RIO FINTO

Još kada su skoro prije dvije godine prvi put privremeno podvili rep, bilo je jasno da se neće predati tako lako i da će se borba nastaviti.

Rijeke ljudi ili rijeke pravde (kako je to nedavno jedan regionalni političar pokušao definisati) koje su se skupile u Beogradu s kraja 2021 i početka 2022. godine naprosto su natjerale vladare da stopiraju projekat što je formalizovano kroz donesenu uredbu o aktivnostima Rio Tinta u Republici Srbiji. Posljedično, iako ne dramatično, njihove akcije su nakon toga na globalnim berzama doživjele pad.

***

Kompanija Rio Tinto je dobila ime po crvenoj rijeci koja teče u Andaluziji, tačnije u planinama Sijera Morena. Boja rijeke potiče od izuzetno kiselog hemijskog sastava vode uz visok nivo gvožđa i teških metala. Uz prirodno izuzetno nepovoljne uslove za život živih bića, uz rijeku se i rudarilo. Toliko o simbolici.

Tržišna kapitalizacija kompanije na dan 07.08.2024. godine iznosi 107.82 milijarde USD što ih prema nekim pokazateljima stavlja na 146. mjesto svih svjetskih kompanija po tržišnoj vrijednosti. Dakle, pričamo o krupnom kapitalu ili mega kapitalu.

Kompanija danas zapošljava direktno gotovo pedesetak hiljada ljudi uz dodatni posao za stotine hiljada dobavljača, podizvođače i slično. Ono što je možda još važnije, njihova poslovna aktivnost utiče na ogroman broj ljudi, životnu sredinu i neizvesnu budućnost u osetljivom i narušenom okruženju prirodnog eko sistema. Tema posebno aktuelna u današnjem svijetu klimatskih poremećaja i promjena.

Gdje god se pojave, postavlja se pitanje njihovog „footprinta“ na čovjekovu živu sredinu. Naprosto, nose takav imidž maltene od osnivanja, samo što u današnjim okolnostima (relativno) probuđenog i ekološki osvešćenog čoveka, stari pristup rešavanju ili pacifikaciji ovog izazova prihvatanja, teže prolazi. Tu na scenu stupaju vlade zainteresovanih zemalja, kao i razne marketing i PR agencije koje treba da adekvatno trasiraju (da ne kažem spinuju) javnost u željenom cilju otvaranja novih ležišta. U njihovom fokusu je uticaj na BDP zemlje, zaposlenost, materijalno blagostanje ljudi na tom prostoru, dok se eksterni efekti nepovratnog zagađenja zabašuruju, relativizuju i prenebregavaju. Ozbiljne stvari zahtijevaju sistematičan i ozbiljan pristup temi (stručna i objektivna studija izvodljivosti) uz maksimalan oprez na potencijalne nepovratne procese onečišćenja. Često za ovakve postupke nema vremena, novca, strpljenja ili se promjene žele uvesti „na mala vrata“, pa se primenjuju druge, brutalnije metode zamagljivanja svesti stanovništva ili njegovog pacifikovanja drugim sredstvima (potkupljivanje, relativizacija problema, lažni humanitarni rad u ciljanim sredinama, podjela naroda koji živi na posmatranom prostoru).

Takođe, odlika gigantskih projekata koji su povezani sa velikom akumulacijom kapitala je da, ukoliko postoji bitan materijalni ili geopolitički interes, odnosno prilika za investiranje i ozbiljnu zaradu ili prinos, neće odustati. Modifikovaće pristup, strategiju, komunikaciju, strpljivo istraživati alternative dok ne dođu do zadovoljavajućeg riješenja. To je aksiom bogatih uz podršku đavoljih advokata.

***

Sličan pristup možemo da vidimo na čitavom Balkanu ovih dana.

U Bosni sam se lično uvjerio da postoje mini rudnici uglja u Mednoj kod Mrkonjić Grada i izvora rijeke Sane, zatim dva mini  rudnika uglja u okolini Prijedora i jedan kod Sanskog Mosta. Blizu rijeke Une na Trgovskoj Gori je planirano odlaganje nuklearnog otpada iz NE Krško, a sada su pohlepni udarili i na izvor rijeke Une sa mini-hidrocentralom. Krčka se i u okolini planine Majevice.

Sve je to urađeno navrat-na-nos i u poludivljem maniru bez ozbiljnog pristupa projektima koji mogu da naruše prirodni ambijent. Kod rijeke Une i Sane, narušavaju se svjetski biseri ljepote. Pa to niko normalan ne bi radio! To je zločin prema sopstvenom narodu i zemlji.

Ne razumijem zaista šta je u glavama naših političara. Trgovina sa interesima drugih, moćnijih zemalja, lično bogaćenje, slijepa poslušnost ili nešto četvrto, ne znam. Da bismo vjerovali namjerama i idejama o tako kompleksnim projektima, moraju prvo da zasluže povjerenje. Što reče jedan na socijalnim mrežama – vi ne možete u centru Beograda da riješite kanalizaciju kako treba (fekalije u Savi), a tražite da vam vjerujemo da ćete otrovne, otpadne vode tretirati po najvišim ekološkim standardima.

E pa, neće da može.

Dakle, ekološki rat za vodu i resurse je u toku. Pitanje je samo ima li ima snage da se odgovori na izazove.

***

Normalno, sledeće pitanje je onda, pa ko će brani, prava malih, običnih ljudi, naroda?

Kada se otuđene, obogaćene političke elite u potpunosti odvoje od realnosti, ne zbog toga što to žele, već zbog toga što naprosto ne žive život naroda kom bi trebalo da služe, onda slijedi životni šamar. To je naprosto istorijski aksiom.

Ne može čovjek, a da se ne naježi kada vidi da se u Srbiji ponovo digla „kuka i motika“. Hrabra Loznica, junačko Valjevo, dostojanstveno Pančevo, zatim Arilje, Barajevo, Kraljevo, Raška, Smederevo, Knić i niz drugih mjesta je već mirno protestvovalo protiv otvaranja rudnika litijuma u Jadru. Ovih dana će skupova biti u svim većim gradovima Srbije – Kragujevac, Novi Sad, Užice, itd. Pravo je božje čudo kako izranjavana, ucijenjena, desetkovana i (uvijek) potcijenjena srpska provincija ponovo drži moralnu lekciju Beogradu i čitavom svijetu. Pravo niotkuda ustaje, organizuje se i pokazuje ljubav prema slobodi, prirodi i pravdoljublju. Na posljetku, sve se svodi na ljubav prema otadžbini i odbrani svetinje – života i porodice.

Zahtev okupljenih ekoloških organizacija i svih normalnih ljudi Srbije je jasan, a priključio mu se i široki građanski pokret Proglas – trajna zabrana geoloških istraživanja i eksploatacija litijuma i bora u Srbiji. A pritisci vlastodržaca i njihovih mehanizama sile na organizatore okupljanja su sve veći – osjećaju strah od sile naroda. Znaju i oni da su zajebali stvar. Zato pojačavaju prinudu.

El grande finale ovog svojevrsnog ustanka se dešava u subotu 10.08.2024. godine u Beogradu.

Prvi nalet neprijatelja je odbijen prije dve godine. Specijalni rat traje. Vrijeme je za novu odbranu, ali da li je vrijeme i za protivudar?

Junački preci i vojvoda Mišić glade brke na nebu, smješkajući se.

Opet su nam na Drinu udarili ..

Valja nam slobodu nanovo braniti.

***

Zaključak:

Ne treba nasijedati na finte. Znam sa malog fudbala. Posebno ne na Rio finte. Čak ni zbog kinte.

Dragi sugrađani, Beograđani, vidimo se u subotu na protestu. Nema nam druge ..

Otadžbina se braniti mora.

Posljednja je tačka.

Otpora.

ŠApni mi ŠA (fest)

photo by @zamrznutitonovi

Peta je godina festivala. Što reče legendarni Petar Božović u filmu Čekaj me ja nikada neću doći – e, tu već stvar počinje da se lomi. I slomila se. Na dobro, Bogu hvala.

Mnogi će reći da je OK fest na Tjentištu najbolji muzički festival koji trenutno postoji u Bosni i Hercegovini. Autentičnost mjesta, monumentalni spomenik na Sutjesci, fascinantna priroda, izolovanost od civilizacije, fenomenalan spisak izvođača, dobra vibra učesnika, masovnost, itd. Kapa dolje, nema greške.

Međutim, ima jedan mali (festival), što djevojci sreću kvari. Naravno, festivali su neuporedivi i ne treba ih stavljati u kontekst poređenja i konkurencije. Možda su čak i komplementarni na neki način (geografski, izvođački, brojčano, itd.)

Krenimo pak redom.

***

Bio sam skeptik ove godine. Možda zato što sam proteklih nekoliko puta bio preblizu ŠA Festa, pa sam vidio i mane, izazove, nedostatke koji se na prvu loptu ne vide ili ih ja bar tako vidim. Način na koji se festival finansira i ko ga finansira, reciklaža izvođača od proteklih festivalskih godina, pozivanje (društveno) problematičnih umjetnika (mislim na Ramba i njegov seksistički ispad, a zatim katastrofalnu reakciju), povremeno gubljenje fokusa sa memorijalnog karaktera (kao da je festival apsolutno komercijalni), promjena ljudi koji rade u organizaciji (odlasci i dolasci pod velom tajne), ponovo preskakanje profesionalizacije vrha organizacije (i dalje organizatori rade amaterski i dobrovoljno), manjak javne društvene odgovornosti, glasa (da li bi se Mikša borio protiv lažnih rudnika uglja u Dorasu, snažnija inicijativa za spas Radetića Kule), ali za većinu ovih stvari imam puno razumijevanje jer su okruženje i društvo u kom živimo zaista haotični i stalno na granici pucanja po šavovima, pa je teško suditi šta je ispravno, a šta ne. Kako pjeva Dubioza Kolektiv:

– ovo himna je generacije, živimo od sikiracije.

Ovo himna je generacije, u šupku civilizacije.-

Rijetko šta tako dobro na haiku način opisuje trenutnu situaciju na Balkanu koja traje već deceniju i kusur. Perpetuum mobile ravnodušnosti koju je teško prekinuti.

Nije lako trajati, to se zna. Posebno nije lako trajati ako si uspješan, jer uspjeh treba svaki put ponoviti. To je najteže. Kod nas posebno.

***

Ša fest ove godine slavi jubilarnu, petu godinu. Koncept je malo proširen u odnosu na prethodna izdanja, tako da su dogovoreni koncerti i za prva dva dana festivala (srijeda i četvrtak). Ambijent u Starom Gradu je izuzetan i pod vedrim nebom, a vrijeme idealno. Rambo dobro svira u srijedu, a drage goste iz Beograda svraćam da njihove ćerke poslušaju vrsni muzički pančevački dvojac Buč Kesidi. Mekano se njišemo i uživamo u koncertu. Puno je mladih i to je baš lijepo. Drug Ž. mi nakon svirke kaže da mu se čini da je Prijedor zaista kulturni centar i da grad kulturno pulsira, što je svakako lijep osjećaj i kompliment. Nakon toga ga vodim glavnom ulicom do TC Patrija gdje sa vrha zgrade i šljaštećeg kafića kič naziva „tuče“ Ceca i poslije ponoći decibelima potapa grad u veliku seljanu. Kakav kontrast samo na nekoliko stotina metara. Kao nepravilni rad štitne žlijezde što zamara organizam grada do potpune iscrpljenosti.

Program festivala je raznovrsan i zanimljiv, širokog zahvata. Uspijevam još da posjetim odličnu izložbu industrijskog dizajna i logoa velikih kompanija za vrijeme druge Jugoslavije. Bogat, impresivan i nevjerovatan dizajn pravljen proteklih sedamdesetak godina – Genex, Cockta, Yassa, DDOR, Dunav osiguranje, Zimska olimpijada SA, Univerzijada ZG, itd. Sve to u legendarnih prijedorskoj Gradskoj galeriji. Pored toga, u subotu nakon bućanja u Sani stižem i u antistress zonu na promociju NIN-ovca Steve Grabovca i nagrađene knjige Poslije Zabave. Razgovor vodi simpatični i vrijedni izdavač same knjige iz IK Imprimatur – Boris Maksimović. Malo nas je, vruće je, ali veoma prijatno i opušteno. I Stevo je naš Doraščanin, po senzibilitetu i rođacima, što mu direktorica prijedorske biblioteke G. i ja diskretno stavljamo do znanja i pozivamo da ostane na festivalu do kraja.

Još je bilo dobre zabave za manju djecu na malom trgu, lijepih radionica sa Kike-Tačke ekipom, Milicom Đerić, slikarska kolonija, itd. Sve u svemu, raznovrsan i lijep program koji uvijek oboji grad posebnom bojom topline i zajedništva. Naprosto nevjerovatan osjećaj. Svjetski.

***

Na kraju, dolazimo do glavna dva festivalska muzička dana.

U petak se predstavljaju prijedorski Eho Radar, pa zatim dva benda koja imaju ličnu vezu sa Mikšom i njegovom umjetnošću – Artan Lili sa frontmenom Slačom porijeklom iz Prijedora i Partibrejkersi sa unikatnim Canetom koji je sarađivao i snažno poštuje Mikšin umjetnički opus. Artan Lili pegla sjajno i ponovo dokazuje zašto su jedan od najboljih srpskih alternativnih bendova u svakom smislu – muzičkom, vizuelnom, izražajnom, dok Brejkersi korektno praše u r’n’r ritmu. Poslije njih slijedi BIGru i Paja kratak sa specifičnim hip hop stilom koji sluša mlađa generacija, a program zatvara energični Sanšajn kao i prošle godine.

Ipak, možda je do mene i godina, manjka alkohola i nedostatka prijatelja ili željenog osjećaja zajedništva, ali mi se čini da atmosfera nije na nivou prethodnih festivala kada je u nekim trenucima zaista sve vrcalo od energije i sreće.

Drugom danu pristupamo opreznije. Sve su oči uprte u Dubiozu Kolektiv i očekivanja su ogromna. Nakon osvježavajuće pojave banjalučana iz benda Green Bulz, prijedorski Motherfunky završava nastup sa nezvaničnom himnom festivala i možda najljepšom Mikšinom pjesmom – Povedi me sa sobom kada prisutnom rajom struji talas te energije za kojom tragamo. Poslije njih slijede novosadski strikani Atheist Rap koji slave 35 godina postojanja i legendarnih pjesama poput Wartburg limuzine i Pritilend. Ljudi još sviraju i ne planiraju da stanu. Svaka čast.

Slijedi tehnička pauza i priprema za svirku Dubioze. Ne znam da li sam ikada vidio prijedorsku Ljetnu Baštu puniju. Tiskamo se na sve strane. Sve puči, kao zrela šljiva. Pogledom pratim juniora i drugare da li su dobro dok čekamo prve taktove.

I onda, sve eruptira.

Slijedi eksplozija energije, rapsodija zvuka i nastupa. Čarolija umjetnosti.

Ako Dubioza kaže Volio bih da za Bosnu zaigra Ronaldo, ja velim da bih volio da su naši prijedorski žuti (FK Rudar Prijedor) bar jednom zaigrali tako srčano, sinhronizovano i vrhunski kao ekipa Dubioze. Po dometu i igri ipak malo više liče na Borusiju Dortmund, ali legitimno je sanjati da će za stogodišnjicu kluba Rudar bar malo ličiti na domete Dubioze Kolektiv. Naravno, svako u svojoj umjetničko-sportskoj sferi.

Od prvog do posljednjeg minuta ekipa žutih na sceni pokazuje da su vrhunski umjetnici, muzičari, šoumeni. Energija sa kojom nastupaju je nestvarna, a profesionalizam i posvećenost koju pokazuju su besprijekorni. Ovaj antisistemski bend sve ruši snažnim socijalno angažovanim stihovima koji razgrađuju nakaradnost današnjeg kontradiktornog svijeta i apsurde balkanske stvarnosti.

Vizuelno izgledaju kao brend, a nastup im je osmišljen i zanimljiv od početka do kraja. Sve vrijeme interaktivno angažuju publiku i iskreno zahvaljuju na energiji koju na sceni dobijaju. Apsolutno romantično!

Prethodnih godina Hladno Pivo je bilo autentično i vrhunsko, Goran Bare i Majke takođe, ali ovo sa Dubiozom je naprosto jedna nova dimenzija. Korak naprijed. Artistički su uhvatili digitalni trenutak doba u kom živimo i umjetnički ga obradili do savršenstva – muzikom, tekstovima, vizuelno i scenski. Teško da može bolje. Bravo!

Sudbina zemlje i naroda bi mogla ponovo stati u njihove stihove:

Znam da ne može al’ može li da može

Bilo bi dobro ako ikako bi moglo

Ma znam ne može al’ može li da može

Al’ sve se može kad se male ruke slože

Nije bilo lako Edi Maajki da nastupi poslije ovakvog praska, ali sudeći po snimcima i komentarima, i taj nastup je bio odličan.

Kao po običaju, nisam svraćao na elektro stejdž gdje su ove godine bila imena jača nego ikada. Meni ne znače, ali onima koji prate tu scenu svakako znače.

Ne zamjerite.

***

Čestitam organizatorima. Čestitam mom gradu i svim dobrošlim na ŠA fest. Nastavlja se tradicija da dobar dio ljudi planira svoje godišnje odmore prema ovoj manifestaciji. Velika je to stvar. Velika je stvar da se briše granica dijaspore i domicilnih. Shvatamo da smo u istom sosu i više razumijemo izazove onih na drugoj strani.

To je dobro, za početak. Renesanse društva koju priželjkujemo i koju očekujemo.

ŠA festival uspješno živi. Uspomena na čovjeka i umjetnika Dalibora Popovića Mikšu je tu i ne da se životnim iskušenjima. To je za suzu u oku i divljenje, ali najviše za ljubav.

Tako ćemo i završiti ove redove, dok se utisci i dalje sliježu:

Povedi me sa sobom i ŠApni mi ŠA

Oguman, Jul 2024.

Veseli šajto

Krivuda cesta i nov opel rekord,

sto šlajpeka dnevno je sarajevski rekord

To su šarmantni stihovi pjesme starog sarajevskog šmekera Fazle čiju pjesmu rođak Š. često interpretira kad se družimo.

Najrasprostranjeniji termin za fizičko skladištenje novca korišćen u nekadašnjem srpsko-hrvatskom jeziku je novčanik, a postoje još i šlajpek, šlajpik, buđelar, lisnica, novčarka, šlajbok, geldtašn, itd.

E sade, pretragom dolazimo i do istočno hercegovačko – krajiškog dijalekta kojim izvorno govore Srbi iz istočne, južne, srednje i sjeverne Like, kao i ostali na područjima Korduna, Banije, Slavonije, pa i Srbi srednje i sjeverne Bosne, kao i istočne i južne Bosne i Hercegovine, kao i zapadne Srbije i sjeverne Crne Gore. Prostorno, to je najrašireniji dijalekt srpskog jezika.

Riječi poput:

bena, benetina (budala), majkan (momčina), špijati (špijunirati), grota (gre’ota, šteta), deder (ajde), popara (jednostavno jelo od starog kruva ili hljeba), preša (žurba, hitnost), zeru, zerice (malo, jako malo), treviti (biti, desiti se, sresti nekog) ćaća (otac, tata), parip (konj) … mogu se čuti i danas u govoru, a često nas podsjećaju na naše stare kojih više nema.

Tu negdje, zakačena, zakotvljena, sakrivena od ludosti moderne, našla se i riječ šajtov koja je takođe sinonim riječi novčanik. U materijalističkom svijetu kapitalizma koji živimo, vrlo važna terminologija. Pretpostavljam da osnovu vuče od gore navedenih termina – šlajpek, šlajpik i šlajbok, a negdje usput, vjerovatno između generacije mojih roditelja i mene, je izgubila slovo v, pa je ostao samo šajto.

Ogoljen, go k’o pištolj – prazan šajto.

***

Kad sam bio mali, riječ šajto je mirisala na sladoled, na jaje i šato, na vesele i neodređene boje. Nisam nikako mogao da je uhvatim, ukrotim, u potpunosti razumijem. Tako bliska, a strana, nedokučiva, tajanstvena.

Sintagma Veseli šajto nastala je negdje preko puta Zadra, najvjerovatnije u mjestu Preko, na ostrvu Ugljan. Kreirali su je možda čika Nešo i tečo Veljko u imaginarijumu izbrisanih sjećanja. U stvari, sve sam izmislio da bih pojačao zaplet čitave priče.

Smislili su je roditelji male djece iz Prijedora koji su ljetovali na predivnoj jadranskoj obali. Radnička klasa zemlje koje sada nema. Srednji stalež popljuvane istorije i lijepog života. Generacija koja izmiče.

***

Veseli šajto se formirao pri dolasku na more i predstavljao je zajednički legat roditelja i djece. Punio se namjenskim budžetskim prilivima zaposlenih roditelja i trošio zajednički, uglavnom na ravne časti. Plaćalo se dnevno sledovanje sladoleda za djecu, ali i kafe ili hladne pive za roditelje. Naravno, morao je da postoji konsenzus oko trošenja. Ne stopostotni, ali bar prećutno dvotrećinski. Takođe, spontano se birao i ministar finansija koji je bio dužan da obavijesti učesnike o obavezama, prikupi gotovinska sredstva, drži ih na sigurnom mjestu i nosi svaki put kad je potrebno, odnosno kada se veseli šajto koristi.

Dakle, započela ga je generacija naših roditelja, a praksu upražnjavamo i mi. Blanka, portugalka i supruga preminulog profesora R. iz Porta nam je u povjerenju rekla da slična stvar postoji i u njihovoj kulturi i da se zove Komuna. Zanimljiv mediteranski susret.

Izazovi u praktikovanju su razni, počevši od onog da se šajto može i izgubiti, kao što se to nedavno meni desilo na stepenicama jednog jadranskog primorskog grada. Bio sam uznemiren jer smo ga tek napunili sa 60 ojra, pa sam knjižio gubitak u blagajni i častio to veče društvo sladoledom, knjižeći vanredne rashode u ličnoj blagajni. Onda, recimo, djeca znaju da manipulišu i testiraju roditeljske granice tražeći da se njima posebno udovolji ili izađe u susret što onda može izazvati lančanu reakciju dječje grupe i otjerati čitav koncept u onu stvar. Dodatno, ako je neko dijete bolesno ili bolešljivo, može mu se pogodovati, ali ima i razmaženih mama i tata koji nevoljno pristaju na jednakost svih učesnika, pa lako može kresnuti varnica svađe u grupi. Ograničenje mogu biti i godine vaše djece, odnosno šajto je prikladan samo ako vaše društvo ima djecu mlađeg uzrasta (od nekoliko, pa do 14, 15 godina) jer već ovi stariji traže posebne uslove. To pak onda ponovo narušava teško uspostavljenu harmoniju i ravnotežu.

***

Šta nas može naučiti veseli šajto, odnosno koje priče nam govori?

On promoviše zajedništvo jer djeca budu zajedno i dobijaju slična/ista iskustva. To rađa jednu vrstu solidarnosti. Slično je i sa roditeljima koji grupno piju kafu i pri tom se druže.

Jednakost – svi su jednaki u očima zajedničkog veselog šajtoa i to je takođe važno. Nema posebnih tretmana i pogodovanja pojedincima. Naravno, postoje izuzeci ali i za njih mora postojati dogovor većine. Dalje, svi učesnici ulažu isti novac po glavi djeteta ili roditelja. Pravično.

Budžetiranje – ono što naše javne politike loše rade, veseli šajto koriguje. On kaže narodnim jezikom – prema guberu se možeš pružiti, odnosno trošiš onoliko koliko imaš. Odgovorno. Ako želiš više, izvoli ubaci u zajedničku kasu. Naravno, tu već nastaje zadrška.

Demokratija – zaboravljeni vid upravljanja kod nas gdje se novac troši u skladu sa istinskom voljom učesnika, odnosno finansijera. Recimo, to je kad bi mi kao poreski obveznici odlučivali na koje od nekoliko ponuđenih i procijenjenih projekata će se trošiti prikupljeni novac. Sjajno, zar ne.

Povjerenje – onome ko nosi šajto grupa daje bezgranično povjerenje, tako da je i to jedna od važnih, a zaparloženih stvari današnjice. Rekao bih čak demode, ali opet tako bitna jer bez povjerenja ne biva ničega.

***

Moja djeca su već povelika, pa nisam siguran koliko ću u budućnosti koristiti blagodeti zabavnog veselog šajtoa tokom budućih godišnjih odmora, ali sam zahvalan na prilici da osjetim tu čar zajedništva, bliskosti i slatkog trošenja šoldi u grupi.

Mi roditelji, generacijski bliski i naša djeca, putnici u neizvjesnu budućnost.

Na tromeđi života i predahu od redovnih aktivnosti.

Sve u svemu, donio nam je šajto prilično radosti tokom trošenja na ukusne sladolede ili kafe sa mlijekom pod borovinom. Malo li je pred ekološko-koruptivne okršaje koji nam na Balkanu neminovno slijede?

Što reče EKV:

– uvek sam želeo da osetim dodir, novac u rukama .. –

Čujete li kolo kako pjeva?

Obično se iz Prijedora zvanog Doras javljam krajem jula, kad okonča legendarni ŠA fest sa kojim se i moje pisanije paralelizuje. Okolnosti, međutim, nalažu drugačije, a ja pratim srce. Volio bih da se tako mogu ponašati sa u svim oblastima sopstvenog življenija.

***

Elem, dvostruko sam inspirisan.

Kako to biva u životu, jedno zapažanje je loše, a drugo je radost srcu mome. Kao da se ne dešavaju u istom gradu. Pomalo šizofreno.

Još od Gimnazije i čitanja bezvremenskog pjesnika i vladara Njegoša pokušavam da u svojoj ličnosti stabilizujem spoznaju da:

„Čašu meda još niko ne popi,

što je čašom žuči ne zagrči

čaša žuči ište čašu meda

smiješane, najlakše se piju.“

Na žalost, još učim da su plus i minus u životu normalne stvari, mada je amplituda podnošljivija. A nije da nisam sprcao godina.

No dobro. Nije riječ o meni ovdje. Idemo redom.

Radetića Kula

O jedinoj prijedorskoj Kuli stražari sam pisao u zbirci priča Talandara. Lamentirao i pokušao da skrenem pažnju na problem održanja bitne kulturne baštine grada i podneblja, slično kao mnogi prije mene. Izmislio zatim poklič – „Obnovimo Kulu“ i napisao posvetu tadašnjem i sadašnjem gradonačelniku grada sa željom da kao grad i društvo napravimo akciju i spasemo dio sopstvenog identiteta. To je važno! To je prevažno. Razgovarao sa drugim umjetnicima i kulturnim radnicima. Grintao, pisao o svemu. Nervirao se i razočaravao.

Na žalost, očima vidim da upravo ruše Radetića kuću koja se nalazi neposredno uz kulu i koja je dio iste cjeline. Raspitujem se i saznajem da ju je kupio prijedorski preduzetnik. Saznajem i da je Kulu pored kupio jedan drugi preduzetnik. Ako sam dobro razumio, nad kućom je skinuta zaštita koju je imala kao kulturno dobro, a nad Kulom nije, ali zaista ne mogu da pronađem vjerodostojne podatke o tome. Mnogo je šumova na vezi, bilo slučajnih, bilo namjernih. Volio bih da se gradske vlasti oglase i kažu šta je tačno problem da se Kula otkupi, restaurira i i stavi u funkciju kulture. Ako su jedini problem novci (moji sinovci), to je bar riješivo. Pitajte pokojnog Stiva Džobsa.

***

Plašim se da će nas progutati čuvene prijedorske magle ..

Boli me srce i duša. Jaučem na junskoj jari koja plitko diše i znoji tijela. Vidovdan me gleda. Gledam i ja njega. Da li je moguće da ne vidimo apatiju i beznađe u koju smo kao narod upali i koji nas proždiru kao živo blato? Živimo mlitavo kao ljetne muve i današnji političari bi nam mogli prodati bilo šta. Bilo šta! Toliko su nas zamorili, otupili ..

Buni se narode moj, ne daj na sebe, bori se, mrdaj ..

Prije nego nestanemo u ropcu presurovog liberalnog kapitalizma jer novci nisu mjerilo svega i jedini važni. To se spozna kad dođeš do njih.

Treba nam ustanak. Duhovni preobražaj.

Ustanak ili odustanak, pitanje je sad?

Kozarsko Kolo

Kao neki „skočko“ iz „Slagalice“, prvo su sudionici festivala bili u selu Brezičani na Sani, pa posjetili vrtić u gradu Prijedoru. Onda plesali i igrali u Novom Gradu, Srpcu i naravno Prijedoru, pa ujutro zapjevali u Pozorištu, obišli našu Gimnaziju i sutradan se svi družili na Mrakovici i igrali u Gradiškoj. Sve kako treba. Jedino što mene lolu nisu zvali, ali biće valjda prilike.

Kada su veseli Kolumbijci zaplesali, pa razigrani meksikanski marijači zasvirali trubu na prijedorskoj glavnoj ulici, ovaplotio se festival u izuzetno kulturno dostignuće. Osim što je prezentovao različite kulture i tradicije, on je sjedinjavao ljude svijeta i apsolutno brisao granice među njima. Aktivnosti toliko potrebne našem društvu. Kao kad si mali dječak koji se poslije fudbala vruć natakari na prvu česmu da slatko utaži žeđ.

Lica prijedorske djece i slučajnih prolaznika koji su zapanjeno gledali šta se dešava tokom festivalskog defilea bili su neprocjenjiv dar. Osmijesi su sami stizali na lica. Muzika, energija i ljubav su plijenili, iako je svemoćno sunce još pržilo betonske površine grada.

***

Do skora sam na pomen Kalija iz Kolumbije odmah pred očima imao sliku čuvenog glumca Pedra Paskala koji maestralno glumi agentea DEA Haviera Penju u seriji Narkos. Dok nas narator uvodi u srce trgovine drogom, njegovi brkovi kreiraju zlokobnu atmosferu iščekivanja krvi, nasilja i ultimativnog bogatstva.

Sada, nakon gostovanja Fondacion Cultural Colombia Folklore, Cali COLOMBIA shvatam da i tamo ima normalnog i običnog življa.

Od brzine života to prečesto zaboravimo. Obnavljanje lekcija.

***

Zašto sam oduševljen 5. jubilarnim međunarodnim folklornim festivalom Kozarsko Kolo?

Prije svega, manifestacija se nalazi na zvaničnom kalendaru CIOFF-a. CIOFF (www.cioff.org) je jedan od oficijelnih partnera UNESKO-a na temu nematerijalne kulturne baštine i predstavlja Svjetsku asocijaciju organizatora folklornih festivala sa članstvom od preko 110 zemalja svijeta. Ponosati se sa najvećima u bilo kojoj oblasti nikada nije bilo lako.

Kao drugo, ekipa domaćina iz Udruženja je fenomenalno osjetila prazan regionalni prostor u Bosanskoj Krajini, te decentralizovala festival tako da se nekoliko gradova, gradića i sela zaista osjete živim u smislu da se i u njihovom dvorištu nešto zanimljivo dešava. Komentar jedne gospođe sa socijalnih mreža na defile učesnika kroz Novi Grad/Bosanski Novi sve govori – „pa ovo je kao u Riju“ 😊 Pun pogodak i recept za mnoge javne politike!

Kao treće, razbijanje mita da narodi na ovim prostorima ne mogu zajedno, kao i borba protiv rasizma. Uopšte, jedna divna otvorenost za različitosti i originalnosti. Ansambli iz Poljske, Grčke, Hrvatske, Srbije, Meksika, Kolumbije i BiH kao i njihove zastave. Boje zastava u srcima – Republika Srpska i Bosne i Hercegovine jedni pored drugih bez ikakvih problema. Pjesma ojkača uvijek kao milost za moje uši i izazov za oči koje sve češće puštaju suze na krajišku sekundu i glas predaka.

Na kraju, trebalo je sve te ljude koji učestvuju na festivalu smjestiti, nahraniti, ugostiti kako dolikuje, organizovati koncerte, koordinirati. To zahtijeva izuzetno ozbiljne i zahtjevne logističke i organizacione pripreme, volontere. Često sam kritičar vlasti i politika koje vode, ali ovog puta zapažam potpunu lokalnu podršku čitavom projektu i uključenost velikog broja poslovnih aktera i šire zajednice. To je melem na ranu. Označava svijest.

***

Udruženje za očuvanje tradicije Prijedor (Udruženje) zapravo radi sve ono što bi trebalo da radi čuveni prijedorski KUD Dr Mladen Stojanović, ali iz nekog razloga ne radi. U stvari, Udruženje značajno prebacuje kulturne norme i očekivanja, te Prijedor, Republiku Srpsku i Bosnu I Hercegovinu svrstava na folklorni kalendar cijelog svijeta. To su istinski velika dostignuća, znajući u kakvom nekonsolidovanom (da ne upotrebim snažniju riječ) društvu živimo.

I sve je opet do ljudi. Samo da ljudi. I sve je ovo dokaz da su velike stvari moguće, ako ste okupili pravu, iskrenu ekipu entuzijasta I znalaca oko sebe, te vrijedno radite na postavljenim ambicioznim ciljevima. Još ako vas inspirišu i na divan način se sjećate nekih izuzetnih ljudi kao što je bio koreograf Savan Runjo, onda vas i Bog nagradi.

Što reče moja pokojna baka – anđeli, anđeli bakini ..

Bravo ljudi iz Udruženja. Bravo dinastijo Š., bravo profo!

Tako se brani otadžbina!

Alal vera!

Ide Šoša vodi partizane ..

Beograde, Silo si!

Kroz lisnate tunele drveća prvi put sam se „na licinom mjestu“ obreo tokom jednog skorog proljeća. Bješe maj, mjesec matematike, prije nego je u Beogradu i Srbiji postao mjesec tragedije i tužnog sjećanja.

U saradnji sa dinamičnim i proaktivnim Centrom za promociju nauke su u neobičnim prostorima silosa napravili zanimljivu izložbu matematičkih postavki, pa sam vukao sa sobom mlađeg klinca ne bih li ga makar ič zainteresovao za ovu čudnovatu nauku. Danas mu se smješi Petnica, ali to je već zasluga moje divne supruge.

Drugu posjetu sam već pikirao, snimivši teren i kafić koji se ležerno praćaka na otvorenom prostoru i pruža pogled od milion dolara na moćni Dunav. Gosti su mi cimeri iz studentskih dana od kojih jedan živi u Brazilu i veliki je fan Pisama iz Beograda koja još uvijek škrabam i odašiljem u etar. Priznajem, on mi je jedan od tih ljudi koji me inspirišu, motivišu, raduju, podržavaju .. Snaga solidarnosti i ljubavi.

Nisam mogao, a da ga ne odvedem na ovo luckasto mjesto gdje smo uživali u sjajnoj muzici dok je dan zapadao iza Borčanskih čestara milujući posljednjim zrakama sunca mreškasti Dunav.

K’o neki balkanski Amazon da struji pored nas, sunce ti poljubim.

Blagodarim ..

***

Elem. Izgleda da su sve to neki  ciklusi života. Neke ne razumijemo, neke volimo, neke negiramo ili ne  prihvatamo, neki nam se samo dese. Naizgled slučajno.

Pred očima boemskog svijeta umire zelena raskrsnica nemirnog beogradskog duha usred Tašmajdana – „Posledna šansa“. Nadnešena nad ponor Tašmajdanskog bazena, kao da će se svakog časa strmeknuti dole, u provaliju. Ljudi su pogurali njen kraj. Veliko je pitanje i kako će nakon licitacije i prodaje završiti kompleks „Stare Šećerane“ kod Ade. Alternativno pozorište KPGT i najpoznatiji kulturni brkovi grada (poslije preminulog novinara Marka Jankovića) su u nezavidnoj situaciji, slično kao i novi talas pivskih kraft entuzijasta složenih oko (pre)poznate pivare Dogma. Pritisak i komercijalizacija rastu, a kultura i duh se brane dozvoljenim sredstvima u neravnopravnom boju. Ljutom.

Međutim, pravo niotkuda reklo bi se, rađaju se tu neki Silosi, Koncept bar Svaštara u Kluz-u i još neka alternativna mjesta. Beograd pokazuje snagu „feniksa“ i iznova se kulturno rađa i vazdiže iz mrtvih. Usudio bih se reći da ga ni današnji satrapi ne mogu utrti. To je gotovo alhemičarska epizoda Beograda. Makondoizacija.

Preživjeće život.

Naš grad.

Nepokoreni grad Preletovog mangupskog duha.

***

Pa, šta su ti Silosi, majku mu, nulto je pitanje koje čovjek postavlja.

Prvo što primjetiš kad im priđeš jesu ogromni sivi industrijski objekti, logično grupisani i neke fenomenalne slike, odnosno murali na njihovim tijelima. Ti gigantski betonski trbusi nekadašnjeg Žitomlina su sada šareni, koloritni, ogromni i predivni. Naprosto vas zapljusnu i ostave bez teksta. Poslije kad se malo raspitaš, saznaš da svaki ima svoju priču, filozofiju i značenje. Recimo, mural „Zaštitnik“ – čuvar Silosa je djelo umjetnika Predraga Radovanovića inspirisano šarama pirotskog ćilima, protkano energijom muškog principa. Naravno, gdje je muški, tu je i ženski princip, pa imamo i „Zaštitnicu“. Postoji da muški princip suptilno pomiri sa ženskim, ali i da tvrđava Silosa bude jača.

Tu je i prvi naslikani mural proslavljene umjetnice Jane Danilović i on predstavlja živo srce na armaturi Silosa. Simbol novog početka. Njegovim ritmom startovali su otkucaji novog života i obnove starog simbola novog vremena. To srce je Gaia.

Prema grčkoj mitologiji Gaia je nastala iz haosa kako bi dalje stvorila svet oko nas. To nekako baš liči na Balkan – ništa sa ničim, pa onda se nešto i napravi.

Gaia personifikuje cijelu planetu Zemlju, a stari Grci su je „obojili“ majčinskim karakterom i skrenuli pažnju budućim generacijama da nikada ne zaborave inicijalnu i iskonsku vezu sa prirodom i svijetom oko sebe. Danas ponovo tako aktuelno kroz klimatske izazove koje već živimo, a tek nam se smiješe. Bolje rečeno keze u lice.

Dakle, iza projekta Silosi stoji zanimljivi Gaia pokret koji počiva na četiri osnovna stuba – umjetnost, obrazovanje, rekreacija i ekologija. To je neprofitna organizacija koja razvija pomenuta četiri pravca i za svoj dom je izabrala ovaj beogradski pupak, dobivši ovo brutalističko arhitektonsko djelo na dugoročno upravljanje.

Kažu da odatle vuku i inspiraciju, što im apsolutno i vjerujem.

***

Kreiranje medonosnog vrta sa preko 40 košnica i 700 biljaka za pčelinju pašu, pravljenje urbanih bašti sa začinskim biljem i povrćem uzgojenim po organskim principima isključivo u edukativnu svrhu, popularizacija uzgoja organske hrane u gradskim uslovima, bioskop na otvorenom, sijaset edukativnih i sportskih izložbi, otvaranje najveće penjačke stijene u Beogradu sa šest pažljivo osmišljenih ruta svih nivoa i za sve uzraste, trčanje obalom i joga, kafić Ponta i legendarni zalasci sunca uz pogled na rijeku i đusku, ..

Impresivno.

Slušajući jedan podkast u kom je gostovala Ana Ć., inače jedna od osnivačica i pokretača ovog malog univerzuma, saznajem ideju da Silosi postanu najveća evropska galerija na otvorenom i to je fenomenalno.

Tema obrazovanja mora biti krucijalna tema razvoja jednog društva. Jedna od inspiracija pokreta jesu i skandinavske zemlje sa malom djecom koja borave napolju barem 4-5 sati dnevno. Tema zaštite čovjekove okoline i osviještenost današnjeg čovjeka mora takođe biti u žiži naših interesovanja.

Zar sve to nije jedini i pravi patriotizam?

***

Ne znam ko su i šta su ti ljudi, ali vidim da su nam ishodišta zajednička – obrazovanje, kultura, ljubav, sport, Beograd.

Dakle, moji su. Naši su. I ja sam njihov. Bezrezervno. Ishodimo isto iz različitih polaznih tačaka.

Pronašli su divan način da prezentuju najljepše od Beograda i Srbije i to je zaista vrijedno divljenja i poštovanja. Podrške takođe.

Zato bravo i vidimo se prvom prilikom!

***

Otkravljuje se dunavsko jutro u izmaglici rijeke koja se vretenasto isprepliće sa duvanskim dimom iz bara. Lucidni duh silosa boji rijeku i grad, te postaje logična cjelina dok vam noge zebu od svježine koja grebucka, struji sa velike, neobuzdane vode. Tražite ćebence od domaćina, pa se malo promeškoljite na improvizovanim sećijama od drvenih paleta u traganju za najudobnijim položajem na modernim i fensi ocrtanim jastucima. „Lumbala“ se javlja svakako, osim ako imate dvadesetak godina.

Zadovoljni ste. To je vaš grad. Oaza kulturiške. Nekada snena i opuštena tako da ne pomislite da ste u užurbanom milionskom gradu gdje zrele žene jure kućama da zgotove ručkove nemirnim porodicama.

Možda ima malo i beogradskog fenseraja i foliranja. Dim džokavca se spušta niz betonske kockice obrasle sitnom travom. Nije sve savršeno, ali je dobro.

I tu je. Dok voda nosi sve sa sobom ..

#budisilasilosa

Мунгоси у малињацима Србије

Није лако ових дана.

Живимо у добу када се све чини лако, а ништа није лагано.

Различите резолуције, саборовање, сукоб у Израелу, сукоб у Украјини, раст деснице у Европи, дигитална отуђеност, софистициране политичке манипулације и изборни инжењеринг, европско првенство у фудбалу, муке Ролан Гароса, Олимпијада, прекинуте кошаркашке утакмице, отимање градске власти у Нишу, убиство на Вилсоновом шеталишту у Сарајеву, самозапаљивање на Марковом тргу у Загребу ..

Куме, превише је тога, превише. Идем кући ..

***

Не волим да се заглибљујем у прозаичним и све луђим друштвеним темама регионалне и глобалне данашњице. Трагам за оним сретним примјерима од којих ти буде боље. Ваљда је то нормалан психолошки одбрамбени механизам, ј… ли га.

Све је већа повика на дјецу данашњице, као да она нису наше огледало стварности. Својеврстан „reality check“ сваког нашег настојања да сачувамо породицу и најмилије. Тешко се понекад носити са тиме, као рецимо прошлог маја у Београду.

Међутим, постоји значајан број позитивних примјера, што су ме и дјеца из приједорске гимназије недавно увјерила својом радозналошћу, отвореношћу и пристојношћу.

Данас ћу писати о таквој дјеци. Додуше, нису више дјеца, неки би рекли, али ако сте им родитељ, онда су вам увијек дјеца, ма колико година имали. То осјећа сваки родитељ.

И треба им мала помоћ, да буду још бољи.

***

Замислите данашњи Београд у ком живе три средњошколца. Зваћемо их Д. А. и В. Они имају те редовне, рутинске активности као и читава генерација – школа, кућа, паметни телефон и понеки излазак, најчешће жеста или неки коктел. Замислите затим да се овај трио бави спортовима, различитим. Затим да су одлични ђаци у једној од водећих београдских гимназија. Нешто што ја никада нисам успио. На крају, имају дјевојке и не маштају да се обогате преко You Tuba или других дигиталних платформи. Поврх свега, помислите да имају бенд и да свирају рокенрол. Напросто невјероватно да постоје. Готово незамисливо, обзиром на окружење и све оно грдно што сам набројао на почетку текста. Апсурдистан из пјесама Дубиозе колектива.

Е сад како обезбједити да не дође до „одлива мозака“, него да постане „циркулација мозгова“ како рече српска политичарка најпознатија по језичким гафовима (рецимо „Јарково“ 😉), нисам паметан.

Јесте замислили све ово?

Јесте, ок. Идемо онда даље.

Замишљајте како су они такође добро усвиран бенд који без тјерања иде на пробе и скупља новце од џепарца да би у студијима код „Панчевца“ вјежбали до касно у ноћ. (Не питајте како знам, за њих често таксирам.) Ентузијазам. Активност која недостаје читавом друштву.

Затим визуелизујте ове формиране дјечаке како цепају ЕКВ, Идоле, Пеперсе, Џет, итд. на сцени београдског Дома омладине или на великој бини на Тргу (популарној „код коња“ дестинацији). И то помислите како веома добро праше. Јуначки, па све звони од звука и енергије. Непатворене, младалачке, искрене и неискварене.

Наше енергије. Домаће. Аутохтоне.

***

Добро.

Не морате више да замишљате.

Они постоје.

Слободно се обрадујте.

Набаците осмијех на лице и наду у срце. Има је.

Данас ти исти момци траже прилику да беру малине или боровнице негдје у унутрашњости Србије. Да ли можете да замислите то, поврх свега?

Једном треба лова за море, другом за инструмент, а трећи трага за новим искуствима. Љуби их мајка.

Мени је све то фасцинантно. Како су они успјели да остану нормални поред нас оваквих?! То је ипак чудо живота.

Резонујем да ће вјероватно постати познат бенд, па ће све ово из љета 2024. године да буде сјајна анегдота у дигиталним записима стварности.

***

Елем, да уозбиљимо причу мало. Момци су слободни од 25. јуна и вољни да седмицу или две добро запну код неког малог произвођача у Ариљу или Ивањици или …, за просјечно договорену дневницу и смјештај.

Молим вас да ми пишете на профил Огуман Админски (ФБ и Инста), па да вас спојим.

И још нешто, обећао сам им да ће овај позив постати виралан. Помозите ми у том науму. Хвала велико.

П.С. Мали воћари Србије су и ове године у проблемима са откупним цијенама код хладњачара и других већих играча. Изузетна екипа око Еко Страже активистички помаже да се овај проблем смањи и премости директним повезивањем малих произвођача и потрошача по већим градовима Србије. Потражите вибер групу коју су формирали и купите одмах малина и боровница од малих српских произвођача. Активан је и агилан по овом питању и Линкед Ин активиста Александар Џаврић и свака част на томе. Пуна подршка!

Надам се да је и ова понуда домаће радне снаге једна кап у мору која ће нас спасти од самих себе.

Највећих непријатеља, кад се склоне облаци и раздани дан као њежни осмијех мајке ..

Није све тако црно.

Трећи син

У Накову

покрај Кекенде

живи један Змај.

Малкице оронуо

Стилизоване браде к’о у Тозовца

још бљује ватре живота.

Његово је срце

к‘о босанска пирамида

у Банатској равници

што погледом пуца ка Румунији.

Дамар у њему снажан

ген се динарски заиграо

до Инда и Маја добацио.

Ствара неке добре људе.

Само се брком насмије

кад запјевамо,

па се мекано окрене

да у башти настави рад.

Вели ми,

то  је еколошко воће,

трећи мој сине.

Нема хемије.

Осим љубави.

Посвећено краљици Драгици и Бори Ступару Змају

Beogradska pozicija

Da li se kaže beogradska pozicija ili beogradska opozicija?

Nije prošlo ni nekoliko mjeseci, a političke stranke će ponovo na izborni okršaj. Radi se o lokalnim izborima u većem dijelu Srbije. Naravno, fokus je na glavnom i najvećem gradu – Beogradu. Prošli lokalni izbori su završili neriješeno. Gle čuda, postoji i takav ishod u post-izbornim čavrndijama. Malo vjerovatan, ali postoji i vidjeli smo ga na uživo. Kakva čast. To je ono kad vam je glupo da očigledno ukradete, pomalo se plašite reakcije spoljnjeg faktora, malo vam ne odgovaraju globalni svjetski sukobi, a nije loše da se „ukrade“ još par mjeseci i prolongiraju razne obaveze. Sve će ostati u privremenom modu, a kako najviše i odgovara apsolutnom dominionu.

Da su izbori u potpunosti bili regularni, gotovo sigurno bi tadašnja opozicija osvojila Beogradski parlament. Sasvim zasluženo, slušajući i živeći sve te negativne komentare i primjere o ogriješenjima vlasti – na pijaci, u crkvi, u kafani .. Naprosto da se čovjek zgrozi tolike bahatosti lokalnih vlastodržaca i kabadahija.

E sada, nekoliko mjeseci kasnije, kada je sadašnja opozicija samo trebala da učvrsti i formalizuje svoju prednost u ponovljenom ciklusu, dešavaju se čudne i nevjerovatne stvari. Naravno, samo za one neupućene. Na žalost nije Beograd za upućene,  kako piše moj komša pjesnik i književni prevodilac Vlada u sopstvenom književnom opusu.

***

Prije nego je istekao rok za formiranje lokalne vlasti u Beogradu, SNS-ovi neumorni pješadinici su već bili na terenu – obilazili kuće, dijelili promotivne materijale, razgovarali sa građanima koji im nisu zalupili vrata i češljali naselja i biračke spiskove. Strašna terenska kampanja počela je prije nego je opozicija smislila da li će izaći na izbore, u kom formatu, šta je minimum koji treba da se napravi/usvoji pa da izbori budu regularniji, itd. Korak ispred.

I dok se opoziciona baba češljala, vladajući deda je ozbiljno radio. Služila mu je tu odavno uspostavljena terenska i članska infrastruktura uvijek spremna da za solidne dnevnice i potencijalni dodatni angažman potegne prilično. Nije toliko važan (izborni) povod.

Baba sa pozicije je prvo koncentrisala energiju na skupštinu Srbije i poboljšanje izbornih uslova iako je bila prevarena nebrojeno puta. Dakle, koza nikako ne čuva kupus, kako kaže narodna priča. Onda su se onako iscrpljeni i načeti sporječkali oko do pola ispunjenih uslova dok je zli politički čarobnjak sa osmijehom trljao ruke jer je njegova „valjevska podvala“ po ko zna koji put uspjela. Na kraju su se podijelili i neki bojkotuju, a neki izlaze na izbore. Koji su koji, nemam pojma pravo da vam kažem.

E sad, meni kao osobi koja pristojno poznaje političku scenu Srbije u poslednjih dvadesetak godina puno toga još nije jasno – za koga je Đilas, šta kaže Marinika, s kim je u koaliciji Dobrica Veselinović, zašto se ljuti Miloš Jovanović, gdje ga je Ćuta i zašto je baš sada Savo i simpatični građanski pokret Kreni-Pokreni odlučio da uđe u formalnu političku arenu, itd.?

Od potentne beogradske opozicije, rekao bih da su ostale samo froncle beogradske pozicije, rasute tu i tamo. Rasuti tereti. Sve kako ne treba, a za nekog i sve kako treba.

Šta li tek misli prosječan građanin Srbije i Beograda? Šta može, a šta mora ili će sve zajedno da otjera u „tri lepe šargarepe“ i digne sidro slijedeći vikend i ode u prirodu na odzračivanje, daleko od ovog grada i saobraćajne i svake druge ludnice, saznaćemo uskoro.

Zbunjivanje i sluđivanje naroda je na vrhuncu, a to uvijek pogoduje onima koji trenutno drže političko – društvene uzde. Voda je zamućena, pa slobodno može da se peca.

Ramštajn je bio samo muzička uvertira, izgleda.

***

Krešendo situacije je vijest da je jedna kladionica izbacila kvote na rezultate beogradskih izbora gdje se jasno vidi trend – nema šanse da se naruši vlast vladajuće klike.

Pošto Gospodar voli cifre, jasno mu je da bi Beograd politički pao da je izlaznost iznad 60% i da je opozicija jedinstvena. Obzirom da je marljivim političkim predizbornim marifetlucima sigurno spriječio barem jedan od ova dva uslova (potreban i dovoljan uslov u matematici), on spava mirno. Prije nego je utakmica počela, rezultat se zna. Neriješeno, u njegovu korist.

Ima li sličnosti sa osvajanjem fudbalskog šampionata u poslednjih 7 godina kao i nedavnim košarkaškim dešavanjima u regionalnoj ligi, zaključite sami.

Vraćam se na narodne umotvorine i zaključujem da nema prevelikog napretka kad je kod istog čovjeka i nož i pogača.

I zakon i pravo i novac i mediji i udba i kadrovske odluke i crkva i odgovornost i teret na plećima i …

***

Da bih sebi sutra mogao pogledati u oči, izaći ću na izbore i obaviti građansku dužnost. Prilično siguran da se suštinski ništa bitno neće promijeniti uskoro.

To znači da ćemo još morati durati prije nego se sloboda osvoji.

A uvijek se osvajati mora.

To bar svaki Srbin zna.

Yebiga ..

Priča se priča ..

da Rusi dolaze ..

Tako idu legendarni stihovi pop grupe Zana nastali prije više od trideset godina. Malo ljudi zna da je stihove ove pjesme napisala popularna i nedavno preminula Marina Tucaković i da imaju veze sa jednim bezobraznim ruskim vicem.

Bilo kako bilo, više se ne priča o dolasku jer su Rusi stigli u Srbiju i Beograd. Godina je 2024.

Ima ih svugdje – u supermarketima, parkovima, teretanama, restoranima, školama, na splavovima, na takmičenjima u ritmičkoj gimnastici, itd. Podstanari su u mnogim zgradama, kolege su na mnogim poslovima. U našu malu zgradu su se uselile dve Ruskinje kao podstanari. Jedna se preziva Sazonova i to sam vidio na prelijepljenom nazivu interfona. Takva saznanja su one male životne stvari koje vas naprasno osvijeste. Druga je nedavno dobila predivnu razglednicu iz Rusije, pa nisam odolio da je ne izvučem iz otvorenog sandučeta i pogledam izbliza. Nemojte reći nikom.

Neki pedantniji bi izlaganje počeli podacima da je nakon početka rata u Ukrajini u Srbiju u sledećih godinu dana stiglo i zvanično se registrovalo oko 140 hiljada novih ljudi. Oko 130 hiljada ruskih državljana i desetak hiljada Ukrajinaca. Danas, sredinom 2024. godine taj ukupan broj se procjenjuje na dvjesta, pa čak i tri stotine hiljada ljudi.  Zanimljivo bi bilo vidjeti statistiku koja mjeri uticaj dolaska ovog stanovništva na rast srpskog BDP-a, kao i rast ukupne potrošnje. U svakom slučaju, demografsko krvarenje Srbije je na trenutak prekinuto ovom dobrovoljnom i neplaniranom migracijom, a potrošnja i ekonomski potencijal zemlje uvećan.

***

Puno puta smo čuli frazu da se istorija ponavlja, ali teško se oteti utisku da je prije otprilike stotina godina već postojalo spontano i masovno preseljenje Rusa, Jermena, Gruzina, Jevreja i drugih naroda kao posljedica Oktobarske revolucije i preuzimanja vlasti od strane boljševika, kako kažu. Osvježavanju sjećanja na ovaj zanimljivi fenomen doprinijeo je i Bjelogrlić serijom Senke nad Balkanom i plastičnim prikazom Belogardejaca, ali i kulturnog pečata koji su ostavili ovi novonaseljeni žitelji tadašnje Kraljevine SHS. Neki izvori kažu da se tadašnji ruski emigranti nisu naročito zanimali za politički život Srbije. Čini se da je slična situacija i danas. Kažu i da su tada najveći doprinos dali u arhitekturi, kulturi i nauci, a da je veliki broj radio i u ondašnjoj državnoj administraciji. Danas je situacija malo drugačija zbog tehnološkog napretka tako da je većina novopridošlica sa sobom donijela sopstvene poslove koji se i iz Srbije mogu „remote“ raditi. Uglavnom vezano za IT industriju i usluge. Tu se jasno osjeća duh novog vremena.

I prije stotinjak godina radili su sve ostale moguće poslove – konobarisali, trgovali, vozili, usluživali, ali činjenica je i da je više od polovine bila visoko obrazovana. Time su zaista predstavljali ogromnu intelektualnu i radnu snagu koja je Srbiji u to vreme itekako bila potrebna, kaže moj drugar Milan Prosen, istoričar umetnosti i profesor na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu.

Interesantna je tadašnja priča arhitekte Viktora Lukomskog čija se jedina preostala fotografija čuva u Istorijskom arhivu Beograda. On u Srbiji nije imao rodbine, pa ga je sahranu organizovalo i platilo preduzeće u kom je radio. Rođaci su ostali u Rusiji odakle je pobjegao poslije Oktobarske revolucije 1917. godine, priključivši se desetinama hiljada ljudi koji su, uglavnom zbog ideoloških neslaganja i straha od političke osvete, napustili zemlju. Ima li sličnosti sa današnjim vremenom? Sigurno.

Među njih četrdesetak hiljada, uglavnom vojnih lica i intelektualaca, on je pripadao jednom značajno užem krugu arhitekata, slikara i drugih umjetnika koji su kroz 20. vijek promijenili mapu Beograda. Pored pomenutog arhitekte, tu su još i Nikolaj Krasnov, Nikolaj Vasiljev, Vasilij fon Baumgarten, Vasilij Androsov, Sergej Smirnov, Georgij (Đorđe) Kovaljevski i Vladimir Zagorodnjuk. Možda najpoznatiji među njima je general Vronski koji je kasnije, pod neki kažu misterioznim okolnostima, preminuo u Briselu 1928. godine.

Period između dva svjetska rata je najintenzivniji period rada ruskih emigranata u Beogradu, kada su učestvovali u izgradnji i ukrašavanju Dvorskog kompleksa na Dedinju, Generalštaba, Narodne skupštine, Narodnog pozorišta, Glavne pošte i drugih javnih zgrada. Izvori kažu da su radili i na izgradnji Patrijaršije i nekoliko crkava u Beogradu.

Interesantno je da su Ameri tokom bombardovanja Srbije i Crne Gore 1999. godine srušili zgrade Generalštaba i da se danas vodi živa polemika da li je Vlada poklonila ovaj simbol tim istim Amerikancima.

Srbija, zemlja čuda, na razmeđi velikih sila ..

***

U Srbiji je ruski sentiment i dalje visoko prisutan. Ljudi po dubini vole i cijene Rusiju, ruski duh i kulturu. Koliko je to objektivno i da li oni u stvari cijene svoju sliku (ili predrasudu) o današnjim Rusima, njihovoj kulturi i duhu, e o tom bi se moglo dobrano polemisati.

Apsurd najnovijeg dolaska Rusa u Beograd i Srbiju se ogleda u tome da to uglavnom nisu oni Rusi ili slika Rusa koja se našem narodu dopada – produhovljeni, nematerijalni, patrijarhalni, tradicionalni.  Stigli su nam takozvani MTV Rusi – istetovirani, vrijednosno zapadnjački orijentisani, introvertni, arogantni, pomalo blesavi i nerazumljivi ovdašnjem življu. Uglavnom netradicionalni i slobodni, ako se to može tako okarakterisati. Naravno, ima dosta običnih porodica sa malom djecom, samaca, ali i gej parova, osobenjaka, karijerista, dezertera koji bježe od vojne obaveze. Drugim riječima – sataraš svega i svačega. Moje komšinice, djevojke od dvadeset do trideset godina na primjer, tuku pivu radnim danom od podne i tetovirane su svugdje, vjerujte. Čime se bave i šta planiraju u životu, nemam pojma. Sve je to za mene jedna velika misterija.

Mislim da se većina onih koja je odlučila da napusti Rusiju od početka rata u Ukrajini nadala da će oluja brzo da prođe i da će nastaviti sa sopstvenim životima tamo gdje su stali. Prošlo je već dve godine i kusur od tog trenutka i nešto što je bilo privremeno, postalo je stalno. A to može da kreira razne vrste izazova i problema.

Danas Rusi u Beogradu koriste Yandex za prevoz, imaju svoje frizerske salone i kozmetičare, prave koncerte sa popularnim ruskim umjetnicima koji gostuju ovde i vode jedan prilično bogat kulturni i društveni život. Kao što rekoh, pomalo su zatvoreni u sebe, ali i solidarni jedni sa drugima. To je normalno i razumljivo. Srbija i Beograd mogu biti ponosni kako su ih prihvatili u trenutku kada ih je čitav zapadni svijet satanizovao. Ovdje su slobodni, kao i Ukrajinci i to je zaista velika stvar. Otvorena avionska linija sa Moskvom čini da se porodice viđaju i sastaju. Znam čak i slučaj da je kolegina supruga iz Švedske dolazila u Beograd da se vidi sa porodicom iz Rusije nakon dvije godine. To je dirljivo i normalno. Naravno, pričamo o običnim malim ljudima i njihovim sudbinama. Ne o režimima i vlastodršcima.

Pitanje koje lebdi u vazduhu je da li će kao i prije sto godina da ostave dugotrajan pečat na grad i zemlju ili  će migrirati na Kipar i Tursku, možda dalje u Aziju, teško je procijeniti.  

Mi dobro znamo da je Balkan Balkan, ali je istovremeno i Evropa. I onda dolazimo na sentencu koju je davno ispalio mudri i dugotrajući srpski političar – „Spasa nam nema, propasti nećemo.“

Takva nam je valjda sudbina ..

PROPUTOVANJE

Zovnite me u Istru

da bosom nogom

pomjeram prste po hrapavom teranu

crvenom u odbljesku sunca.

Vodite me na Unu

da umijem lice i dušu

u svježini života i tirkiznoj boji

ljepšoj nego u Egiptu.

Pitajte me za Neretvu

gdje odbjegla kapljica vode

okomito skače uvis na Stari Most

da otisne dašak svježine.

Posadite me na Tjentište

da gledam između spomenika

kako dan prolazi

u tihom spokoju ćutanja.

Vratite me na Sanu

da mirno glogoćem

ostatak života

pecajući, da ništa ne upecam.

Prošetajte me Kozarom

da se napoji duša

ljubavi majčine

i ogrne šalom od borovih iglica.

Montirajte me na Avalu

gdje je vaskrsnuo toranj

što bljeska noću

dalekim svijetovima.

Pošaljite me na Staru Planinu

da žmirkam na livade

što blago ukoso padaju

prema smiraju noći.

Divljim borovnicama

umrljajte mi ruke

na vrhu Kopaonika

dok bacam pogled ka Kosovu i Metohiji.

Umočite me cijelog u Boku Kotorsku

kad nema turista

pa more nježno šušti

ispod tinte od neba.

***

Gdje god sam bio,

svuda sam poginuo

pa sad živim

u proputovanjima.