Petničari

Skretničari, odžačari, kočničari, Petničari, nadničari.

U igri, izbacite uljaza iz priloženog niza.

Optičari, grafičari, statičari,

tamničari, parničari, statističari.

Riječ uljez u prvom redu teksta i ovog igrokaza, nosi najviše bodova.

Iznenađujuća je, sveobuhvatna i iz nje mogu da nastanu sve druge, slične priložene riječi.

I ne samo to, od nje mogu da se ispile i termini poput: dobri fizičari, sjajni nautičari, izuzetni matematičari, vrsni takmičari, odlični etičari, zanimljivi grafičari, rođeni genetičari, stručni kibernetičari i tako dalje.

E, tako vam je to u Petnici ..

***

Jesen je. Brda oko Valjeva žute se kao kruška. Ona zlatna, karamanka. Tako lijepo opjevana zajedno sa dunjama rankama. Sve nešto pozlaćeno i milno kao Gledićke planine u Šumadiji što bljeskaju sa milion svjetskih desktopa, jer ih je tako nanišanio Microsoft.

Dok se voziš do sela Petnice, prođeš pored grada Valjeva, pozdraviš se sa duhom Matije Bećkovića i u sebi ponavljaš neke od njegovih čuvenih stihova.

Evo možeš recimo ove, iz pjesme Kad dođeš u bilo koji grad:

Kad dođeš u bilo koji grad

a u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno

jer gradovi su uvek daleko

i u njih se dolazi iz daljine

a svako putovanje se oduži

jer svi misle jedino o povratku

mada povratka nema

a ko god odluči da putuje

mora krenuti jednog dana

a kad god krene

krenuće u ono doba

u koje uvek neko kreće od kuće

obično u nedelju

kada si i ti krenuo

a kad god je nedelja

najčešće si u nekom drugom gradu

a u kojem god budeš

recimo u Valjevu

biće to jedini grad

u kome si oduvek bio …

i onda dok ti stigneš, drumom pored valjevske deponije, tamo je već kasno i tvoje dijete su očas posla progutali domaćini – da vidi sobu, upozna cimere, sazna kakve su mu obaveze sledećih dana i slično tome.

Tebi ostaje samo da sjedneš u otvoreni amfiteatar, popiješ kafu na otvorenom i duvaš u ruke koje britko zebu dok te po licu palija zubato sunce, šarajući između tebe i petničkih livada u ranu jesen. Kano neki duhoviti Ilija Gromovnik, što odmara nehajno.

Kroki je dobar. Stigao si, a imaš osjećaj da nisi nikada ni odlazio i da je baš to to mjesto na kom trebaš biti, baš kao i tvoja djeca, baš kao puno školske djece iz Srbije, te poneko iz Republike Srpske i BiH. Kao da te je gore pomenuti pjesnik već vodio na ove obronke, što liče na brežuljke rodne Kozare.

Dišeš mirno, gotovo spokojno, pa se milo zadovoljstvo tiho spušta niz kičmeni stub. Trebalo bi češće tako, misliš, a brkovi ti se milimetarski smješkaju.

***

  • A šta ti je to, ta Petnica? –

zamišljam sijedog, brkatog đeda što sjedi napolju, na panju, gladi brke gledajući u daljinu i zamišljeno pita. Sporim, ali jasnim ritmom riječi.

Pa tu, nećeš vjerovati đede, školuju djecu za profesije i zanimanja koja danas ne postoje. Recimo, stručnjaci za virtuelnu stvarnost, zatim specijalisti za etiku u primjeni vještačke inteligencije, onda digitalni terapeuti, ekološki inženjeri, urbanisti pametnih gradova, pčeločuvari i ostale profesije čudnih naziva.

  • Ma je l’ ti to mene malo zavitlavaš – vidim đeda kako se malkice breca na mene.

Ma nikako! Samo govorim šta nas sve čeka i kako je jako teško danas obrazovati djecu. Sve je mnogo ubrzano, pa nema vremena da se sporo pristupa tako sveobuhvatnom izazovu kao što je obrazovanje mladih naraštaja.

Istraživačka stanica Petnica kao obrazovni centar danas djeluje vaninstitucionalno i finansira se iz grantova, donacija bivših učenika, participacije roditelja i sl. Vidim da ima i stidljivih pokušaja iz određenih ministarstava vlade Republike Srbije da se povremeno uključe sa podrškom i to je dobro, ali i nedovoljno za sve ono što ovi pioniri rade za našu djecu i budućnost. Posebno je važno imati kvalitet, biti otvoren, učiti i napredovati u državi i sistemu gdje je ukupan nivo obrazovanja pao na jako niske grane. To je onda malo podvižništvo. Kao kad pišaš uz vjetar, bez posljedica.

Koncept Petnice podrazumijeva obrazovni rad sa mladim ljudima, srednjoškolcima. Neki od njih zatim dobrovoljno postaju mentori mlađim polaznicima i krug uticaja se širi – dobija se više kvaliteta – klinci se uče da je važno početi raditi i privređivati što prije, da je obrazovanje neprekidan životni proces i da nauka nije neki dosadni bauk teorije iz knjiga osnovnog obrazovanja već živ, životan proces koji ima mnoge praktične primjene u svijetu oko nas. Takođe, na ovaj način se mnogo lakše prevazilazi generacijski jaz sa polaznicima koji je sada već izrazito primjetan u tradicionalnim obrazovnim instuticijama. Da ne pominjem to da nema ocenjivanja polaznika, te nema nepotrebnog raslojavanja i po ovom osnovu. Mladi ljudi su uključeni, angažovani, rade na samostalnosti i razvoju razmišljanja. Te kritičke aktivnosti društva koja nam toliko nedostaje. Sve to podsjeća na neke nordijske sisteme obrazovanja, nadaleko poznate po uspješnosti i inkluziji.

Uče se razni predmeti i oblasti, te se na početku stiče važna obrazovna širina da bi dijete moglo da sagleda sve i osjeti šta je to što mu je najbliže ili najdraže. Ne radi se na uprosječivanju polaznika nego na afirmaciji njegovih afiniteta i sposobnosti. Ispravno.

***

Vigor

Ime koje podsjeća na razigrani vjetar, često vrlo snažan i brz vjetrovit vazdušan tok sa sposobnošću da stvori razorne efekte. Riječ vihor dolazi iz slovenskih jezika i ima konotaciju divlje i nekontrolisane sile u prirodi. Kada pričamo o samom imenu Vigor, to je u suštini,  jednostavno muško ime latinskog porijekla i njegovo značenje je predstavlja – vatru, živost, snagu života.

Naravno, za iole upućene, ime Vigor je dugogodišnji simbol Istraživačke stanice Petnica. Možemo reći da je IS Petnica jedan od rijetkih svjetski prepoznatljivih brendova Srbije za čiji opstanak se gospodin Vigor Majić neumorno borio skoro četiri decenije.

Vrlo je zanimljivo da je gospodin Majić prije nekoliko godina otišao sa čela Petnice i to nakon što je nekoliko puta jasno apostrofirao probleme zagađenosti vazduha u Srbiji. On je tada kazivao da se najlošiji ugalj koji se na ovim prostorima prodaje ima naziv ‘kolubara’. Država ima moć da zakonima reguliše pitanja od najopštijeg interesa. Nemam ni trunčicu sumnje da lignit treba napustiti i otvorene kopove zatvoriti i zatravniti. Ceterum censeo, lignit treba zabraniti, a rudnike zatvoriti“, bile su njegove poruke.

On je tih dana govorio i da se ključni skok zagađenosti desio pre četiri-pet godina, a u Beogradu prije godinu dana, zato što postoji ugljarska mafija koja otkopava jalovinu i prodaje je. Kao krivca u svom govoru je imenovao REIK „Kolubara“ jer je dozvolila da se jalovina sa 30-40 odsto gline prodaje kao ugalj za jeftine pare. Nije se hrabri Majić libio da za problem, koji smatra da je ravan kolektivnom, sporom samoubistvu, „prozove“ javno preduzeće REIK „Kolubara“. Ako je javna tajna da je nedavno upokojeni političar D.M. Palma bio jedan od organizatora ovih poslova, onda je jako teško žaliti za odlaskom takvog čovjeka.

Ova tema je svake jeseni sve vidljivija i jasnija svakom stanovniku Balkana, odnosno najviše Srbije i Bosne i Hercegovine kao maksimalno izloženima razornom smogu i otrovnim česticama, tihim PM ubicama populacije.

Pored ovakvog jasnog stava o ekologiji i korupciji, gospodin Vigor je godinama bio poznat kao beskompromisan borac za kvalitetno obrazovanje i oštar kritičar tradicionalnog školskog sistema i sijaset, neuspjelih reformi. Jedan je od rijetkih koji hrabro opovrgava romantičarsko uvjerenje javnosti da smo zemlja talentovanih đaka.

Svojevremeno je u autorskom tekstu na stranicama dnevnog lista Danas povodom tri i po decenije Istraživačke stanice opisao tajnu uspjeha i opstanka:

„Za ovih 35 godina Petnica je uspela da ne bude poligon razmetanja, jeftine reklame, glaziranih bajki i fluktuacija dnevnih parola i lažnih snova. Da je tu popustila stalnim pritiscima, možda bi lakše rešila neke od svojih bolnih problema.“

Danas njegovim stopama gazi nekoliko saradnika i bivših đaka koji u relativnoj anonimnosti i tipšini nastavljaju predani rad na ovom biseru obrazovanja, bez očekivanja da će ih naše posrnulo i ranjeno društvo prepoznati. To su izuzetne stvari.

Hvala im za posvećenost I svojevrsnu žrtvu, sa nadom da će se ovaj pristup ipak isplatiti u korist našeg nezahvalnog, nezrelog društva. Nesvjesnog, prije svega.

Kao otac dva dječaka koji su osjetili čari, ljubav i blagotvorne edukativne efekte Petnice, beskrajno sam zahvalan i ovo je mali pokušaj da im predočim koliko su važni, koliko ih podržavamo i koliko smo zahvalni.

Petnica, put kojim se ređe ide ..

Srbija na pola koplja

Otpisani. Mnogi misle da smo otpisani. Pregorjeli, bez nade. Kao bakarna licna na starinskom osiguraču.

Današnja Srbija se već deceniju bori sa teškim kancerom korupcije i čvrste, centralne vlasti. Neki kažu autoritarne.

Dan nakon strašne tragedije u Novom Sadu, šetajući hladnom i mirnom Adom Ciganlijom primjećujem ogromnu srpsku zastavu, spuštenu na pola koplja. Dan je žalosti, ali ta slika u stvari metaforički reprezentuje stanje čitave nacije. Na pola smo koplja, grogirani, ošamućeni, sluđeni. To veliki vezir i priželjkuje. Tako dobija prostor da radi šta hoće.

Međutim, srpski narod ima jednu čudnu osobinu. Kada ga otpišu, kada je prežaljen, izbrisan,  zaboravljen, on uzvrati udarac. Jače nego što iko može da zamisli. Tako je bilo u istoriji i čini mi se da i ovoga puta svakim odlaganjem smjene postojećeg režima, stepen frustracije i bijesa u narodu raste, te će lom koji će u jednom trenutku neminovno nastati, biti samo veći, a prasak zaglušujući. Zna to i vladar. Pametan je čovjek. Zato se plaši i pojačava represiju.

Zamisli, četrnaest ljudi pogine, teško budu povrijeđena još tri ljudska bića, a ti ne uhapsiš nikoga ko je za to odgovoran, nego deset dana smišljaš strategiju kako najbolje sve da spinuješ i ne ugroziš EXPO i ostanak na vlasti (i slobodi)?! Zato hapsiš studente i djecu iz Novog Sada i Beograda koji se sa pravom bune i protestvuju. To pokazuje da je kraj vladavine blizu jer si se odrodio od naroda na čijem si čelu. Tačnije, to pokazuje da si tu na silu, na njegovom čelu jer da nisi, sišao bi među sopstveni narod i podijelio nemjerljivu bol i tugu zbog ponovo i ponovo tragičnog događaja.

Nisi više taj. Odlazi.

***

Kao što su decenije propadanja porodice i obrazovanja najmlađih kuliminirale tragičnim majskim djeco-ubistvom (od kog se srpsko društvo još nije oporavilo), kao i ludačkim pirom vojnog djeteta u Mladenovcu, tako je pad nadstrešnice u Novom Sadu i nestvarno ubistvo četrnaest nedužnih ljudi kuliminacija korupcionog načina vladanja i ubrzane, ali površne izgradnje zemlje. Možda predsjednikove namjere i nisu toliko loše, ali sistem koji je napravio je katastrofalan. Direktno proizvodi nesreću kroz sopstveni nemar, nestručnost, brzinu, nehat, bahatost, korupciju, nemogućnost da sve zamaže i iskontroliše ..

Slično školskom zadatku iz fizike, skup svih tih sila na jednom mjestu može ishoditi jedino sa propašću, manjom ili većom. Svakoj glavi u Srbiji koja iole razmišlja, to je jasno. Ostaje jedino nejasno kako se kurtalisati takvog nakaradnog sistema koji je počeo otvoreno da ubija. Kroz poštene izbore, to je nemoguća misija. Mudri narod ima izreku koja savršeno opisuje ovo stanje – Ne možeš dati kozi da čuva kupus.

Ako pričamo o mirnim građanskim protestima, oni su uvijek opcija, ali već nekoliko puta u posljednjoj deceniji ova predivna, spontana i iskrena energija naroda je proćerdana političkom jalovošću onih koji treba da artikulišu i sprovedu volju naroda, kao i političkom mudrošću i marifetlucima sadašnjeg vladara (puštanje da protesti traju do beskonačnosti, svađanjem predvodnika, „bušenjem“ protesta kroz socijalne mreže i frakcije i razvodnjavanjem, povremenom radikalizacijom kroz ubačene elemente). Dakle, vladar igra školski na ovom polju, priprema se, proučava stanje i podatke, te donosi pravovremene odluke. Bolji je političar od onih koji bi (ili ne bi) da ga smijene. I tu dolazimo do pat pozicije. Ako se na to doda činjenica da (licemjerni) politički zapad nema namjeru da ruši postojeći režim, onda stvari za srpski narod postaju još teže jer promjene za kojima vapijemo moraju doći samo i isključivo iznutra, a to je vraški teško.

I doći će. To nije sporno, samo je pitanje kada i uz koju cijenu.

***

Teško je danas pisati. Teško, jer su stvari obojene u pedeset nijansi sive boje. Ponekad i crne. Kako napisati nešto novo o društvenoj i političkoj situaciji u zemlji, a da to ne bude ponavljanje izlizanih fraza?

Srbija je danas zemlja bremenita problemima.

Jedan od najvećih i akutnih je problem ogromnog zagađenja. Čim počne sezona grijanja, slično kao u BiH, u gradovima postaje jako teško boraviti napolju jer vazduh naprosto smrdi. I nije problem to, već je problem što vlast ovu činjenicu relativizuje i osporava, te ne radi dovoljno na rješavanju ovog vitalnog izazova. To je strašno. Ubijanje sopstvenog naroda i djece.

„Ubijanje“ obrazovanja je takođe visoko na listi izazova sa kojima se suočavamo. Nedavni i opravdani štrajk prosvetara je zbog tragičnih događaja u Novom Sadu pao u drugi plan, a važan je. Prevažan. Ukazuje na strašne sistemske probleme društva. Nagomilane.

Zdravstvo nam je zdravo samo na televiziji, pa je čak i optimistična bivša ministarka Grujičićka udarila u stijenu interesa i birokratije, te tiho nestala sa javne scene.

Potencijalno litijumsko rudarenje u lozničkom reonu i slivu rijeke Save kao izvoru pitke vode za Beograd i pola Srbije, predstavljalo bi ekser u kovčeg Srbije. Zakucavanje vijeka, da se nikad ne oporavimo.

Medijski mrak nad zemljom je gotovo gušći nego onaj od smoga, a prednjači osioni i bahati Željko Mitrović sa poslovno – ucjenjivačkom imperijom Pink. Vlasnik Informera mu tercira dok zajedno izvlače crte, a nisu granične.

Samo Srbi na Kosovu i Metohiji znaju kako im je, te šta je obećano, a šta urađeno. Ubijen je Oliver Ivanović, jedan od rijetkih autohtonih Srba odozdo, koji se zalagao za suživot i razgovor. Očaj!

Ćutanje Srpske Pravoslavne Crkve na velike probleme društva, te verbalno i fizičko nasilje vlasti je sada već jako upadljivo. Kroz istoriju, Crkva je tiho ili javno bila na strani svog naroda, a ne na strani zastranjelog vladara. Pitajte braću Crnogorce i Mila, čuj mene Sir Olivera iz Alan Forda.

Licemjerje zapadnih političkih elita, te geopolitički interesi i koristi Kine i Rusije drže našu malu zemlju zarobljenu između velikih interesa, a opet prepuštenu rđavom vladaru koji te njihove interese, malo po malo, ispunjava. Mic po mic, kao partija mice.

Korišćenje državnih resursa u funkcionerskim kampanjama, bildanju kulta ličnosti, praćenju i progonu političkih protivnika, bogaćenju pojedinaca i kompanija bliskim vlastima su takođe odomaćen manir. Između ostalog, tu jasno vidimo kako kroz velike građevinske poduhvate i javne radove neselektivno prelivaju novac iz državne kase (novac građana Srbije) u privatne džepove. To se prostim jezikom naziva pljačka, otimanje, zloupotreba, trgovina uticajem, ..

Nastavite sami niz …

Zato i jeste teško pisati, djelovati, boriti se u takvim, crnim okolnostima.

Mada u Srbiji i Beogradu uvijek ima lijepih stvari, dobrih ljudi, komšija, predstava, studenata, filmova, pašnjaka, kajmaka, kraft pive, roštilja, djece, knjiga, žena, ..

Za njih se vrijedi boriti.

Srbija, to smo svi mi, a pogotovo ona studentarija iz Novog Sada koja hrabro pruža otpor. Svaka čast! Veliko bravo i za glumce SNP-a iz Novog Sada. Pravi građanski otpor i neposlušnost. Samo tako može i mora.

Neće kopati, a krivcima iz Novog Sada mora da se sudi.

To je jedini put da nam zastava ne padne.

Ne smije, iako je već dugo na pola koplja ..

Ne smije, jer nas onda neće biti i pali bi bez borbe, a to i nije baš serbski običaj, dragi moji ..

Neće pasti ..

Матер

Снажна ријеч. Двосложна.

Можда по изговору мало груба. Кад стане на последње слово Р као да се нешто преломи, заозбиљи, усјекне. Језик се напрегне да је закочи. Ангажује силне мишиће. Није шала.

  • Кажеш, матер? – неко те у сумрак одријешито пита, забринуто гладећи браду, пратећи то тихим уздахом. Тек да се плућна крила уздигну.

Ријеч сликана као ‘рапаво сукно што осјетиш под истрошеним јагодицама прстију. Кад руком случајно или нехајно прођеш њиме. Споровозно.

Матер.

Израз што се по изговору директно улије у кору малог мозга, широког тумачења и плимског обухвата. У њег’ стану животи, емоције, надања и свјетлост. Стане сва љубав овог свијета. Расположива.

У патријархалном дијелу Балкана који полако, али сигурно путује са сцене, ова ријеч често асоцира на слике јаких жена сиједе косе и карактерних црта лица. Стојанка мајка Кнежопољка или као лик чувене мајке са Козаре овјековјечене фотоапаратом Жоржа Скригина – пожртвовање, борба, жртва и љубав.

Некада са просједим косама увезаних марамом и скупљеним под тај тежачки свод мајчинске љубави. Ријеч која мирише на свјежу сламу, варенику и скоруп што шкрипи под зубима. Синоним супер-жене која се не зауставља радећи у кући и око куће, те стално нешто оправља, куха, пегла, намирује, тјеши, друге бодри и шеретски намигује. Жена која не тражи са себе готово ништа, а даје све. Митско биће несебичности што се увече гаси од прекомјерног умора. Блискост, ближњи, љубав.

Надљудска снага. Док кратко и кротко постоји.

***

Моја матер није таква.

Она је побољшана урбана верзија.

Плаве косе и лијепих црта лица. Права градска госпођа иако само дјевојчица са бескрајних брежуљака Срнетице што с јесени сјенче околину Дрвара, Петровца и Кључа. Млада пензионерка. Сад удешена животом као удовица. Хорска пјевачица. Музички понос фамилије.

Када би њени спретни прсти причали приче, можда би возом ишли до Новог Града гдје смо у рату заједно покушавали препродати неку текстилну робу да зарадимо који динар, па смрзнути у офуцаном возу схватили да смо чак и губитак у работи направили. Само ме помиловала по глави, пољубила и рекла идемо даље.

Њене руке годинама пате од тешког екцема, али је то никад није спријечило да направи помфрит послије напорних тренинга, испече полутке паприка са ренданим кромпиром, направи запечене палачинке са месом. Мислиш да суђе не-дај-Боже буде неопрано, иако нема воде? Да не причам о опцији да је стан неуредан. Нема те силе.

Како ли јој је било у сред рата, док смо сестра и ја под луксузном сијалицом акумулатора чкиљили и кобајаги нешто учили, а она размишљала има ли за сутра брашна и је ли џем прокисао, па онда шта ћемо јести или обући, хоће ли нас сачувати док зло не прође…, не могу ни да мислим. Све то сада, као родитељ, дубоко осјећам. Нешто и проживљавам. Касна емпатија.

Ту ме сустигне и сјећање како је некад предузетнички правила колаче од хуманитарног млијека у праху и тешком муком успостављала сарадњу са тадашњим сластичарима, давала ђацима са љубављу часове математике и физике, возила стојадина и голфа кад већина жена није смјела уопште да сједне за волан. Све за нас, дјецу и љубав што нас погони.

Све то уоквирено плаштом традиционалних, патријархалних вриједности мале средине. Невидљив и претежак терет лаке осуде и подсмијеха, грубих ставова и предрасуда. Наша матер је тад била авангарда, имајући у виду околности у којима је живјела. Зора, а Ава Гарднер 😊

***

Поподне смо се тролом одвезли до Студентског Трга док је сунашце још гипко миловало октобар, па прошетали до књижаре да потражимо освјежавајућа прозна дјела Ђурђице Чилић. Пише аутофикцију, што ми јако прија. Чак сам научио да и моји литерарни излети припадају истом жанру, па ме то додатно баш изнутра бодри.

Опијени спокојним вибрацијама мирног поподнева, сједамо у малу италијанску избу да попијемо еспресо, гледамо пролазнике и једемо мајкину омиљену посластицу – сладолед. Уживамо обоје. Она у укусу бундеве ил’ по народски мисираче, лудаје, а ја у егзотици леденог манга. Двоумим се да купим канелоне и понесем кући јер управо бинџујемо Сопранове, па да будемо на истим таласним фреквенцијама. Не радимо ништа посебно и послије хиљаду година, не журимо нигдје. Човјек напросто заборави да такав моменат може да постоји – лаган, господски и траје читаву вјечност.

Михољско је љето и полако пада мрак, па се чини као да смо матер и ја зауставили тренутак или га бар растегли у метафизици постојања. Не дамо да прође док лаганим корацима пролазимо начичкану кафану Пролеће, а гранитне плоче у улици Вука Караџића звоне потпетицама нацифраних београдских дама.

У пролазу срећем бившег радног колегу М. како са клинцима и познатом креаторком и мајком Верицом Ракочевић мирно шета. Јављам му се, а нетом након проласка размишљам да сам му требао рећи – ово је њежно вече мајки и синова, тачније матере и синова. То ми облачи осмијех на лице.

Савршнен тренутак мира и захвалност до неба што га проводим уз једну и једину – матер.

***

Мајка је отпловила тролом назад, а ја премећем по глави да смо у некој далекој историји хора Крсманац изводили Росинијеву композицију – Стабат матер. Утипкане су ми те ријечи негдје, па истражујем и сазнајем да су то почетне ријечи чувене католичке црквене пјесме написане око 1300. године која се пјева на Велику суботу. Многи су је музички обрађивали и то није случајно.

Стабат матер – стајаше (поред крста) мајка (Исусова).

Финишираћу псовком. Доста сам толерантан човјек. Отолерантио сам се, временом 😊

Међутим, када би ми неко данас рекао – јебем ти матер, мислим да би слиједила епизода као у стиховима Боре Чорбе:

Ноћас губим меч са собом

Негде почетком прве рунде

Нокаут, шта да радим с тобом

Нокаут, већ прве секунде

Волите и чувајте вашу матер, док је још ту негдје у близини. Његујте је.

И не обазирите се на оне пичкасте, мушке прозивке – мамин син. Па чији ћеш бити?

Матеро ..

Dobro jutro džezeri

Kao mlađi sam mislio da samo smarači slušaju džez. Zna biti dosadan, pomalo težak, kao ljepljivi prsti u vrelom ljetu punom visoke vlažnosti vazduha. Ono, kad ti nije ni do čega, a kamo li do muzike.

Prošle godine sam prvi put zavirio iza njegovih svedenih, živih vrata i odmah me je kupio. Motivisan mlađim sinom i njegovim duvačkim zamasima, hrlimo u Dom omladine Beograda da gledamo i slušamo mladu špansku autorku, pjevačicu i trubačicu. Vrlo zanimljivo dešavanje.

Na periferiji burnih porodičnih događanja, kod prijatelja doktora zapažam da on neprimjetno, dok radi, često sluša džez. To ga opušta i koncentriše. Vođen kovitlacom sopstvenih burnih emocija, odlučujem se da i njega povedem na prošlogodišnje izdanje beogradskog džez festivala. Filmska muzika legendarnog Morikonea u džez obradama vrhunskog zvuka saksofona, klavira i pratećeg benda nas naprosto opčinjavaju.

Čarobno veče i pun pogodak! I za prijatelja i za džez festival.

U poznim godinama ostvarujemo vezu. Sav taj džez i ja. Prijatelj pride.

***

Ove godine je jubilarno 40. izdanje Beogradskog džez festivala. Počinje danas, u četvrtak 24. oktobra i traje sve do ponedeljka 28.10.2024. godine u Domu omladine Beograda i sadašnjoj MTS Dvorani, svima poznatoj kao Dom sindikata.

Neki kažu da je to naša najstarija i međunarodno najistaknutija džez manifestacija, mada ne znam šta bi vedri Nišvil-ci kazali na to. Slogan rođendanskog izdanja je Džez nasleđe ili Jazz Legacy. Iza njega stoji jasna ideja da se evociraju uspomene na najveće momente u istoriji festivala uz prožimanje sa novim muzičkim projektima i nastupima aktuelnih umjetnika iz zemlje i svijeta. Koncept zvuči odlično jer se na lijep i kreativan način spaja tradicija sa modernim elementima. To volim. Ako još znamo da je predsjednik Odbora festivala džezer i muzičar Jovan Maljoković, rađa se nada da se struka suštinski pita, što kod nas ne vidimo u nekim drugim oblastima života i rada.

Elem, važan i velik jubilej ne samo za festival već i za domaću kulturnu scenu i muzičare koji su od samih početaka 1971. godine imali priliku da bar-a-bar nastupaju sa svjetskim muzičkim i džez zvijezdama. Neprocjenjiva prilika. Bi bap, bi bap.

Osim rođendana festivala, slavi se i rođendan kultnog Doma omladine, institucije koja je i stalna kuća muzičarima i džezerima.

Ako je festival počeo 1971. godine, opravdano se pitate kako tek danas slavi 40. godina postojanja? Odgovor je logičan, kad ga čujete. Od početka nesretnih devedesetih trajala je pauza od predugih petnaest godina, pa je festival obnovljen 2005. godine povratničkim izdanjem.

Bogu hvala.

***

Za više detalja o programskim večerima možete se informisati na samom sajtu ovogodišnjeg izdanja, a istakao bih samo nekoliko stvari.

Na ovogodišnjem izdanju nastupa vodeća svjetska džez pjevačica današnjice, američka diva Sesil Meklorin Salvant, dobitnica tri uzastopna Gremija za najbolji vokalni džez album. Pored nje, očekuje nas nastup i uvijek nadahnutog Big band RTS orkestra.

Pompezno se najavljuje i dolazak Bila Frizela koji zajedno sa Džonom Skofildom i Petom Metinijem čini zlatnu gitarsku trojku koja je godinama u vrhu prestižnih svjetskih anketa u ovoj vrsti muzike.

Tu su i dodatne domaće snage koje evociraju uspomene na srpske džez ikone iz prošlosti, oličene u ansamblu Serbian All Stars, sastavljenom od odličnih srpskih džezera mlađe i srednje generacije, dok će finalni koncert ovogodišnjeg Beogradskog džez festivala zaiskriti tokom programa One night in Havana i ekipe pod nazivom Buena Vista All Stars.

Pored glavnog programa u MTS dvorani i Domu omladine, u Studiju 6 Radio Beograda dešava se program The Best of Serbian Showcase, u saradnji sa inicijativom Serbia Creates gdje će se moći čuti sastavi koji su ranije nastupali na ovoj bogatoj manifestaciji, čime će se dodatno evocirati bogato sjećanje na prethodna izdanja.

***

Djuk Ellington, Ornet Kolmen, Majls Dejvis, Pet Metini, Duško Gojković, Čik Korija, Fil Vuds, Nina Simon, Dizi Gilespi, Džon Skofild, itd.

To su imena (i orkestri) koja su već nastupala na ovom festivalu. Čak i površnom poznavaocu muzike bi neka od njih trebala biti poznata. I jesu jer su svjetski važna. Tako je nekako od samog starta.

Prvo izdanje festivala 1971. godine je bilo dio spektakularne Američke džez nedelje u Istočnoj Evropi. Zamislite tada vrhunski džez odmah iza Gvozdene zavese. Nevjerovatno uzbudljivo. Kulturna istorija svijeta pred našim očima i ušima.

Godinu dana kasnije, u osvit festivala, publicista Žika Bogdanović zapisuje sledeće: „Ispunjeni uzbuđenjem i novom plimom nade, prvi put u ovom gradu primamo u goste – neke od najvećih živih ličnosti džeza… Imamo već Bitef, Bemus i Fest: sada dobijamo i Newport u Beogradu, sa vrućom nadom da će i on postati neotuđiva tradicija kulture ovog podneblja“.

Sve to govori o samom čovječanstvu u tom trenutku, kao i kulturnom zanosu Beograda i bivše države. Danas je država druga, ali su izazovi koji moderan svijet ima takođe multiplikovani novim ratovima i sukobima, kao i novim obzorjima blokovskih podjela svijeta. Da li je to sledeći, lucidni momenat za ovu umjetnost? Saznaćemo.

Rekordan broj nastupa na festivalu (17) knjiži Big bend RTS, nastupajući obično sa uvaženim gostima iz zemlje ili inostranstva. Rekordni broj individualnih nastupa kao lider orkestara i malih sastava ili kao istaknuti solista imao je Duško Gojković. Među strancima, rekorder je Dizi Gilespi sa 5 nastupa, a u novijoj istoriji manifestacije Džo Lovano sa 4 nastupa. Posle SAD i Jugoslavije/Srbije koji ubedljivo odskaču, na trećem mestu po broju učešća su austrijski sastavi, sa 22 nastupa na manifestaciji što je veoma interesantno. Festival je najduže trajao 2019. godine, čitavih 8 dana sa uvodnim i bonus koncertom, kada je festival pratilo i rekordnih 30 inostranih novinara. Najveći broj učesnika nastupio je 2021. godine – ukupno 164 muzičara.   

***

Naravno, završiću sa muzikom.

Ako ste već u zrelim godinama i porijeklom ste iz ovih naših, rascjepkanih država na Balkanu, a mislite da ne možete slušati džez, predlažem da se testirate. Kao neka muzička labaratorija, pa šta pokaže rezultat.

Na You tube-u nađite snimak kompozicije Mujo kuje (Doboy) koju izvodi Duško Gojković i Sarajevo Big Band, te je pažljivo preslušajte. Ako vam ova nije po mjeri, alternativno probajte sa kompozicijom Karanfil se na put sprema u izvođenju Stjepka Guta i Srpske simfonijske jazz svite, te pratnji najboljeg hora na svijetu Krsmanac – Obilić. Nisam subjektivan 😊

Sve to da se radi na miru, dok suton neprimjetno silazi u dan ili dok opošljavate nešto smisleno i važno, pa vam je potrebna koncentracija. Može i dobra knjiga da se čita tokom testa. Nema problema.

Nakon toga ćete saznati.

Ubrzo.

*

Do tada, želim vam dobar dan i najljepše jutro.

Što reče Bajaga, posljednji aktivni dobri duh Beograda – dobro jutro džeezeri ..

Školice fudbala

  • Hej, heej, pas, paas!! Pa dodaj, majku mu. –
  • Nikola, pazi desno, pazii – pa se okrenu od žičane ograde razočaran, trljajući lijevo oko savijenim kažiprstom.
  • Dobro, dobro, nema veze. Idemo dalje. – reče jedan dedica sijede brade bodreći unuka koji se snuždio jer su upravo primili go.
  • Pa šta radiš! Nemoj tu u zadnjoj liniji da se zajeba… – gotovo otpjeva jedan otac, grubo sastavljajući samoglasnike.

Pištaljka se sa terena čula čitav dan. Njen reski zvuk označavao je da je lopta otišla u aut ili korner. Ponekad da je napravljen faul, a može bit’ i penal. Na kraju, dupli otegnuti zvuk, pomalo već umoran, značio bi da je mini utakmica gotova i da fudbalski rat prestaje.

Sa nekoliko paralelnih i nekoliko udaljenih terena povremeno bi se čuo aplauz i bodrenje. Uglavnom kada bi neka od ekipa postigla pogodak.

  • Bravo Jovane! Konačno da je podigneš gore – sa vidnim olakšanjem u glasu zborio je jedan bezimeni tata.

Po stepenicama i malim tribinama su defilovale mame, sestre, braća, ponegdje čak i babe, ali najčešće očevi i đedovi. Zapetljanih prstiju visoko fiksiranih u žičanoj ogradi, jedan otac je gotovo ležao na toj međi, blizak malom terenu na vještačkoj travi i patuljcima koji su se tu premetali, kretali, sudarali.

U ponekom timu bilo je i djevojčica koje su se u ovom uzrastu razlikovale samo po dugim, lijepim kosama najčešće svijenim u dugačke repove. Znale bi i one primiriti loptu i iznijeti je lijevo ili desno do bočnih igrača. Ne znam zašto, ali većina ih je igrala u odbrani.

***

Sretao sam uređene mame sa filerima koje drže mlađeg brata ili sestru za ruku, razdrljene očeve sa velikim stomacima, nervozne taksiste što puše, romske porodice koje zajedno bodre svoje ljubimce na terenu. Svi su oni činili jedan neobičan eko-sistem oko malih fudbalera koji često nisu znali ni pertle da vežu. Čudna simbioza.

Ponekad, imao sam osjećaj da čitave porodice plešu u ritmu dešavanja na terenu, proživljavaju radosti i tuge koje su direktna posljedica grubog starta, promašene šanse, dobre odbrane golmana. Telefoni u rukama su brižljivo skupljali fragmente sjećanja koji bi u budućnosti mogli postati dio istorijskog, fudbalskog naslijeđa nacije.

Kakav samonametnuti pritisak na roditelje i njihovu nedužnu djecu. Oni su samo naše male sunđeraste replike. Sa karakterom.

  • Bravooo, bravooo. – jedan trener je gotovo pjevao, melodično podsjećajući na neku kratku ariju. Visoke lage, pa niske lage, sve u jednoj pjevačko-trenerskoj fazi.
  • Gledaj daljee, gledaaaj – davao je upute, a zatim nakon propuštene šanse ili lošeg šuta dodavao – nema veze, bravoo. Nek’ si se nagradio udarcem. Idemo daljeee. –

Roditelji su i dalje ćućorili oko terena gledajući šta njihovi nasljednici rade. Bili su to samo devetogodišnjaci ili desetogodišnjaci. Većina njih još uvijek samo željna dječje igre. Dobar dio njih nije ni bio sportski građen. Niko nije mario za to.

U povratku sa turnira i utakmica, male uši dječaka slušale su savjete grupe popularno nazvane hiljade selektora kako im tupi sledeće – gdje i kako su trebali da se postave, da udare loptu, zašto da trče u prostor, da budu malo čvršći kao pravi muškarci i bezbroj drugih dobronamjernih sugestija. Prepoznajem bivšeg sebe u ovim nastojanjima.

***

Dugo me mučilo razumijevanje uzroka popularnosti ovakvih i sličnih školica gdje djeca često imaju dresove sa svojim prezimenom, a čitav tim iste, moderno oslikane, ilustrativne dresove.

Promišljam, razgovaram, interesujem se, te kroz razgovor saznajem da se u radu sa mlađim selekcijama jedino u ovakvim početnim fazama zarađuje. Sve ostalo je gotovo neisplativo, naravno osim menadžerskih aktivnosti na kupoporodaji mladih fudbalera, ali o tom nekom drugom prilikom.

Naime, radi se o masovnosti, odnosno ekonomiji obima. Skupi se dvadesetak ili tridesetak i više uglavnom dječaka sa ponekom djevojčicom, oni treniraju i plaćaju članarine. Zatim se kroz takozvani cross sale (unakrsnu prodaju) prodaje i sportska oprema, ide na pripreme, odlazi na turnire, itd. Sa svakom od tih aktivnosti, klub i/ili trener po malo (ili malo više) zarade. Naravno, ima i onih klubova i trenera koji jedva pokrivaju kraj sa krajem jer iznajmljuju terene na kojima djeca treniraju, nemaju kritičnu masu djece, nemaju redovne platiše, itd. Dakle, sigurno da nije sve idealno, ali oni koji su već etablirani i prepoznati kao dobri i poznati, sigurno zarađuju pristojno.

Ali, otkuda tolika masovnost i pomama djece i roditelja, odakle toliki hype?

Kažu da je fudbal najvažnija sporedna stvar na svijetu. Danas je takođe jedan od velikih svjetskih integratora jer se igra skoro na svim svjetskim meridijanima. Afrika, Azija kao najmnogoljudniji kontinenti današnjice, zatim Sjeverna i Južna Amerika, Australija, Bliski Istok, te Evropa standardno. Svijet kao veliko fudbalsko igralište i vaše dijete kao dio te globalne i uspješne bajke.

Uvođenjem takmičenja Liga Nacija u Evropi i mijenjanjem formata Lige Šampiona i drugih evropskih klupskih takmičenja, čini se da fudbalska prvenstva, lige i takmičenja ne prestaju. Fudbalski perpetuum mobile. Lopta skače, okreće se i lova samo kaplje, televizori i kablovski kanali zvrče. Bez predaha i bez pardona.

Skoro je prirodno da i vi sa vašim djetetom elegantno uskočite u taj voz proklamovane uspješnosti i galantnog života.

Naravno, stvarnost je malo (malo više 😊) drugačija.

Kao prvo, sve pobrojano, kao i same školice fudbala hrane ovu iluziju kod roditelja da će možda baš njihovo dijete da uspije i postane profesionalac. To se danas ne radi direktno i na seljački način, već suptilno kroz individualne razgovore, iskazivanje dobrih osobina djeteta, bodrenjem, itd. Vjerovatno je to i vid suptilne manipulacije sa dijelom roditeljima i njihovom djecom koja su podložna tome. Takođe, pritisak sredine može biti ogroman i okrutan.

Kao drugo, dok to shvatiš i dok tvoje mladunče uklaviri da nije baš za taj sport, prošle su već dve ili tri godine, projekat školice uspio, čekaju se sledeći ispisnici. Važno je da se dijete kreće i da voli sport, misli roditelj u sebi. Nema veze što si im do sada ostavio dve hiljade evra. Važno je da je dijete sretno. A da li je?

Kao treće, statistički manje od 1% onih što počnu da treniraju postane profesionalni igrač fudbala tako da se šanse uspjeha mjere u promilima. Da ne spominjemo povrede, sreću i druge faktore.

Kao četvrto, već od kadetskog uzrasta vrli menadžerski soj kreće da vršlja, premješta, upravlja, prisiljava, forsira timove, igrače, trenere, tako da sav taj fudbal i trening prestaju da budu igra (kako bi trebalo) i počinju da bude velika, nepravedna muka gdje gledaš razne gadosti koje u suštini i ne moraš.

I danas pamtim riječi velikog čovjeka i dobrog fudbalskog trenera Nindže koji mi je jednom prilikom rekao – ne treba ti ovo V. Ti si dobar i pametan momak. Idi uči školu. Ovaj fudbal kod nas je pakao – krv, znoj i suze. Najviše gnoj. Bježi što dalje od njega. Možeš samo da propadneš.

***

Neću da mračim previše, ali zrelija društva znaju da ono što je komercijalno često nije i najbolje. Od onog što je komercijalno, od toga se najbolje zarađuje i od toga neko ima korist. Naša djeca sigurno ne.

Novinar popularnog kanala Sport Klub – Vladimir Todorović često piše i propagira da postoje tri bazična sporta koja su najbolja za razvoj mlađe djece, a to su – plivanje, atletika i gimnastika. To je baza (sportski) zdrave nacije i naroda. Trebalo bi tu da provedu nekoliko godina, pa onda iz ljubavi i afiniteta da izaberu sami šta će da treniraju.

To je ispravan put.

Ali neka svako bira svoj, ako ima takav luksuz.

Cijenu ćemo poslije plaćati svi zajedno. Kao društvo.

Bez obzira na visinu ceha ..

Bijela ruža

Ti si samo moje blago
moje srce na dlanu tom
jedna suza što me steže
prijateljstvo što nas veže

Više nema oka tvoga
onog smijeha koji ruši
dok se smiješ kao dijete
tresu ti se čak i uši.

REF:
Bijela ruža
potkozarska
u sred ljeta, pokidana
isprošena, nasmijana,
uvijek voljena.

Ti si majka, dobra žena
hrabro srce iz Krajine
svako dobro iz dubine
kozaračke bijele stijene.

Lokalni izgovori, čuj mene izbori

Danima se u meni bore onaj bijeli i crni vuk, opisani u bezbrojnim slikama sa socijalnih mreža, kao iskonska borba dobrog i lošeg u svakom normalnom ljudskom biću.

Da pišem ili da ne pišem? Da je ćaća živ, rekao bi sigurno – ma šta te se to tiče. Nećeš ništa promijeniti, a možeš sebi naškoditi. Pusti, nemoj. To je onaj oprezni, konzervativni stav tihe većine koja gleda svoja posla. I dok tako gleda svoja posla, ovi drugi što ne prezaju od bilo čega, bez srama i blama odnesoše sve iz zajedničke životne avlije. Do poslednjeg eksera.

Onaj drugi u meni, drčni Kozarčanin, gdje životni sokovi i krv uzavriju lako, pripadnik pravdoljubivog naroda koji je nebrojeno puta kroz istoriju stradao, ne da. Podbočio, pa drži. Kao neki grč sa lijeve strane donjeg stomaka. Čuči i muči. Noću me budi, opominje. Kaže, moraš to zbog sebe i djece, zbog istine i strašnog suda, kad jednom dođe.

Je… li ga. Ko će ga znati.

Žučna kesa nadire ..

***

Elem, lokalni su izbori. Provodim nekoliko dana u rodnom kraju. Čuvenom El Dorasu.

Dok se spuštam niz pločnike mitskog podvožnjaka, kao Alisa u zemlji čuda gledam šarene bilborde oko sebe. Gužva je, automobili su svuda oko nas. Mile nam po rukama i vratu, ulaze u haustore i dvorišta, brekću do smrti kroz milovanja Miholjskog ljeta.

Na bilbordima su ljudi, face, lica, sakoi, kostimići. Neke poznam, ali većinu ne. Kao da se radi o šarenom izboru za mistera ili misicu grada. Ko je ljepši, ko će se srdačnije osmijehnuti, ko je markantniji, čiji lider u pozadini je politički snažniji, koji lokalni kandidat najviše liči na predsjednika stranke, čiji je nos muževniji .. Osim vladajuće stranke, odjednom se pojavilo brdo nekih novih stranaka sa sličnim bojama, utiskom, pristupom. Čini mi se kao da se pojavljuju kao pečurke poslije kiše. Isti konfekcijski broj, bog te maz’o.

Neke od ljudi sa reklama i lično poznajem i znam da ima časnih i poštenih, vrijednih i dosljednih, ali kako pravilno izabrati od tolikog šarenila? To naprosto izaziva anksioznost, krvničko grickanje noktiju i zanoktica, a onda posljedično apatiju i odustajanje kroz omiljenu (vladajuću) političku sentencu koju puk može da ponavlja – ma svi su isti.

Nisu. Ni djeca iz iste kuće nisu ista, a kamoli političke partije.

Pa kako onda da glasam i za koga? Nedavno je i kolega Aleksandar Trifunović u tekstu za Buka lakonski objasnio kako je prosto k’o pasulj vladati narodom sa 15-20% podrške. Čuj mene zaprške – zaprži/zavadi, pa vladaj je stara poslovica vladajućih (kvazi) elita.

Za pravilnije lokalno-političko rasuđivanje, evo mog konkretnog prijedloga za grad Prijedor. Provucite stranku i ljude za koju planirate da glasate kroz sledeći filter pitanja, jer naravno, važan je program, plan i ideje koje neko zastupa, a ne kako se šminka, ko mu je radio PR kampanje i šta vam mrsomudi na televiziji ili uživo očajničkim kontaktima po lokalnim mjesnim zajednicama.

Dakle, ne gledajte šta ko priča, nego šta je ko do sada u svom (političkom) životu uradio. Isključite ton kao kod nijemog filma i provucite ih (zamišljajući) kroz ova pitanja:

  • Koji je vaš konkretan plan sa mjerama da se zaustavi ili barem ublaži demografsko umiranje grada i sela u Prijedoru?
  • Koji su vaši konkretni koraci ka ekologiji, održivom poslovanju i zaštiti prirode? Da li ćete se pridružiti inicijativi da se zatvore dva (lažna) rudnika uglja na teritoriji grada (sela Bistrica i Bukova Kosa) i stati na stranu svog (malobrojnog) naroda? Šta planirate da uradite sa rijekom Sanom i njenom zaštitom?
  • Koji su konkretni koraci za ekonomsku aktivnost u gradu pripremljeni u scenariju da se u nekoliko sledećih godina rudnik željezne rude zatvori (apsolutno realan scenario)?
  • Da li ćete hitno raditi na zaštita Radetića kule kao kulturno-istorijskog spomenika od posebne važnosti za grad?
  • Kada je planirano da se nastave radovi na obilaznici oko Prijedora (pravac Sanski Most – Banjaluka i nadvožnjak nad Sanom napravljen prije 90-tih godina prošlog vijeka!!!) i zašto taj projekat stoji 30 godina???
  • Kako i kada planirate da završite novu gradsku dvoranu na Urijama?
  • Da li planirate brzu cestu Prijedor – Dubica (najbrži put do EU) i kako ćete je finansirati?
  • Da li ste planirali da izdajete municipalne obveznice za neophodne kapitalne i tekuće investicije u gradu (gradska bolnica, pomenuta dvorana, brza cesta, itd.)
  • Jeste razmišljali da Prijedor premrežite označenim biciklističkim stazama i tako građanima omogućite lakše i energetski čistije kretanje, a pri tom privučete i određene, specifične grupe turista?
  • Kada ćete i kako riješavati prostor zapuštenih sportskih terena i objekata kod gradskog mosta (popularno „kod Lazinog“)?
  • Da li shvatate da je lokalna dijaspora (i srpska i bošnjačka) ekonomski i kulturni resurs i koje su vaše ideje kako da se unapredi saradnja sa gradom i dio tog ogromnog potencijala bolje upotrebi?
  • Postoji li plan uređenja hotela na Mrakovici i daljeg oživljavanja planine Kozare uz striktnu zaštitu prirode i biodiverziteta? Da li planirate da oživite Benkovac kao edukativno dobro? Koga sve planirate da uključite u taj projekat?
  • …

Ovo su samo neka od pitanja kroz koje možete provući zamišljene kandidate i čuti njihove odgovore. Ima ih još mnogo, jer su lokalni probelmi nagomilani. Još bi bilo bolje kada bi se kandidati većinski izjasnili o njima, kao na primjer o onom u vezi rudnika na Bukovoj Kosi i Bistrici – tu se jasno vidi da li si sa svojim narodom ili sa otuđenom političkom elitom na zalasku. Mi Krajišnici smo uvijek bili svoji, ne znam zašto to i danas ne bi bio slučaj.

Elem, promislite, izađite, glasajte. Učestvujte u sopstvenoj sudbini, kakva god da je.

Toliko bar možemo.

Rudarski pozdrav – sretno!

Jesen u tvom sokaku

Dragi svi,

evo jedne konkretne akcije gdje mi treba vaša pomoć.

Dakle, u subotu 28.09.2024. godine ću sa zadovoljstvom da učestvujem u muzičko-poetskoj večeri u mjestu Kostajnica, RS, BIH i biblioteci „Nevenka Stanisavljević“. Sve to pod okriljem lokalne kulturne manifestacije „Jesen u mom sokaku“. Na toj večeri, čitaćemo pjesme autora poznatih rok pjesama, igrati se kviza sa pogađanjem autora i izvođača, pričati o uticaju pjesništva na sve nas i na pop-rok scenu, te zapjevati koju pjesmu uz gitaru.

Da biste bolje razumjeli okvire u kojima se sve ovo dešava, treba da znate da Kostajnica, smještena na rijeci Uni ima nepune 4 hiljade stanovnika, te oko 130 srednjoškolaca. Ove potonje ćemo zajedničkim snagama probati da privolimo da dođu, da razgovaramo i da se družimo, te zapjevamo. Kao nagradu za učešće u kvizu (čitamo stihove, a oni pogađaju ko je autor, a ko izvođač) planiramo da poklonimo deset knjiga. Osim zabave, time ih inspirišemo i da još više čitaju, je l’ te.

E sad, od današnjeg kišnog dana 16.09. pa sledećih 7 dana (zaključno sa ponedeljkom 23.09.2024.) vi me kontaktirate (može FB, Insta profil ili mail vlachoty@yahoo.com) i kažete koju biste knjigu poslali, pa vam dam adresu na koju je pošaljete i donirate. Ja ću snositi troškove poštarine (naznačite tako u Pošti). Molim ljude iz Beograda i okoline da najviše učestvuju u akciji zbog najjednostavnije logistike. Čim dođemo (ako dođemo 😊) do željenog broja knjiga, moraću da odbijam prihvat novih, tako da vas molim da se koordiniramo.

Vjerujem da navedenim aktivnostima zajedno činimo jedno malo dobro djelu u ovom vihoru od života i inspirišemo mlade ljude na borbu, ljubav i umjetnost.

Čini mi se da ako samo jednog mladog čovjeka na planeti privolimo knjizi, umjetnosti, znanju i ljubavi, spasili smo cijeli svijet 😊 To se posebno jasno vidi u provincijama Balkana koje demografski obilno „krvare“, pa je stoga akcija kulturnog osnaživanja dodatno važna i neophodna.

Hvala od srca za podršku i učešće.

Ognjen

Piksi – car je go

U posljednjih nekoliko vrelih avgustovskih dana mlađi sin i ja smo uzjahali moderne metalne konje na točkovima. Za dvadeset i sedam beogradskih godina po prvi put sam se točkom spustio do centra grada i Knez Mihajlove ulice. Da nešto zajedno oposlimo. Osjetio sam se kao dječak što jaše sivog ROG-ovog poniku u centru Prijedora. Netom prije tridesetak godina. U polaroidu.

Pažnju mi je privukao starago svirac Piksi sa frulom dok pomalo oronuo pokušava da stekne koji dinar. Staž pun nestalnosti, dug nekoliko decenija. Prepoznatljivog grlenog, promuklog glasa i šeretskog nastupa. Mnoge je ispratio i propratio. Propatio. Sada je ostario, mirno sjedi i ćurlika u frulicu, kao neki stari kovač, bez previše utroška energije, ali zanatski dovoljno precizno da se stvori proizvod – pjesma. Današnji klinci ga ne prepoznaju. Nije u D’singerica fazonu. Arhaičan, bez renomea, karakterističnog imidža. Kao da se bespovratno umorio, zagasnuo .. Sjetna beogradska uspomena što blijedo zamiče. Kao svi mi, po malo.

Nego, da ne sentimentališem previše, šta nam je ljudi sa pravim Piksijem?

***

Čuvena Zemlja izlazećeg sunca mu je godinama bila dom. Prvo kao igraču, a onda kao treneru. Veliki trag je ostavio u Nagoji gdje čak jedna tribina stadina nosi njegovo ime. To je velika čast, zaslužena. Japan je izuzetna zemlja i kultura. Bio je carevina samo u razdoblju od 1868 – 1945. godine, ali je često žargonski poznat po tome. Takođe je veoma poznat i japanski pojam časti koji su afirmisali samuraji – japanski ratnici. Reputacija bilo kog pojedinca ne smije biti okaljana i to je dan danas jedna od najvećih sramota. Takođe je zanimljivo da samuraji nisu samo ratnici, već su oduvijek bili politički aktivni, pisali poeziju, izučavali matematiku, itd. Ne znam da li ovi današnji igraju fudbal ili su možda čak i selektori nacionalnih timova.

Još kao mali bio sam fasciniran činom harikirija, odnosno ritualnog samoubistva zbog gubitka časti. Danas bi dovoljno bilo da se podnese ostavka na selektorsku funkciju i časno ode.

***

Zašto tako oštro?

Zato što je i ugroženim beogradskim vrapcima na grani jasno jasno da je (srpski selektorski) car go. Nakon poslednjih otkaza u reprezentaciji Srbije (Vlahović, Sergej Milinković Savić i A. Mitrović) to je naprosto „slon u staklari“. Treba samo da ga neko (cara) obavijesti o tome. Ima u ovoj zemlji još takozvanih careva koji su zreli da odu u (političku) penziju, ali nećemo širiti temu.

Nakon dobrog uspjeha i odlaska na posljednje svjetsko prvenstvo, sunovrat reprezentativnog fudbala je počeo. Tamo smo dokazali da smo nedorasli kao reprezentacija kojoj je davao golove ko je kako htio. Nakon male konsolidacije i plasmana na (prošireni format) evropskog prvenstva i ulazak u A diviziju Lige nacija, pad se nastavio. Bilo je sada malo drugačije – nismo primali golove, ali nismo ni igrali. Postizati golove za naš tim je bio nedostižan čin. Kuliminacija se desila na kraju EP kroz seljačko upiranje prstom u krivce, stalno taktičko lutanje i nikakvu ideju o fudbalu koji igramo. Igrači su osjetili tu izdaju i redom počeli da okreću leđa. Nekada omiljeni i harizmatični trener, postao je danas dezintegrator kome je izgleda stalo isključivo do ličnog interesa. Podsjećam da su svi pomenuti rezultati napravljeni sa najboljom generacijom fudbalera koju smo imali u posljednjih dvadesetak godina. Oni su sad već udaljene 2015. godine osvojili U20 svjetsko prvenstvo na Novom Zelandu i u zenitu su fudbalskih karijera. Bolje nemamo, niti ćemo imati uskoro.

Hrvati su recimo na kosturu nekadašnjih popularnih „čileanaca“ (prvaci svijeta U20 kao Jugoslavija) osvojili treće mjesto na svijetu. Mi ne možemo proći ni grupu na evropskom i svjetskom prvenstvu i to je objektivno neuspjeh. Suština priče je da nemamo igru i to je glavni razlog zašto su potrebne promjene.

Naprosto je tužno kako jedna takva nekadašnja fudbalska veličina ne shvata kada je vrijeme da se sa nekog bunjišta ide, kad ti je istekao rok upotrebe, kad je zaista previše da trošiš vrijeme koga najmanje ima.

Fudbalska budućnost koja nam se ceri u lice je takođe jeziva. Katastrofalni, ali katastrofalni rezultati srpskih klubova u ovogodišnjim evropskim takmičenjima, rezultati mlađih reprezentativnih selekcija su nikakvi, rad i ulaganje sa mladima loši, menadžerske ekipe lešinare srpskim fudbalom, ne zna se ni ko je predsednik fudbalskog saveza, tako da nema nade u bolju, doglednu fudbalsku budućnost. Pa čak ni Zvezda koja se opet plasirala u Ligu Šampiona ne donosi mnogo srpskom fudbalu – vode je ljudi sumnjive reputacije , a igraju belosvjetski, fudbalski plaćenici. Ne razumijem stvarno kakva je to korist za razvoj cjelokupnog srpskog fudbala.

Oprostite ako rušim snješka ..

***

Dragan Stojković kao igrač je zaista bio čaroban. Pamtimo njegova dva gola protiv Španaca u četvrtfinalu Svjetskog prvenstva u Italiji. Onaj drugi je bio čista poezija, kad je na drugoj stativi zalomio protivničkog beka i poslao ga po porciju paelje, a zatim loptu spremio u mrežu. Na utakmici takve važnosti to zaista mogu samo vrhunski majstori.

Piksi je briljirao i u Zvezdinom dresu nekoliko godina, a sjećamo se kako se izmuvao u finalu tadašnjeg Kupa šampiona nastupajući za Olimpik Marsej i ne doprinoseći previše u tom legendarnom meču kad je Zvezdana postala prvak Evrope u fudbalu.

Kao funkcioner, imao je solidnu karijeru, uspjehe i neuspjehe, te neobična poslovna strmoglavljenja. Kao trener slično, krenuo je dobro i uspješno, ali kao da se negdje zagubio, izgubio kontakt sa savremenim fudbalskim (i digitalnim) tokovima, što se u rukopisu na terenu može jasno vidjeti. Danas je teže biti trener nego prije nekoliko decenija jer su sami igrači drugačiji, razmaženiji, sujetniji, a podaci o njima dostupniji nego ikad. Pogledajte samo portugalskog Ronalda i taj stepen samoživosti. Fudbal je ipak kolektivna igra, tako da je ekstremno teško uklopiti sve kompleksne kockice neophodne za sportski uspjeh.

Ono što je i danas kod Piksija besprijekorno i na čemu mu treba odati priznanje jeste kultura komunikacije. Ona je u kontinuitetu sjajna, pristojna i za sportsku Srbiju na jednom vrhunskom nivou. Pogotovo ako govorimo o fudbalu kao kategoriji. Veliki respekt.

***

Nisam vidovit, a ni Milan Tarot, ali već vidim da će mu srpska, fudbalska Marakana na sledećoj reprezentativnoj utakmici zviždati. Umjesto da to bude praznik fudbala jer dočekujemo aktuelnog evropskog šampiona Španiju, biće to još jedna u nizu srpskih magli, zamajavanja, gubljenja vremena za nešto novo, drugačije, ..

Džaba je jučerašnje „polivanje pepelom“ na pres konferenciji pred reprezentativni blok utakmica u Ligi nacija. Sve izgleda kao neko veliko pravdanje. Zar nije jednostavnije da se digne sidro i dostojanstveno ode?

Dakle, kao u čuvenoj priči Hans Kristijana Andersona – Carevo novo ruho, neophodna je vizura dječjih očiju da pogleda situaciju i vikne – Car je go!

Gledajte svijet dječijm očima.

Viknite glasno: Piksi, doviđenja!

Uz sada već tradicionalni srpski pozdrav:

#nećekopati!

Б Б бам бам бам – 40 година Бајаге и Инструктора

Народна умотворина каже да је најтеже бити пророк у сопственом селу. Након чедрдесет година стажа, може се рећи да је Момчило то успио. Итекако је признат је у свом граду. Неки га називају и добрим духом Београда и вјерујем да то долази од чињенице да никада није рекао ружну ријеч за било које комшије, људе, да је знао препознати народ па бити у маси 5. октобра, суптилно бити један од правих духова спортске Звезде, а да то никога ни на који начин не вређа. То је успјех, бајо мој.

Свратио нам прошле недеље Макрон и продао пар рафала. Данас правим роштиљ за рођендан нећакиње, па се туширам и са драганом хитам на Ушће и концерт. Сутра је и протест за подршку ухапшеним активистима Еко страже.

Борба се наставља, а Београд и Србија из врелог љета у сваком смислу хитају ка још врелијој јесени. Почиње и школска година, гдје српско школство у слободном паду једино још Свевишњи може да спаси ..

Просјечан дан у Београду и Србији.

***

Концерт којим Бајага и Инструктори обиљежавају четрдесети рођендан бенда и музике коју стварају се одржава на Ушћу. Изненађују улични тапкароши који траже карту вишка. То се заиста ријетко дешава. Ваљда су Београђани свативши да је концерт на отвореном, да је вријеме јако топло и неће бити непогода, да су стигли са одмора и да у понедељак стартује традиционални септембарски, саобраћајни кркљанац, одлучили да се почасте још једном делицијом коју нуди тај велики град – јубиларним концертом старог, доброг бенда. 

Пожурили смо да стигнемо на вријеме, што и чинимо, али да ствари не буду идеалне, свирка касни прилично. Касније чујем од другара из партера да су након пет сати стајања попадали са ногу. То је баш без везе. Не би те чек’о ни Жилбер Беко. Избор предгрупа је по мом укусу – не познајем Драм, али су симпатични, док Артан Лили и Краљ Чачка показују класу – аутентични, своји и музички препознатљиви. Фурају свој филм, па их је можда и због тога Момчило турио на почасну листу.

Око десетке свирка креће са нумером симболичног назива – Град, а рефрен Ово је страшно велик град хорски пјева маса. Погађамо да ли има више публике него на Ширану прије десетак дана. Свакако је више десетина хиљада. Новински извјештаји да је педесетак.

Настављају са Змаја од Ноћаја и већ на трећој нумери иде експлозија публике са пјесмом Са друге стране јастука. Даље се нижу нумере Берлин, Марлена, Живот је некад сив ..

Док траје јубиларни концерт све вријеме се дописујем са сестром из Лондона и колегиницом која је на љетовању у Грчкој – једна некадашња ватрена обожаватељка, а друга садашња. Шаљем снимке са Ушћа и дијелим љубав која се умножава са драгим особама.

Испред нас стоји брачни пар са дјевојицом од око 6-7 година. Малешна врти тик-ток, па онда шизи са родитељима. Какво преплитање стварности. На крају је заспала на столици.

Импозантно је како сви знају већину текстова. Чак ни ја који Бајагу активно не слушам знам готово све пјесме. Враћа се дјетињство, постер из дјечје собе у Козарској 21 и Бајагин концерт у приједорској дворани Младост крајем осамдесетих година прошлог вијека. Да л’ је ишла само сестра ил’ и ја, то више није ни важно. Тај низ свирке и љубави траје. Као неки дугачки воз, за Харков.

Сеја каже да је Момчило мало успорио, а ја се смијем и размишљам – ко не би послије толике километраже? Права је то даљина, дим и прашина на гласним жицама.

***

Одушевљен сам Жиком Миленковићем који се на сцени и даље добро котира док плава кугла споро ротира. Као нека матора дворска луда – али фокусиран, енергичан и пјевачки прецизан у пратњи. Уникатни привјесак без ког Инструктори не постоје и симпатични шоумен. Не може се не споменути ни вјечити младић Саша Локнер Локи који и даље стоји окружен са непознатим бројем клавијатура око себе и свира као у трансу док му тршави чуперци плешу око рамена. Жика и Локи са Бајагом чине саму суштину бенда без ког Бајага и Инструктори не постоје.

О годинама које су прохујале говори и још један стих из пјесме Двадесети век – 4,5 милијарде напољу је певало, улалалала. Данас је на планети мало преко 8 милијарди људи, тако да је разлика јасна 😊

Пјесма 220 у волтима се изводи са оригиналном поставом и то је дирљиво јер показује поштовање ка историји и пређеном путу. Тако раде великани. Одзив публике је блистави брилијант и у једном тренутку имамо десетине хиљада дланова у ваздуху.

Долази још један познати бивши члан бенда Цукић да заједно зајашу магле. Кад крене надалеко чувено б б бам бам бам вјерујем да на трибинама и партеру еруптира на хиљаде асоцијација и успомена. Све нас види свемирска полиција. Добро је знати, констатујем уз смијешак.

Затим слијеће сцена у којој почињу тактови пјесме Плави сафир.  То је антологија.

Човјек, гитара и подигнута рука. Чисти бајагизам.

Неки мисле да су Бајгини стихови и музика тривијални, површни, али трајање и умјетнички опус то оповргавају. Чини ми се да је он пјесник у реду величине Ђолета Балашевића и то треба препознати. Дакле, они нису само музичари и пјевачи, они су прије свега пјесници и хроничари доба, што је лига изнад. Капа доле.

Лијеп и сентименталан је и гест посвете и подршке Бори Чорби кроз пјесму Кад ходаш. Још један врхунски рокенрол пјесник са ових простора.

***

Запитам се у чему је сва та Бајагина магија? Имао је успона, падова, као млађег су га повезивали са наркотицима, већина хитова је настала на прва четири албума, али Бајага је претекао, еволуирао, прилагођавао се. Није се правио да и даље има тридесет година.

Јесте, фарба се и успорио је обртаје, али и даље пјева и шири позитивну географију, чуј мене енергију.  Значајно је допринијео и култури говора на балканским просторима јер се није упецао на одвратну националистичку реторику иако је велики Звездаш. Зато су му сва врата отворена. Заслужено.

Мој Београд о ком сањам, за који дишем и борим се је био на том концерту.

Београд свих генерација, јесењи сатараш љубави.

То је један те исти Бгд који каже #нећекопати. Он ће побиједити!

Зашто да га да га да га да га да га да да …

Ниси довољно брз – бам, бам бам!

Небо над ријекама пара велики, слављенички ватромет. Поноћ је прошла и вријеме је да се пође кућама. Слатко, у нову неизвјесност.

Само нам је љубав потребна.