Beograde, Silo si!

Kroz lisnate tunele drveća prvi put sam se „na licinom mjestu“ obreo tokom jednog skorog proljeća. Bješe maj, mjesec matematike, prije nego je u Beogradu i Srbiji postao mjesec tragedije i tužnog sjećanja.

U saradnji sa dinamičnim i proaktivnim Centrom za promociju nauke su u neobičnim prostorima silosa napravili zanimljivu izložbu matematičkih postavki, pa sam vukao sa sobom mlađeg klinca ne bih li ga makar ič zainteresovao za ovu čudnovatu nauku. Danas mu se smješi Petnica, ali to je već zasluga moje divne supruge.

Drugu posjetu sam već pikirao, snimivši teren i kafić koji se ležerno praćaka na otvorenom prostoru i pruža pogled od milion dolara na moćni Dunav. Gosti su mi cimeri iz studentskih dana od kojih jedan živi u Brazilu i veliki je fan Pisama iz Beograda koja još uvijek škrabam i odašiljem u etar. Priznajem, on mi je jedan od tih ljudi koji me inspirišu, motivišu, raduju, podržavaju .. Snaga solidarnosti i ljubavi.

Nisam mogao, a da ga ne odvedem na ovo luckasto mjesto gdje smo uživali u sjajnoj muzici dok je dan zapadao iza Borčanskih čestara milujući posljednjim zrakama sunca mreškasti Dunav.

K’o neki balkanski Amazon da struji pored nas, sunce ti poljubim.

Blagodarim ..

***

Elem. Izgleda da su sve to neki  ciklusi života. Neke ne razumijemo, neke volimo, neke negiramo ili ne  prihvatamo, neki nam se samo dese. Naizgled slučajno.

Pred očima boemskog svijeta umire zelena raskrsnica nemirnog beogradskog duha usred Tašmajdana – „Posledna šansa“. Nadnešena nad ponor Tašmajdanskog bazena, kao da će se svakog časa strmeknuti dole, u provaliju. Ljudi su pogurali njen kraj. Veliko je pitanje i kako će nakon licitacije i prodaje završiti kompleks „Stare Šećerane“ kod Ade. Alternativno pozorište KPGT i najpoznatiji kulturni brkovi grada (poslije preminulog novinara Marka Jankovića) su u nezavidnoj situaciji, slično kao i novi talas pivskih kraft entuzijasta složenih oko (pre)poznate pivare Dogma. Pritisak i komercijalizacija rastu, a kultura i duh se brane dozvoljenim sredstvima u neravnopravnom boju. Ljutom.

Međutim, pravo niotkuda reklo bi se, rađaju se tu neki Silosi, Koncept bar Svaštara u Kluz-u i još neka alternativna mjesta. Beograd pokazuje snagu „feniksa“ i iznova se kulturno rađa i vazdiže iz mrtvih. Usudio bih se reći da ga ni današnji satrapi ne mogu utrti. To je gotovo alhemičarska epizoda Beograda. Makondoizacija.

Preživjeće život.

Naš grad.

Nepokoreni grad Preletovog mangupskog duha.

***

Pa, šta su ti Silosi, majku mu, nulto je pitanje koje čovjek postavlja.

Prvo što primjetiš kad im priđeš jesu ogromni sivi industrijski objekti, logično grupisani i neke fenomenalne slike, odnosno murali na njihovim tijelima. Ti gigantski betonski trbusi nekadašnjeg Žitomlina su sada šareni, koloritni, ogromni i predivni. Naprosto vas zapljusnu i ostave bez teksta. Poslije kad se malo raspitaš, saznaš da svaki ima svoju priču, filozofiju i značenje. Recimo, mural „Zaštitnik“ – čuvar Silosa je djelo umjetnika Predraga Radovanovića inspirisano šarama pirotskog ćilima, protkano energijom muškog principa. Naravno, gdje je muški, tu je i ženski princip, pa imamo i „Zaštitnicu“. Postoji da muški princip suptilno pomiri sa ženskim, ali i da tvrđava Silosa bude jača.

Tu je i prvi naslikani mural proslavljene umjetnice Jane Danilović i on predstavlja živo srce na armaturi Silosa. Simbol novog početka. Njegovim ritmom startovali su otkucaji novog života i obnove starog simbola novog vremena. To srce je Gaia.

Prema grčkoj mitologiji Gaia je nastala iz haosa kako bi dalje stvorila svet oko nas. To nekako baš liči na Balkan – ništa sa ničim, pa onda se nešto i napravi.

Gaia personifikuje cijelu planetu Zemlju, a stari Grci su je „obojili“ majčinskim karakterom i skrenuli pažnju budućim generacijama da nikada ne zaborave inicijalnu i iskonsku vezu sa prirodom i svijetom oko sebe. Danas ponovo tako aktuelno kroz klimatske izazove koje već živimo, a tek nam se smiješe. Bolje rečeno keze u lice.

Dakle, iza projekta Silosi stoji zanimljivi Gaia pokret koji počiva na četiri osnovna stuba – umjetnost, obrazovanje, rekreacija i ekologija. To je neprofitna organizacija koja razvija pomenuta četiri pravca i za svoj dom je izabrala ovaj beogradski pupak, dobivši ovo brutalističko arhitektonsko djelo na dugoročno upravljanje.

Kažu da odatle vuku i inspiraciju, što im apsolutno i vjerujem.

***

Kreiranje medonosnog vrta sa preko 40 košnica i 700 biljaka za pčelinju pašu, pravljenje urbanih bašti sa začinskim biljem i povrćem uzgojenim po organskim principima isključivo u edukativnu svrhu, popularizacija uzgoja organske hrane u gradskim uslovima, bioskop na otvorenom, sijaset edukativnih i sportskih izložbi, otvaranje najveće penjačke stijene u Beogradu sa šest pažljivo osmišljenih ruta svih nivoa i za sve uzraste, trčanje obalom i joga, kafić Ponta i legendarni zalasci sunca uz pogled na rijeku i đusku, ..

Impresivno.

Slušajući jedan podkast u kom je gostovala Ana Ć., inače jedna od osnivačica i pokretača ovog malog univerzuma, saznajem ideju da Silosi postanu najveća evropska galerija na otvorenom i to je fenomenalno.

Tema obrazovanja mora biti krucijalna tema razvoja jednog društva. Jedna od inspiracija pokreta jesu i skandinavske zemlje sa malom djecom koja borave napolju barem 4-5 sati dnevno. Tema zaštite čovjekove okoline i osviještenost današnjeg čovjeka mora takođe biti u žiži naših interesovanja.

Zar sve to nije jedini i pravi patriotizam?

***

Ne znam ko su i šta su ti ljudi, ali vidim da su nam ishodišta zajednička – obrazovanje, kultura, ljubav, sport, Beograd.

Dakle, moji su. Naši su. I ja sam njihov. Bezrezervno. Ishodimo isto iz različitih polaznih tačaka.

Pronašli su divan način da prezentuju najljepše od Beograda i Srbije i to je zaista vrijedno divljenja i poštovanja. Podrške takođe.

Zato bravo i vidimo se prvom prilikom!

***

Otkravljuje se dunavsko jutro u izmaglici rijeke koja se vretenasto isprepliće sa duvanskim dimom iz bara. Lucidni duh silosa boji rijeku i grad, te postaje logična cjelina dok vam noge zebu od svježine koja grebucka, struji sa velike, neobuzdane vode. Tražite ćebence od domaćina, pa se malo promeškoljite na improvizovanim sećijama od drvenih paleta u traganju za najudobnijim položajem na modernim i fensi ocrtanim jastucima. „Lumbala“ se javlja svakako, osim ako imate dvadesetak godina.

Zadovoljni ste. To je vaš grad. Oaza kulturiške. Nekada snena i opuštena tako da ne pomislite da ste u užurbanom milionskom gradu gdje zrele žene jure kućama da zgotove ručkove nemirnim porodicama.

Možda ima malo i beogradskog fenseraja i foliranja. Dim džokavca se spušta niz betonske kockice obrasle sitnom travom. Nije sve savršeno, ali je dobro.

I tu je. Dok voda nosi sve sa sobom ..

#budisilasilosa

Мунгоси у малињацима Србије

Није лако ових дана.

Живимо у добу када се све чини лако, а ништа није лагано.

Различите резолуције, саборовање, сукоб у Израелу, сукоб у Украјини, раст деснице у Европи, дигитална отуђеност, софистициране политичке манипулације и изборни инжењеринг, европско првенство у фудбалу, муке Ролан Гароса, Олимпијада, прекинуте кошаркашке утакмице, отимање градске власти у Нишу, убиство на Вилсоновом шеталишту у Сарајеву, самозапаљивање на Марковом тргу у Загребу ..

Куме, превише је тога, превише. Идем кући ..

***

Не волим да се заглибљујем у прозаичним и све луђим друштвеним темама регионалне и глобалне данашњице. Трагам за оним сретним примјерима од којих ти буде боље. Ваљда је то нормалан психолошки одбрамбени механизам, ј… ли га.

Све је већа повика на дјецу данашњице, као да она нису наше огледало стварности. Својеврстан „reality check“ сваког нашег настојања да сачувамо породицу и најмилије. Тешко се понекад носити са тиме, као рецимо прошлог маја у Београду.

Међутим, постоји значајан број позитивних примјера, што су ме и дјеца из приједорске гимназије недавно увјерила својом радозналошћу, отвореношћу и пристојношћу.

Данас ћу писати о таквој дјеци. Додуше, нису више дјеца, неки би рекли, али ако сте им родитељ, онда су вам увијек дјеца, ма колико година имали. То осјећа сваки родитељ.

И треба им мала помоћ, да буду још бољи.

***

Замислите данашњи Београд у ком живе три средњошколца. Зваћемо их Д. А. и В. Они имају те редовне, рутинске активности као и читава генерација – школа, кућа, паметни телефон и понеки излазак, најчешће жеста или неки коктел. Замислите затим да се овај трио бави спортовима, различитим. Затим да су одлични ђаци у једној од водећих београдских гимназија. Нешто што ја никада нисам успио. На крају, имају дјевојке и не маштају да се обогате преко You Tuba или других дигиталних платформи. Поврх свега, помислите да имају бенд и да свирају рокенрол. Напросто невјероватно да постоје. Готово незамисливо, обзиром на окружење и све оно грдно што сам набројао на почетку текста. Апсурдистан из пјесама Дубиозе колектива.

Е сад како обезбједити да не дође до „одлива мозака“, него да постане „циркулација мозгова“ како рече српска политичарка најпознатија по језичким гафовима (рецимо „Јарково“ 😉), нисам паметан.

Јесте замислили све ово?

Јесте, ок. Идемо онда даље.

Замишљајте како су они такође добро усвиран бенд који без тјерања иде на пробе и скупља новце од џепарца да би у студијима код „Панчевца“ вјежбали до касно у ноћ. (Не питајте како знам, за њих често таксирам.) Ентузијазам. Активност која недостаје читавом друштву.

Затим визуелизујте ове формиране дјечаке како цепају ЕКВ, Идоле, Пеперсе, Џет, итд. на сцени београдског Дома омладине или на великој бини на Тргу (популарној „код коња“ дестинацији). И то помислите како веома добро праше. Јуначки, па све звони од звука и енергије. Непатворене, младалачке, искрене и неискварене.

Наше енергије. Домаће. Аутохтоне.

***

Добро.

Не морате више да замишљате.

Они постоје.

Слободно се обрадујте.

Набаците осмијех на лице и наду у срце. Има је.

Данас ти исти момци траже прилику да беру малине или боровнице негдје у унутрашњости Србије. Да ли можете да замислите то, поврх свега?

Једном треба лова за море, другом за инструмент, а трећи трага за новим искуствима. Љуби их мајка.

Мени је све то фасцинантно. Како су они успјели да остану нормални поред нас оваквих?! То је ипак чудо живота.

Резонујем да ће вјероватно постати познат бенд, па ће све ово из љета 2024. године да буде сјајна анегдота у дигиталним записима стварности.

***

Елем, да уозбиљимо причу мало. Момци су слободни од 25. јуна и вољни да седмицу или две добро запну код неког малог произвођача у Ариљу или Ивањици или …, за просјечно договорену дневницу и смјештај.

Молим вас да ми пишете на профил Огуман Админски (ФБ и Инста), па да вас спојим.

И још нешто, обећао сам им да ће овај позив постати виралан. Помозите ми у том науму. Хвала велико.

П.С. Мали воћари Србије су и ове године у проблемима са откупним цијенама код хладњачара и других већих играча. Изузетна екипа око Еко Страже активистички помаже да се овај проблем смањи и премости директним повезивањем малих произвођача и потрошача по већим градовима Србије. Потражите вибер групу коју су формирали и купите одмах малина и боровница од малих српских произвођача. Активан је и агилан по овом питању и Линкед Ин активиста Александар Џаврић и свака част на томе. Пуна подршка!

Надам се да је и ова понуда домаће радне снаге једна кап у мору која ће нас спасти од самих себе.

Највећих непријатеља, кад се склоне облаци и раздани дан као њежни осмијех мајке ..

Није све тако црно.

Трећи син

У Накову

покрај Кекенде

живи један Змај.

Малкице оронуо

Стилизоване браде к’о у Тозовца

још бљује ватре живота.

Његово је срце

к‘о босанска пирамида

у Банатској равници

што погледом пуца ка Румунији.

Дамар у њему снажан

ген се динарски заиграо

до Инда и Маја добацио.

Ствара неке добре људе.

Само се брком насмије

кад запјевамо,

па се мекано окрене

да у башти настави рад.

Вели ми,

то  је еколошко воће,

трећи мој сине.

Нема хемије.

Осим љубави.

Посвећено краљици Драгици и Бори Ступару Змају

Beogradska pozicija

Da li se kaže beogradska pozicija ili beogradska opozicija?

Nije prošlo ni nekoliko mjeseci, a političke stranke će ponovo na izborni okršaj. Radi se o lokalnim izborima u većem dijelu Srbije. Naravno, fokus je na glavnom i najvećem gradu – Beogradu. Prošli lokalni izbori su završili neriješeno. Gle čuda, postoji i takav ishod u post-izbornim čavrndijama. Malo vjerovatan, ali postoji i vidjeli smo ga na uživo. Kakva čast. To je ono kad vam je glupo da očigledno ukradete, pomalo se plašite reakcije spoljnjeg faktora, malo vam ne odgovaraju globalni svjetski sukobi, a nije loše da se „ukrade“ još par mjeseci i prolongiraju razne obaveze. Sve će ostati u privremenom modu, a kako najviše i odgovara apsolutnom dominionu.

Da su izbori u potpunosti bili regularni, gotovo sigurno bi tadašnja opozicija osvojila Beogradski parlament. Sasvim zasluženo, slušajući i živeći sve te negativne komentare i primjere o ogriješenjima vlasti – na pijaci, u crkvi, u kafani .. Naprosto da se čovjek zgrozi tolike bahatosti lokalnih vlastodržaca i kabadahija.

E sada, nekoliko mjeseci kasnije, kada je sadašnja opozicija samo trebala da učvrsti i formalizuje svoju prednost u ponovljenom ciklusu, dešavaju se čudne i nevjerovatne stvari. Naravno, samo za one neupućene. Na žalost nije Beograd za upućene,  kako piše moj komša pjesnik i književni prevodilac Vlada u sopstvenom književnom opusu.

***

Prije nego je istekao rok za formiranje lokalne vlasti u Beogradu, SNS-ovi neumorni pješadinici su već bili na terenu – obilazili kuće, dijelili promotivne materijale, razgovarali sa građanima koji im nisu zalupili vrata i češljali naselja i biračke spiskove. Strašna terenska kampanja počela je prije nego je opozicija smislila da li će izaći na izbore, u kom formatu, šta je minimum koji treba da se napravi/usvoji pa da izbori budu regularniji, itd. Korak ispred.

I dok se opoziciona baba češljala, vladajući deda je ozbiljno radio. Služila mu je tu odavno uspostavljena terenska i članska infrastruktura uvijek spremna da za solidne dnevnice i potencijalni dodatni angažman potegne prilično. Nije toliko važan (izborni) povod.

Baba sa pozicije je prvo koncentrisala energiju na skupštinu Srbije i poboljšanje izbornih uslova iako je bila prevarena nebrojeno puta. Dakle, koza nikako ne čuva kupus, kako kaže narodna priča. Onda su se onako iscrpljeni i načeti sporječkali oko do pola ispunjenih uslova dok je zli politički čarobnjak sa osmijehom trljao ruke jer je njegova „valjevska podvala“ po ko zna koji put uspjela. Na kraju su se podijelili i neki bojkotuju, a neki izlaze na izbore. Koji su koji, nemam pojma pravo da vam kažem.

E sad, meni kao osobi koja pristojno poznaje političku scenu Srbije u poslednjih dvadesetak godina puno toga još nije jasno – za koga je Đilas, šta kaže Marinika, s kim je u koaliciji Dobrica Veselinović, zašto se ljuti Miloš Jovanović, gdje ga je Ćuta i zašto je baš sada Savo i simpatični građanski pokret Kreni-Pokreni odlučio da uđe u formalnu političku arenu, itd.?

Od potentne beogradske opozicije, rekao bih da su ostale samo froncle beogradske pozicije, rasute tu i tamo. Rasuti tereti. Sve kako ne treba, a za nekog i sve kako treba.

Šta li tek misli prosječan građanin Srbije i Beograda? Šta može, a šta mora ili će sve zajedno da otjera u „tri lepe šargarepe“ i digne sidro slijedeći vikend i ode u prirodu na odzračivanje, daleko od ovog grada i saobraćajne i svake druge ludnice, saznaćemo uskoro.

Zbunjivanje i sluđivanje naroda je na vrhuncu, a to uvijek pogoduje onima koji trenutno drže političko – društvene uzde. Voda je zamućena, pa slobodno može da se peca.

Ramštajn je bio samo muzička uvertira, izgleda.

***

Krešendo situacije je vijest da je jedna kladionica izbacila kvote na rezultate beogradskih izbora gdje se jasno vidi trend – nema šanse da se naruši vlast vladajuće klike.

Pošto Gospodar voli cifre, jasno mu je da bi Beograd politički pao da je izlaznost iznad 60% i da je opozicija jedinstvena. Obzirom da je marljivim političkim predizbornim marifetlucima sigurno spriječio barem jedan od ova dva uslova (potreban i dovoljan uslov u matematici), on spava mirno. Prije nego je utakmica počela, rezultat se zna. Neriješeno, u njegovu korist.

Ima li sličnosti sa osvajanjem fudbalskog šampionata u poslednjih 7 godina kao i nedavnim košarkaškim dešavanjima u regionalnoj ligi, zaključite sami.

Vraćam se na narodne umotvorine i zaključujem da nema prevelikog napretka kad je kod istog čovjeka i nož i pogača.

I zakon i pravo i novac i mediji i udba i kadrovske odluke i crkva i odgovornost i teret na plećima i …

***

Da bih sebi sutra mogao pogledati u oči, izaći ću na izbore i obaviti građansku dužnost. Prilično siguran da se suštinski ništa bitno neće promijeniti uskoro.

To znači da ćemo još morati durati prije nego se sloboda osvoji.

A uvijek se osvajati mora.

To bar svaki Srbin zna.

Yebiga ..

Priča se priča ..

da Rusi dolaze ..

Tako idu legendarni stihovi pop grupe Zana nastali prije više od trideset godina. Malo ljudi zna da je stihove ove pjesme napisala popularna i nedavno preminula Marina Tucaković i da imaju veze sa jednim bezobraznim ruskim vicem.

Bilo kako bilo, više se ne priča o dolasku jer su Rusi stigli u Srbiju i Beograd. Godina je 2024.

Ima ih svugdje – u supermarketima, parkovima, teretanama, restoranima, školama, na splavovima, na takmičenjima u ritmičkoj gimnastici, itd. Podstanari su u mnogim zgradama, kolege su na mnogim poslovima. U našu malu zgradu su se uselile dve Ruskinje kao podstanari. Jedna se preziva Sazonova i to sam vidio na prelijepljenom nazivu interfona. Takva saznanja su one male životne stvari koje vas naprasno osvijeste. Druga je nedavno dobila predivnu razglednicu iz Rusije, pa nisam odolio da je ne izvučem iz otvorenog sandučeta i pogledam izbliza. Nemojte reći nikom.

Neki pedantniji bi izlaganje počeli podacima da je nakon početka rata u Ukrajini u Srbiju u sledećih godinu dana stiglo i zvanično se registrovalo oko 140 hiljada novih ljudi. Oko 130 hiljada ruskih državljana i desetak hiljada Ukrajinaca. Danas, sredinom 2024. godine taj ukupan broj se procjenjuje na dvjesta, pa čak i tri stotine hiljada ljudi.  Zanimljivo bi bilo vidjeti statistiku koja mjeri uticaj dolaska ovog stanovništva na rast srpskog BDP-a, kao i rast ukupne potrošnje. U svakom slučaju, demografsko krvarenje Srbije je na trenutak prekinuto ovom dobrovoljnom i neplaniranom migracijom, a potrošnja i ekonomski potencijal zemlje uvećan.

***

Puno puta smo čuli frazu da se istorija ponavlja, ali teško se oteti utisku da je prije otprilike stotina godina već postojalo spontano i masovno preseljenje Rusa, Jermena, Gruzina, Jevreja i drugih naroda kao posljedica Oktobarske revolucije i preuzimanja vlasti od strane boljševika, kako kažu. Osvježavanju sjećanja na ovaj zanimljivi fenomen doprinijeo je i Bjelogrlić serijom Senke nad Balkanom i plastičnim prikazom Belogardejaca, ali i kulturnog pečata koji su ostavili ovi novonaseljeni žitelji tadašnje Kraljevine SHS. Neki izvori kažu da se tadašnji ruski emigranti nisu naročito zanimali za politički život Srbije. Čini se da je slična situacija i danas. Kažu i da su tada najveći doprinos dali u arhitekturi, kulturi i nauci, a da je veliki broj radio i u ondašnjoj državnoj administraciji. Danas je situacija malo drugačija zbog tehnološkog napretka tako da je većina novopridošlica sa sobom donijela sopstvene poslove koji se i iz Srbije mogu „remote“ raditi. Uglavnom vezano za IT industriju i usluge. Tu se jasno osjeća duh novog vremena.

I prije stotinjak godina radili su sve ostale moguće poslove – konobarisali, trgovali, vozili, usluživali, ali činjenica je i da je više od polovine bila visoko obrazovana. Time su zaista predstavljali ogromnu intelektualnu i radnu snagu koja je Srbiji u to vreme itekako bila potrebna, kaže moj drugar Milan Prosen, istoričar umetnosti i profesor na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu.

Interesantna je tadašnja priča arhitekte Viktora Lukomskog čija se jedina preostala fotografija čuva u Istorijskom arhivu Beograda. On u Srbiji nije imao rodbine, pa ga je sahranu organizovalo i platilo preduzeće u kom je radio. Rođaci su ostali u Rusiji odakle je pobjegao poslije Oktobarske revolucije 1917. godine, priključivši se desetinama hiljada ljudi koji su, uglavnom zbog ideoloških neslaganja i straha od političke osvete, napustili zemlju. Ima li sličnosti sa današnjim vremenom? Sigurno.

Među njih četrdesetak hiljada, uglavnom vojnih lica i intelektualaca, on je pripadao jednom značajno užem krugu arhitekata, slikara i drugih umjetnika koji su kroz 20. vijek promijenili mapu Beograda. Pored pomenutog arhitekte, tu su još i Nikolaj Krasnov, Nikolaj Vasiljev, Vasilij fon Baumgarten, Vasilij Androsov, Sergej Smirnov, Georgij (Đorđe) Kovaljevski i Vladimir Zagorodnjuk. Možda najpoznatiji među njima je general Vronski koji je kasnije, pod neki kažu misterioznim okolnostima, preminuo u Briselu 1928. godine.

Period između dva svjetska rata je najintenzivniji period rada ruskih emigranata u Beogradu, kada su učestvovali u izgradnji i ukrašavanju Dvorskog kompleksa na Dedinju, Generalštaba, Narodne skupštine, Narodnog pozorišta, Glavne pošte i drugih javnih zgrada. Izvori kažu da su radili i na izgradnji Patrijaršije i nekoliko crkava u Beogradu.

Interesantno je da su Ameri tokom bombardovanja Srbije i Crne Gore 1999. godine srušili zgrade Generalštaba i da se danas vodi živa polemika da li je Vlada poklonila ovaj simbol tim istim Amerikancima.

Srbija, zemlja čuda, na razmeđi velikih sila ..

***

U Srbiji je ruski sentiment i dalje visoko prisutan. Ljudi po dubini vole i cijene Rusiju, ruski duh i kulturu. Koliko je to objektivno i da li oni u stvari cijene svoju sliku (ili predrasudu) o današnjim Rusima, njihovoj kulturi i duhu, e o tom bi se moglo dobrano polemisati.

Apsurd najnovijeg dolaska Rusa u Beograd i Srbiju se ogleda u tome da to uglavnom nisu oni Rusi ili slika Rusa koja se našem narodu dopada – produhovljeni, nematerijalni, patrijarhalni, tradicionalni.  Stigli su nam takozvani MTV Rusi – istetovirani, vrijednosno zapadnjački orijentisani, introvertni, arogantni, pomalo blesavi i nerazumljivi ovdašnjem življu. Uglavnom netradicionalni i slobodni, ako se to može tako okarakterisati. Naravno, ima dosta običnih porodica sa malom djecom, samaca, ali i gej parova, osobenjaka, karijerista, dezertera koji bježe od vojne obaveze. Drugim riječima – sataraš svega i svačega. Moje komšinice, djevojke od dvadeset do trideset godina na primjer, tuku pivu radnim danom od podne i tetovirane su svugdje, vjerujte. Čime se bave i šta planiraju u životu, nemam pojma. Sve je to za mene jedna velika misterija.

Mislim da se većina onih koja je odlučila da napusti Rusiju od početka rata u Ukrajini nadala da će oluja brzo da prođe i da će nastaviti sa sopstvenim životima tamo gdje su stali. Prošlo je već dve godine i kusur od tog trenutka i nešto što je bilo privremeno, postalo je stalno. A to može da kreira razne vrste izazova i problema.

Danas Rusi u Beogradu koriste Yandex za prevoz, imaju svoje frizerske salone i kozmetičare, prave koncerte sa popularnim ruskim umjetnicima koji gostuju ovde i vode jedan prilično bogat kulturni i društveni život. Kao što rekoh, pomalo su zatvoreni u sebe, ali i solidarni jedni sa drugima. To je normalno i razumljivo. Srbija i Beograd mogu biti ponosni kako su ih prihvatili u trenutku kada ih je čitav zapadni svijet satanizovao. Ovdje su slobodni, kao i Ukrajinci i to je zaista velika stvar. Otvorena avionska linija sa Moskvom čini da se porodice viđaju i sastaju. Znam čak i slučaj da je kolegina supruga iz Švedske dolazila u Beograd da se vidi sa porodicom iz Rusije nakon dvije godine. To je dirljivo i normalno. Naravno, pričamo o običnim malim ljudima i njihovim sudbinama. Ne o režimima i vlastodršcima.

Pitanje koje lebdi u vazduhu je da li će kao i prije sto godina da ostave dugotrajan pečat na grad i zemlju ili  će migrirati na Kipar i Tursku, možda dalje u Aziju, teško je procijeniti.  

Mi dobro znamo da je Balkan Balkan, ali je istovremeno i Evropa. I onda dolazimo na sentencu koju je davno ispalio mudri i dugotrajući srpski političar – „Spasa nam nema, propasti nećemo.“

Takva nam je valjda sudbina ..

PROPUTOVANJE

Zovnite me u Istru

da bosom nogom

pomjeram prste po hrapavom teranu

crvenom u odbljesku sunca.

Vodite me na Unu

da umijem lice i dušu

u svježini života i tirkiznoj boji

ljepšoj nego u Egiptu.

Pitajte me za Neretvu

gdje odbjegla kapljica vode

okomito skače uvis na Stari Most

da otisne dašak svježine.

Posadite me na Tjentište

da gledam između spomenika

kako dan prolazi

u tihom spokoju ćutanja.

Vratite me na Sanu

da mirno glogoćem

ostatak života

pecajući, da ništa ne upecam.

Prošetajte me Kozarom

da se napoji duša

ljubavi majčine

i ogrne šalom od borovih iglica.

Montirajte me na Avalu

gdje je vaskrsnuo toranj

što bljeska noću

dalekim svijetovima.

Pošaljite me na Staru Planinu

da žmirkam na livade

što blago ukoso padaju

prema smiraju noći.

Divljim borovnicama

umrljajte mi ruke

na vrhu Kopaonika

dok bacam pogled ka Kosovu i Metohiji.

Umočite me cijelog u Boku Kotorsku

kad nema turista

pa more nježno šušti

ispod tinte od neba.

***

Gdje god sam bio,

svuda sam poginuo

pa sad živim

u proputovanjima.

Beogradski mali pijac

Beogradski mali pijac, poplavila Sava

Moju dragu eto tako, zabolela glava ..

Tako je baršunasto pjevušio veliki pjevački bard Tozovac nekoć dok u sadašnjosti manifestacija Beogradski noćni market (BNM) „hara“ kulturno-preduzetničko-zabavnim trouglom Belog Grada. Jednom mjesečno naprave karambol boja, mirisa i ukusa kao na istočnjačkim bazarima. Bajkoviti bućkuriš male privrede, mladosti i modernih zanatlija. Misticizam istoka i razuzdanost zapada. Ima i onih koji se tu šlepaju, tvrde pazar, nedostojni da daju pravi doprinos sintetičkom razvoju preduzetništva, ali gdje ima žita, ima i kukolja. Normalno je to. Bez panike.

U drugom dijelu ove popularne manifestacije najčešće nastupa di-džej koji zaista napravi dobru atmosferu među življem, već omamljenim alkoholnim radostima. Par puta sam primjetio Huga, našeg smirenog, ali povremeno eksplozivnog druga sa fudbala, kako miksuje zikamu i lagano densa kukovima. Nice (najs). Van šablona. Tako će biti i u aprilskom izdanju tekuće sezone.

Cijenio bih da jedan noćni market počne ili se završi legendarnom pjesmom iz naziva ovog teksta. To bi bilo pošteno. Fer, što bi rekla današnja djeca.

Ne počinje svijet od nas. Treba se sjećati, po mogućnosti na kreativan način., a BNM je pokazao inovativnim nastupom da takav potencijal već nosi.

***

A kako to stvarno izgleda, pitate se možda?

Pa, kako sam primjetio, jednom mjesečno se izabere prigodna beogradska pijaca. Računam da nisu sve pogodne iz logističkih i lokacijskih razloga. Najčešće su to do sada bile pijaca u Bloku 44 na Novom Beogradu, Đeram na Bulevaru i Bajloni ispod Skadarlije. Čini mi se da su bili i na Zelenjaku, kao i na pijaci na Banovom Brdu, ali to je manje važno. Dakle, izabere se pijaca i odredi datum, te vrijeme trajanja hepeninga koje je najčešće od 18-24 časa. Potom se pozovu izlagači da se prijave i plate kotizaciju, naravno.

Skupe se onda tu razni proizvođači i preduzetnici – proizvodnja sira iz Čuruga, plakata iz Beograda, minđuša, prstenja, sapuna, slanine, štrudli, majica i konfekcije, kraft piva, pljeskavice, ručno spravljanih namaza od bundeve, badema, kikirikija, pa onda razni sosovi i začinske đakonije, predivne daske za sječenje mesa i posluživanje hrane, domaći sirupi, matični sokovi, ručno spravljani čajevi, melemi, drangulije, rukotvorine, narodne masti i trista drugih čuda. Sve ti se sludi u glavi od mirisa, boja i oblika kad se promuvaš kroz tu pulsirajuću masu bacajući oko čas na jednu, čas na drugu stranu.

Svojevremeno je ova manifestacija kao koncept nekoliko puta održana i u Beču, ali ne znam šta se s tim desilo. Svakako je dobar primjer kako mogu ideja, koncept i znanje da se izvoze u razvijenija društva. Elegantni Beč, uz sve raznovrsne zamjerke koje sitničava duša može da smisli, to svakako jeste.

Da stvari nisu idealne pokazuje stiskavac koji plešete sa silesijom ljudi već negdje od 19 časova. Imajući u vidu da program počinje u 18 sati, nemate mnogo vremena, ni izbora da prošetate ovom izložbom na otvorenom i uživate u sitnom šopingu i četovanju sa izlagačima. Prostor naprosto postaje prepunjen ljudima, djecom, penzionerima, mladima, izlagačima i pomagačima, pa prolazak postaje gotovo nemoguća misija. To naprosto umanjuje dobar doživljaj dešavanja i kreira frustracije kod posjetilaca – ne možeš da vidiš ono što želiš, ne možeš da kupiš ono što si naumio jer je rasprodato ili ne možeš da stigneš do tezge (recimo brutalno ukusni namaz od pistacija i bijele čokolade) i ne možeš slobodno da cirkulišeš po izložbi. Prije ili kasnije, ova manjkavost će prilično koštati organizatore i nadam se da su već počeli da rade na modelima koji bi im omogućili održiviji market. Na primer, da ograniče broj posjetilaca, pa onda kad dostignu maksimum za jedno veče, puštaju sledeću grupu tek kad neko od posjetilaca napusti šou. To bi omogućilo znatno prijatniji ambijent za projektovano druženje i privređivanje. Možda postoji i neka druga prihvatljiva organizaciona solucija, nisam pametan, što veli moja pokojna baba.

***

Ne znam kude ste ovog vikenda, ali ako vas put nanese u Beograd, nije loše da se napenalite i dođete u petak 26. aprila na sledeće izdanje Beogradskog Noćnog Marketa i testirate sami taj dobar vajb Beograda. Žurka na pijaci Đeram, uprkos rezolucijama, medijskim prijetnjama, jalovim političkim borbama opozicije i vlasti, pljački vlastodržaca, metastazi Beograda na vodi, hladnom vremenu …

Kući da ponesete neki domaćim rukama „smuljani“ crno-beli krem sa belgijskom čokoladom, bez obzira za koji tim blizu Topčiderskog brda navijate.

Kad se vratite kući sa puta, ispečete dobar ‘lebac i uzmete varenike za večeru. Biće vam drago da to posložite na trpezu i miru gustirate uspomene koje ste upravo zaradili. Đuskajući ramenima uz neku dobru kućnu mjuzu i spremajući se za počinak.

Zadovoljni ..

Tako treba.

Duh Baš Čelika iz Preletovih priča koji čuva Beli Grad od onih koji ga nagrđuju.

Neuništiv ..

Uoči Evrovizije 2024. godine ..

Sunčan je i prohladan dan u Malmeu. Gradu na Sjevernom i Baltičkom moru gdje svježina vjetrom udara u jedra grada, oslobađajući pozitivne jone. Diše se zdravije nego na Balkanu. Ogromne vjetrenjače vrte se u moru, na potezu između Kopenhagena i Malmea, između Danske i Švedske. Nedostaje samo džinovski Don Kihot da ih napadne iskrzanim kopljem. Blizu je i legendarni most Oresund koji efikasno povezuje ove dve zemlje i grada. Zaista je blagougodno kad vozom protutnjite kroz tunel, pa izletite iznad mora koje se uvijek uzburkano ljulja oko jurećih mašina. Kratkotrajna milina i dodir zadovoljstva.

I dok vozovi sa stanice u naselju Hilije prolaze i dolaze, galebovi u paru kriče na banderama svjetiljki, užurbano je između zgrada, na pločnicima i trotoarima. Jasno je da se nešto neuobičajeno dešava. Radovi su u toku – dizalice, kranovi, kamioni. Peru se prozori na zgradama oko Malme Arene. U metalnim korpama, zatičemo radnike na velikim visinama kako rade fizički zahtjevne poslove. Na zemlji, za razliku od Beograda kojim neumorno krstare žute i plave krstarice Glova i Wolta, Malmeom gospodare ružičasti kuriri i dostavljači Foodore, najčešće na motorima, ali obavezno sa kacigama.

Kako reče Đole Balašević – dobro je počela nedelja, poslednje pripreme za maturu ..

***

Evropa i vizija su nekada skladno stajali zajedno. Slobodno su mogli ići u jednu rečenicu. Sukladno, kako bi rekli komšije Hrvati. Danas mi se čini da to nije slučaj. Netragom se izgubila vizija, a i Evropa sa njenim vrijednostima luta u magli. Naprosto je tako.

Na tom nekom fonu je i današnje takmičenje Evrovizije koje za dvadesetak dana u stiže u ovaj grad. Neki ga i dalje hvale i prate. Poznajem čak i neke fanove, ali većina ljudi više ne može ni da isprati tu količinu muzičkog treša i hiperprodukcije. Šarada muzike, biznisa, propagande i politike. Ove godine knjižimo učešće 37 zemalja u dve polufinalne večeri, a zatim i finalno veče. Sve nam se ovo dešava u vrlo specifičnom trenutku na svjetskoj geopolitičkoj pozornici. Sukob Izraela i Irana prijeti da preuzme globalni primat pažnje i tiho preraste u treći svjetski rat. Bojazan koja provejava od Nordijskih obala do Balkanskih gudura i čini nas ljudski jednakim u raljama života. Sjećamo se kako je scena iskorištena prošlih godina da se pošalje jasna poruka podrške Ukrajincima u sukobu sa Rusijom. Ko zna kako će sve to izgledati ove godine. Mogu da zamislim ..

Kroz razgovore sa švedskim kolegama razumijem da i kod njih postoji zebnja oko bezbjednosti tokom masovnih okupljanja i da će većina tokom te dve dinamične sedmice ostati kući, sa porodicama, preskačući halabuku i gužvu. Oprezno, u skladu sa prilikama. I onako je pola ulica zatvoreno za saobraćaj. Domaćini pored produkcijskog spektakla u velelepnoj Malme Areni pripremaju i evrovizijsko selo puno zabavnih sadržaja koje će biti smješteno u samom centru grada u jednoj od manjih gradskih ulica. Da biste iz centra došli do naselje Hilije gdje se nalazi sama dvorana morate da prođete i blizu stadiona FC Molme gdje se fudbalski rodio legendarni Zlatan Ibrahimović, a zatim i (ne)časno ljudski nastradao na simboličnom nivou kada su mu najvatreniji tifozi srušili statuu ispred stadiona jer je investirao novac u drugi švedski klub. Izdaja se očigledno svuda teško prašta.

Kada nakon toga začuješ da se trenutno švedski muškarci takmiče čija baterija na električnom automobilu duže traje, odnosno može da pređe veću distancu, shvatiš da smo mi sa Balkana ipak jedan drugi svijet, još uvijek. Na tu priču ide i visoka cijena električne energije u Švedskoj, kao i instalacija i održavanje solarnih panela po kućama i stanovima gdje vidite da se svaka kruna, dinar, evro ili marka itekako paze.

***

Na kraju, možda je najbolje otići na neku FIKU ili ti švedsku pauzu gdje se zaista ljudi socijalizuju, slušaju jedni druge i smiju. Lijepo je i potrebno. Usput uzmete neku pravu cimet rolnicu da vam iz ruke zamiriše do korijena nosa. Već tad se brk nasmije, kao neki senzor da ima. Ne treba vještačka inteligencija ili AI za to.

Nakon toga, možda nije loše prošetati do male, moderne tržnice Saluhalen blizu mora i smazati neke prave švedske ćufte prelivene originalnim lingonberi sosom ili dobrog lososa uz crni hljeb premazan jakim puterom, omiljenom hranom mnogih skandinavaca. Obavezno čaša hladne švedske vode iz pipe. Na to su posebno ponosni. Bude nekako lakše, a i zaboravi se na lošu muziku koja dolazi.

Vrati se neki Arsen uz more i vjetar uz stihove – sa okusom mora, sa okusom soli ..

i Mediteran sa Balkana sa spoji sa čvrstim i ljubaznim nordijskim karakterom.

Ništa Baby Lasagna, ništa Teya Dora i Breskvica.

Samo neprskano voće i povrće. Kao pravi Šveđani. Iz Svenske ..

Сестра ли си?

Ти си ми сестра

    за друге не знам,

    кад грлом запјеваш

    ту нисам сам.

    Ти си ми сестра,

    а муслиманка.

    Ја неки Србин,

    о каква игранка.

    Ти си ми сестра

    то другим не допире,

    километри међ’ нама,

    музичке судопере.

    Ти си ми сестра,

    озрачена се будиш

    ја само шутим,

    говорим јидиш.

    Ти си ми сестра

    живот те опрљио

    само се смиј,

    Бог те поживио!

    Ти си ми сестра,

    шта кошта да кошта,

    цијену сам плаћам,

    тисковину пошта.

    Ти си ми сестра

    ником нисам рек’о

    свако своје крпи

    живот нам претек’о.

    Кад се сретнемо,

    горе долине

    од Сане до Уне

    и прабабе Тривуне.

    Равних нам нема

    ни земље ни људи,

    не може нико

    да нам суди.

    Јер ти си ми сестра,

    ником нисам рек’о ..

    Teologija

    U grčkom jeziku Theos znači Bog, a logos – nauka tako da teologija predstavlja učenje o Bogovima ili Bogu. Na Wikipediji piše da je to sistematsko i racionalno proučavanje koncepata Boga ili bogova i njihov uticaj na prirodu samih religijskih istina.

    Teologijom se takođe naziva zvanje stečeno po završetku specijalizovanih religijskih studija, najčešće na univerzitetima i bogoslovskim fakultetima. U Beogradu za jedan takav fakultet dobro znamo, na kružnom toku Karaburme, a nedaleko od kultnog stadiona OFK-e koji klizi ka Dunavu već godinama. Bog to samo sramežljivo nadgleda.

    Ime Teodor je izvedenica od iste grčke riječi za Boga i druge grčke riječi doron koja predstavlja dar. To nas vraća u daleku prošlost kada je za Makabi iz Tel Aviva nastupao čuveni, markantni košarkaš Doron Đamši.

    Koji su to danas košarkaši koji bi mogli imati takav, božanski prizvuk u samom imenu?

    ***

    Ne treba ići daleko da se stigne do jednoga.

    To je izuzetni veteran koji na pragu 38. godine nosi evroligaški tim. I to ne bilo koji tim, već poslije reprezentacije, najdraži. Crveno beli tim, lociran na ušću dveju reka ispod Avale.

    Košarkaški klub Crvena Zvezda se ove evroligaške sezone muči, kao i nekoliko prethodnih. Odigra jednu ili dve dobre utakmice, bljesne kao ime kluba, a onda potone u bespuće. Nema prizivanog rezultatskog kontinuiteta, a ambicije su najviše već nekoliko godina. Klub organizaciono izgleda jako dobro. Vidi se da je utegnut i uredan, zna se ko šta radi i uglavnom funkcioniše dobro, čak odlično. Marketing radi svoje, navijači su ponovo u hali u velikom broju, skauting tima je dobar, dovode se odlična pojačanja, izvanredni treneri. Pa opet, uvijek ima neko ali što djevojci sreću kvari.

    Zvezda se ove sezone nije libila da povlači hrabre i brze poteze. Kad je na početku krenulo „štuckanje“ sa trenerom Duškom Ivanovićem, reagovano je ekspresno i doveden je nov, takođe dokazan evroligaški trener. Sve sa ciljem da se ne ponove greške iz nekih prethodnih sezona i reaguje kada promjena kasni da bi se napravio ozbiljniji rezultat. Nakon problema sa plejmejkerima, ponovo super brzom reakcijom doveden je talentovani Nikola Topić i svi pravi zvjezdaši su bili sretni jer su poslije dugo godina vidjeli dva velika igrača kojima je Zvezda u srcu. Zajedno na terenu – jedan koji polako odlazi sa velike scene (i ide u istoriju) i drugi koji sigurno na nju stupa. Teo i Nikola, kao savršena rezonanca velikog kluba. Optimalan miks talenta, ljubavi prema klubu, košarkaške vještine, mladosti i iskustva.

    Ono što je ove sezone možda i najupečatljivije je lice Crvene Zvezde kada je Teo na terenu, odnosno kada ne igra. To su zapravo dve ovosezonske Zvezde. Jin i jang narandžaste košarkaške lopte. Vidjelo se to u Evroligi, vidjelo se i u finalu nacionalnog Kupa. Ta glad u Teodosićevim očima i žar sa kojim igra u crveno-belom dresu ne srećemo često, pogotovo znajući da se radi o vrhunskom sportisti sa izuzetnim evroligaškim i reprezentativnim ostvarenjima. Kad je igrao za reprezentaciju, imao je poseban naboj, ali mi se čini da je ovo sad još jedna dimenzija preko te granice. Pogotovo što mu je reprezentativna karijera okončana.

    Pre petnaestak godina, kad smo bili dosta mlađi moj drug C. i ja, smo se zezali da Miloš ima onu kulersku facu studenta sa druge godine ETF-a. Smoren od učenja i Matematike 1, ali eto nekako taljiga na terenu. Bez previše emocija i facijalne ekspresije. Samo se igra, bez puno uzbuđenja.

    Sad kad je pri kraju karijere izgleda kao da mu je najviše stalo. Duboko osviješten prolaznosti svih nas, igra odbranu kako ga nismo vidjeli deset godina, asistira, poentira, podiže energiju timu i publici. Možda shvata da je kraj blizu i želi učiniti nešto epohalno za klub i armiju navijača, ne znam. Možda želi Evrotitulu da se sa njom upiše u crveno belu košarkašku vječnost? 

    ***

    U receptu za Zvezdin timski uspjeh i narastajuću teologiju vidim dve stvari, podjednako važne i podjednako subjektivne.

    Kad uđete u Arenu, Pionir, halu u Železniku, a igra Zvezda, uglavnom ćete desno ispod koša u parteru zateći gospodina N. Čovića kako sjedi i posmatra utakmice. On to naprosto voli i živi, ali mi se čini da pravi sličnu grešku kao i ja sa starijim sinom – prevelika želja i prisutnost,  predominatan kao ličnost koja ne dozvoljava drugima da se razviju i u potpunosti dokažu. Njegova karma iz prethodnih života kao da ne dozvoljava da Zvezda poleti više u Evroligi, iako su svi objektivni parametri tu – tim, organizacija, budžet, struka. Nekada u košarci, kao i u životu, dva plus dva nisu četiri. Potrebna je doza sportske sreće, splet okolnosti, alhemija, a što da ne i naklonost Bogova. A to mora da se zasluži.

    Drugo, sinergija je nešto što se u timskom sportu traži kao sveti gral. To je ono kada efekat koji tim proizvede, odnosno igra i kvalitet, prevazilaze zbir pojedinačnih kvaliteta svih članova tima. Stvari moraju da kliknu, a to nikada ne znate dok ne posložite elemente zajedno u tim i startujete. Šabaz Nejpir je vrhunski igrač, a nije se uklopio u Zvezdi, Saša Obradović je jedan od najboljih evropskih trenera trenutno, veliki zvezdaš, pa sa klubom nije „kliknuo“. Imao je nesreću da dođe u periodu korone kada nije bilo navijača, itd. Košarkaški klub Partizan je sinergetski efekat impresivno prezentovao prošle sezone kroz odnos: trener – navijači – igrači i samo je suluda tuča u Madridu spriječila grobare da ponovo vide Fajnal for, a vjerovatno i da se na krilima tog talasa popnu na tron. Šteta.

    Elem, slutim da ako Zvezda vrati Kalinića, dovede ova čuda iz Mege, gosn. Čović napravi dobrovoljni otklon (a videli smo da ima snage za to kad se svojevremeno rođenom sinu zahvalio na košarkaškim uslugama), sačuva se od većih povreda tokom sezone, ima kontinuitet na mestu trenera, možda košarkaška teologija i proizvede neko čudo sledeće sezone. Fajnal for bi bio prava mjera za armiju navijača i snažna satisfakcija za godine (evropsko-rezultatskog) strpljenja. Slutim neku radost.

    Vrijeme u svakom slučaju neumitno ističe i teško će nakon toga zvezdina teologija u ovakvoj konstalaciji moći da proizvede željeni igrački i rezultatski efekat.

    Saznaćemo brzo kakva je (košarkaška) presuda.

    Za koš više ..