Podvožnjak je i granica. Odatle počinju Urije. Postoji dobar i veliki ćirilični grafit u gradu.
Piše samo – URIJE.
Samodovoljni. Gotovo otcijepljeni.
Pripovijesti Belog Grada, zbirka priča o današnjem Beogradu
#pisanje #writing #knjiga #books #zbirka priča
Podvožnjak je i granica. Odatle počinju Urije. Postoji dobar i veliki ćirilični grafit u gradu.
Piše samo – URIJE.
Samodovoljni. Gotovo otcijepljeni.
Суштост је то да је Веља постао и остао новинар највиших етичких и естетских стандарда упркос страшним временима у којима смо живјели.
Он, као књижар Маловић, непресушно културно бљеска са београдског Светионика културе и нулте надморске висине, а опет добацује далеко у оригиналном програмском формату.
Неколико голубова пролетало је испод свода, једва чујним клепетом осмуђених крила. Ка прегибу, пепељасто су се пресијавала под ласерским сноповима сунца што бургија унутра. Онда би се завукли у срце пренапрегнутог бетона ребрасте куполе. Као и сам уграђени бетон, голубови би се ослонили на сигурни пројектовани прстен и ту гугутом одмарали. Нису осјећали огромну преднапрегнуту силу коју је купола емитовала у хоризонталном правцу јер ју је господин инжењер Жежељ укротио прије 66 година.
Господин мајстор би затим узимао нож са издуженим, дугачким сјечивом и прецизно транжирао изузети комад скидајући са њега танке, дугачке дијелове масноће.
Обртао га је спретно како хитри, извјежбани прсти професионалца то чине. Руке мало отечене, али у пуној радној зрелости. На врхунцу.
Tako mi se javlja priroda Kostajnice kad maštam o njoj i neuhvatljivim, mekim bojama jeseni što se nadvisuju iznad Unskih dahova vlage i kozaračke pitomine.
Ja li će Čiča Galama,
ja l’ Tom Sojer iz Ništavaca
pretegnuti, vagnuti,
u ljutom, verbalnom boju.
У коначници, сазидано је тринаест станова и једна фингирана гаража. Колико знам, по закону би број гаражних мјеста морао пратити број стамбених јединица. Овде не постоји ни једна.
Зграда са лажном гаражом.
То нисам никад у животу видио, а нагледале су се ове очи свега.
Kad se ibarskom vraćaš u grad u kasno poslijepodne dok sunce još žeže beogradskim prašnjavim pločnicima, vidiš neku silu naroda, razgaćenu, opuštenu, u atlet majicama, na biciklima, nehajnim šlapama, kako se vrće sa Ade.
Ima tu Adine čarolije u zalasku vrelog dana …
Како слиједи, Крст и Чубура су ипак и прије свега, стање духа. То је мангупски Београд, фер и по мало наиван у својој суштини, јер рачуна да се у космичкој правди ствари ипак посложе по заслузи;
Пупак шарма и духовности старог и израњаваног народа;
Како рече Преле – хиљаду пута исцрпљен, никада поражен.
У Београду дођош,
у Босни дијаспора,
а у Шведској странац.