Матер

Снажна ријеч. Двосложна.

Можда по изговору мало груба. Кад стане на последње слово Р као да се нешто преломи, заозбиљи, усјекне. Језик се напрегне да је закочи. Ангажује силне мишиће. Није шала.

  • Кажеш, матер? – неко те у сумрак одријешито пита, забринуто гладећи браду, пратећи то тихим уздахом. Тек да се плућна крила уздигну.

Ријеч сликана као ‘рапаво сукно што осјетиш под истрошеним јагодицама прстију. Кад руком случајно или нехајно прођеш њиме. Споровозно.

Матер.

Израз што се по изговору директно улије у кору малог мозга, широког тумачења и плимског обухвата. У њег’ стану животи, емоције, надања и свјетлост. Стане сва љубав овог свијета. Расположива.

У патријархалном дијелу Балкана који полако, али сигурно путује са сцене, ова ријеч често асоцира на слике јаких жена сиједе косе и карактерних црта лица. Стојанка мајка Кнежопољка или као лик чувене мајке са Козаре овјековјечене фотоапаратом Жоржа Скригина – пожртвовање, борба, жртва и љубав.

Некада са просједим косама увезаних марамом и скупљеним под тај тежачки свод мајчинске љубави. Ријеч која мирише на свјежу сламу, варенику и скоруп што шкрипи под зубима. Синоним супер-жене која се не зауставља радећи у кући и око куће, те стално нешто оправља, куха, пегла, намирује, тјеши, друге бодри и шеретски намигује. Жена која не тражи са себе готово ништа, а даје све. Митско биће несебичности што се увече гаси од прекомјерног умора. Блискост, ближњи, љубав.

Надљудска снага. Док кратко и кротко постоји.

***

Моја матер није таква.

Она је побољшана урбана верзија.

Плаве косе и лијепих црта лица. Права градска госпођа иако само дјевојчица са бескрајних брежуљака Срнетице што с јесени сјенче околину Дрвара, Петровца и Кључа. Млада пензионерка. Сад удешена животом као удовица. Хорска пјевачица. Музички понос фамилије.

Када би њени спретни прсти причали приче, можда би возом ишли до Новог Града гдје смо у рату заједно покушавали препродати неку текстилну робу да зарадимо који динар, па смрзнути у офуцаном возу схватили да смо чак и губитак у работи направили. Само ме помиловала по глави, пољубила и рекла идемо даље.

Њене руке годинама пате од тешког екцема, али је то никад није спријечило да направи помфрит послије напорних тренинга, испече полутке паприка са ренданим кромпиром, направи запечене палачинке са месом. Мислиш да суђе не-дај-Боже буде неопрано, иако нема воде? Да не причам о опцији да је стан неуредан. Нема те силе.

Како ли јој је било у сред рата, док смо сестра и ја под луксузном сијалицом акумулатора чкиљили и кобајаги нешто учили, а она размишљала има ли за сутра брашна и је ли џем прокисао, па онда шта ћемо јести или обући, хоће ли нас сачувати док зло не прође…, не могу ни да мислим. Све то сада, као родитељ, дубоко осјећам. Нешто и проживљавам. Касна емпатија.

Ту ме сустигне и сјећање како је некад предузетнички правила колаче од хуманитарног млијека у праху и тешком муком успостављала сарадњу са тадашњим сластичарима, давала ђацима са љубављу часове математике и физике, возила стојадина и голфа кад већина жена није смјела уопште да сједне за волан. Све за нас, дјецу и љубав што нас погони.

Све то уоквирено плаштом традиционалних, патријархалних вриједности мале средине. Невидљив и претежак терет лаке осуде и подсмијеха, грубих ставова и предрасуда. Наша матер је тад била авангарда, имајући у виду околности у којима је живјела. Зора, а Ава Гарднер 😊

***

Поподне смо се тролом одвезли до Студентског Трга док је сунашце још гипко миловало октобар, па прошетали до књижаре да потражимо освјежавајућа прозна дјела Ђурђице Чилић. Пише аутофикцију, што ми јако прија. Чак сам научио да и моји литерарни излети припадају истом жанру, па ме то додатно баш изнутра бодри.

Опијени спокојним вибрацијама мирног поподнева, сједамо у малу италијанску избу да попијемо еспресо, гледамо пролазнике и једемо мајкину омиљену посластицу – сладолед. Уживамо обоје. Она у укусу бундеве ил’ по народски мисираче, лудаје, а ја у егзотици леденог манга. Двоумим се да купим канелоне и понесем кући јер управо бинџујемо Сопранове, па да будемо на истим таласним фреквенцијама. Не радимо ништа посебно и послије хиљаду година, не журимо нигдје. Човјек напросто заборави да такав моменат може да постоји – лаган, господски и траје читаву вјечност.

Михољско је љето и полако пада мрак, па се чини као да смо матер и ја зауставили тренутак или га бар растегли у метафизици постојања. Не дамо да прође док лаганим корацима пролазимо начичкану кафану Пролеће, а гранитне плоче у улици Вука Караџића звоне потпетицама нацифраних београдских дама.

У пролазу срећем бившег радног колегу М. како са клинцима и познатом креаторком и мајком Верицом Ракочевић мирно шета. Јављам му се, а нетом након проласка размишљам да сам му требао рећи – ово је њежно вече мајки и синова, тачније матере и синова. То ми облачи осмијех на лице.

Савршнен тренутак мира и захвалност до неба што га проводим уз једну и једину – матер.

***

Мајка је отпловила тролом назад, а ја премећем по глави да смо у некој далекој историји хора Крсманац изводили Росинијеву композицију – Стабат матер. Утипкане су ми те ријечи негдје, па истражујем и сазнајем да су то почетне ријечи чувене католичке црквене пјесме написане око 1300. године која се пјева на Велику суботу. Многи су је музички обрађивали и то није случајно.

Стабат матер – стајаше (поред крста) мајка (Исусова).

Финишираћу псовком. Доста сам толерантан човјек. Отолерантио сам се, временом 😊

Међутим, када би ми неко данас рекао – јебем ти матер, мислим да би слиједила епизода као у стиховима Боре Чорбе:

Ноћас губим меч са собом

Негде почетком прве рунде

Нокаут, шта да радим с тобом

Нокаут, већ прве секунде

Волите и чувајте вашу матер, док је још ту негдје у близини. Његујте је.

И не обазирите се на оне пичкасте, мушке прозивке – мамин син. Па чији ћеш бити?

Матеро ..

Dobro jutro džezeri

Kao mlađi sam mislio da samo smarači slušaju džez. Zna biti dosadan, pomalo težak, kao ljepljivi prsti u vrelom ljetu punom visoke vlažnosti vazduha. Ono, kad ti nije ni do čega, a kamo li do muzike.

Prošle godine sam prvi put zavirio iza njegovih svedenih, živih vrata i odmah me je kupio. Motivisan mlađim sinom i njegovim duvačkim zamasima, hrlimo u Dom omladine Beograda da gledamo i slušamo mladu špansku autorku, pjevačicu i trubačicu. Vrlo zanimljivo dešavanje.

Na periferiji burnih porodičnih događanja, kod prijatelja doktora zapažam da on neprimjetno, dok radi, često sluša džez. To ga opušta i koncentriše. Vođen kovitlacom sopstvenih burnih emocija, odlučujem se da i njega povedem na prošlogodišnje izdanje beogradskog džez festivala. Filmska muzika legendarnog Morikonea u džez obradama vrhunskog zvuka saksofona, klavira i pratećeg benda nas naprosto opčinjavaju.

Čarobno veče i pun pogodak! I za prijatelja i za džez festival.

U poznim godinama ostvarujemo vezu. Sav taj džez i ja. Prijatelj pride.

***

Ove godine je jubilarno 40. izdanje Beogradskog džez festivala. Počinje danas, u četvrtak 24. oktobra i traje sve do ponedeljka 28.10.2024. godine u Domu omladine Beograda i sadašnjoj MTS Dvorani, svima poznatoj kao Dom sindikata.

Neki kažu da je to naša najstarija i međunarodno najistaknutija džez manifestacija, mada ne znam šta bi vedri Nišvil-ci kazali na to. Slogan rođendanskog izdanja je Džez nasleđe ili Jazz Legacy. Iza njega stoji jasna ideja da se evociraju uspomene na najveće momente u istoriji festivala uz prožimanje sa novim muzičkim projektima i nastupima aktuelnih umjetnika iz zemlje i svijeta. Koncept zvuči odlično jer se na lijep i kreativan način spaja tradicija sa modernim elementima. To volim. Ako još znamo da je predsjednik Odbora festivala džezer i muzičar Jovan Maljoković, rađa se nada da se struka suštinski pita, što kod nas ne vidimo u nekim drugim oblastima života i rada.

Elem, važan i velik jubilej ne samo za festival već i za domaću kulturnu scenu i muzičare koji su od samih početaka 1971. godine imali priliku da bar-a-bar nastupaju sa svjetskim muzičkim i džez zvijezdama. Neprocjenjiva prilika. Bi bap, bi bap.

Osim rođendana festivala, slavi se i rođendan kultnog Doma omladine, institucije koja je i stalna kuća muzičarima i džezerima.

Ako je festival počeo 1971. godine, opravdano se pitate kako tek danas slavi 40. godina postojanja? Odgovor je logičan, kad ga čujete. Od početka nesretnih devedesetih trajala je pauza od predugih petnaest godina, pa je festival obnovljen 2005. godine povratničkim izdanjem.

Bogu hvala.

***

Za više detalja o programskim večerima možete se informisati na samom sajtu ovogodišnjeg izdanja, a istakao bih samo nekoliko stvari.

Na ovogodišnjem izdanju nastupa vodeća svjetska džez pjevačica današnjice, američka diva Sesil Meklorin Salvant, dobitnica tri uzastopna Gremija za najbolji vokalni džez album. Pored nje, očekuje nas nastup i uvijek nadahnutog Big band RTS orkestra.

Pompezno se najavljuje i dolazak Bila Frizela koji zajedno sa Džonom Skofildom i Petom Metinijem čini zlatnu gitarsku trojku koja je godinama u vrhu prestižnih svjetskih anketa u ovoj vrsti muzike.

Tu su i dodatne domaće snage koje evociraju uspomene na srpske džez ikone iz prošlosti, oličene u ansamblu Serbian All Stars, sastavljenom od odličnih srpskih džezera mlađe i srednje generacije, dok će finalni koncert ovogodišnjeg Beogradskog džez festivala zaiskriti tokom programa One night in Havana i ekipe pod nazivom Buena Vista All Stars.

Pored glavnog programa u MTS dvorani i Domu omladine, u Studiju 6 Radio Beograda dešava se program The Best of Serbian Showcase, u saradnji sa inicijativom Serbia Creates gdje će se moći čuti sastavi koji su ranije nastupali na ovoj bogatoj manifestaciji, čime će se dodatno evocirati bogato sjećanje na prethodna izdanja.

***

Djuk Ellington, Ornet Kolmen, Majls Dejvis, Pet Metini, Duško Gojković, Čik Korija, Fil Vuds, Nina Simon, Dizi Gilespi, Džon Skofild, itd.

To su imena (i orkestri) koja su već nastupala na ovom festivalu. Čak i površnom poznavaocu muzike bi neka od njih trebala biti poznata. I jesu jer su svjetski važna. Tako je nekako od samog starta.

Prvo izdanje festivala 1971. godine je bilo dio spektakularne Američke džez nedelje u Istočnoj Evropi. Zamislite tada vrhunski džez odmah iza Gvozdene zavese. Nevjerovatno uzbudljivo. Kulturna istorija svijeta pred našim očima i ušima.

Godinu dana kasnije, u osvit festivala, publicista Žika Bogdanović zapisuje sledeće: „Ispunjeni uzbuđenjem i novom plimom nade, prvi put u ovom gradu primamo u goste – neke od najvećih živih ličnosti džeza… Imamo već Bitef, Bemus i Fest: sada dobijamo i Newport u Beogradu, sa vrućom nadom da će i on postati neotuđiva tradicija kulture ovog podneblja“.

Sve to govori o samom čovječanstvu u tom trenutku, kao i kulturnom zanosu Beograda i bivše države. Danas je država druga, ali su izazovi koji moderan svijet ima takođe multiplikovani novim ratovima i sukobima, kao i novim obzorjima blokovskih podjela svijeta. Da li je to sledeći, lucidni momenat za ovu umjetnost? Saznaćemo.

Rekordan broj nastupa na festivalu (17) knjiži Big bend RTS, nastupajući obično sa uvaženim gostima iz zemlje ili inostranstva. Rekordni broj individualnih nastupa kao lider orkestara i malih sastava ili kao istaknuti solista imao je Duško Gojković. Među strancima, rekorder je Dizi Gilespi sa 5 nastupa, a u novijoj istoriji manifestacije Džo Lovano sa 4 nastupa. Posle SAD i Jugoslavije/Srbije koji ubedljivo odskaču, na trećem mestu po broju učešća su austrijski sastavi, sa 22 nastupa na manifestaciji što je veoma interesantno. Festival je najduže trajao 2019. godine, čitavih 8 dana sa uvodnim i bonus koncertom, kada je festival pratilo i rekordnih 30 inostranih novinara. Najveći broj učesnika nastupio je 2021. godine – ukupno 164 muzičara.   

***

Naravno, završiću sa muzikom.

Ako ste već u zrelim godinama i porijeklom ste iz ovih naših, rascjepkanih država na Balkanu, a mislite da ne možete slušati džez, predlažem da se testirate. Kao neka muzička labaratorija, pa šta pokaže rezultat.

Na You tube-u nađite snimak kompozicije Mujo kuje (Doboy) koju izvodi Duško Gojković i Sarajevo Big Band, te je pažljivo preslušajte. Ako vam ova nije po mjeri, alternativno probajte sa kompozicijom Karanfil se na put sprema u izvođenju Stjepka Guta i Srpske simfonijske jazz svite, te pratnji najboljeg hora na svijetu Krsmanac – Obilić. Nisam subjektivan 😊

Sve to da se radi na miru, dok suton neprimjetno silazi u dan ili dok opošljavate nešto smisleno i važno, pa vam je potrebna koncentracija. Može i dobra knjiga da se čita tokom testa. Nema problema.

Nakon toga ćete saznati.

Ubrzo.

*

Do tada, želim vam dobar dan i najljepše jutro.

Što reče Bajaga, posljednji aktivni dobri duh Beograda – dobro jutro džeezeri ..

Školice fudbala

  • Hej, heej, pas, paas!! Pa dodaj, majku mu. –
  • Nikola, pazi desno, pazii – pa se okrenu od žičane ograde razočaran, trljajući lijevo oko savijenim kažiprstom.
  • Dobro, dobro, nema veze. Idemo dalje. – reče jedan dedica sijede brade bodreći unuka koji se snuždio jer su upravo primili go.
  • Pa šta radiš! Nemoj tu u zadnjoj liniji da se zajeba… – gotovo otpjeva jedan otac, grubo sastavljajući samoglasnike.

Pištaljka se sa terena čula čitav dan. Njen reski zvuk označavao je da je lopta otišla u aut ili korner. Ponekad da je napravljen faul, a može bit’ i penal. Na kraju, dupli otegnuti zvuk, pomalo već umoran, značio bi da je mini utakmica gotova i da fudbalski rat prestaje.

Sa nekoliko paralelnih i nekoliko udaljenih terena povremeno bi se čuo aplauz i bodrenje. Uglavnom kada bi neka od ekipa postigla pogodak.

  • Bravo Jovane! Konačno da je podigneš gore – sa vidnim olakšanjem u glasu zborio je jedan bezimeni tata.

Po stepenicama i malim tribinama su defilovale mame, sestre, braća, ponegdje čak i babe, ali najčešće očevi i đedovi. Zapetljanih prstiju visoko fiksiranih u žičanoj ogradi, jedan otac je gotovo ležao na toj međi, blizak malom terenu na vještačkoj travi i patuljcima koji su se tu premetali, kretali, sudarali.

U ponekom timu bilo je i djevojčica koje su se u ovom uzrastu razlikovale samo po dugim, lijepim kosama najčešće svijenim u dugačke repove. Znale bi i one primiriti loptu i iznijeti je lijevo ili desno do bočnih igrača. Ne znam zašto, ali većina ih je igrala u odbrani.

***

Sretao sam uređene mame sa filerima koje drže mlađeg brata ili sestru za ruku, razdrljene očeve sa velikim stomacima, nervozne taksiste što puše, romske porodice koje zajedno bodre svoje ljubimce na terenu. Svi su oni činili jedan neobičan eko-sistem oko malih fudbalera koji često nisu znali ni pertle da vežu. Čudna simbioza.

Ponekad, imao sam osjećaj da čitave porodice plešu u ritmu dešavanja na terenu, proživljavaju radosti i tuge koje su direktna posljedica grubog starta, promašene šanse, dobre odbrane golmana. Telefoni u rukama su brižljivo skupljali fragmente sjećanja koji bi u budućnosti mogli postati dio istorijskog, fudbalskog naslijeđa nacije.

Kakav samonametnuti pritisak na roditelje i njihovu nedužnu djecu. Oni su samo naše male sunđeraste replike. Sa karakterom.

  • Bravooo, bravooo. – jedan trener je gotovo pjevao, melodično podsjećajući na neku kratku ariju. Visoke lage, pa niske lage, sve u jednoj pjevačko-trenerskoj fazi.
  • Gledaj daljee, gledaaaj – davao je upute, a zatim nakon propuštene šanse ili lošeg šuta dodavao – nema veze, bravoo. Nek’ si se nagradio udarcem. Idemo daljeee. –

Roditelji su i dalje ćućorili oko terena gledajući šta njihovi nasljednici rade. Bili su to samo devetogodišnjaci ili desetogodišnjaci. Većina njih još uvijek samo željna dječje igre. Dobar dio njih nije ni bio sportski građen. Niko nije mario za to.

U povratku sa turnira i utakmica, male uši dječaka slušale su savjete grupe popularno nazvane hiljade selektora kako im tupi sledeće – gdje i kako su trebali da se postave, da udare loptu, zašto da trče u prostor, da budu malo čvršći kao pravi muškarci i bezbroj drugih dobronamjernih sugestija. Prepoznajem bivšeg sebe u ovim nastojanjima.

***

Dugo me mučilo razumijevanje uzroka popularnosti ovakvih i sličnih školica gdje djeca često imaju dresove sa svojim prezimenom, a čitav tim iste, moderno oslikane, ilustrativne dresove.

Promišljam, razgovaram, interesujem se, te kroz razgovor saznajem da se u radu sa mlađim selekcijama jedino u ovakvim početnim fazama zarađuje. Sve ostalo je gotovo neisplativo, naravno osim menadžerskih aktivnosti na kupoporodaji mladih fudbalera, ali o tom nekom drugom prilikom.

Naime, radi se o masovnosti, odnosno ekonomiji obima. Skupi se dvadesetak ili tridesetak i više uglavnom dječaka sa ponekom djevojčicom, oni treniraju i plaćaju članarine. Zatim se kroz takozvani cross sale (unakrsnu prodaju) prodaje i sportska oprema, ide na pripreme, odlazi na turnire, itd. Sa svakom od tih aktivnosti, klub i/ili trener po malo (ili malo više) zarade. Naravno, ima i onih klubova i trenera koji jedva pokrivaju kraj sa krajem jer iznajmljuju terene na kojima djeca treniraju, nemaju kritičnu masu djece, nemaju redovne platiše, itd. Dakle, sigurno da nije sve idealno, ali oni koji su već etablirani i prepoznati kao dobri i poznati, sigurno zarađuju pristojno.

Ali, otkuda tolika masovnost i pomama djece i roditelja, odakle toliki hype?

Kažu da je fudbal najvažnija sporedna stvar na svijetu. Danas je takođe jedan od velikih svjetskih integratora jer se igra skoro na svim svjetskim meridijanima. Afrika, Azija kao najmnogoljudniji kontinenti današnjice, zatim Sjeverna i Južna Amerika, Australija, Bliski Istok, te Evropa standardno. Svijet kao veliko fudbalsko igralište i vaše dijete kao dio te globalne i uspješne bajke.

Uvođenjem takmičenja Liga Nacija u Evropi i mijenjanjem formata Lige Šampiona i drugih evropskih klupskih takmičenja, čini se da fudbalska prvenstva, lige i takmičenja ne prestaju. Fudbalski perpetuum mobile. Lopta skače, okreće se i lova samo kaplje, televizori i kablovski kanali zvrče. Bez predaha i bez pardona.

Skoro je prirodno da i vi sa vašim djetetom elegantno uskočite u taj voz proklamovane uspješnosti i galantnog života.

Naravno, stvarnost je malo (malo više 😊) drugačija.

Kao prvo, sve pobrojano, kao i same školice fudbala hrane ovu iluziju kod roditelja da će možda baš njihovo dijete da uspije i postane profesionalac. To se danas ne radi direktno i na seljački način, već suptilno kroz individualne razgovore, iskazivanje dobrih osobina djeteta, bodrenjem, itd. Vjerovatno je to i vid suptilne manipulacije sa dijelom roditeljima i njihovom djecom koja su podložna tome. Takođe, pritisak sredine može biti ogroman i okrutan.

Kao drugo, dok to shvatiš i dok tvoje mladunče uklaviri da nije baš za taj sport, prošle su već dve ili tri godine, projekat školice uspio, čekaju se sledeći ispisnici. Važno je da se dijete kreće i da voli sport, misli roditelj u sebi. Nema veze što si im do sada ostavio dve hiljade evra. Važno je da je dijete sretno. A da li je?

Kao treće, statistički manje od 1% onih što počnu da treniraju postane profesionalni igrač fudbala tako da se šanse uspjeha mjere u promilima. Da ne spominjemo povrede, sreću i druge faktore.

Kao četvrto, već od kadetskog uzrasta vrli menadžerski soj kreće da vršlja, premješta, upravlja, prisiljava, forsira timove, igrače, trenere, tako da sav taj fudbal i trening prestaju da budu igra (kako bi trebalo) i počinju da bude velika, nepravedna muka gdje gledaš razne gadosti koje u suštini i ne moraš.

I danas pamtim riječi velikog čovjeka i dobrog fudbalskog trenera Nindže koji mi je jednom prilikom rekao – ne treba ti ovo V. Ti si dobar i pametan momak. Idi uči školu. Ovaj fudbal kod nas je pakao – krv, znoj i suze. Najviše gnoj. Bježi što dalje od njega. Možeš samo da propadneš.

***

Neću da mračim previše, ali zrelija društva znaju da ono što je komercijalno često nije i najbolje. Od onog što je komercijalno, od toga se najbolje zarađuje i od toga neko ima korist. Naša djeca sigurno ne.

Novinar popularnog kanala Sport Klub – Vladimir Todorović često piše i propagira da postoje tri bazična sporta koja su najbolja za razvoj mlađe djece, a to su – plivanje, atletika i gimnastika. To je baza (sportski) zdrave nacije i naroda. Trebalo bi tu da provedu nekoliko godina, pa onda iz ljubavi i afiniteta da izaberu sami šta će da treniraju.

To je ispravan put.

Ali neka svako bira svoj, ako ima takav luksuz.

Cijenu ćemo poslije plaćati svi zajedno. Kao društvo.

Bez obzira na visinu ceha ..

Bijela ruža

Ti si samo moje blago
moje srce na dlanu tom
jedna suza što me steže
prijateljstvo što nas veže

Više nema oka tvoga
onog smijeha koji ruši
dok se smiješ kao dijete
tresu ti se čak i uši.

REF:
Bijela ruža
potkozarska
u sred ljeta, pokidana
isprošena, nasmijana,
uvijek voljena.

Ti si majka, dobra žena
hrabro srce iz Krajine
svako dobro iz dubine
kozaračke bijele stijene.

Lokalni izgovori, čuj mene izbori

Danima se u meni bore onaj bijeli i crni vuk, opisani u bezbrojnim slikama sa socijalnih mreža, kao iskonska borba dobrog i lošeg u svakom normalnom ljudskom biću.

Da pišem ili da ne pišem? Da je ćaća živ, rekao bi sigurno – ma šta te se to tiče. Nećeš ništa promijeniti, a možeš sebi naškoditi. Pusti, nemoj. To je onaj oprezni, konzervativni stav tihe većine koja gleda svoja posla. I dok tako gleda svoja posla, ovi drugi što ne prezaju od bilo čega, bez srama i blama odnesoše sve iz zajedničke životne avlije. Do poslednjeg eksera.

Onaj drugi u meni, drčni Kozarčanin, gdje životni sokovi i krv uzavriju lako, pripadnik pravdoljubivog naroda koji je nebrojeno puta kroz istoriju stradao, ne da. Podbočio, pa drži. Kao neki grč sa lijeve strane donjeg stomaka. Čuči i muči. Noću me budi, opominje. Kaže, moraš to zbog sebe i djece, zbog istine i strašnog suda, kad jednom dođe.

Je… li ga. Ko će ga znati.

Žučna kesa nadire ..

***

Elem, lokalni su izbori. Provodim nekoliko dana u rodnom kraju. Čuvenom El Dorasu.

Dok se spuštam niz pločnike mitskog podvožnjaka, kao Alisa u zemlji čuda gledam šarene bilborde oko sebe. Gužva je, automobili su svuda oko nas. Mile nam po rukama i vratu, ulaze u haustore i dvorišta, brekću do smrti kroz milovanja Miholjskog ljeta.

Na bilbordima su ljudi, face, lica, sakoi, kostimići. Neke poznam, ali većinu ne. Kao da se radi o šarenom izboru za mistera ili misicu grada. Ko je ljepši, ko će se srdačnije osmijehnuti, ko je markantniji, čiji lider u pozadini je politički snažniji, koji lokalni kandidat najviše liči na predsjednika stranke, čiji je nos muževniji .. Osim vladajuće stranke, odjednom se pojavilo brdo nekih novih stranaka sa sličnim bojama, utiskom, pristupom. Čini mi se kao da se pojavljuju kao pečurke poslije kiše. Isti konfekcijski broj, bog te maz’o.

Neke od ljudi sa reklama i lično poznajem i znam da ima časnih i poštenih, vrijednih i dosljednih, ali kako pravilno izabrati od tolikog šarenila? To naprosto izaziva anksioznost, krvničko grickanje noktiju i zanoktica, a onda posljedično apatiju i odustajanje kroz omiljenu (vladajuću) političku sentencu koju puk može da ponavlja – ma svi su isti.

Nisu. Ni djeca iz iste kuće nisu ista, a kamoli političke partije.

Pa kako onda da glasam i za koga? Nedavno je i kolega Aleksandar Trifunović u tekstu za Buka lakonski objasnio kako je prosto k’o pasulj vladati narodom sa 15-20% podrške. Čuj mene zaprške – zaprži/zavadi, pa vladaj je stara poslovica vladajućih (kvazi) elita.

Za pravilnije lokalno-političko rasuđivanje, evo mog konkretnog prijedloga za grad Prijedor. Provucite stranku i ljude za koju planirate da glasate kroz sledeći filter pitanja, jer naravno, važan je program, plan i ideje koje neko zastupa, a ne kako se šminka, ko mu je radio PR kampanje i šta vam mrsomudi na televiziji ili uživo očajničkim kontaktima po lokalnim mjesnim zajednicama.

Dakle, ne gledajte šta ko priča, nego šta je ko do sada u svom (političkom) životu uradio. Isključite ton kao kod nijemog filma i provucite ih (zamišljajući) kroz ova pitanja:

  • Koji je vaš konkretan plan sa mjerama da se zaustavi ili barem ublaži demografsko umiranje grada i sela u Prijedoru?
  • Koji su vaši konkretni koraci ka ekologiji, održivom poslovanju i zaštiti prirode? Da li ćete se pridružiti inicijativi da se zatvore dva (lažna) rudnika uglja na teritoriji grada (sela Bistrica i Bukova Kosa) i stati na stranu svog (malobrojnog) naroda? Šta planirate da uradite sa rijekom Sanom i njenom zaštitom?
  • Koji su konkretni koraci za ekonomsku aktivnost u gradu pripremljeni u scenariju da se u nekoliko sledećih godina rudnik željezne rude zatvori (apsolutno realan scenario)?
  • Da li ćete hitno raditi na zaštita Radetića kule kao kulturno-istorijskog spomenika od posebne važnosti za grad?
  • Kada je planirano da se nastave radovi na obilaznici oko Prijedora (pravac Sanski Most – Banjaluka i nadvožnjak nad Sanom napravljen prije 90-tih godina prošlog vijeka!!!) i zašto taj projekat stoji 30 godina???
  • Kako i kada planirate da završite novu gradsku dvoranu na Urijama?
  • Da li planirate brzu cestu Prijedor – Dubica (najbrži put do EU) i kako ćete je finansirati?
  • Da li ste planirali da izdajete municipalne obveznice za neophodne kapitalne i tekuće investicije u gradu (gradska bolnica, pomenuta dvorana, brza cesta, itd.)
  • Jeste razmišljali da Prijedor premrežite označenim biciklističkim stazama i tako građanima omogućite lakše i energetski čistije kretanje, a pri tom privučete i određene, specifične grupe turista?
  • Kada ćete i kako riješavati prostor zapuštenih sportskih terena i objekata kod gradskog mosta (popularno „kod Lazinog“)?
  • Da li shvatate da je lokalna dijaspora (i srpska i bošnjačka) ekonomski i kulturni resurs i koje su vaše ideje kako da se unapredi saradnja sa gradom i dio tog ogromnog potencijala bolje upotrebi?
  • Postoji li plan uređenja hotela na Mrakovici i daljeg oživljavanja planine Kozare uz striktnu zaštitu prirode i biodiverziteta? Da li planirate da oživite Benkovac kao edukativno dobro? Koga sve planirate da uključite u taj projekat?
  • …

Ovo su samo neka od pitanja kroz koje možete provući zamišljene kandidate i čuti njihove odgovore. Ima ih još mnogo, jer su lokalni probelmi nagomilani. Još bi bilo bolje kada bi se kandidati većinski izjasnili o njima, kao na primjer o onom u vezi rudnika na Bukovoj Kosi i Bistrici – tu se jasno vidi da li si sa svojim narodom ili sa otuđenom političkom elitom na zalasku. Mi Krajišnici smo uvijek bili svoji, ne znam zašto to i danas ne bi bio slučaj.

Elem, promislite, izađite, glasajte. Učestvujte u sopstvenoj sudbini, kakva god da je.

Toliko bar možemo.

Rudarski pozdrav – sretno!

Jesen u tvom sokaku

Dragi svi,

evo jedne konkretne akcije gdje mi treba vaša pomoć.

Dakle, u subotu 28.09.2024. godine ću sa zadovoljstvom da učestvujem u muzičko-poetskoj večeri u mjestu Kostajnica, RS, BIH i biblioteci „Nevenka Stanisavljević“. Sve to pod okriljem lokalne kulturne manifestacije „Jesen u mom sokaku“. Na toj večeri, čitaćemo pjesme autora poznatih rok pjesama, igrati se kviza sa pogađanjem autora i izvođača, pričati o uticaju pjesništva na sve nas i na pop-rok scenu, te zapjevati koju pjesmu uz gitaru.

Da biste bolje razumjeli okvire u kojima se sve ovo dešava, treba da znate da Kostajnica, smještena na rijeci Uni ima nepune 4 hiljade stanovnika, te oko 130 srednjoškolaca. Ove potonje ćemo zajedničkim snagama probati da privolimo da dođu, da razgovaramo i da se družimo, te zapjevamo. Kao nagradu za učešće u kvizu (čitamo stihove, a oni pogađaju ko je autor, a ko izvođač) planiramo da poklonimo deset knjiga. Osim zabave, time ih inspirišemo i da još više čitaju, je l’ te.

E sad, od današnjeg kišnog dana 16.09. pa sledećih 7 dana (zaključno sa ponedeljkom 23.09.2024.) vi me kontaktirate (može FB, Insta profil ili mail vlachoty@yahoo.com) i kažete koju biste knjigu poslali, pa vam dam adresu na koju je pošaljete i donirate. Ja ću snositi troškove poštarine (naznačite tako u Pošti). Molim ljude iz Beograda i okoline da najviše učestvuju u akciji zbog najjednostavnije logistike. Čim dođemo (ako dođemo 😊) do željenog broja knjiga, moraću da odbijam prihvat novih, tako da vas molim da se koordiniramo.

Vjerujem da navedenim aktivnostima zajedno činimo jedno malo dobro djelu u ovom vihoru od života i inspirišemo mlade ljude na borbu, ljubav i umjetnost.

Čini mi se da ako samo jednog mladog čovjeka na planeti privolimo knjizi, umjetnosti, znanju i ljubavi, spasili smo cijeli svijet 😊 To se posebno jasno vidi u provincijama Balkana koje demografski obilno „krvare“, pa je stoga akcija kulturnog osnaživanja dodatno važna i neophodna.

Hvala od srca za podršku i učešće.

Ognjen

Piksi – car je go

U posljednjih nekoliko vrelih avgustovskih dana mlađi sin i ja smo uzjahali moderne metalne konje na točkovima. Za dvadeset i sedam beogradskih godina po prvi put sam se točkom spustio do centra grada i Knez Mihajlove ulice. Da nešto zajedno oposlimo. Osjetio sam se kao dječak što jaše sivog ROG-ovog poniku u centru Prijedora. Netom prije tridesetak godina. U polaroidu.

Pažnju mi je privukao starago svirac Piksi sa frulom dok pomalo oronuo pokušava da stekne koji dinar. Staž pun nestalnosti, dug nekoliko decenija. Prepoznatljivog grlenog, promuklog glasa i šeretskog nastupa. Mnoge je ispratio i propratio. Propatio. Sada je ostario, mirno sjedi i ćurlika u frulicu, kao neki stari kovač, bez previše utroška energije, ali zanatski dovoljno precizno da se stvori proizvod – pjesma. Današnji klinci ga ne prepoznaju. Nije u D’singerica fazonu. Arhaičan, bez renomea, karakterističnog imidža. Kao da se bespovratno umorio, zagasnuo .. Sjetna beogradska uspomena što blijedo zamiče. Kao svi mi, po malo.

Nego, da ne sentimentališem previše, šta nam je ljudi sa pravim Piksijem?

***

Čuvena Zemlja izlazećeg sunca mu je godinama bila dom. Prvo kao igraču, a onda kao treneru. Veliki trag je ostavio u Nagoji gdje čak jedna tribina stadina nosi njegovo ime. To je velika čast, zaslužena. Japan je izuzetna zemlja i kultura. Bio je carevina samo u razdoblju od 1868 – 1945. godine, ali je često žargonski poznat po tome. Takođe je veoma poznat i japanski pojam časti koji su afirmisali samuraji – japanski ratnici. Reputacija bilo kog pojedinca ne smije biti okaljana i to je dan danas jedna od najvećih sramota. Takođe je zanimljivo da samuraji nisu samo ratnici, već su oduvijek bili politički aktivni, pisali poeziju, izučavali matematiku, itd. Ne znam da li ovi današnji igraju fudbal ili su možda čak i selektori nacionalnih timova.

Još kao mali bio sam fasciniran činom harikirija, odnosno ritualnog samoubistva zbog gubitka časti. Danas bi dovoljno bilo da se podnese ostavka na selektorsku funkciju i časno ode.

***

Zašto tako oštro?

Zato što je i ugroženim beogradskim vrapcima na grani jasno jasno da je (srpski selektorski) car go. Nakon poslednjih otkaza u reprezentaciji Srbije (Vlahović, Sergej Milinković Savić i A. Mitrović) to je naprosto „slon u staklari“. Treba samo da ga neko (cara) obavijesti o tome. Ima u ovoj zemlji još takozvanih careva koji su zreli da odu u (političku) penziju, ali nećemo širiti temu.

Nakon dobrog uspjeha i odlaska na posljednje svjetsko prvenstvo, sunovrat reprezentativnog fudbala je počeo. Tamo smo dokazali da smo nedorasli kao reprezentacija kojoj je davao golove ko je kako htio. Nakon male konsolidacije i plasmana na (prošireni format) evropskog prvenstva i ulazak u A diviziju Lige nacija, pad se nastavio. Bilo je sada malo drugačije – nismo primali golove, ali nismo ni igrali. Postizati golove za naš tim je bio nedostižan čin. Kuliminacija se desila na kraju EP kroz seljačko upiranje prstom u krivce, stalno taktičko lutanje i nikakvu ideju o fudbalu koji igramo. Igrači su osjetili tu izdaju i redom počeli da okreću leđa. Nekada omiljeni i harizmatični trener, postao je danas dezintegrator kome je izgleda stalo isključivo do ličnog interesa. Podsjećam da su svi pomenuti rezultati napravljeni sa najboljom generacijom fudbalera koju smo imali u posljednjih dvadesetak godina. Oni su sad već udaljene 2015. godine osvojili U20 svjetsko prvenstvo na Novom Zelandu i u zenitu su fudbalskih karijera. Bolje nemamo, niti ćemo imati uskoro.

Hrvati su recimo na kosturu nekadašnjih popularnih „čileanaca“ (prvaci svijeta U20 kao Jugoslavija) osvojili treće mjesto na svijetu. Mi ne možemo proći ni grupu na evropskom i svjetskom prvenstvu i to je objektivno neuspjeh. Suština priče je da nemamo igru i to je glavni razlog zašto su potrebne promjene.

Naprosto je tužno kako jedna takva nekadašnja fudbalska veličina ne shvata kada je vrijeme da se sa nekog bunjišta ide, kad ti je istekao rok upotrebe, kad je zaista previše da trošiš vrijeme koga najmanje ima.

Fudbalska budućnost koja nam se ceri u lice je takođe jeziva. Katastrofalni, ali katastrofalni rezultati srpskih klubova u ovogodišnjim evropskim takmičenjima, rezultati mlađih reprezentativnih selekcija su nikakvi, rad i ulaganje sa mladima loši, menadžerske ekipe lešinare srpskim fudbalom, ne zna se ni ko je predsednik fudbalskog saveza, tako da nema nade u bolju, doglednu fudbalsku budućnost. Pa čak ni Zvezda koja se opet plasirala u Ligu Šampiona ne donosi mnogo srpskom fudbalu – vode je ljudi sumnjive reputacije , a igraju belosvjetski, fudbalski plaćenici. Ne razumijem stvarno kakva je to korist za razvoj cjelokupnog srpskog fudbala.

Oprostite ako rušim snješka ..

***

Dragan Stojković kao igrač je zaista bio čaroban. Pamtimo njegova dva gola protiv Španaca u četvrtfinalu Svjetskog prvenstva u Italiji. Onaj drugi je bio čista poezija, kad je na drugoj stativi zalomio protivničkog beka i poslao ga po porciju paelje, a zatim loptu spremio u mrežu. Na utakmici takve važnosti to zaista mogu samo vrhunski majstori.

Piksi je briljirao i u Zvezdinom dresu nekoliko godina, a sjećamo se kako se izmuvao u finalu tadašnjeg Kupa šampiona nastupajući za Olimpik Marsej i ne doprinoseći previše u tom legendarnom meču kad je Zvezdana postala prvak Evrope u fudbalu.

Kao funkcioner, imao je solidnu karijeru, uspjehe i neuspjehe, te neobična poslovna strmoglavljenja. Kao trener slično, krenuo je dobro i uspješno, ali kao da se negdje zagubio, izgubio kontakt sa savremenim fudbalskim (i digitalnim) tokovima, što se u rukopisu na terenu može jasno vidjeti. Danas je teže biti trener nego prije nekoliko decenija jer su sami igrači drugačiji, razmaženiji, sujetniji, a podaci o njima dostupniji nego ikad. Pogledajte samo portugalskog Ronalda i taj stepen samoživosti. Fudbal je ipak kolektivna igra, tako da je ekstremno teško uklopiti sve kompleksne kockice neophodne za sportski uspjeh.

Ono što je i danas kod Piksija besprijekorno i na čemu mu treba odati priznanje jeste kultura komunikacije. Ona je u kontinuitetu sjajna, pristojna i za sportsku Srbiju na jednom vrhunskom nivou. Pogotovo ako govorimo o fudbalu kao kategoriji. Veliki respekt.

***

Nisam vidovit, a ni Milan Tarot, ali već vidim da će mu srpska, fudbalska Marakana na sledećoj reprezentativnoj utakmici zviždati. Umjesto da to bude praznik fudbala jer dočekujemo aktuelnog evropskog šampiona Španiju, biće to još jedna u nizu srpskih magli, zamajavanja, gubljenja vremena za nešto novo, drugačije, ..

Džaba je jučerašnje „polivanje pepelom“ na pres konferenciji pred reprezentativni blok utakmica u Ligi nacija. Sve izgleda kao neko veliko pravdanje. Zar nije jednostavnije da se digne sidro i dostojanstveno ode?

Dakle, kao u čuvenoj priči Hans Kristijana Andersona – Carevo novo ruho, neophodna je vizura dječjih očiju da pogleda situaciju i vikne – Car je go!

Gledajte svijet dječijm očima.

Viknite glasno: Piksi, doviđenja!

Uz sada već tradicionalni srpski pozdrav:

#nećekopati!

Б Б бам бам бам – 40 година Бајаге и Инструктора

Народна умотворина каже да је најтеже бити пророк у сопственом селу. Након чедрдесет година стажа, може се рећи да је Момчило то успио. Итекако је признат је у свом граду. Неки га називају и добрим духом Београда и вјерујем да то долази од чињенице да никада није рекао ружну ријеч за било које комшије, људе, да је знао препознати народ па бити у маси 5. октобра, суптилно бити један од правих духова спортске Звезде, а да то никога ни на који начин не вређа. То је успјех, бајо мој.

Свратио нам прошле недеље Макрон и продао пар рафала. Данас правим роштиљ за рођендан нећакиње, па се туширам и са драганом хитам на Ушће и концерт. Сутра је и протест за подршку ухапшеним активистима Еко страже.

Борба се наставља, а Београд и Србија из врелог љета у сваком смислу хитају ка још врелијој јесени. Почиње и школска година, гдје српско школство у слободном паду једино још Свевишњи може да спаси ..

Просјечан дан у Београду и Србији.

***

Концерт којим Бајага и Инструктори обиљежавају четрдесети рођендан бенда и музике коју стварају се одржава на Ушћу. Изненађују улични тапкароши који траже карту вишка. То се заиста ријетко дешава. Ваљда су Београђани свативши да је концерт на отвореном, да је вријеме јако топло и неће бити непогода, да су стигли са одмора и да у понедељак стартује традиционални септембарски, саобраћајни кркљанац, одлучили да се почасте још једном делицијом коју нуди тај велики град – јубиларним концертом старог, доброг бенда. 

Пожурили смо да стигнемо на вријеме, што и чинимо, али да ствари не буду идеалне, свирка касни прилично. Касније чујем од другара из партера да су након пет сати стајања попадали са ногу. То је баш без везе. Не би те чек’о ни Жилбер Беко. Избор предгрупа је по мом укусу – не познајем Драм, али су симпатични, док Артан Лили и Краљ Чачка показују класу – аутентични, своји и музички препознатљиви. Фурају свој филм, па их је можда и због тога Момчило турио на почасну листу.

Око десетке свирка креће са нумером симболичног назива – Град, а рефрен Ово је страшно велик град хорски пјева маса. Погађамо да ли има више публике него на Ширану прије десетак дана. Свакако је више десетина хиљада. Новински извјештаји да је педесетак.

Настављају са Змаја од Ноћаја и већ на трећој нумери иде експлозија публике са пјесмом Са друге стране јастука. Даље се нижу нумере Берлин, Марлена, Живот је некад сив ..

Док траје јубиларни концерт све вријеме се дописујем са сестром из Лондона и колегиницом која је на љетовању у Грчкој – једна некадашња ватрена обожаватељка, а друга садашња. Шаљем снимке са Ушћа и дијелим љубав која се умножава са драгим особама.

Испред нас стоји брачни пар са дјевојицом од око 6-7 година. Малешна врти тик-ток, па онда шизи са родитељима. Какво преплитање стварности. На крају је заспала на столици.

Импозантно је како сви знају већину текстова. Чак ни ја који Бајагу активно не слушам знам готово све пјесме. Враћа се дјетињство, постер из дјечје собе у Козарској 21 и Бајагин концерт у приједорској дворани Младост крајем осамдесетих година прошлог вијека. Да л’ је ишла само сестра ил’ и ја, то више није ни важно. Тај низ свирке и љубави траје. Као неки дугачки воз, за Харков.

Сеја каже да је Момчило мало успорио, а ја се смијем и размишљам – ко не би послије толике километраже? Права је то даљина, дим и прашина на гласним жицама.

***

Одушевљен сам Жиком Миленковићем који се на сцени и даље добро котира док плава кугла споро ротира. Као нека матора дворска луда – али фокусиран, енергичан и пјевачки прецизан у пратњи. Уникатни привјесак без ког Инструктори не постоје и симпатични шоумен. Не може се не споменути ни вјечити младић Саша Локнер Локи који и даље стоји окружен са непознатим бројем клавијатура око себе и свира као у трансу док му тршави чуперци плешу око рамена. Жика и Локи са Бајагом чине саму суштину бенда без ког Бајага и Инструктори не постоје.

О годинама које су прохујале говори и још један стих из пјесме Двадесети век – 4,5 милијарде напољу је певало, улалалала. Данас је на планети мало преко 8 милијарди људи, тако да је разлика јасна 😊

Пјесма 220 у волтима се изводи са оригиналном поставом и то је дирљиво јер показује поштовање ка историји и пређеном путу. Тако раде великани. Одзив публике је блистави брилијант и у једном тренутку имамо десетине хиљада дланова у ваздуху.

Долази још један познати бивши члан бенда Цукић да заједно зајашу магле. Кад крене надалеко чувено б б бам бам бам вјерујем да на трибинама и партеру еруптира на хиљаде асоцијација и успомена. Све нас види свемирска полиција. Добро је знати, констатујем уз смијешак.

Затим слијеће сцена у којој почињу тактови пјесме Плави сафир.  То је антологија.

Човјек, гитара и подигнута рука. Чисти бајагизам.

Неки мисле да су Бајгини стихови и музика тривијални, површни, али трајање и умјетнички опус то оповргавају. Чини ми се да је он пјесник у реду величине Ђолета Балашевића и то треба препознати. Дакле, они нису само музичари и пјевачи, они су прије свега пјесници и хроничари доба, што је лига изнад. Капа доле.

Лијеп и сентименталан је и гест посвете и подршке Бори Чорби кроз пјесму Кад ходаш. Још један врхунски рокенрол пјесник са ових простора.

***

Запитам се у чему је сва та Бајагина магија? Имао је успона, падова, као млађег су га повезивали са наркотицима, већина хитова је настала на прва четири албума, али Бајага је претекао, еволуирао, прилагођавао се. Није се правио да и даље има тридесет година.

Јесте, фарба се и успорио је обртаје, али и даље пјева и шири позитивну географију, чуј мене енергију.  Значајно је допринијео и култури говора на балканским просторима јер се није упецао на одвратну националистичку реторику иако је велики Звездаш. Зато су му сва врата отворена. Заслужено.

Мој Београд о ком сањам, за који дишем и борим се је био на том концерту.

Београд свих генерација, јесењи сатараш љубави.

То је један те исти Бгд који каже #нећекопати. Он ће побиједити!

Зашто да га да га да га да га да га да да …

Ниси довољно брз – бам, бам бам!

Небо над ријекама пара велики, слављенички ватромет. Поноћ је прошла и вријеме је да се пође кућама. Слатко, у нову неизвјесност.

Само нам је љубав потребна.

Edo Širanović

Onako usput, svašta sam čuo za njega – da je bio beskućnik, ali ne pravi, da je imao probleme sa depresijom i da se u nekom trenutku povukao iz javnosti, da voli fudbal, itd., ali najviše ga pamtim po tome što je moj stariji sin na ukuleleu skinuo i svirao jednu njegovu pjesmu još prije pet, šest godina. Imam taj snimak i uživam u njemu. Pjesma se zove Perfect i izvodio je na koncertu u Beogradu održanom prije dva dana.

Sluša tata, slušam ja ..

No krenimo redom, kako kažu stare novinarske kajle.

***

Beograd kao i ostatak Balkana danima kuburi sa toplotnim talasima. Noći su tropske, po naučnoj definiciji, pa su ljudi malo razdraženi, nervozni. Na sve to, temperatura je podignuta borbom protiv trovača i čuvenim #nećekopati protestom u centru grada gdje se usred avgusta skupilo gotovo sto hiljada ljudi. Nevjerovatna sila. Deux ex machina.

U takvoj atmosferi grad dočekuje prvi koncert Ed Širana u Beogradu. Dešavanje je pod vedrim nebom što daje poseban štimung. Ušće kao odličan izbor u datom trenutku. Iako su velike gužve na prilazu omeđenom koncertnom prostoru, lako nalazimo traženi ulaz i brzo prolazimo. Jedino se malo više čeka red za vodu i osvježenja. Prosječna cijena pića je oko 400 RSD ili u evrima 3.5. Uz malo muke, dok ćaskam o književnosti sa N. supruginom i mojom prijateljicom, stigosmo na tribinu tačno pred početak končerta.

Bina je pokretna i postavljena kao krug okružen sa izdvojenim platformama na pozicijama heksagona. Tu su smješteni bacači plamena, a u podnožju i prateći muzičari. Nije ring, ali već tu vidiš da je produkcija na top nivou. Kasnije, kroz početak i trajanje koncerta vidiš sva ludila pirotehnike, vatrometa, video produkcije i bimova, grafike, lasera, osvjetljenja. Bina se vrti lagano u krug i on gotovo sve vrijeme trči i kreće se po njoj, samo mijenjajući oružje. Čuj mene oružje, gitare na kojima svira. Baj d vej, poslednjih godina koristi sopstveni brend gitara (Sheeran by Lowden) veličine ¾  (gitare sa manjim tijelom) koje su izgrađene od održivih materijala. Tačnije, za svako korišteno drvo se zasado bar jedno novo štedeći svijetu svaki put po jednu gitaru. Bravo Edo!

Odjeven je jednostavno, u crne pantole i prostu crnu majicu kratkih rukava na kojoj šarenim slovima piše B e l g r a d e. Vrlo simpatično. Kad priča u pauzama pjesama, jasno se vidi spontanost i autentičnost. Nema foliraže. Pažnja publike je na maksimumu. Zato vjerovatno i jeste vrhunski svjetski izvođač. Trenutno u prajm periodu, odnosno u zenitu karijere, tako da je zadovoljstvo gledati i slušati koncert. Nisam baš tako bio siguran u sve to prije otprilike godinu dana kada sam kupio karte. Pamtim samo da su bile skupe 😊

Iznenađen sam što pola pjesama izvodi gotovo sam. Koristi jedino neki looper pedal koji mu omogućava da nasnimi dio pjesme, ritam, rif ili glas, pa da onda samo nadodaje harmonije, melodije i drugi glas. Neki kažu da je jedan od najuspješnijih muzičara ikada koji je koristio ovo pomagalo i tehnologiju na kreativan i inovativan način.

I kod ostalih muzičara primjećujem multifunkcionalnost. Klavijaturista u jednom trenutku ostavlja instrument i počinje da svira bas. Bio sam zapanjen i oduševljen. Da li je ta sveprožimajuća svestranost već odlika naše epohe? Neki bi rekli i površnost.

Tokom svirke koristi sve moguće trikove da uključi publiku u izvođenje i to radi vrlo vješto – čas pjevamo, čas svijetlimo lampama mobilnih telefona, čas smo prateći vokali, čas pljeskamo u ritmu. Dopunjavaju ga sinhronizovani bacači plamena, kao i video i svjetlosni efekti. Precizni kao laser što ljubičastom bojom sječe scenu. Vrelina u već vreloj noći.

Boja glasa je karakteristična, a nastup energičan. Vrlo je precizan u pjevanju i sviranju. Oduševljen sam profesionalnošću.

***

Puno je mladih na koncertu i znaju tekstove. Horski zvone hitovi. Više je djevojaka nego mladića. Ne iznenađuje obzirom na lirski ton kojim provejavaju muzika i stihovi. Jako nježno, ponekad.

Pišu da se za njegove turneje najčešće traži karta više, što se vidjelo i u Beogradu, a da je njegov hit „Shape of You“ preslušan skoro 2,5 milijarde puta na servisu Spotify. Ludilo mozga, Jelena Rozga 😉

Snimam i mladiće sa pokretnim burićima Nektar piva koje se nemilice toči – vrelo je i traži se tečnost da ugasi žeđ. Vjetar zamiče iza blizanačkih zgrada nekadašnjeg CK-a. Nema traga bombardovanju iz 99-te. Samo se mjesec iza njih smiješi. Kao da ga iz pripovjedaka šalje lično veliki Branko Ćopić.

Ćuti i mrmori. Mjesec.

Visoko iznad nas.

Dok istražujem zašto mu se turneja zove Matematička, gledam u znakove koji se vrte na video-bimovima: + – = ÷ x  razmišljam koliko li je terabajta memorije na mobilnim telefonima potrošeno ove večeri na koncertu u Beogradu. Eto matematike u primjeni.

Pred kraj dešavanja, Edo oblači dres voljenog fudbalskog kluba Ipsvič sa brojem 17 čiji je i manjinski suvlasnik, pa pokazuje umijeće i u drugačijem muzičkom žanru tokom izvođenja numere sa fanki hip-hop ritmovima. Volim tu ljubav ka manjim fudbalskim kolektivima.

Sve u svemu, slično kao i u Zagrebu prije sedam dana, koncert je počeo oko 20:15 i završio dvadesetak minuta prije 23 časa. Inžinjerski precizno.

Karavan je nastavio dalje ka sledećim destinacijama na turu – Bukureštu i Sofiji, a nama je još dugo odzvanjao njegov milozvučni glas sa kraja koncerta kada je smireno rekao:  #nećekopati.

Ili mi se to samo snovidilo, što reče moja baba ..

U vreloj beogradskoj noći.

Hvala Edo i sretan put!

Dođi nam (j)opet.

Kad porastem biću Kari

Stef Kari (Stephan Curry) je proslavljeni i trofejni NBA košarkaš koji je među najzaslužnijima što je Amerika u polufinalu nedavnih Olimpijskih igara pobijedila Srbiju, a takođe je prelomio i finalni meč sa košarkašima Francuske kada je u završnici sa tri vezane trojke odbio posljednji i najjači napad domaćina za povratak u meč i pokušaj da se domognu zlata.

Nesumnjivo jedan od najvećih, možda i najveći šuter koji se pojavio na vrhunskom NBA košarkaškom nebu. Nije da nas nije povremeno nervirao dok je iritantno žvakao štitnik za zube nakon pogođenih šuteva. Arogantno je bilo i ponašanje u finalnoj utakmici ovogodišnjih igara dok se gotovo rugao domaćoj, francuskoj publici, ali nije da nas raspojasana košarkaška banda iz US-a iznenadila sportsko-nepristojnim ponašanjem na i pored terena. Na žalost. To je trenutno kulturološki tako i to treba prihvatiti.

Mirno i dostojanstveno.

***

Međutim, ič se neću baviti gore navedenom temom. U fokusu je jedan drugi Kari. Mnogo nam bliži i prijemčiviji. Ponekad ljut kao istoimeno jelo, ali suštinski legendaran i čovječan. Na nivou trenera koji su etablirali jugoslovensku i srpsku košarku na vrhunskom nivou – profesor Aca Nikolić, Ranko Žeravica, Duda Ivković, Željko Obradović, ..

Svetislav Pešić Kari i košarkaška reprezentacija Srbije baštine dugu i bogatu istoriju. Mi malo stariji se sjećamo legendarne pobjede nad selekcijom US u Indijanapolisu 2002. godine tokom Svjetskog prvenstva. I tada je to bila prvorazredna senzacija. Prethodila joj je epizoda sa izbacivanjem Radmanovića zbog nediscipline i jedenja banane, ali je Kari još tada znao da našpanuje dječke za velike stvari. Majstorstvo.

Godinu dana prije toga nas je u Istanbulu odveo i do poslednjeg evropskog košarkaškog zlata

Bilo je tu i brodoloma, kao na Evrobasketu 2022. godine kad nas je Italija isprašila dalekometnom košarkaškom artiljerijom, ali sve je to sport i košarka. Usponi i padovi, kao sam život.

Prošla godina nosi ponovo svjetsko prvenstvo, krnji tim zbog nedostatka Jokića, Vase Micića, a zatim tragičan detalj sa Simanićem koji postaje momentum koji nevjerovatnom energijom vodi do vicešampionske pozicije. Pravo niotkuda, reklo bi se. Opet Kari i ekipa oko njega strašno dobro razumiju tim, situaciju i kontigentni pristup izazovima što donosi fenomenalne rezultate. Rađa se i iskričava sentenca na koju se svako normalan mora nasmijati:

– Svi za jednog jedan za svi! –

Njom se ujedinjuju principi timskog duha, zdravog (pirotskog) humora i viteških (musketarskih) vrlina. Posebna vrsta suptilne sportsko-životne filozofije koja prožima nacionalni tim.

Objedinjuje, opušta i vodi naprijed.

***

Kao šlag na tortu stižu Olimpijske igre u Parizu tekuće godine.

U najavi događaja puno je misterija oko nastupa naše najveće zvijezde Nikole Jokića. Još ranije je otpao Teodosić, a nema ni Kalinića. Da li su salve uvreda na socijalnim mrežama kojima je običan puk obasipao Jokića zbog povremenog neigranja za reprezentaciju uticale na njega i tim ili nisu. Odgovor slijedi uskoro. Na našu sreću, na terenu.

U pripremi takmičenja i u prvom kolu lagano gubimo dvije utakmice od Amera. Ako pogledamo sastav američkog drim tima (Lebron Džejms, Stef Kari, Kevin Durent, Tejtum, itd.) i prosječnom nepoznavaocu košarke je jasno da su to košarkaški vanzemaljci. Jedina dilema je da li je to tim jači od prvobitnog drim tima devedesetih godina (Džordan, Medžik, Leri Bird, Barkli, ..). Neću reći da su porazi namjerni, ali sigurno da nisu bili slučajni. Stari lisac je ono najbolje ostavio za potencijalni treći susret koji smo priželjkivali u finalu. Adut u rukavu.

Rekordni povratak u utakmici četvrtfinala sa odličnom Australijom pokazuje da su Jokić, Bogdan i drugari ozbiljna grupa, dok polufinalni duel sa Amerima pokazuje svu ljepotu košarkaške igre, vještine, talenta, discipline i timskog duha. Trideset sedam minuta košarkaške klinike. Trideset sedam minuta čistog uživanja u košarci. Rapsodija igre.

Meni poraz nakon toga nije toliko smetao, mada je čitav Balkan bio spreman da se „zapali“ da smo srušili nadobudne američke zvijezde. Na kraju, formalno nismo uspjeli u tome, ali suštinski jesmo jer je dobijeno nekoliko bitaka – osvojili smo bronzu i potvrdili karakter u meču sa Njemačkom, Jokić je i nevjernim tomama dokazao da voli svoju zemlju, Bogi je potvrdio kapitensku i ljudsku klasu, Vasa Micić je vaskrnsuo, Dobrić i Gudurić nasmijali, Vanja Marinković eksplodirao, gosni Kari post-doktorirao košarku, a Ameri su se ozbiljno uzentali.

Hepiend i nastavak mita o košarkaškoj zemlji.

***

U suštini, na ovaj tekst me inspirisao Marko Pešić, trenutno direktor KK Bajern iz Minhena i Karijev sin sa objavom na X mreži u kojoj je pokazao da je ponosan na svog oca jer je kao trener osvojio medalju na svakom većem takmičenju i jer je fantastičan role-model za posvećenost, čeličnu volju i rad, te neprekidno učenje.

Na stranu što mi je otac preminuo prije šest mjeseci, ovo me potaknulo na dublja promišljanja.

Dakle, Kari ima sedamdeset pet godina, a njegova vitalnost i životnost izbijaju iz svake pore. Očigledno radi ono što voli i nije mrzovoljni penzioner kao većina generacije.

Rad u drugim kulturama (Njemačka, Španija, itd.) su ga tako obogatili da je ostao otvoren za drugačije u svakom smislu. Način na koji je objasnio kako je tekao proces prihvatanja novih generacija, načina razmišljanja, izazova oko mobilnih telefona, bio je nevjerovatan. Prihvatio je da su jako drugačiji od svih prethodnih generacija, potrudio se da ih razumije na ljudskom nivou, uspostavio komunikaciju i povjerenje i tek onda počeo da radi na košarkaškim i takmičarskim principima. To je naprosto predivno jer sintetizuje svjetska znanja o modernoj psihologiji i sportu, premošćavajući trans-generacijski jaz ili čak jazove.

Nevjerovatno ..

Rad, entuzijazam, otvorenost i doživotno učenje.

Četiri iskustveno proživljena principa koji mogu da se primjene na bilo koju oblast života i rada. Univerzalno i briljantno, a tako jednostavno.

Za takvo djelo zaslužuje najveće počasti jednog društva.

Još kad bi se sa timom jasno i javno opredijelio da su uz svoj narod i protiv kopanja litijuma, što reče Simbol vere: Njegovom carstvu neće biti kraja.

Dame i gospodo, Svetislav Pešić Kari, legenda srpske košarke i sporta čiji se vispreni i životni duh simpatično oslikava kroz sledeće lakonske (i Alan Fordovske) citate:

„Bolje pobediti i igrati lepo, nego izgubiti“

„Bolje dve velike baklave nego jedna mala!“ 😊

Oguman