Ćacilend & blokaderi (za neupućene)

U Srbiji se već više od godinu dana opasno kuva. I obe strane se nadaju da će ona druga da popusti, da se razočara i odustane, da se pomiri sa sudbinom i prestane da se bori.

Sa jedne strane su pobunjeni studenti i veći dio građana Srbije. Uglavnom oni mlađi i progresivniji, otresitiju u razmišljanju i slobodniji da se mijenjaju i da mijenjaju. Najveći dio zdravog tkiva naroda.

Sa druge strane je zaparložena politička elita predvođena jednim čovjekom iza kog su se skrili mnogi – dijelovi državnog aparata, vlasnici biznisa koji posluju sa državom, stranački uhljebi koji su svjesni da im je ovo labudova pjesma, struje u bezbjednosnom i ministarstvima sile koje ne žele promjene i odlazak sa pozicija moći. Usput ih prati jako mali dio građana najnižeg socijalnog staleža koji je medijski izmanipulisan, kao i manji dio penzionera kojima se upravlja najsnažnijom emocijom – strahom.

Dakle, tvrdo je. Zakovano.

Ovi drugi su svjesni da im odlazak iz političke arene znači kraj privilegija, lagodnog života, bogatstva, a nekim prijete ozbiljne istrage i vjerovatno zatvor, ako u Srbiji preživi pravna država koja danas izgleda kao da je suspendovana.

Saznaćemo uskoro.

***

Na marginama iscrpljujuće političke i društvene borbe širokog fronta, dešava se mnogo malih bitaka, okršaja. Neke od njih su nevidljive, kao recimo stranačko-činovničko istraživanje i evidentiranje ponašanja zaposlenih u državnim i gradskim institucijama na socijalnim mrežama. Da li znate da su određenih ljudi pozivani i prozivani na zvaničnim razgovorima u institucijama samo zbog toga što su lajkovali neku studentsku ili sličnu objavu?! To liči na orvelovski scenario, ali nama koji živimo u današnjoj Srbiji to uopšte više nije smiješno. Tužno je, zastrašujuće i pomalo tragično.

Ali elem, dolazim do glavne teme teksta, a on se odnosi na polje terminološke i semantičke bitke koja je u toku.

Dakle, termin blokaderi je nastaje kao pežorativ vladajuće političke kaste u obraćanju pobunjenim studentima i građanima zemlje. On u samom startu želi da okvalifikuje i etiketira određenu grupu ljudi, sa ciljem da je drugi građani u medijskom konzumiranju odmah shvate kao negativnu i neprihvatljivu pojavu. Čim neko nešto blokira, on je odmah negativan jer spriječava tekuće funkcionisanje sistema, društva, sam razvoj, reklo bi se. Suma sumarum, blokaderi su negativci u filmu koji fura vlast.

A jesu li stvari baš takve? Pa, ako se borite za nesmetano funkcionisanje pravne države i institucija (sudovi, tužilaštvo, policija), ako se borite za bazičnu pravdu i solidarnost u društvu, ako pozivate na osnovnu odgovornost u postupcima državnih i privatnih kompanija, šta tačno onda vi blokirate? Možda ostvarenje interesa određenih političkih i drugih (samozvanih) elita kroz ove poslove. Možda. To treba da istraže nezavisne institucije slobodne i suverene zemlje kakva bi Republika Srbija trebala da bude i kakva se predstavlja. Onda bi se možda i mogao složiti sa iskovanim terminom.

*

A ko su onda ti Ćacisti iz Ćacilenda i kakav je to u stvari termin?

Ćaci je termin koji je nastao spontano jer su državi Srbiji nepoznati počinioci tokom trajanja protesta ostavljali grafitne poruke ispred fakulteta i srednjih škola, pa su se jednom takvom prilikom potpisali kao ćaci koje žele da uče. Pisali su na ćiriličnom pismu gdje su slova ћ i ђ zaista slična, ali iole pismenijem stanovniku drage nam države, ipak jasno različita. E sad, nije utvrđeno da li je ovo urađeno namjerno ili su oni koji su pisali grafite ipak ograničenih obrazovnih kapaciteta.

Sam Ćacilend  kao organizovano, blokadno naselje je nastao kao odgovor simpatizera vlasti ili same vlasti (ne može jasno da se utvrdi) na proteste i blokade studenata i građana. Navodno su se tu nalazili studenti koji žele da uče, mada ni ta činjenica nije u potpunosti potvrđena, niti je provjerljiva, barem meni. Većina ljudi se sjeća medijski sveprisutnog studenta medicine Miloša, kasnije popularno nazvanog Miloš Ćaci, kako aktivno učestvuje u predstavljanju kampa studenata koji žele da uče. E sad, čim si student, valjda želiš da učiš, te pauzu praviš samo kada je nešto jako, jako važno tebi lično ili društvu u cjelini (kao što se dešava u Srbiji u proteklih trinaest mjeseci). S druge strane, Miloševa aktivnost je bacila groznu sjenku na sve nas „preko Drine“, tako da izgleda kao da svi koji dolaze iz tog korpusa podržavaju vlast i priče iz Ćacilenda, što je apsolutno pogrešna percepcija. Evo, ovim ijekavskim tekstom pokazujem da to nije tako.

Najveći problem šatorskog naselja Ćacilend nastaje u stvari kad se pravi studenti nakon skoro godinu dana odsustva i aktivnih, veličanstvenih protestnih šetnji cijelom Srbijom, vraćaju na fakultetske obaveze, te sama svrha paranormalnog kampa u centru srpske prestonice apsolutno prestaje da postoji. Dakle, studenti su se vratili u klupe, ali kamp koji podržava studente koji žele da uče ostaje da postoji, iako u njemu gotovo nikada nije ni bilo studetanta?! Samo neke sumnjive spodobe, uglavnom muške. Prošetajte i provjerite sami. Molim vas.

Zašto, kako, sa kojom svrhom su tamo, znaju samo kreatori i finansijeri istog. Da li i dalje ima ljudi koji tu borave, zašto, ko ih finansira, ko su ti ljudi, sa kojom ulogom, samo su neka od pitanja na koje bi normalno vođena istraga trebala da da odgovor. Njih čuva srpska policija, kao i beogradski komunalci, popularni „Beli“, a na blokiranim raskrsnicama stoje betonske prepreke. Zbog koga i čega ih čuvaju, te šta i ko im tačno prijeti, to ni sam Bog ne zna. Izgleda da je na snazi ona narodna – u strahu su velike oči.

Drugim riječima, Ćacilend se oko prvog septembra tekuće godine u potpunosti otrgao od realnosti i sada postoji isključivo kao šareni čardak – Ćacilend, ni na nebu, ni na zemlji.

Blokira centralni beogradski park i nekoliko super važnih gradskih saobraćajnica zbog čega se postojeće saobraćajne gužve samo dodatno pogoršavaju. Na takvo nenormalno stanje ne reaguje ni gradonačelnik Šapić koji se ponaša kao da se apsolutno ne miješa u svoj posao, osim što bjesomučno postavlja kružne tokove po Beogradu.

Nadrealisti i Kusta bi pozavidjeli na ovakvom scenariju i zapletu.

Semantika nestaje ..

***

Ko zna, možda je ovo samo scena za snimanje nekog novog filma magičnog realizma. Živimo u svijetu post-istine, a mi ga u Srbiji baš živimo.

Baš.

Što reče ona stara patrijarhalna fora – „Ženo, je l’ ti vjeruješ meni il’ svojim očima?“

Jedno je sigurno – Ćacilend i Blokaderi (ko je rekao Srbija) kao termini i društvene pojave stoje jedno nasuprot drugog. Jedan od termina neće preživjeti ovu čudnu društvenu tranziciju.

Na koji bi ste se vi kladili?

POZIVNICA

Ima godina dana kako se ova bura u narodu ne smiruje.

Previše je nepravde, nasilja, arogancije tako da društvo puca po šavovima.

Tako je, kako je, dok ne stigne nužna promjena.

A stići će. Sve stigne.

Svojim ritmom.

***

Nego, knjiga je stigla iz štampe, a ja redovno kasnim sa većinom stvari 😊 To je sad već dio tradicije i životnog šarma za one kojima to ne smeta (najbližima 😊). Ali, šta da se radi.

Dobrano ranije, dobrom pripremom, uspio sam da zakažem prvi krug promocija koje su u stvari muzičko – poetske večeri posvećene Beogradu.

Nazvao sam ih:

Malo BGD veče sa Ogumanom – promocija knjige Pripovijesti Belog Grada

Datumi i lokacije su sledeći:

  1. BEOGRAD // 13. novembar, četvrtak 20:30, caffee Bistro Una Historia, Vidikovac/Filmski Grad,
  2. ZRENJANIN // 18.  novembar, utorak 19h, kafe klub Zona
  3. BEOGRAD // 26. novembar, sreda 20h Black George klub, Savamala
  4. NOVI SAD // 18. decembar, četvrtak 19h, Knjižara Zenit

Možda bude još jedna decembarska promocija u Legatu Velje Pavlovića u Ratkovcu kod Lajkovca, ali o tom potom

Dođite na ove zanimljive večeri protkane umjetnošću i nepokorenim duhom Beograda.

Možete očekivati 60 minuta poezije, nježne muzike, čitanja odlomaka iz knjige uz zanimljive goste i humanitarni deo večeri (200 dinara od svakog prodatog primjerka knjige ide u humanitarne svrhe:

  1. Una Bistro Historia – namenjen je samohranoj majci Ivani Jugović Stajić (35) iz Pančeva koja se leči od limfoma
  2. kafe klub Zona – donacija za rad Udruženja Zona društvenog dijaloga, Zrenjanin
  3. Black George klub – Udruženje mladih Moj krug (pomoć mladima sa alternativnim staranjem)
  4. Knjižara Zenit – još nismo odlučili 😊).

Dešavanja će biti obogaćena zanimljivom izložbom 12 fotografija povezanih sa knjigom, autora Igora Motla.

Hvala i vidimo se.

Budi kao Halid

Krajem osamdesetih, dok smo još bili pićuni kod učiteljice i išli u centralnu prijedorsku osnovnu školu „16. maj“, imali smo čas muzičkog. Učiteljica Dušanka, britka sablja frćkave, tamno smeđe kose je zamolila da se pripremimo i da svako nešto otpjeva. Možda smo bili drugi ili treći razred. Naravno, uvijek je blam ustati i pjevati ili recitovati pred vršnjacima. Tu se greške ne praštaju. Slično kao i sa današnjim klincima u digitalnom svijetu.

Elem, kada je došao red na mršavog i nasmijanog dječaka, okruglaste glave, nismo slutili šta nas čeka. Zvao se Elvis Merdanović, živjeo je u Puharskoj i polako je ustao. Pored oka mu se plavila vena na tankoj dječjoj koži. I onda, pravo niotkuda počeo je odlučno da pjeva:

Da kraj mene, vile stoje, sivo zlato da mi broje ..

dok je razred eksplodirao u smijehu i ciki, onoj pravoj, radosnoj dječoj graji. Smijuljila se i učiteljica, ali nas i rukom stišavala, dok je Elvis egzaltirao tihim refrenom:

Neću, neću, dijamante ..

iskreno se utiskujući svakim atomom tijela u pjesmu, baš kao originalni pjevač. To me fasciniralo.

Tako je prošao moj prvi susret sa pjesmom i muzikom Halida Bešlića, tamo negdje prije četrdesetak godina. Tada i mnogo decenija kasnije, postojala su dva Halida, onaj naš čuveni Prijedorčanin, tada sa plavim pramenom i ovaj drugi, potonji.

***

Čini mi se da ovih dana čitav Balkan piše, tuguje i iskreno žali za njegovim odlaskom. Ne bih se gurao da napišem dodatni tekst u tu silnu salvu riječi, ali me uvijek intrigira zašto ljudi ovako snažno i sponatano reaguju na smrt jednog umjetnika i pjevača. Dakle, antropološki i psihološki. Poslednji ovakav cunami emocija je bio kad je otišao vječni Đole Balašević, pomalo i kad smo se opraštali od Bore Đorđevića.

Imam tu nekoliko teza koje želim da podijelim, testiram.

Dakle, Halid Bešlić je bio prost čovjek, po svojoj prirodi i biću. Jednostavan i pristupačan uprkos ogromnoj slavi stečenoj još u bivšoj nam zemlji Jugoslaviji. To je ipak rijetkost.

Dalje, ta ista slava ga nije opčinila, učinila arogantnim, nadmenim ili pak pohlepnim. Čak štaviše, koristio je često da novčano ili podrškom pomogne drugima. Dakle, čovjekoljublje.

Treće, nije se ogriješio niti isprljao u nacionalnim oborima. Za njega je čovjek uvijek bio čovjek – Bošnjak, Srbin, Čeh ili Slovenac. Istu sudbinu dijelimo, istim ljudima u dijaspori pjevamo. Dijeli se muka tamo. Iskusio je to Halid i osjećao dobro.

Četvrto, imao je vrhunski muzički opus i nema čovjeka na Balkanu da nije bar nekada pjevušio neku njegovu pjesmu. Romanija ili Miljacka, Prvi poljubac ili Ja bez tebe ne mogu da živim. Dijamanti ili Što je tužna breza ta, U meni jesen je ili Zlatne strune. Samo za tebe Beograđanko mala ..

Sada već kolaju i legende o njegovim ljudskim dostignućima – zelenaš koji ga je htio reketirati, pa se postidio kad mu je Halid ponudio pomoć ne shvatajući da je ovaj došao da ga reketira, zatim tajne i diskretne donacije javnoj kuhinji u Sarajevu, pa znani i neznani ljudi kojima je finansijski pomogao oko troškova liječenja i slično. Ima i ona priča kad su ženi Sejdi i njemu početkom 80-tih neki klinci, domci banuli na vrata, a oni ih napojili i nahranili. To dodirne svakog jer samo ljubav i dobrota mogu spasiti svijet. To nas vraća uvjerenju da ima smisla biti dobar čovjek, bez lične koristi.

Ovako posthumno, sada izgleda da je uspio u toj želji da ga više pamte kao dobrog čovjeka nego kao pjevača.

***

Bešlić je kao i svi veliki umjetnici regiona bio integrator. Spajao je ljude sa ovih prostora kroz zajedničku emociju, kroz proslave, vjenčanja, rođenja, nesretne ljubavi, umiranje. Sve ono najvažnije malom čovjeku. I možda ono najvažnije, Halid nije bio fejk, nije bio lažnjak. Kod njega je bilo – što u radnji, to u izlogu. I zato su ga ljudi voljeli. Iskren i autentičan, jednostavan i pošten. Tako prosto.

Kolektivna svijest ljudi Balkana je svjesna da je ljudi takvog kova, integratora i onih koji su suštinski dobronamjerni prema svima, sve manje. Izumiru dobri ljudi, a na površini ostaju očnjaci (političkih) ajkula i loših, sebičnih ljudi u svim sferama društva.

Vjerovatno zato plačemo. Postajemo lošiji njegovim (i sličnim) odlascima. Metastazira i društvo.

***

Zato je mali plakat koji je jedna gospođa držala ispred sebe tokom spontanog okupljanja povodom pjevačeve smrti ispred Skenderije u Sarajevu prije nekoliko dana, za mene lajt motiv mjeseca – Budi kao Halid.

On nosi jednostavnu, univerzalnu i dostojanstvenu poruku koja je nasušno potrebna ovom rastresenom društvu u krizi – budi čovjek. Šta god se dešava i kakve god da su okolnosti, pokušaj samo da budeš i ostaneš čovjek. Lako se sklizne u ona druga, neželjena stanja – nemar, pohlepu, gordost, letargiju.

I zato, ne zaboravi.

Kad je teško, budi kao Halid ..

U meni jesen je, mada kažu svi da sad je proljeće ..

Jesenje novosti

Jesen je. Negdje u selima, gdje je bolje rodilo, miriše jednostavni kolač sa šljivama, posut cimetom i prah šećerom. Metafora ljubavi na Balkanu, a možda čak i u Njujorku zbog jedne gospođe čiji su recept o takvom kolaču ponavljali svake godine u Njujork tajmsu, na zahtjev čitalaca.

***

Radio sam naporno u proteklom periodu, a naročito preko ljeta. Kao neki mrav.

Rezultati su sada opipljivi – nova knjiga je otpremljena u štampu.

Znam, neki će reći da u Srbiji nije vrijeme za knjige, čitanje, ljubav i vjerovatno su u pravu. Knjižari kažu da se knjige baš loše prodaju u poslednjih godinu dana, što ne čudi. Mnogo se žešće i važnije bitke danas vode na ulicama domovine. Bitke za dostojanstvo, pristojnost, te nadu u opstanak i budućnost Srbije.

Ne može se biti protiv mladosti jedne zemlje. To ne postoji ako toj istoj zemlji želiš dobro.

Danas je tačno jedanaest mjeseci od tragedije u Novom Sadu i posljedičnih protesta studenata i građana koji su evoluirali u borbu za opstanak srpskog društva.

***

Ne biramo vrijeme u kom živimo i stvaramo. Zbog toga nisam više mogao čekati sa izdavanjem knjige. Život nikada ne staje, uprkos okolnostima. On se uvijek odmotava njemu poznatim tokovima.

U tom duhu, odlučio sam da pustim svoju novu knjigu pod naslovom Pripovijesti Belog Grada u pretprodaju tokom mjeseca oktobra 2025. godine. Ona se može poručiti i platiti ovdje na mojoj stranici po promotivnoj cijeni od RSD 900 (Srbija) ili KM 15 (BiH i Republika Srpska). Knjiga je juče otišla put štamparije i to je radostan događaj za svakog pisca, bez obzira na kasnije ishode.

Nisam ovo sa pretplatom nikada činio, pa hajde da probam prvi put 😊 Distribuciju iste možete onda očekivati tokom mjeseca novembra tekuće godine.

I hvala vam na povjerenju i svakom pročitanom slovu.

Knjiga kroz dvadeset pet priča govori o duhu današnjeg Beograda kroz prizmu nataložene istorije, boemskih prethodnika i šmekerštine koja nestaje. Istovremeno, šara čudnim pejzažima grada kao što su kategorija Beogradske filharmonije, naselje Ripanj, imaginarna Tromeđa u srcu Beograda, slatki tragovi grada, baloni Beograda, i sl. Neke od njih su već objavljivane, neke su gajnc nove 😊, a sada predstavljaju jedan zaokruženi đerdan kazivanja.

Možda je sve to mali intimni kolaž i kolektivna hronika velikog grada koji povazdan nešto burlja 😊

Između ostalog, posvećen je studentskoj i građanskoj borbi koja je u toku.

Nema tu nazad.

Hvala i živjeli!

P.S. Od novembra takođe očekujte specijalne promocije knjige koje su više mali poetsko-muzički performansi posvećeni Beogradu. Uživaćemo zajedno, vjerujem. Dobrodošli ..

Бука и бес

Бука и бес је наслов познатог романа америчког писца Вилијема Фокнера. Као класик, често сам виђао ову књигу у излозима књижара, личним библиотекама, чак и киосцима. У имагинарујуму видим излизане, свијетло плаве папирне, преклопне корице, као дио књижевне едиције Новости или сличних издавачких акција.

Сам роман је написан чак 1929. године и аутора је тада лансирао у жижу књижевне јавности као промјену списатељске парадигме која се радикално окренула праћењу тока људске свијести или људских стања подсвијести.

Као врхунац, аутор 1950. године добија и Нобелову награду за књижевност, након бројних америчких књижевних награда, а роман Бука и бес остаје упечатљива метафоричка слика свијета са краја треће деценије 20. вијека – интелектуални, морални, емоционални, те на крају и физички распад свијета на прекретници, без капацитета за љубав.

Са оваквом најавом, схватам да га морам и сам прочитати, без обзира на неоптимистичну слику коју носи.

Па добро, какве то везе има са нама данас?

Бука

Данашњом Србијом доминира бука. Није боље ни у Републици Српској, само је мање војне буке.

У Београду, разни војни и полицијски авиони данима надлијећу небо, припремају параду. За кога, са којом сврхом, то очигледно зна мали број људи, јер обичним смртницима ништа није јасно. Питао сам друга колико кошта лет једног Мига 29 са утрошеним горивом, мазивом, а он додаје одржавање, припрему, транспорт, итд. Наш најновији другар звани Chat GPT даје процјену да један сат лета МИГ-а 29 у Србији кошта између 3 и 6,000 долара у зависности од интензитета лета, трошкова одржавања, и сл.

Е сад, то плаћају сви грађани Србије, али не знам чему толико интензивно трошење новца и узнемиравање грађана буком јербо већина не подноси звук авиона и асоцијације на 1999. годину и ружну епизоду НАТО бомбардовања Србије и Црне Горе.

Други напад буке долази од тенкова који данима пролазе улицама Новог Београда и Земуна, правећи ребрасте трагове и уништавајући асфалт. Мучно је гледати ове оклопне корњаче у урбаном окружењу док идеш на посао, пијацу, код фризера. Ко ће да плати поправку асфалта и чему све то, звечи исто питање.

Трећи напад буке, онај најиритантнији, фреквенцијом стиже са малих екрана и етра медија под контролом државе, односно људи који се идентификују као држава. Он је свеобухватан, памфлетан, непристојан, апсолутно неистинит и пријети да загуши сва другачија мишљења. Посебно је опасан јер креира атмосферу непријатељства, затеже ствари до пуцања, до лома. Агресиван је и таргетира студенте и грађане, брутално их етикетирајући као блокадере, правећи припрему за све остале репресивне активности. Призива зло.

Бес

Наведена бука производ бес или бијес који се преко девет мјесеци кумулира у народу. И то није добро. Никако.

Прави се непремостив јаз између већинске Србије која се освијестила и жели промјене, наспрам интересне групице уз власт, дијела државних службеника (неких уцијењених, неких не) и оних затрованих пропагандом који вјерују телевизору више него сопственој дјеци и очима. Напросто невјероватно.

Бијес такође настаје гледањем снимака како полиција упада у студентски кампус у Новом Саду и зграду Ректората, затим кад возилима јури народ по улицама града. Бијес настаје кад сазнате да су на трибинама фудбалских и кошаркашких утакмица послате фаланге обучене у тамне мајице да се обрачунавају са слободном вољом грађана и узвикивањем парола. Зна се добро да су код нас стадиони и спортске хале својеврсни показатељи јавног мнијења друштва.

Бијес настаје и када разговараш са пријатељима који раде у државним службама, па сазнаш да им се гледа и мјери сваки лајк на социјалним мрежама, те да због тога могу остати без посла. То више није смијешно. Ни мало. Опасно смо загазили у Орвелову зону посматрања и контроле.

Посебан бијес долази кад видите да се отпуштају професори и наставници по школама због подршке протесту и штрајковима. Просветна професија, већ дебело нагрђена, прелази тако у нову фазу дебакла.

И кад мислиш да не може горе, видиш да може.

Бијес настаје и због надреалног постојања Ћациленда у центру града за чије постављање никад није постојало рационално објашњење, а тек сада нема никакво утемељење у реалности.

Нећу ни спомињати спровођење студента на сахрану оца у букагијама док се Весић лагано шетка по сигурним штековима града.

О да, то заиста погађа човјека ..

***

И док се Трамп разговара са принцом Чарлсом у Великој Британији, свијет тихо буни због уништавања Палестине, француски синдикати масовно протествују против Макрона и владе, а Руси даве Украјину као змија жабу, нама грађанима Србије не преостаје ништа друго него да истрпимо још мало буку, а кумулирани бијес претворимо у конструктивно дјеловање и спроведемо нужне промјене у друштву.

Јер, ми бољих младих људи немамо. Можемо једино стати поред њих и поздравити недужну војску.

Све је ту одавно јасно.

Србија ће политички еволуирати или је неће бити ..

Kosovo end Metohija

  • Kosovo.
  • End Metohija Ms. Brisbane.
  • Ok, ok.
  • Kosovo.
  • end Metohija Ms. Brisbane. – ponovi sa šarmantnim smiješkom Trojan i nakloni malo glavu ka gospođi Brizbejn.
  • Ok, ok. – sada se ona malo nasmiješi i otkravi.

Nakon šesnaestog puta, Mr. Brizbejn reče:

  • here, on Kosovo and Metohija

pa kao da se malo zakikota u očima pogledujući u gospodin Trojana, decenijskog kustosa manastira čije su je prosijeda brada i markantno lice podsjećali na stare škotske plemiće nepokolebljive u borbi za istinu, kao i duhovnike, pustinjake o kojima je uglavnom čitala u literaturi. Srce joj je znalo da je gospodin Trojan u pravu. Živio je ono što propovijeda. To je bilo neoborivo.

Malo joj se i dopadala, ta šarmantna srpska verzija Ser Šon Konerija.

***

Manastir Draganac se skrio u usjeku puta što vijuga uzbrdo. Iza modro sive, uzane linije nema dalje. Na kraju je druma. Ne toliko popularan i poznat kao najveći spomenički i kulturni dragulji locirani na teritoriji srpskog Džeruzalema.

Dočekani smo domaćinski u toplom domu gdje obitava pet monaha. Pripremljena je posna večera, a čekaju nas i dječaci sa harmonikama, da zajedno zapjevamo. Htio, ne htio, koliko god banalne bile pjesme, zbog ambijenta i te naslagane, naelektrisane čudne stvarnosti, suze se same otkidaju iz očiju. Krijem ih da ih ne vidi mlađi sin koji je sa nama. Sramota da plačem, ali ne kontrolišem emocije. Teku svojim putem.

Ne znam da li je to ta suza Kosova o kojoj pjevaju, ali eto, stiže me. Slično kao kod naziva dobrog vrbaskog pop-rok benda  – Ničim izazvan 😊

…

Sutradan, vozeći se kroz neobične predjele bez mnogo drveća i vegetacije, a gdje niču čudne, nove zgrade, jednako ružne kao u Beogradu na vodi, samo manjih gabarita, stižemo i na drugi izuzetan punkt – Pećku Patrijaršiju.

Ne znam da li sam duhovno spreman za ovu divotu, ali energija, ljubav i govor mati Mardarije te naprosto uvlači i u potpunosti prožima. Priča o tragičnoj istoriji manastira u poslednjih sedamdesetak godina – komunizam i muke sa socijalističkim vlastima koje su se oholo ponašale prema sestrinstvu i pravoslavlju, a halapljivo prema prihodima od nepresušnog interesa javnosti i razgledanja viševjekovne tradicije. Ali hajde, prošla je i ta tužna epizoda, nekako. Nakon toga nevjerovatna iskušenja tokom 1999. i zatim 2004. godine kada je samo Gospod sačuvao hrabru mati igumaniju Fevroniju i sestrinstvo, a one same hiljade i hiljade ljudi sa tog prostora. Kao da ih je sve natkrilila snaga čudotvorne ikone Majke Božje Pećke – Pećka Krasnica koja vijekovima čuva ovo duhovno čudo i pod čijim skutima su se igumanija i sestre molile za spas u najkritičnijim trenucima bliske prošlosti.

Mati Mardarija brzo priča o ikonama, crkvama i istoriji koje nas okružuju, pitajući usput odakle smo i koliko vremena imamo, pa sve to spretno pakuje u jedinstven ugođaj domaćinskog, poučnog predavanja o nama, prošlosti, korijenima. Kroz prigušeni, iskreni osmijeh u jednom trenutku kaže:

 – Eto, šta ti je sudbina. Ko bi rekao da ćete vi odozgo (misleći na sadašnju srpsku prestonicu) dolaziti ovde dole kod nas (Kosovo i Metohija) da se odmorite i budete u miru (misleći na pravedničke proteste koji traju već devet mjeseci u čitavoj Srbiji).

Smijuljimo se toj duhovitoj, zreloj opaski žene u crnom iz koje izvire život, curi unaokolo, vrca na sve strane. Kaže, slobodno se poslužite dudom što nepoznatim brojem godina raste u manastirskom dvorištu, pa ga napadamo sa svih strana. Sladak je i rska pod zubima na 35 stepeni celzijusa, ostavljajući modre, karminske fleke na prstima, dlanovima, uspomene na svečanim majicama i drag, topao, ukus u ustima. Presladak.

Otud negdje i Mika na nas vika da se zajedno fotografišemo, te se za tili čas nađosmo pored busa da krećemo dalje. Kraj nas huči Pećka Bistrica usred toplotnog talasa i nosi misli, nevolje, molitvu i ljubav negdje daleko.

Da si kamen, okrznula bi te prožimajuća energija svetog Pećkog trona ..

Direktno u srce. Kao metafizička praćka.

***

Napuštamo Peć i kotrljamo dalje.

U stomaku nosim osjećaj blage nelagode dok prolazimo naseljena mjesta – uske ulice, neugledna urbana arhitektura, veliki građevinski rezidencijalni projekti u Gnjilanu, Peći, Prištini. Sindrom novih, praznih zgrada mi ne izlazi iz glave. Bezbjednost Srba je još uvijek upitna, na žalost, mada nema incidenata tokom puta i boravka.

Dolazak u Visoke Dečane je takođe jedinstven. Nakon registracije na italijanskom punktu KFOR-a, ulazimo u manastirsko dvorište. Tada shvataš zašto se toliko ljudi na prvu loptu zaljubi baš u ovo mjesto. Dok odozgo radoznalo šaraš pogledom na pravilni, bijelo-žućkasti kamen velelepne crkve, sunčevi zraci snopovima podržavaju sliku u oku posmatrača, čineći ga bespomoćnim u veličanstvenom prizoru. Jednostavnom i sveprožimajućem. Trava oko crkve je modro zelena i uredno podšišana, pa daje utisak urednosti. Jedva čekanje da se zaviri unutra u to nepojamno duhovno i istorijsko blago.

A ono počinje već spolja u blistavoj, kamenoj fasadi crkve složenog geometrijskog oblika. Naizmjenični redovi kamena svjetložute boje, pa potom  crvenkastoljubičastog, bistričkog daju utisak grandioznosti u sadejstvu sa upečatljivim skulpturama.

Kad poljubiš kameni prag vrata crkve i uđeš unutra osjećaš kao da si prešao u novu dimenziju – nepregledne slikane površine dečanske crkve kao vrhunac jedne zanimljive, davne epohe, jedinstveno likovno predstavljanje loze Nemanjića, prikaz šest Vaseljenskih sabora na svodovima srednjeg broda, kivot i mošti osnivača manastira Svetog Kralja Dečanskog koji je umoren 1331. godine i još drugih nepomenutih blaga.

***

Tokom dva kratka dana, Gračanica nam je kuća. Tu smo kao domaći, pa onda šetnja od 5-6 minuta do manastira ne predstavlja problem već zadovoljstvo. Nisam ni znao da je Gračanica u stvari predgrađe Prištine.

Nemamo previše vremena, pa nas harizmatični vodič Trojan očas posla uozbiljuje i ubacuje u njegov gračanički ritam. Godišnji broj posjeta manastiru se penje na blizu 200,000 ljudi, što ne čudi za ovaj jedinstveni spomenik duhovnosti i kulturi, pod zaštitom UNESKA.

Zadužbina srpskog kralja Milutina iz 1321. godine je specifičan arhitektonsko građevinski spomenik sa pet kubeta i jedno od najljepših ostvarenja srpske srednjevjekovne arhitekture. Sama crkva se sastoji iz dva glavna dijela – glavne crkve i spoljašnje priprate, nešto kasnije napravljene (polovinom XIV vijeka).

Priče o ikonama i njihova starost su fascinantni. Vrhunac je priča o kraljici Simonidi i (neospješnom) pokušaju da joj na ikoni iskopaju oči, kao i tajnoj odaji unutar crkve. Na to dolazi priča o boji i pigmentu Lapis Lazuli koji je slikanim ikonama dao tu čarobnu, gotovo vječnu plavu boju, u to vrijeme skuplju od zlata.

Pjevamo Tebe pojem duboko pokrenuti slojevima istorije i ljepote.

***

Sve je ovo smješteno na Kosovu i Metohiji, a uvijek me kopka taj neobični naziv, pa se podsjećam da metoh (grčki: μετόχι [metókhi] — metohi = zajednica; zajedničko dobro) ili metohija (grčki: μετόχια [metókhia] — metohia; μετόχιον [metókhion] — metohion) u srednjevjekovnoj Srbiji predstavlja naziv za zemljište ili posjed crkve ili manastira.

Takođe, posjed koji se daruje crkvi ili manastiru postaje metohija. U početku se metohijom nazivalo naselje monaha koji obrađuju manastirsku zemlju. Ujedno se tim nazivom označavalo pojedino selo ili skup sela, kao i manji manastir darovan ili potčinjen većem. Metohija je ponekad bila i zajedničko ime za ljude koji žive na manastirskom ili crkvenom dobru. Samo oblast Metohija na Kosovu i Metohiji je dobila ime jer se tu nalazila Metohija hotčka. Metoh u užem smislu znači i upravno središte jedne metohije. Naziv se u najnovije vrijeme najviše odnosi na svako imanje udaljeno od manastira kojem je pripadalo.

Metoh je dakle crkvena ili manastirska zemlja.

***

Trebalo je sprcati skoro četrdeset sedam godina, pa da kročim na tlo Kosova i Metohije. Tako je sudba htjela.

Sada vidim da oni, pomalo patetični stihovi:

– Kud god da krenem, tebi se vraćam ponovo. Ko da mi otme iz moje duše Kosovo .. –

možda ipak imaju utemeljenje u ljubavi, vjeri i praštanju.

Neka bude pomirenja i suživota Albanaca i Srba na tom predivnom prostoru, za nas obične smrtnike ipak metazifičkom. Osjećaš to pod kupolama Dečana, Gračanice i Pećke Patrijaršije. Bruji u njedrima.

Ima dovoljno mjesta za sve, pod kapom nebeskom.

Na mnogaja ljeta ..

Vila

Ovo su tekstovi koje napišeš odmah ili ih zauvijek pokopaš negdje u tihom zaboravu. Mutnom od nadolazećih životnih voda.

*

Ovih dana Beograd i Srbija gore.

Prvo temperaturno, a onda i društveno. Na ulicama su studenti i građani sa maratonskom borbom protiv otrgnutih falangi na vlasti koje uporno odbijaju da sopstvenom narodu vrate mandat. A narod serbski je opet inadžija pa već devet mjeseci diše kerovima za vratom. Osjetio miris slobode u nozdrvama, pa ne pušta. Kao neki pit bul. Što vele studenti, a originalno epska pjesma Boj na Mišaru – Srbija se umirit ne može.

Pravde smo žedni. I normalnosti.

Elem, zbog mučnih scena iz Novog Sada, Bačke Palanke, Beograda, Valjeva gdje uortačeni nabilodovani i maskirani SNS plaćenici zajedno sa redovnim snagama reda Republike Srbije brutalno mlate građane i protestante, ne mogu se iskreno radovati održavanju prve, istorijske utakmice FK Rudar Prijedora pod reflektorima. Dosanjani san mnogih Doraskih generacija.

I dok tako polomljen amplitudama života i vrelim beogradskim vazduhom lelujam između dva posla i izdavanja nove knjige, zatiče me tužna i šokantna vijest iz Prijedora – umrla je Goca Vila, direktorica Prijedorske biblioteke.

***

Danas je sahrana.

Na žalost, nisam prisutan i Beograd je jutros zasuzio malom kišom. Možda i u tvoju čast. Otići ću popodne do crkve da zapalim svijeću. Obećavam.

Pokopavaju te na Gradskom groblju u Prijedoru i teško je bilo šta smisleno kazati kad umiru ljudi prije reda, preko reda, prerano.

Tvoja gimnazijska generacija (1977.) je bila ona sa kojom sam i ja stasavao, iako malo mlađi od vas. To si sa osmijehom jasno rekla Borisu iz izdavačke kuće Imprimatur kada smo se posljednji put u životu vidjeli, ovog ljeta ispred zgrade Muzeja, tokom jedne od mnogobrojnih književnih promocija koju si pogurala.

Bila si tiha (voda brijeg roni) djevojka iz zgrada Šipada i vjerujem da će veliki dio generacije tako da te pamti. Grba, Mirkan, Ado, Tijana Đ., Ivana Bubnjević, Doni, Lala, Dušica, Suvi, Nevena, Saška, Vlado B.  i mnogi drugi oko tebe, tada jako mladi, željni svega normalnog, opkoljeni ratom i poratnim stanjem, bez znanja šta nas čeka u budućnosti.

Završila si potom faks, radila uspješno na TV-u i na kraju dospjela do Biblioteke. Nekako, kao da si znala da je to tvoj najvažniji i najljepši projekat. Kao neki životni legat. Krešendo kratkog boravka na Zemlji.

U usahle bibliotekare udahnula si novi život. Pokrenula na promjene i akciju. Inspirisala, radila, čitala, kretala, pomjerala.

Dovodila si pisce i pjesnikinje, sarađivala sa kritičarima i festivalima, taktirala, pozivala, lobirala. Neumorno stvarala. ŠA priče osmislila.

Sjećam se razgovora u kom mi kažeš:

– Možemo mi to (promociju knjige Talandara) održati i u Pozorištu, ali bilo bi bolje da se desi u Gradskoj čitaonici. Da bi gradski oci ponovo osjetili i vidjeli da nam nedostaje zgrada. –

Hvala ti na direktnoj podršci. Kad si me prije nekoliko godina srela i pitala kada ću nešto objaviti, izmotavao sam se i izvlačio na izdavače, probleme, ovo, ono, a ti si rekla – pripremi knjigu i mi ćemo je objaviti. Kada sam te kasnije ubrzo ponovo pitao da li si ozbiljno mislila, rekla si da imam blanko povjerenje da uradim kako mislim da valja i povezala me sa vrsnim stručnjakom Milanom M. da mi pomogne.

Blanko povjerenje.

Uh, kako to slatko i dopadljivo zvuči, a jako je rijetko u današnjem dobu. Kažeš, znamo se mi više od dvadeset pet godina. Nema tu problema. Spomenula si upravo moj članak o stogodišnjem jubileju Gimnazije kao esenciju povjerenja koje mi daješ.  Kupila si me tad za cijeli život, ali i natjerala na akciju oko pripreme tekstova, pisanja, promocije, razmišljanja, ..

Hvala ti Goco kao čovjeku, prije svega. Na akciji, oštrini, nekada i grubljoj, direktnoj komunikaciji koju si gajila kao profesionalac, ali sve je to put do boljih ostvarenja i pomjeranja granica. Imala si osobinu da promišljaš o životu, poslu i stvarima, te da kreiraš stvari, što je danas uglavnom rijetkost. Trenutni sistem podržava efikasne izvršioce i klimoglavce što ne prave veliku buku, a sprovode dodijeljene agende. Bila si kreativni stvaralac o okvirima koji su ti zadati. Nekada si ih mudro i probijala, proširivala, baveći se kulturom kao oblašću koja danas ne zanima previše ljude koji nam politički i društveno kroje kapu. U tom međuprostoru, činila si čuda.

Ako je Prijedor pravi grad, kako ga neki slatkasto predstavljaju i kunu se, on bi ti se odužio tako što bi ispunio tvoj najveći san i Prijedorskoj biblioteci napravio ili dodijelio prostor kakav zaslužuje. Odavno biblioteka nije za podstanara i ti si ta koja je tu inicijativu pokrenula sa mrtve tačke, gurala, eksponirala, ponovo učinila vidljivom.

Možda da se stane u red, ali evo ipak ovde da zapišem, pa možda jednog dana napravimo i gradski referendum na potonje teme:

  1. Sceni prijedorskog pozorišta nadjenuti ime po glumcu i režiseru – Radetu Bilbiji
  2. Izgraditi pomoćni teren FK Rudar Prijedor sa vještačkom travom i dati mu ime Nino Bevandić (bivši igrač i trener)
  3. Sačuvati Radetića Kulu, obnoviti je i pretvoriti u kulturni centar
  4. Pronaći/izgraditi adekvatan prostor za Prijedorsku biblioteku. Čitaonici u njoj dati ime Goca Vila
  5. Vratiti instalaciju „Ljepotica“ Rudolfa Slačala na Sanu kao stalnu umjetničku postavku

Pomoglo bi ovo duhovnom opstanku i preporodu Prijedora, kad jednom dođe na red. A doći će.

*

Draga Goco, sve u svemu, prerano je da se oprostimo. Nestvarno je da te više nema među nama.

Počivaj u miru.

Čuvaćemo te u srcima i slovima rasutim po bibliotekama Bosanske Krajine.

Možda i spasimo neku životinju u tvoje ime, znajući da je i to bila tvoja velika ljubav.

Zbogom prijedorska Vilo ..

Sovilji i štembilji

Sovilji su prijedorski štembilji

Štambilj ili štembilj?

Kako se ono kaže.

Hodaju po gradu

neosjetno tapkajući

nose dugu bradu.

Ne znaš ko je koji.

Sjenke su duhova

radničkih kolonija Prijedora.

Pojavljuju se iz gradske izmaglice

i brzo iz vidokruga nestanu.

Ponekad nose bombe ili noževe

ali najčešće samo slikaju i crtaju

najdivnije slike ljudske

i toplo te pogledaju na čas

pa onda opet odlutaju

u sopstvene svjetove

imaginacije, slika, djetinjstva.

Potkožnih biljega,

dugačkih prstiju i šaka.

Talenat kropi iz njih

u misterioznom, makondoiziranom Dorasu

dok ih motrim sa leđa

prepoznajem po jedinstvenoj kovrdžavoj kosi

i dubini oka

gdje očas nestaneš

kao u viru Sane.

a sve je poteklo

iz male Radničke ulice

koju su dušmani pohlepe

danas satrali

i otjerali tajne sove ljubavi.

Sovilji su prijedorski štembilji

Štampaju na slikama

slikaju u monografijama

Otiskuju na papiru

ostavljaju u miru

u svom su điru.

I da znate, nebeskog su dara trag

cijeli Prijedor kućni prag

nikli nepozvani,

kao pečurke šarene

genijalne, lucidne.

Sovilji su prijedorski štembilji.

Umoran je Doras

grad murala i umjetnosti

kolonija mrtvih i živih slikara

na koji su Sovilji lupili štembilj.

Rade, Milan, Veso ili Zoran, svejedno je.

Rađa se novi mural, dobro je.

Sovilji su prijedorski štembilji ..

Ne ŠAim se

ŠA festival u Prijedoru se ne šali. Vjerujte. Evo već šesti put.

Nije bilo optimizma doskora. Prošlogodišnja kuliminacija višegodišnjeg uspjeha koncepta i originalnosti ŠA festa fenomenalnom svirkom Dubioze Kolektiva izgledala je kao godinama nedostižni umjetnički vrh, dok je ovogodišnja aprilska poplava u Prijedoru zakovala nadanja žitelja grada i prijedorčana u rasijanju. Dokle nam se ŠA urezao u ljetne vene govori i prepiska sa nekoliko prijatelja i drugara o terminima festivala, a da bi pravovremeno bukirali godišnje odmore u Njemačkoj, Britaniji i Norveškoj. Toliko smo zabrazdili u generacijskom vjerovanju da je ŠA postao referentna tačka susreta, druženja i postojanja srednje generacije doraščana koja ne odustaje od svog grada, uprkos silnim izazovima koji ga sustižu, pristižu, muče.

Ljubav je to.

Nekada i teška za podnositi.

***

Srećem Krivana (jedan od nekoliko „krivaca“ što ŠA Fest postoji svih ovih godina) na stepenicama Zanatskog centra u centru grada. Razmjenjuju se rečenice o spašavanju redova Rajana, čuj mene Radetića Kule i o ovogodišnjem ŠA festu.

Nakon što su ove godine Prijedor ponovo poharale poplave, organizatori su se oglasili i rekli da sredstva iz budžeta grada namijenjena za ovogodišnji festival preusmjeravaju za pomoć poplavljenima. To je bilo lijepo i korektno, ali da se ne lažemo, teško se raspodjeljuje nešto čega nema, a gradski budžet je porozan i preopterećen godinama tako da mi se ovo činilo kao solomonsko rješenje. Posmatrajući izdaleka, sa uzavrelih beogradskih zidina i ulica, bilo mi je žao što se festival ove godine neće održati. Nekako, nakon što je preskočena jedna godina zbog korone, činilo mi se da festival neće preživjeti ako se preskoči još koja. Mnogo je važan kontinuitet u svemu ozbiljnom što se radi, a ŠA je ozbiljan. Dokazano.

Na našim prostorima se premalo polaže na kontinuitet, a on donosi trajanje. Trajanje varira, ali omogućava da projekat i zamisao dobiju šansu da se evoluira, napreduje, raste. Nove ideje, novi ljudi, novi naraštaji. Čini se da je ŠA u fazi da mu treba promjena ili privremena promjena koncepta, ali nastavak misije i povratak osnovnoj premisi – njegovanju sjećanja na sjajnog multitalentovanog umjetnika Dalibora Popovića Mikšu kroz originalne umjetničke i festivalske forme, te razne prateće aktivnosti. Koliko sam ga poznavao, bio je tih i skroman čovjek, neagresivan i nadasve emotivan, kreativan, tako da svaka aktivnost u radu sa mladima koja korespondira sa ovim pravcima ima smisla.

Ćutke sam pratio razvoj događaja, žaleći što možda ove godine nisu napravili skroman sastav demo bendova iz regiona koji bi dobio šansu da izađe na veliku scenu, a čitav projekat ne bi koštao mnogo. Pominjali smo budžet i to je sada već hronična rak rana festivala kao i većine kulturnih dešavanja u gradu, Republici Srpskoj, Bosni i Hercegovini, Balkanu ..

Pri tom znam jedan sjajan mladi bend iz Beograda koji je pravi foto robot za ovakvu situaciju, a siguran sam i da bi ih i Mikša svesrdno podržao. Neću im ovde spominjati ime (Mungosi) 😊, ali tek ćete čuti za njih.

***

Moj spisateljski život nekako korespondira sa životom ŠA festa, tako da sam već razmišljao kako će ovo biti prva godina da neću pisati o ŠA festu, a to je već postala mala tradicija, da ne kažem kontinuitet 😉 Pitao sam se čak sujevjerno da li je to možda neki znak u vezi mog pisanja.

Pa ipak, u zaustavnom vremenu, negdje iza kulisa dok sam radio na novoj zbirci priča, desio se preokret. Život je pobijedio. ŠA je preživio.

Obzirom da se ove godine malčice mijenja koncept, što itekako pozdravljam, održaće se ŠA ulica koja baštini dosadašnje programe ŠA ulice i animacije za djecu (ART Kutak, dječja predstava, otvaranje izložbe, radionica za djecu – animacija) uz nekoliko prigodnih svirki, rekao bih sada već pravih prijatelja festivala.

Tu je moćni Artan Lili i legenda Slač za kog vjerujem da je kao Mikšin prijatelj i saborac pogurao da se ŠA ipak obilježi i ove godine, zatim The Bećari kao najpoznatiji urbani gradski bend sa energičnim pjevačem Boćom i pokretačem Miljanom, te na kraju (u stvari na početku, tj. u četvrtak 31.07. koncert kvinteta Per “The Bass Viking” Mathisen, kao pravo muzičko i umjetničko osvježenje. Podršku ŠA ulici i koncertu pomenutog kvinteta daje i naš drug prijedorčanin Anes Beglerbegović, sada već poznati bubnjar koji svira za Zosterom i Dinom Merlinom, zatim banjalučki muzičari, itd.

Sve u svemu, ima nas Doraščana, a ja ću umjesto da čekam da se ŠA održi promijeniti koncept i pisati tekst kao najavu dešavanja, a ne kao refleksiju na ŠA dane u Dorasu. Dijelom zato da podržim promjene i nužna prilagođavanja, a dijelom zato što, na žalost, ove godine neću biti prisutan da uživo podržim dešavanja. Gotovi su godišnji odmori za neke od nas iz “inostranstva”.

U svakom slučaju, ne ŠAim se, baš kao i sam ŠA, te pozivam ljude da ponovo podrže festival i pohode besplatne programe i svirke u Prijedoru u periodu od 31. jula do 02. avgusta 2025. godine.

Stop Baka prase 😊

I još nešto – ne kaže se Garden nego bašta 😊

Kula Milanovića ili Radetića kuća

Ilustracija: Omer Karadžić, Prijedor

Banjaluka ili Prijedor?

Prirast stanovništva ili demografsko odumiranje?

Vrbas ili Sana?

Rudar Prijedor ili Borac?

Banj brdo ili Kozarački Kamen?

Patrija ili Boska?

Namjerno sam napravio inverziju u naslovu, a da bih prepleo sudbine dva grada udaljena tek nešto više od pedesetak kilometara.

I dok Dodik nije prije par godina politički slomio Pavića i potopio njegov DNS koji je nastao u Prijedoru, nije se smirio. Iako u dugogodišnjoj političkoj koaliciji na nivou Republike, stalno su sijevale varnice na relaciji šefova stranaka. Kao treći najveći grad u Republici Srpskoj, Prijedor nije bio bastion SNSD-a i žuljalo je to gospodina Dodika, bez obzira što je preko DNS-a, Pavića i pomenute koalicije imao značajan uticaj na grad.

Elem, vidjeli smo kako je DNS kao stranka završio politički uspon – čim su prešli više od sto hiljada glasova na izborima, krenulo je demontiranje – Pavić se sklonio (pritisnut godinama, zdravljem i Dodikom), stranku je preuzeo Nešić i totalno pomračenje je počelo. Završilo se pritvorom ovog potonjeg čime je nekada sasvim solidna i umjerena stranka pala na marginu dešavanja. Svih.

Naravno i gosn Pavić je imao putera na glavi, ali nisam siguran da su ljudi koji danas vladaju gradom zaista svjesni odgovornosti, izazova i sebe u odnosu na golemu odgovornost koju su preuzeli.

Vladati znači služiti narodu. Ne manipulisati istim i jeftino mu podilaziti.

I svaka vlast ima svoj vijek trajanja. Sve preko dva mandata bi zakonom trebalo biti zabranjeno, odnosno oročeno.

***

Elem, brojne su paralele koje se mogu povući između dva najveća grada u sjeverzapadnom dijelu Republike Srpske, ali i čitave BiH.

Neću ovdje ulaziti u privrednu istoriju i poslovne gigante, uspone i padove, višedecenijski sportski rivalitet, poslovičnu inferiornost Prijedorčana na veličinu Banjaluke i njenu ljepotu ili porediti prirodne ljepote oba grada i njihovih okolina, kasarne, itd. Bilo bi šta reći po raznim osnovama, a ima i oblasti u kojima Prijedor prednjači, vjerovali ili ne. Jedna od njih je umjetnost, odnosno slikarstvo i broj slikara u podneblju i čudnovata tradicija, kao i brojni murali po gradu, ali o tom nekom drugom prilikom.

***

Prije nekoliko godina, Banjaluka je, iako bremenita mnogim finansijskim, urbanističkim i političkim problemima, smogla unutrašnje kulturne i duhovne snage da od građevinske ruine, ali objekta iza kog stoji zanimljiva istorija i priča, napravi novi kulturni centar. Lokacijski, Kuća Milanovića u Banjaluci, kao i Radetića kula u Prijedoru se nalaze na izuzetnim mikrolokacijskim, centralnim gradskim pozicijama. Omogućen je lak pristup u užim gradskim zonama na pristupačnim tačkama za sve građane koji šetaju glavnim ulicama.

Kuća u Banjaluci je pravljena od 1892. do 1894. godine. Milanovići su bili ugledna, bogata, preduzetnička, trgovačka porodica. Vlado Milanović je sin Save Milanovića, a Vladov sin je profesor Branko Milanović, akademik i proučavalac djela Ive Andrića. Porodica Milanović iseljena je odavde poslije zemljotresa 1969. godine, jer je procjena tadašnjih vlasti bila da se “kuća ne može obnoviti, da kuću treba rušiti“, govori njen upravnik gosn Pevulja o Kući Milanovića, dodajući da spletom različitih okolnosti kuća ipak nije srušena te da je decenijama bila ruina sve dok, po obnavljanju, u njoj nije otvoren kulturni centar.

„Mi ćemo imati specifičnu biblioteku, ali nećemo ulaziti u djelokrug rada Narodne biblioteke. Imaćemo izvjesne pozorišne predstave, monodrame prije svega, ali nećemo se miješati sa radom Narodnog pozorišta. Imaćemo manje izložbe poput ove aktuelne ‘To je bilo neko lepše i srećnije vreme’ posvećeno Bori Đorđeviću, ali mi nismo ni muzej ni galerija. Prosto, ovdje će se održavati programi koji dosad nisu postojali u Banjaluci, a koji trebaju Banjaluci“, govori nam gosn Pevulja, priznajući da će se program u većini slučajeva bazirati na književnosti, a tu je mišljenja da Kuća Milanovića bude ispred svih u užem i širem okruženju.

Upravnik Kuće Milanovića pokazao je i podruma kuće, gdje je do prije dvadeset godina radio klub „Cedubal“, a riječ je o prostoriji koju je Savo Milanović krajem devetnaestog vijeka namjenski napravio za vino.

„Pored ostalog, Milanovići su bili i hedonisti i imali su poseban vinski podrum. Danas se to kolokvijalno naziva ‘Metafizički podrum’ po knjizi Zdravka Miovčića. Plan je da tu bude ‘Klub knjige’, odnosno kafić kakav je, recimo, bio kafić „Glasove“ knjižare u Gospodskoj ulici ili kafana ‘Kod Milutina’ u Banskom dvoru. Držim da su takvi prostori gdje se mladi ljudi miješaju sa afirmisanim umjetnicima, obilježje jednog grada“, podvlači Pevulja.

U praksi, čini mi se da je ideja jako dobro oživjela na radost mnogih pravih Banjalučana koji u priličnom broju posjećuju kulturne, pogotovo književne i poetske sadržaje.

*

Prijedorska Radetića kula i kuća (koja je već srušena) je pravljena čak malo ranije, dakle između 1883 i 1885. godine pod budnim okom austrijskog bogataša grofa Vilhelma fon Rajca, tada jednog od najimućnijih prijedorčana. Radi se o objektu u neoklasicizmu sa elementima romantike, tada posmatranog kao čudo. Slično se doživljava i danas od najvećeg dijela normalnog građanstva Prijedora. Kažu da je prema Starom Gradu, tamo iza kule imao i ergelu rasnih konja. Na slikama iz te epohe se vidi stražarska kućica i stražar, što Kuli dodatno daje na značaju. Imponuje tadašnja važnost i gospodstvo. Sve što društvu danas nasušno nedostaje.

Nakon Prvog svjetskog rata, gosn Rajc napušta Prijedor i odlučuje da proda kulu sa stambenom zgradom. Ljut na komšijsku trgovačku porodicu Radetić koja je svoju veliku kuću naslonila na njegovu, odbija da im proda imanje. Služeći se lukavstvom, preko posrednika i prijatelja Crnalića, vješti Mile Radetić je ipak kupio kulu i kuću u koju se uselio njegov rođak Pero Radetić.

Dalje stoji da je prvi klavir u gradu stigao baš tu 1898. godine, a negdje tamo 1909. kupljen i novi za potrebe Srpskog pjevačkog crkvenog društva „Vila“ koje tu vježba sve do 1912. godine i ispisuje kulturnu istoriju grada. Nosilac „Vile“ u periodu prvobitnog zanosa je Pero Radetić koji u Gracu završava trgovačku akademiju, ali kao izuzetan sluhista i muzičar, diriguje i rukovodi ovim horom. Ne samo to, on komponuje i prepisuje partiture te su zahvaljujući njemu sačuvani dragocjeni zapisnici „Vile“ u kojima može da se jasno nazre puls života i ljudi gradića u periodu od osnivanja, pa sve do 1946. godine kada se nakon 2. svjetskog rata društvo i hor gase. Tu je saždana istinska istorija varošice, njen neprimjetni dnevnički zapis.

U blizini iste te Kule, Peru Radetića i njegovog najstarijeg sina 1941. godine ubijaju ustaše.

I tako dalje, i tako bliže ..

***

Slično kao i Kuća Milanovića i prijedorska Radetića kula ima zamršene, a prije bih rekao nedovoljno istražene, imovinske odnose koji bi se dobrom voljom i relativnom malim ulaganjima mogli privesti namjeni. Evo, javno ističem da kroz kampanju doniranja (go funding ili slično) mi građani možemo u kratkom roku od nekoliko mjeseci da skupimo minimum 100,000 KM kao dobrovoljni prilog za obnovu Kule. 

Gospodin Pevulja, upravnik Milanovića kuće, kaže da je najvažnije da kuća bude živa i da vrvi od ljudi. Banjalučani su to uspjeli, a mi iz Prijedora, iako je ideja o pretvaranju Radetića kule u kulturni centar živa već više od dvije decenije, još uvijek nismo. Na žalost.

Zašto je to tako?

Mora li tako?

***

Prethodno pravilno utvrđena trogodišnja zaštita nepokretnog kulturnog dobra (objekat Radetića kula) od strane Republičkog zavoda za zaštitu kulturno-istorijskog i prirodnog nasljeđa Republike Srpske ističe 20. septembra 2025. godine, a to je jako blizu.

U tom roku Zavod je dužan da istraži i valorizuje dobro koje uživa prethodnu zaštitu i predloži njegovo utvrđivanje u kulturno dobro. Dakle, odluka će se doneti vrlo brzo.

Ono što je činjenica je da je sam objekat naprosto ostavljen da fizički propada i da trenutno izgleda kao da će se vrlo brzo sam urušiti. Naprosto, kao da je namješteno da se tu uskoro zida neki besmisleni i bezlični stambeni objekat na kom bi investitor zaradio 400 hiljada maraka.

E sad, da li toliko vrijedi važan dio istorije i kulture jednog grada, njegov duh i specifična estetika, originalnost i fenomenalna priča koja stoji iza nje, saznaćemo uskoro.

Znam da se uporna grupa hrabrih Prijedorčana (da ne kažem poslednjih mohikanaca) već više od decenije bori za ideju da se ovako značajan i markantan objekat sačuva i vaskrsne kao novi kulturni i duhovni pupak grada, ali više nisam siguran u ishod. Mada, bio bi idealan za Gradsku biblioteku (koja je već decenijama podstanar u Muzeju Kozara) ili kao čvorište/legat bogatstva prijedorskih slikara, slikarska i književna kolonija, sjedište ŠA festa, mala koncertna dvorana, itd. Beskonačne su kreativne mogućnosti da naša Kula vaskrsne u novom životu. Do nas je.

Pomozite da Zavod donese pravednu odluku slanjem vašeg maila podrške institucionalnoj zaštiti Radetića kule na adrese odgovornih:

j.milesevic@kipn.vladars.net

m.okilj@kipn.vladars.net

a ne bi škodilo ni da se isti mail i poruka pošalje i formalnim prijedorskim vladarima na:

gradonacelnik@prijedorgrad.org,

kabinetgradonacelnika@prijedorgrad.org

Neophodno je jasno određenje prema objektu u smislu utvrđivanja zaštite kao važnog kulturnog dobra, a zatim i rad na restauraciji, rekonstrukciji i konzervaciji originalnog lokalnog i regionalnog kulturno istorijskog nasljeđa. To se traži i poštuje apsolutno svuda u svijetu.

Da sam ja neko ko je odgovoran za isti, sigurno ne bih volio da se za vrijeme mog mandata ovaj predivni spomenik istorije, kulture i tradicije uruši i fizički nestane. Tako nečije ime ostaje crnim slovima upisano u vječnost.

Pravi Prijedorčani vas posmatraju i bilježe. Nećemo zaboraviti ko je radi sitnih ličnih interesa ili neznanja dopustio da se narodno blago tako lako rastoči u prah.

P.S. Možda ćemo morati da je zidamo ponovo, baš kao Stari most u Mostaru, ali vaskrsnuće Kula. Vjerujem.

Prije ili kasnije, braćo i sestre!

Prije ili kasnije.