
Una Bistro Historia – namenjen je samohranoj majci Ivani Jugović Stajić (35) iz Pančeva koja se leči od limfoma
kafe klub Zona – donacija za rad Udruženja Zona društvenog dijaloga, Zrenjanin
Black George klub – Udruženje mladih Moj krug (pomoć mladima sa alternativnim staranjem)
Knjižara Zenit – još nismo odlučili 😊).
Dešavanja će biti obogaćena zanimljivom izložbom 12 fotografija povezanih sa knjigom, autora Igora Motla.
Krajem osamdesetih, dok smo još bili pićuni kod učiteljice i išli u centralnu prijedorsku osnovnu školu „16. maj“, imali smo čas muzičkog. Učiteljica Dušanka, britka sablja frćkave, tamno smeđe kose je zamolila da se pripremimo i da svako nešto otpjeva. Možda smo bili drugi ili treći razred. Naravno, uvijek je blam ustati i pjevati ili recitovati pred vršnjacima. Tu se greške ne praštaju. Slično kao i sa današnjim klincima u digitalnom svijetu.
Elem, kada je došao red na mršavog i nasmijanog dječaka, okruglaste glave, nismo slutili šta nas čeka. Zvao se Elvis Merdanović, živjeo je u Puharskoj i polako je ustao. Pored oka mu se plavila vena na tankoj dječjoj koži. I onda, pravo niotkuda počeo je odlučno da pjeva:
Da kraj mene, vile stoje, sivo zlato da mi broje ..
dok je razred eksplodirao u smijehu i ciki, onoj pravoj, radosnoj dječoj graji. Smijuljila se i učiteljica, ali nas i rukom stišavala, dok je Elvis egzaltirao tihim refrenom:
Neću, neću, dijamante ..
iskreno se utiskujući svakim atomom tijela u pjesmu, baš kao originalni pjevač. To me fasciniralo.
Tako je prošao moj prvi susret sa pjesmom i muzikom Halida Bešlića, tamo negdje prije četrdesetak godina. Tada i mnogo decenija kasnije, postojala su dva Halida, onaj naš čuveni Prijedorčanin, tada sa plavim pramenom i ovaj drugi, potonji.
***
Čini mi se da ovih dana čitav Balkan piše, tuguje i iskreno žali za njegovim odlaskom. Ne bih se gurao da napišem dodatni tekst u tu silnu salvu riječi, ali me uvijek intrigira zašto ljudi ovako snažno i sponatano reaguju na smrt jednog umjetnika i pjevača. Dakle, antropološki i psihološki. Poslednji ovakav cunami emocija je bio kad je otišao vječni Đole Balašević, pomalo i kad smo se opraštali od Bore Đorđevića.
Imam tu nekoliko teza koje želim da podijelim, testiram.
Dakle, Halid Bešlić je bio prost čovjek, po svojoj prirodi i biću. Jednostavan i pristupačan uprkos ogromnoj slavi stečenoj još u bivšoj nam zemlji Jugoslaviji. To je ipak rijetkost.
Dalje, ta ista slava ga nije opčinila, učinila arogantnim, nadmenim ili pak pohlepnim. Čak štaviše, koristio je često da novčano ili podrškom pomogne drugima. Dakle, čovjekoljublje.
Treće, nije se ogriješio niti isprljao u nacionalnim oborima. Za njega je čovjek uvijek bio čovjek – Bošnjak, Srbin, Čeh ili Slovenac. Istu sudbinu dijelimo, istim ljudima u dijaspori pjevamo. Dijeli se muka tamo. Iskusio je to Halid i osjećao dobro.
Četvrto, imao je vrhunski muzički opus i nema čovjeka na Balkanu da nije bar nekada pjevušio neku njegovu pjesmu. Romanija ili Miljacka, Prvi poljubac ili Ja bez tebe ne mogu da živim. Dijamanti ili Što je tužna breza ta, U meni jesen je ili Zlatne strune. Samo za tebe Beograđanko mala ..
Sada već kolaju i legende o njegovim ljudskim dostignućima – zelenaš koji ga je htio reketirati, pa se postidio kad mu je Halid ponudio pomoć ne shvatajući da je ovaj došao da ga reketira, zatim tajne i diskretne donacije javnoj kuhinji u Sarajevu, pa znani i neznani ljudi kojima je finansijski pomogao oko troškova liječenja i slično. Ima i ona priča kad su ženi Sejdi i njemu početkom 80-tih neki klinci, domci banuli na vrata, a oni ih napojili i nahranili. To dodirne svakog jer samo ljubav i dobrota mogu spasiti svijet. To nas vraća uvjerenju da ima smisla biti dobar čovjek, bez lične koristi.
Ovako posthumno, sada izgleda da je uspio u toj želji da ga više pamte kao dobrog čovjeka nego kao pjevača.
***
Bešlić je kao i svi veliki umjetnici regiona bio integrator. Spajao je ljude sa ovih prostora kroz zajedničku emociju, kroz proslave, vjenčanja, rođenja, nesretne ljubavi, umiranje. Sve ono najvažnije malom čovjeku. I možda ono najvažnije, Halid nije bio fejk, nije bio lažnjak. Kod njega je bilo – što u radnji, to u izlogu. I zato su ga ljudi voljeli. Iskren i autentičan, jednostavan i pošten. Tako prosto.
Kolektivna svijest ljudi Balkana je svjesna da je ljudi takvog kova, integratora i onih koji su suštinski dobronamjerni prema svima, sve manje. Izumiru dobri ljudi, a na površini ostaju očnjaci (političkih) ajkula i loših, sebičnih ljudi u svim sferama društva.
Vjerovatno zato plačemo. Postajemo lošiji njegovim (i sličnim) odlascima. Metastazira i društvo.
***
Zato je mali plakat koji je jedna gospođa držala ispred sebe tokom spontanog okupljanja povodom pjevačeve smrti ispred Skenderije u Sarajevu prije nekoliko dana, za mene lajt motiv mjeseca – Budi kao Halid.
On nosi jednostavnu, univerzalnu i dostojanstvenu poruku koja je nasušno potrebna ovom rastresenom društvu u krizi – budi čovjek. Šta god se dešava i kakve god da su okolnosti, pokušaj samo da budeš i ostaneš čovjek. Lako se sklizne u ona druga, neželjena stanja – nemar, pohlepu, gordost, letargiju.
I zato, ne zaboravi.
Kad je teško, budi kao Halid ..
U meni jesen je, mada kažu svi da sad je proljeće ..
Jesen je. Negdje u selima, gdje je bolje rodilo, miriše jednostavni kolač sa šljivama, posut cimetom i prah šećerom. Metafora ljubavi na Balkanu, a možda čak i u Njujorku zbog jedne gospođe čiji su recept o takvom kolaču ponavljali svake godine u Njujork tajmsu, na zahtjev čitalaca.
***
Radio sam naporno u proteklom periodu, a naročito preko ljeta. Kao neki mrav.
Rezultati su sada opipljivi – nova knjiga je otpremljena u štampu.
Znam, neki će reći da u Srbiji nije vrijeme za knjige, čitanje, ljubav i vjerovatno su u pravu. Knjižari kažu da se knjige baš loše prodaju u poslednjih godinu dana, što ne čudi. Mnogo se žešće i važnije bitke danas vode na ulicama domovine. Bitke za dostojanstvo, pristojnost, te nadu u opstanak i budućnost Srbije.
Ne može se biti protiv mladosti jedne zemlje. To ne postoji ako toj istoj zemlji želiš dobro.
Danas je tačno jedanaest mjeseci od tragedije u Novom Sadu i posljedičnih protesta studenata i građana koji su evoluirali u borbu za opstanak srpskog društva.
***
Ne biramo vrijeme u kom živimo i stvaramo. Zbog toga nisam više mogao čekati sa izdavanjem knjige. Život nikada ne staje, uprkos okolnostima. On se uvijek odmotava njemu poznatim tokovima.
U tom duhu, odlučio sam da pustim svoju novu knjigu pod naslovom Pripovijesti Belog Grada u pretprodaju tokom mjeseca oktobra 2025. godine. Ona se može poručiti i platiti ovdje na mojoj stranici po promotivnoj cijeni od RSD 900 (Srbija) ili KM 15 (BiH i Republika Srpska). Knjiga je juče otišla put štamparije i to je radostan događaj za svakog pisca, bez obzira na kasnije ishode.
Nisam ovo sa pretplatom nikada činio, pa hajde da probam prvi put 😊 Distribuciju iste možete onda očekivati tokom mjeseca novembra tekuće godine.
I hvala vam na povjerenju i svakom pročitanom slovu.
Knjiga kroz dvadeset pet priča govori o duhu današnjeg Beograda kroz prizmu nataložene istorije, boemskih prethodnika i šmekerštine koja nestaje. Istovremeno, šara čudnim pejzažima grada kao što su kategorija Beogradske filharmonije, naselje Ripanj, imaginarna Tromeđa u srcu Beograda, slatki tragovi grada, baloni Beograda, i sl. Neke od njih su već objavljivane, neke su gajnc nove 😊, a sada predstavljaju jedan zaokruženi đerdan kazivanja.
Možda je sve to mali intimni kolaž i kolektivna hronika velikog grada koji povazdan nešto burlja 😊
Između ostalog, posvećen je studentskoj i građanskoj borbi koja je u toku.
Nema tu nazad.
Hvala i živjeli!
P.S. Od novembra takođe očekujte specijalne promocije knjige koje su više mali poetsko-muzički performansi posvećeni Beogradu. Uživaćemo zajedno, vjerujem. Dobrodošli ..
Бука и бес је наслов познатог романа америчког писца Вилијема Фокнера. Као класик, често сам виђао ову књигу у излозима књижара, личним библиотекама, чак и киосцима. У имагинарујуму видим излизане, свијетло плаве папирне, преклопне корице, као дио књижевне едиције Новости или сличних издавачких акција.
Сам роман је написан чак 1929. године и аутора је тада лансирао у жижу књижевне јавности као промјену списатељске парадигме која се радикално окренула праћењу тока људске свијести или људских стања подсвијести.
Као врхунац, аутор 1950. године добија и Нобелову награду за књижевност, након бројних америчких књижевних награда, а роман Бука и бес остаје упечатљива метафоричка слика свијета са краја треће деценије 20. вијека – интелектуални, морални, емоционални, те на крају и физички распад свијета на прекретници, без капацитета за љубав.
Са оваквом најавом, схватам да га морам и сам прочитати, без обзира на неоптимистичну слику коју носи.
Па добро, какве то везе има са нама данас?
Бука
Данашњом Србијом доминира бука. Није боље ни у Републици Српској, само је мање војне буке.
У Београду, разни војни и полицијски авиони данима надлијећу небо, припремају параду. За кога, са којом сврхом, то очигледно зна мали број људи, јер обичним смртницима ништа није јасно. Питао сам друга колико кошта лет једног Мига 29 са утрошеним горивом, мазивом, а он додаје одржавање, припрему, транспорт, итд. Наш најновији другар звани Chat GPT даје процјену да један сат лета МИГ-а 29 у Србији кошта између 3 и 6,000 долара у зависности од интензитета лета, трошкова одржавања, и сл.
Е сад, то плаћају сви грађани Србије, али не знам чему толико интензивно трошење новца и узнемиравање грађана буком јербо већина не подноси звук авиона и асоцијације на 1999. годину и ружну епизоду НАТО бомбардовања Србије и Црне Горе.
Други напад буке долази од тенкова који данима пролазе улицама Новог Београда и Земуна, правећи ребрасте трагове и уништавајући асфалт. Мучно је гледати ове оклопне корњаче у урбаном окружењу док идеш на посао, пијацу, код фризера. Ко ће да плати поправку асфалта и чему све то, звечи исто питање.
Трећи напад буке, онај најиритантнији, фреквенцијом стиже са малих екрана и етра медија под контролом државе, односно људи који се идентификују као држава. Он је свеобухватан, памфлетан, непристојан, апсолутно неистинит и пријети да загуши сва другачија мишљења. Посебно је опасан јер креира атмосферу непријатељства, затеже ствари до пуцања, до лома. Агресиван је и таргетира студенте и грађане, брутално их етикетирајући као блокадере, правећи припрему за све остале репресивне активности. Призива зло.
Бес
Наведена бука производ бес или бијес који се преко девет мјесеци кумулира у народу. И то није добро. Никако.
Прави се непремостив јаз између већинске Србије која се освијестила и жели промјене, наспрам интересне групице уз власт, дијела државних службеника (неких уцијењених, неких не) и оних затрованих пропагандом који вјерују телевизору више него сопственој дјеци и очима. Напросто невјероватно.
Бијес такође настаје гледањем снимака како полиција упада у студентски кампус у Новом Саду и зграду Ректората, затим кад возилима јури народ по улицама града. Бијес настаје кад сазнате да су на трибинама фудбалских и кошаркашких утакмица послате фаланге обучене у тамне мајице да се обрачунавају са слободном вољом грађана и узвикивањем парола. Зна се добро да су код нас стадиони и спортске хале својеврсни показатељи јавног мнијења друштва.
Бијес настаје и када разговараш са пријатељима који раде у државним службама, па сазнаш да им се гледа и мјери сваки лајк на социјалним мрежама, те да због тога могу остати без посла. То више није смијешно. Ни мало. Опасно смо загазили у Орвелову зону посматрања и контроле.
Посебан бијес долази кад видите да се отпуштају професори и наставници по школама због подршке протесту и штрајковима. Просветна професија, већ дебело нагрђена, прелази тако у нову фазу дебакла.
И кад мислиш да не може горе, видиш да може.
Бијес настаје и због надреалног постојања Ћациленда у центру града за чије постављање никад није постојало рационално објашњење, а тек сада нема никакво утемељење у реалности.
Нећу ни спомињати спровођење студента на сахрану оца у букагијама док се Весић лагано шетка по сигурним штековима града.
О да, то заиста погађа човјека ..
***
И док се Трамп разговара са принцом Чарлсом у Великој Британији, свијет тихо буни због уништавања Палестине, француски синдикати масовно протествују против Макрона и владе, а Руси даве Украјину као змија жабу, нама грађанима Србије не преостаје ништа друго него да истрпимо још мало буку, а кумулирани бијес претворимо у конструктивно дјеловање и спроведемо нужне промјене у друштву.
Јер, ми бољих младих људи немамо. Можемо једино стати поред њих и поздравити недужну војску.
Све је ту одавно јасно.
Србија ће политички еволуирати или је неће бити ..
end Metohija Ms. Brisbane. – ponovi sa šarmantnim smiješkom Trojan i nakloni malo glavu ka gospođi Brizbejn.
Ok, ok. – sada se ona malo nasmiješi i otkravi.
Nakon šesnaestog puta, Mr. Brizbejn reče:
here, on Kosovo and Metohija
pa kao da se malo zakikota u očima pogledujući u gospodin Trojana, decenijskog kustosa manastira čije su je prosijeda brada i markantno lice podsjećali na stare škotske plemiće nepokolebljive u borbi za istinu, kao i duhovnike, pustinjake o kojima je uglavnom čitala u literaturi. Srce joj je znalo da je gospodin Trojan u pravu. Živio je ono što propovijeda. To je bilo neoborivo.
Malo joj se i dopadala, ta šarmantna srpska verzija Ser Šon Konerija.
***
Manastir Draganac se skrio u usjeku puta što vijuga uzbrdo. Iza modro sive, uzane linije nema dalje. Na kraju je druma. Ne toliko popularan i poznat kao najveći spomenički i kulturni dragulji locirani na teritoriji srpskog Džeruzalema.
Dočekani smo domaćinski u toplom domu gdje obitava pet monaha. Pripremljena je posna večera, a čekaju nas i dječaci sa harmonikama, da zajedno zapjevamo. Htio, ne htio, koliko god banalne bile pjesme, zbog ambijenta i te naslagane, naelektrisane čudne stvarnosti, suze se same otkidaju iz očiju. Krijem ih da ih ne vidi mlađi sin koji je sa nama. Sramota da plačem, ali ne kontrolišem emocije. Teku svojim putem.
Ne znam da li je to ta suza Kosova o kojoj pjevaju, ali eto, stiže me. Slično kao kod naziva dobrog vrbaskog pop-rok benda – Ničim izazvan 😊
…
Sutradan, vozeći se kroz neobične predjele bez mnogo drveća i vegetacije, a gdje niču čudne, nove zgrade, jednako ružne kao u Beogradu na vodi, samo manjih gabarita, stižemo i na drugi izuzetan punkt – Pećku Patrijaršiju.
Ne znam da li sam duhovno spreman za ovu divotu, ali energija, ljubav i govor mati Mardarije te naprosto uvlači i u potpunosti prožima. Priča o tragičnoj istoriji manastira u poslednjih sedamdesetak godina – komunizam i muke sa socijalističkim vlastima koje su se oholo ponašale prema sestrinstvu i pravoslavlju, a halapljivo prema prihodima od nepresušnog interesa javnosti i razgledanja viševjekovne tradicije. Ali hajde, prošla je i ta tužna epizoda, nekako. Nakon toga nevjerovatna iskušenja tokom 1999. i zatim 2004. godine kada je samo Gospod sačuvao hrabru mati igumaniju Fevroniju i sestrinstvo, a one same hiljade i hiljade ljudi sa tog prostora. Kao da ih je sve natkrilila snaga čudotvorne ikone Majke Božje Pećke – Pećka Krasnica koja vijekovima čuva ovo duhovno čudo i pod čijim skutima su se igumanija i sestre molile za spas u najkritičnijim trenucima bliske prošlosti.
Mati Mardarija brzo priča o ikonama, crkvama i istoriji koje nas okružuju, pitajući usput odakle smo i koliko vremena imamo, pa sve to spretno pakuje u jedinstven ugođaj domaćinskog, poučnog predavanja o nama, prošlosti, korijenima. Kroz prigušeni, iskreni osmijeh u jednom trenutku kaže:
– Eto, šta ti je sudbina. Ko bi rekao da ćete vi odozgo (misleći na sadašnju srpsku prestonicu) dolaziti ovde dole kod nas (Kosovo i Metohija) da se odmorite i budete u miru (misleći na pravedničke proteste koji traju već devet mjeseci u čitavoj Srbiji).
Smijuljimo se toj duhovitoj, zreloj opaski žene u crnom iz koje izvire život, curi unaokolo, vrca na sve strane. Kaže, slobodno se poslužite dudom što nepoznatim brojem godina raste u manastirskom dvorištu, pa ga napadamo sa svih strana. Sladak je i rska pod zubima na 35 stepeni celzijusa, ostavljajući modre, karminske fleke na prstima, dlanovima, uspomene na svečanim majicama i drag, topao, ukus u ustima. Presladak.
Otud negdje i Mika na nas vika da se zajedno fotografišemo, te se za tili čas nađosmo pored busa da krećemo dalje. Kraj nas huči Pećka Bistrica usred toplotnog talasa i nosi misli, nevolje, molitvu i ljubav negdje daleko.
Da si kamen, okrznula bi te prožimajuća energija svetog Pećkog trona ..
Direktno u srce. Kao metafizička praćka.
***
Napuštamo Peć i kotrljamo dalje.
U stomaku nosim osjećaj blage nelagode dok prolazimo naseljena mjesta – uske ulice, neugledna urbana arhitektura, veliki građevinski rezidencijalni projekti u Gnjilanu, Peći, Prištini. Sindrom novih, praznih zgrada mi ne izlazi iz glave. Bezbjednost Srba je još uvijek upitna, na žalost, mada nema incidenata tokom puta i boravka.
Dolazak u Visoke Dečane je takođe jedinstven. Nakon registracije na italijanskom punktu KFOR-a, ulazimo u manastirsko dvorište. Tada shvataš zašto se toliko ljudi na prvu loptu zaljubi baš u ovo mjesto. Dok odozgo radoznalo šaraš pogledom na pravilni, bijelo-žućkasti kamen velelepne crkve, sunčevi zraci snopovima podržavaju sliku u oku posmatrača, čineći ga bespomoćnim u veličanstvenom prizoru. Jednostavnom i sveprožimajućem. Trava oko crkve je modro zelena i uredno podšišana, pa daje utisak urednosti. Jedva čekanje da se zaviri unutra u to nepojamno duhovno i istorijsko blago.
A ono počinje već spolja u blistavoj, kamenoj fasadi crkve složenog geometrijskog oblika. Naizmjenični redovi kamena svjetložute boje, pa potom crvenkastoljubičastog, bistričkog daju utisak grandioznosti u sadejstvu sa upečatljivim skulpturama.
Kad poljubiš kameni prag vrata crkve i uđeš unutra osjećaš kao da si prešao u novu dimenziju – nepregledne slikane površine dečanske crkve kao vrhunac jedne zanimljive, davne epohe, jedinstveno likovno predstavljanje loze Nemanjića, prikaz šest Vaseljenskih sabora na svodovima srednjeg broda, kivot i mošti osnivača manastira Svetog Kralja Dečanskog koji je umoren 1331. godine i još drugih nepomenutih blaga.
***
Tokom dva kratka dana, Gračanica nam je kuća. Tu smo kao domaći, pa onda šetnja od 5-6 minuta do manastira ne predstavlja problem već zadovoljstvo. Nisam ni znao da je Gračanica u stvari predgrađe Prištine.
Nemamo previše vremena, pa nas harizmatični vodič Trojan očas posla uozbiljuje i ubacuje u njegov gračanički ritam. Godišnji broj posjeta manastiru se penje na blizu 200,000 ljudi, što ne čudi za ovaj jedinstveni spomenik duhovnosti i kulturi, pod zaštitom UNESKA.
Zadužbina srpskog kralja Milutina iz 1321. godine je specifičan arhitektonsko građevinski spomenik sa pet kubeta i jedno od najljepših ostvarenja srpske srednjevjekovne arhitekture. Sama crkva se sastoji iz dva glavna dijela – glavne crkve i spoljašnje priprate, nešto kasnije napravljene (polovinom XIV vijeka).
Priče o ikonama i njihova starost su fascinantni. Vrhunac je priča o kraljici Simonidi i (neospješnom) pokušaju da joj na ikoni iskopaju oči, kao i tajnoj odaji unutar crkve. Na to dolazi priča o boji i pigmentu Lapis Lazuli koji je slikanim ikonama dao tu čarobnu, gotovo vječnu plavu boju, u to vrijeme skuplju od zlata.
Pjevamo Tebe pojem duboko pokrenuti slojevima istorije i ljepote.
***
Sve je ovo smješteno na Kosovu i Metohiji, a uvijek me kopka taj neobični naziv, pa se podsjećam da metoh (grčki: μετόχι [metókhi] — metohi = zajednica; zajedničko dobro) ili metohija (grčki: μετόχια [metókhia] — metohia; μετόχιον [metókhion] — metohion) u srednjevjekovnoj Srbiji predstavlja naziv za zemljište ili posjed crkve ili manastira.
Takođe, posjed koji se daruje crkvi ili manastiru postaje metohija. U početku se metohijom nazivalo naselje monaha koji obrađuju manastirsku zemlju. Ujedno se tim nazivom označavalo pojedino selo ili skup sela, kao i manji manastir darovan ili potčinjen većem. Metohija je ponekad bila i zajedničko ime za ljude koji žive na manastirskom ili crkvenom dobru. Samo oblast Metohija na Kosovu i Metohiji je dobila ime jer se tu nalazila Metohija hotčka. Metoh u užem smislu znači i upravno središte jedne metohije. Naziv se u najnovije vrijeme najviše odnosi na svako imanje udaljeno od manastira kojem je pripadalo.
Metoh je dakle crkvena ili manastirska zemlja.
***
Trebalo je sprcati skoro četrdeset sedam godina, pa da kročim na tlo Kosova i Metohije. Tako je sudba htjela.
Sada vidim da oni, pomalo patetični stihovi:
– Kud god da krenem, tebi se vraćam ponovo. Ko da mi otme iz moje duše Kosovo .. –
možda ipak imaju utemeljenje u ljubavi, vjeri i praštanju.
Neka bude pomirenja i suživota Albanaca i Srba na tom predivnom prostoru, za nas obične smrtnike ipak metazifičkom. Osjećaš to pod kupolama Dečana, Gračanice i Pećke Patrijaršije. Bruji u njedrima.
Ovo su tekstovi koje napišeš odmah ili ih zauvijek pokopaš negdje u tihom zaboravu. Mutnom od nadolazećih životnih voda.
*
Ovih dana Beograd i Srbija gore.
Prvo temperaturno, a onda i društveno. Na ulicama su studenti i građani sa maratonskom borbom protiv otrgnutih falangi na vlasti koje uporno odbijaju da sopstvenom narodu vrate mandat. A narod serbski je opet inadžija pa već devet mjeseci diše kerovima za vratom. Osjetio miris slobode u nozdrvama, pa ne pušta. Kao neki pit bul. Što vele studenti, a originalno epska pjesma Boj na Mišaru – Srbija se umirit ne može.
Pravde smo žedni. I normalnosti.
Elem, zbog mučnih scena iz Novog Sada, Bačke Palanke, Beograda, Valjeva gdje uortačeni nabilodovani i maskirani SNS plaćenici zajedno sa redovnim snagama reda Republike Srbije brutalno mlate građane i protestante, ne mogu se iskreno radovati održavanju prve, istorijske utakmice FK Rudar Prijedora pod reflektorima. Dosanjani san mnogih Doraskih generacija.
I dok tako polomljen amplitudama života i vrelim beogradskim vazduhom lelujam između dva posla i izdavanja nove knjige, zatiče me tužna i šokantna vijest iz Prijedora – umrla je Goca Vila, direktorica Prijedorske biblioteke.
***
Danas je sahrana.
Na žalost, nisam prisutan i Beograd je jutros zasuzio malom kišom. Možda i u tvoju čast. Otići ću popodne do crkve da zapalim svijeću. Obećavam.
Pokopavaju te na Gradskom groblju u Prijedoru i teško je bilo šta smisleno kazati kad umiru ljudi prije reda, preko reda, prerano.
Tvoja gimnazijska generacija (1977.) je bila ona sa kojom sam i ja stasavao, iako malo mlađi od vas. To si sa osmijehom jasno rekla Borisu iz izdavačke kuće Imprimatur kada smo se posljednji put u životu vidjeli, ovog ljeta ispred zgrade Muzeja, tokom jedne od mnogobrojnih književnih promocija koju si pogurala.
Bila si tiha (voda brijeg roni) djevojka iz zgrada Šipada i vjerujem da će veliki dio generacije tako da te pamti. Grba, Mirkan, Ado, Tijana Đ., Ivana Bubnjević, Doni, Lala, Dušica, Suvi, Nevena, Saška, Vlado B. i mnogi drugi oko tebe, tada jako mladi, željni svega normalnog, opkoljeni ratom i poratnim stanjem, bez znanja šta nas čeka u budućnosti.
Završila si potom faks, radila uspješno na TV-u i na kraju dospjela do Biblioteke. Nekako, kao da si znala da je to tvoj najvažniji i najljepši projekat. Kao neki životni legat. Krešendo kratkog boravka na Zemlji.
U usahle bibliotekare udahnula si novi život. Pokrenula na promjene i akciju. Inspirisala, radila, čitala, kretala, pomjerala.
Dovodila si pisce i pjesnikinje, sarađivala sa kritičarima i festivalima, taktirala, pozivala, lobirala. Neumorno stvarala. ŠA priče osmislila.
Sjećam se razgovora u kom mi kažeš:
– Možemo mi to (promociju knjige Talandara) održati i u Pozorištu, ali bilo bi bolje da se desi u Gradskoj čitaonici. Da bi gradski oci ponovo osjetili i vidjeli da nam nedostaje zgrada. –
Hvala ti na direktnoj podršci. Kad si me prije nekoliko godina srela i pitala kada ću nešto objaviti, izmotavao sam se i izvlačio na izdavače, probleme, ovo, ono, a ti si rekla – pripremi knjigu i mi ćemo je objaviti. Kada sam te kasnije ubrzo ponovo pitao da li si ozbiljno mislila, rekla si da imam blanko povjerenje da uradim kako mislim da valja i povezala me sa vrsnim stručnjakom Milanom M. da mi pomogne.
Blanko povjerenje.
Uh, kako to slatko i dopadljivo zvuči, a jako je rijetko u današnjem dobu. Kažeš, znamo se mi više od dvadeset pet godina. Nema tu problema. Spomenula si upravo moj članak o stogodišnjem jubileju Gimnazije kao esenciju povjerenja koje mi daješ. Kupila si me tad za cijeli život, ali i natjerala na akciju oko pripreme tekstova, pisanja, promocije, razmišljanja, ..
Hvala ti Goco kao čovjeku, prije svega. Na akciji, oštrini, nekada i grubljoj, direktnoj komunikaciji koju si gajila kao profesionalac, ali sve je to put do boljih ostvarenja i pomjeranja granica. Imala si osobinu da promišljaš o životu, poslu i stvarima, te da kreiraš stvari, što je danas uglavnom rijetkost. Trenutni sistem podržava efikasne izvršioce i klimoglavce što ne prave veliku buku, a sprovode dodijeljene agende. Bila si kreativni stvaralac o okvirima koji su ti zadati. Nekada si ih mudro i probijala, proširivala, baveći se kulturom kao oblašću koja danas ne zanima previše ljude koji nam politički i društveno kroje kapu. U tom međuprostoru, činila si čuda.
Ako je Prijedor pravi grad, kako ga neki slatkasto predstavljaju i kunu se, on bi ti se odužio tako što bi ispunio tvoj najveći san i Prijedorskoj biblioteci napravio ili dodijelio prostor kakav zaslužuje. Odavno biblioteka nije za podstanara i ti si ta koja je tu inicijativu pokrenula sa mrtve tačke, gurala, eksponirala, ponovo učinila vidljivom.
Možda da se stane u red, ali evo ipak ovde da zapišem, pa možda jednog dana napravimo i gradski referendum na potonje teme:
Sceni prijedorskog pozorišta nadjenuti ime po glumcu i režiseru – Radetu Bilbiji
Izgraditi pomoćni teren FK Rudar Prijedor sa vještačkom travom i dati mu ime Nino Bevandić (bivši igrač i trener)
Sačuvati Radetića Kulu, obnoviti je i pretvoriti u kulturni centar
Pronaći/izgraditi adekvatan prostor za Prijedorsku biblioteku. Čitaonici u njoj dati ime Goca Vila
Vratiti instalaciju „Ljepotica“ Rudolfa Slačala na Sanu kao stalnu umjetničku postavku
Pomoglo bi ovo duhovnom opstanku i preporodu Prijedora, kad jednom dođe na red. A doći će.
*
Draga Goco, sve u svemu, prerano je da se oprostimo. Nestvarno je da te više nema među nama.
Počivaj u miru.
Čuvaćemo te u srcima i slovima rasutim po bibliotekama Bosanske Krajine.
Možda i spasimo neku životinju u tvoje ime, znajući da je i to bila tvoja velika ljubav.
Pripovijesti Belog Grada, zbirka priča o današnjem Beogradu 