Deda mrazovi, paketići, korporativne proslave Nove godine, kiseli kupus ribanac na terasi i zaljubljeni, promrzli parovi na ulicama.
Sve je tu, pa u grad tradicionalno slijeću urbane beogradske bajke, autentične svakako.
Pripovijesti Belog Grada, zbirka priča o današnjem Beogradu
#pisanje #writing #knjiga #books #zbirka priča
Deda mrazovi, paketići, korporativne proslave Nove godine, kiseli kupus ribanac na terasi i zaljubljeni, promrzli parovi na ulicama.
Sve je tu, pa u grad tradicionalno slijeću urbane beogradske bajke, autentične svakako.
Podvožnjak je i granica. Odatle počinju Urije. Postoji dobar i veliki ćirilični grafit u gradu.
Piše samo – URIJE.
Samodovoljni. Gotovo otcijepljeni.
Stigao sam kasno popodne
da uronim biće u poznatu smjesu
magle i dima,
privjesku naših jeseni i zima,
k’o majci da se vraćam.
Када се насмије,
мене сунце огрије.
Суштост је то да је Веља постао и остао новинар највиших етичких и естетских стандарда упркос страшним временима у којима смо живјели.
Он, као књижар Маловић, непресушно културно бљеска са београдског Светионика културе и нулте надморске висине, а опет добацује далеко у оригиналном програмском формату.
Неколико голубова пролетало је испод свода, једва чујним клепетом осмуђених крила. Ка прегибу, пепељасто су се пресијавала под ласерским сноповима сунца што бургија унутра. Онда би се завукли у срце пренапрегнутог бетона ребрасте куполе. Као и сам уграђени бетон, голубови би се ослонили на сигурни пројектовани прстен и ту гугутом одмарали. Нису осјећали огромну преднапрегнуту силу коју је купола емитовала у хоризонталном правцу јер ју је господин инжењер Жежељ укротио прије 66 година.
Na žućkastom,
rastočenom parketu
ostala je suva blatna prugica
iz đona vojničke čizme,
što se lako mrvi
pod jagodicama dječjih prstiju.
Господин мајстор би затим узимао нож са издуженим, дугачким сјечивом и прецизно транжирао изузети комад скидајући са њега танке, дугачке дијелове масноће.
Обртао га је спретно како хитри, извјежбани прсти професионалца то чине. Руке мало отечене, али у пуној радној зрелости. На врхунцу.
Tako mi se javlja priroda Kostajnice kad maštam o njoj i neuhvatljivim, mekim bojama jeseni što se nadvisuju iznad Unskih dahova vlage i kozaračke pitomine.
Predratnu Banjaluku pamtim kao mali dječak što hita u posjetu velikom gradu i legendarnoj Buba Mari. To je Tetka Mara, oštroumna, sitna i hitra žena, rođena sestra naše Bele Bake, identičnog osmijeha i ljudskih vrlina. Kao nasljednica izdašne vojne penzije uvijek je nas sitne pilliće darivala slatkišima i nježnošću, prekomjerno. Sličnom energijom i ljubavlju kaoНаставите читати „Talandara u Banjaluci …“