Rimejk čuvenog filma Boj na Kosovu

Kako nezvanično saznajem iz povjerljivih izvora bliskih predsjedniku Republike Srbije, pao je definitivan dogovor oko snimanja rimejka čuvenog filma.

Naime, film Boj na Kosovu originalno snimljen sada već daleke 1989. godine, režiraće čuveni Klint Istvud (Clint Eastwood), a prema postojećem, adaptiranom scenariju akademika Ljubomira Simovića. Vremešni režiser i glumac je tom prilikom izjavio da se čovjek živi dok radi i osvaja nove prostore, tako da se raduje ovom nenadanom izazovu i učenju kroz stvaranje. Inače, dugo je kao izbor figurirao čuveni njemačko-američki režiser Wolfgang Petersen koji se proslavio u Holivudu sa više filmova, a možda najviše sa antičkim spektaklom Troja. Na žalost, ovaj majstor celululoidnog zanata je preminuo tokom 2022. godine od raka pankreasa.

Naslovnu ulogu velikog srpskog junaka Miloša Obilića će na radost mnogih sa Balkana igrati fenomenalni Bred Pit  (Brad Pitt), iako je i markantni Orlando Blum (Orlando Bloom) figurirao kao ozbiljan kandidat. Presudio je Orlandov gust raspored i već preuzete obaveze. Ulogu prokuženog Vuka Brankovića povjerena je izuzetnom Hoakimu Feniksu (Joaquin Phoenix), tako čestom negativcu mnogih kultnih filmova. Treća ključna uloga (sultan Bajazit) u ovom istorijskom spektaklu pripašće poznatom turskom glumcu Halitu Ergenču (Halit Ahmet Ergenç) super-poznatom po ulozi Sulejmana u turskoj seriji “1001 noć”.

Dok su kastinzi za ostale uloge u toku, nema sumnje da će ovaj istorijski rimejk probuditi duhove u regionu, ali i kandidovati se za titulu najboljeg holivudskog „blokbastera“ tokom 2027. godine, za kada je planiran završetak snimanja i premijera filma koja će simultano biti održana u Holivudu i Beogradu, kaže jedan od promotera čitave akcije, Srbin i Amerikanac, gospodin Den Tana (Dobrivoje Tanasijević).

Kao kuriozitet, navodi se da će novosadski ogranak producentskog studija Iervolino studio d.o.o. čiji je suvlasnik poznati glumac Miloš Biković  raditi svu neophodnu animaciju potrebnu za snimanje filma, čime se srpska filmska industrija u potpunosti uključuje u ovaj itekako zanimljiv projekat.

Enormni budžet, čiji je iznos još uvijek državna tajna, za ovu režisersku, glumačku i scenografsku ekipu biće opredijeljen od strane Republike Srbije u okviru obilježavanja svjetske izložbe EXPO 2027 i po riječima visokih državnih službenika, film će poslužiti da čitav svijet na jednostavan način razumije pravednu srpsku borbu oko Kosova i Metohije, kao i značaj koji za srpski narod ima ovo sveto mjesto. Nema bolje diplomatije od lijepo upakovane istine, kažu.

Ostaje nam samo da strpljivo čekamo kraj snimanja i prikazivanje filma u bioskopskim halama. Neki već očekuju rekordnu posjećenost, makar u regionu, dok se po kuloarima šuška da je i veliki Netflix zainteresovan za ovo djelo.

***

Ako vam se na trenutak učinilo da ovaj tekst nije istinit, u pravu ste.

Sretan vam 1. april, svjetski dan šale!

Aprililililililil 😉

Buđenje ranog proleća

i blagi bol u grudima,

a pesma takva da može da se otpeva ..

Tako pjeva Bajaga, a nas su učili da je danas prvi dan proljeća. Sad je i to unapređeno i numerički preciznije, pa su ga ipak markirali juče, na samu proljećnu ravnodnevnicu.

U tom fonu, cvjetala je predivna magnolija u dvorištu pokojne teta Paše. Ona nosi tu neku nježno i blijedo – ljubičastu nijansu koja se preliva u mekano bijelu boju. Kao ovlaš namrljanu, tek da nije čista bijela. Na suncu, ti grozdovi cvjetova izgledaju kao predivne jabuke, branice. Mart je tek počeo, ali temperature su klimnule glavom i priroda je pokuljala.

A šta je sa ljudima ?

***

Dakle(n), ljudi su se pobunili. I to je dobro. Znak da smo živi i mrdamo. Znak da se borimo za prave vrijednosti. Umjetničke, muzičke, etičke.

Narodna poslovica kaže – Krčag ide na vodu dok se ne razbije -. Disonantni su tonovi, pa traže razriješenje. Onaj ko poznaje muziku zna da će melodija doći na svoje i leći u harmoniju. Kada i kako, vidjećemo.

Predivni ljudi iz Beogradske filharmonije su durali, durali i onda pregorjeli. Kao istrošene „durasel“ baterije. Naprosto, dogorjelo je do nokata. A nisu jedini.

Ansambl koji slavi vijek postojanja (!), kroz čiji muzički i umjetnički opus provejava i prolazi čitav svijet, koji prednjači u regionu, a u Evropi može „da se ponosa“ maltene sa bilo kojom Filharmonijom, doveden je na rub egzistencije. Rub materijalne egzistencije. Podsjetiću, to je ono kad ne možete da platite sve račune ili kupite djetetu novu odjeću ili obuću, ne idete na odmore, a bogami razmišljate i kako ćete se prehraniti do kraja mjeseca. Na žalost, živimo u vremenu gdje brutalna verzija kapitalizma hara regionom i gdje su njegovi korektivni mehanizmi u vidu institucija i države, obesmišljeni do apsurda, tako da žrtava ima posvuda. I sve ih je više. Posjetite vaše pijace.

Jedan od „kolaterala“ su i institucije umjetnosti. Neke od njih vrhunske, kao što je Beogradska Filharmonija.

Dok je pokojni Tasovac bio živ, nešto su od planova i uspjevali sprovesti. Ne ulazim u njegovo (upitno) političko opredijeljenje. Pričam samo o umjetnosti, slično kao i sa izuzetnim umjetnikom Koljom. Otkako je Tasa preminuo, sve je otišlo dođavola. Ironično, potajno sam priželjkivao da Filharmonija obradi opus Olivera Mandića na jednom koncertu, otprilike onako kako je to nedavno uradio džez orkestar HRT-a sa pjesmama Darka Rundeka. Takav koncert bi onda adekvatno nazvali – Dođavola sve sa BGF i Oliverom M. 😊

***

Često pominjem pjesnika Radjarda Kiplinga i njegovu inspirativnu pjesmu Ako. Ona bi u ovom kontekstu mogla da izgleda ovako:

Ako nemate umjetničku kuću,

ako su vam plate srozane do minimuma pristojnosti,

ako morate da radite još nekoliko poslova pride da vam život zaliči na nešto,

ako su vam poslednje uniforme sašivene pre desetak godina

ako već dve godine nemate umjetničkog direktora

ako slavite sto godina trajanja i stvaranja

ako ste izuzetno obrazovani, pristojni i zahvalni,

ako vam je godišnji budžet mizerable

ako pri tom predstavljate svojevrsnu muzičku reprezentaciju grada, pa čak i čitave zemlje,

onda je vrijeme sine moj.

Vrijeme da se ustane.

Kaže No passeran.

Stvari promijene i stave na svoje mjesto.

I zasvira nova simfonija, na polzu otadžbine.

***

Kultura je so jednog naroda i države. Bez kulture, ne postoji narod, ni zemlja. To je neprofitna djelatnost, te značajna vrijednost koju dodaje mora da se mjeri drugačijim aršinima – nematerijalnim. Svako zrelo društvo bi to moralo tako da razumije. Koliko bi se u šoldima procijenio Hilandar ili pjesma Limun žut, zatim spomenik Ćele Kula ili gibanica, jabuka kožara. To je nesamjerljivo. Jedan potpuni svemir.

Svjesni su toga naši obrazovani muzičari iz Filharmonije, zato i nisu izdržali. Nije im dala savjest. Da po ovom pitanju ne postoje sujete i podjele, jasno pokazuje podrška širom umjetničkog spektra – javio se orkestar Narodnog pozorište u Beogradu, zatim i orkestar Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada. Orkestar BGF je podržao i njen stalni dirigent, nemački maestro Gabrijel Felc, koji je inače na čelu Dortmundske opere. On čovjek u potpunosti razumije probleme ljudi sa kojima radi i dijeli umjetnički hljeb.

Apel koji su muzičari u februaru 2024. godine pročitali na sceni legendarne Kolarčeve dvorane zatalasao je javnost, pa je i gđa Rada u kratkoj postojećoj, ali već markantnoj emisiji „Da sam ja neko“ dala priliku umjetnicima da istaknu sopstveni, legitiman pogled na ovaj problem. Problem koji ne tišti samo njih već čitavu srpsku kulturu i koji je samim tim političan, a to se, naravno, vlastodršcima nikada ne sviđa. O problemima se u svakom zdravom društvu i porodici razgovara, traže dobra ili manje dobra riješenja. Tako treba.

E sad, da li će biti po narodnoj – Tresla se gora, rodio se miš – ili pak – Tiha voda brijeg roni – vidjećemo.

Uvijek se čovjek nada najboljem.

Kad dođe proljeće, optimizam ipak nahrupi i nadvlada bez obzira na objektivne poteškoće.

Živjela Beogradska Filharmonija!

Na mnogaja ljeta!

Poslednji srk kafe

Ti voliš da mi otmeš

taj poslednji srk kafe.

Sladak, kao da je zadnje u životu

sladak, jer se šećer pri dnu mreška

sladak, jer znaš da kafe više nema

rođene u tim Afrikama i Južnim Amerikama.

Ja volim da te kobajagi pustim,

onda da se malo mrštim,

da se bunim i dokazujem

kako mi je on najslađi,

kako mi je on najdraži.

Kao neka nagrada

što čeka na kraju dugog puta.

A u stvari,

tako te još više volim

i davaću ti svaki dan

taj suviše važni,

poslednji srk kafe,

samo da ti vidim osmijeh,

dok si tu, kraj mene

mon chéri.

Blok iz Bloka

Već danima traje bitka u Bloku 63.

Uveče se narod skupi, pa ujedinjen pruža građanski otpor, dok se preko dana tu na terenu muvaju kojekakvi likovi.

Posmatraju i mjerkaju.

Ali narod omudrio, pa su gotovo svi naoružani mobilnim telefonima. Ne možeš ni da pr’neš, da prostiš, a da te neko ne u’vati u kadar. Onda ovi unajmljeni nasilnici u crnim odorama ipak moraju da se ponašaju pristojnije. Vide im se lica. Nezadovoljna, jer ne mogu bez posljedica da mlate djecu koja se tu vrzmaju, starije gospođe ili mušku gospodu, penzionersku.

Piše im na facama – šteta.

***

Blokovi na Novom Beogradu su posebna priča. Neka vrsta spontane autonomnosti. Vole da se kurobecaju zbog toga, ali ne uzimajte im to za zlo. Ima neke iskonske hajdučije u njihovom djelovanju. One iskrene, nepatvorene i samonikle. Kao neki dišpet, dalmatinski. Zna moj drug Staja.

U Blokovima je bilo humanitarnih turnira u malom fudbalu i basketu koji su posvećeni rano preminulim drugarima. Bilo je i drugih humanitarnih akcija i izraza solidarnosti kao što je borba na Savskom nasipu. Prosto rečeno, postoji jedna mala, specifična subkultura koja odvaja Blokove od Novog Beograda i ostatka velikog Belog grada. Mlađi žitelji ovog naselja posebno osjećaju ove talase. Oni tu između betonskih kula, istinski stasavaju – prvi put poljube curu, potuku se, pobijede i izgube utakmicu, osjete tugu, bijes, radost, žalost. Ponekad se i zapali cigar, a ponekad i džokavac. Šta ćeš, odrastati se mora.

Koliko znam, sada već legendarna humanitarna akcija „Trojka iz Bloka“ je nastala upravo na ovom živopisnom tlu, tačnije u školskom dvorištu beogradske škole u Bloku 21. Super jednostavna i pomalo naivna akcija, prerasla je u legendu humanitarnog rada lako prepoznatljiva na Balkanu, a i šire. Neko bi rekao da je to već dovoljno.

***

Momci koje poznajem bi rekli da su oni „Beton iz Bloka“. Veoma popularna je pomenuta humanitarna akcija „Trojka iz Bloka“, a rekao bih sada da dolazi i novi talas. Možemo ga možda nazvati „Blok iz Bloka“.

On baštini građanski otpor Beograđana prikazan nebrojeno puta u raznim istorijskim vremenima i okolnostima, ali najviše podsjeća na relativno skoru bitku za „Peti parkić“ na Zvezdari kada su uporni i složni građani odbranili parče parka okruženog asfaltom i betonom. Danas je tamo divno malo igralište sa košem i svjetlećim toboganom. Uvijek je puno djece koja uživaju na njemu. Divna slika, svaki put kad prođete. Slika života koju priželkujete da vidite oko sebe. Dodir novog života.

Otpor građana u Bloku 63 je važan na više nivoa jer pokazuje da nismo skroz otupjeli, da nas nije pojela politička konfuzija i anemija, da nismo postali apolitični zombiji. Boriti se protiv betonizacije grada je danas pitanje normalnosti, kao i morala (koga skoro da nema u javnom prostoru). Pa opet, ljudi ponekad ne shvataju da je borba za ispravne stvari važna i da ne smije prestati iako se naslućuje ishod. Kako kaže Arsen Dedić u stihovima – „Pobjedom se poslije čini, izgubljeni neki rat ..“. Pitajte srpske umjetnike, ali o tom nekom sledećom prilikom.

Dužni smo se opirati tiraniji, ma iz kog izvora ona dolazila. Ovog puta stiže zakukuljenim putevima investitorskog urbanizma koji jede koštanu srž gradova. Urbana leukemija, teško izlječiva.

Građani Beograda taj barjak slobode sjajno nose u Bloku 63 i demonstriraju da smo još uvijek duhovno živi. Bez obzira na nepovoljne okolnosti brutalizma odrođene vlasti i trenutnog nepostojanja moralnih načela u savremenim društvima.

Lučonoše otpora i promjena iz Bloka. Blok iz bloka, za sve nas grešne.

Neponovljiva moć životnog instikta.

Biće nam bolje kad shvatimo da su Hrabre žene Kruščice dio iste narodne grupacije.

A valjda smo blizu ..

Pale s tina

Svi su ljudi svijeta

umrli

u Gazi.

Zgazio ih

gusjenicom

leptir što ne mari.

Laka je bila

smrt

nevinih.

Kao bljesak

prašine

na probijenom zraku sunca.

Ostaje samo

prah savjesti

do groba da nas prati.

Možda smo mogli

glas

pustiti?

Naćutati sad

štitne žlijezde

treba.

Da nas

razni bogovi

ne razaznaju.

U paklu

sirotinjskih

duša.

Ljudi nije fer

Tako počinje legendarna pjesma grupe SMAK koju svako na naših prostora, a rođen je sedamdesetih godina prošlog vijeka, odmah može da prepozna. Neodoljiva melodija i par nježnih rifova. Odma’ u glavu. Najkraći put do srca.

Ljudi nije fer

čovek živi kao ker

misli na sve

brani svoga tela greh ..

e tu već stvar počinje malo da se lomi, što veli onomad Petar Božović u poznatom filmu. Da li se ker piše velikim ili malim slovom?

Rekao bih velikim ..

***

Februar je. Godina prestupna, 2024.

Vrijeme toplo i proljeće se lažno kreće ka nama. Iza ugla vreba mraz, da pokoricom prekrije i pokori naivno cvjetale pupoljke.

Čovječanstvo opet udarilo u neki neizdrž. Gomilaju se tragedije, gluposti, ratovi, barijere. Jačaju diktature širom Evrope i svijeta, inflacija uzima danak. Bezimeni migranti se dave na rijekama u predvorju Evropske Unije. Miriše na veće probleme nego što ih danas živimo. Njušimo dim i pepeo, kao dobro obučeni psi. Da ne kažem kerovi.

U tim crnim ili bar sivkastim okvirima, živimo naše male živote. Plaćamo rate stambenog kredita, ekskurzije i patike za djecu, borimo se za mrvu vremena i energije za sebe. Pokušavamo sačuvati višegodišnja prijateljstva, održati porodicu na okupu, a sve zategnuto do pucanja, do razboljevanja. Unutrašnje implozije i okidanja sistemske bolesti koja tinja u nama.

Na sve to, gledamo političare koji lažu, nedorasli izazovima današnjeg super kompleksnog svijeta. Lažne ljude koji manipulišu i potcjenjuju sopstveni narod. Truju ga mentalno kroz bjesomučno spinovanje i varanje, ali i fizički jer se ne bore za čist vazduh, vodu, ljude, .. ovo malo duše što nam je preostalo.

Gdje će duša tim ljudima, često se zapitam.

I onda, iz daleke zemlje koja je u dobrom dijelu našeg naroda prokužena, okrivljena za sve loše što nam se desilo u skorijoj istoriji, stigne porcija pristojnosti. Bolje rečeno paket. Nije ga dostavio čuveni Amazon, a i oni su američki proizvod.

Stari Latini su govorili – Res non verba, odnosno – djela, ne riječi. U tom duhu, pojavljuje se čovjek koji pređe 10,000 kilometara samo da bi odao počast drugom čovjeku.

Kakav gest. Kakav potez. Van svih šablona. Ostajem zatečen i danima u sebi vrtim tu sliku.

Bez medijske pompe. Samo zato što je to ispravno i što ima taj luksuz da može sve zaustaviti u svom životu i odati počast čovjeku, kolegi, ljudskom biću. Najčešće nasmijanom ljudskom biću.

Ukazuje nam se Stiv Ker, kao igrač višestruki NBA šampion, kao trener takođe. Čovjek koji preskače jednu NBA utakmicu kao glavni trener da bi stigao poštovanom i vrijednom saradniku na poslednji ispraćaj. Ovaj Amerikanac je rođen u Bejrutu, Liban, glavni je protagonista sopstvene krivudave životne priče koja ga je očigledno iskalila kako treba. Možda je sjenka Bliskog Istoka na kom se rodio i proveo mladost u njemu ostavila drugačiji zapis. Ko zna?

Fenomenalna sportska karijera i zanimljiv životni put porodili su čovjeka koji je u Srbiji i regionu svojim jednim gestom pridobio doživotne simpatije i poštovanje. To ne može da se kupi.

Regovala je javnost, reagovao je Novak Đoković, Miško Ražnatović i svi se slažu da je Dejan Milojević bio veliki čovjek i sportista, ali i da je imao sreću da radi okružen velikim ljudima koji su cijenili njegovu ličnost i doprinos. To vrijedi malo više od materijalnih. ovozemaljskih dobara. To vrijedi.

Pa vi sad vidite kad vam je teško da se nešto uradi ..

Ljestvica je prilično visoko postavljena, zar ne?

***

Sve to budi nadu da ima još ljudskosti u ovom paklenom svijetu i da nismo nepovratno izgubljeni, čini mi se.

Ima smisla biti čovjek, biti solidaran, pokazati poštovanje i elementarnu pristojnost.

Elementarna pristojnost – pojava gotovo prognana iz diskursa naših vladajućih medijsko – političkih struktura.

Pristojnost, pristojnost – samo te riječi odjekuju u glavi prije nego krenem na počinak.

Pristojnost ..

Ljudi nije fer ..

Čovek živi kao Kerr ..

Oguman, Februar 2024

Најкраће писмо ђеду

Сваког дана

У кућној поподневној смјени,

Кад кафицу сркнемо жена и ја

Пажљиво измућкам и сперем

шољу из које сам пио

пазећи да по зидовима керамике

остану немирни трагови тоза.

Онда пустим да чесма

Гласним глоготом

Одточи своје,

Па успем ледене воде

До вр’ва!

И напијем се силно

Да утолим жеђ

Непцем отворим бескрај

сјећајући се ђеда

Који је исто чинио,

нетом просипајући непопијену мјерицу воде

по дворишту

утренираним полукружним покретом

као да уназад коси.

То је најкраће писмо ђеду

Које знам.

Stevo naš nasušni ..

I dok se književni zemljotres oko NIN-ove nagrade još uvijek sliježe po balkanskim brdima, teško se oteti utiscima radosti koji provejavaju od Banjaluke do Beograda, Prijedora do Broda, Zagreba do Kragujevca.

Odavno izbor za najbolju i najosporavaniju književnu nagradu regiona nije bio ovako zanimljiv i ujednačen. Uvertira koja je došla kroz gromoglasan odlazak čitave redakcije kultnog srpskog nedeljnika, predvođene gospodinom Ćulibrkom i gospođom Mališić, samo je pojačala kakofoniju oko nagrade i raspirila uzavrele duhove. Nepotrebna podjela na prvu i drugu Srbiju, te njene sljedbenike, kao i podjela na srpske i jugoslovenske pisce, samo zamagljuju ionako teški društveni i politički horizont u kom naprosto moramo da živimo. I pišemo, rekao bih.

Nedavno je glumac Goran Bogdan sjajno konstatovao kako danas na Balkanu žive neslobodni ljudi. Neslobodni po duhu i razmišljanjima, utoreni političkim elitama i dominantnim, strahom obojenim, ksenofobnim politikama – drž’ se svojih, ma šta god da bilo. Nemoj tu da štrčiš i praviš se pametan –

Zato je važno da se plamičci slobode pojavljuju što češće i što više. Neka se vatra održi.

***

Trijumf Stevinog romana Poslije zabave na ovogodišnjoj NIN-ovoj nagradi je na više nivoa važan i multidimenzionalan.

Ljudi vjerovatno ne znaju, ali Stevo pripada samo jednoj kategoriji na Balkanu, onoj malobrojnoj – kategoriji dobrih i slobodnih pisaca. Osim što je zaposlen u običnoj trgovačkoj radnji gdje osigurava minimalnu egzistenciju, ne razlikuje se mnogo od drugih, normalnih i tihih ljudi u našoj okolini. Od pisanja se teško preživljava, pa se od nečeg mora živjeti. Istovremeno, to mu omogućava da bude slobodan i nezavisan čovjek, što je kod nas danas rijetkost. Ljudi su obično zarobljeni u sopstvenim strahovima za egzistenciju, budućnost djece, okovani stambenim i drugim kreditima, ucjenjeni životom, pa imaju unutrašnji osjećaj autocenzure koji ograničava slobodu mišljenja i javnog govora. A živimo u dobro poremećenom društvenom sistemu, trenutno.

Slično kao i sam pisac, izdavačka kuća Imprimatur takođe pripada samo jednom esnafu – malih slobodnih knjižara koji odgovaraju čitaocima i svom književnom i estetskom ukusu, uz primjenu moralnih normi na biznis kojim se bave. I to je danas rijetkost, jer ekonomski pokazatelji su neumoljivi, tako da ako želite da preživite, određena doza komercijalnosti mora da postoji, što opet dovodi u pitanje kvalitet i kvantitet književne produkcije koju stvarate. Nevjerovatan trud i senzacionalna multidiciplinarnost je potrebna da bi se balansiralo u današnjoj poslovnoj stvarnosti knjižara. Naravno, osim ako ne uplovite u kriminal i poreske malverzacije, te najpopularnije „sportove“ na Balkanu u poslednje tri decenije.

Između ostalog, fascinantno je i apsolutno ujedinjenje banjalučke književne čaršije oko podrške laureatu, a znamo da Banjaluka poneka može biti cinična, ohola i pomalo malograđanska kada su ovakve stvari u pitanju. Volimo nekad prezreti uspješnije od nas. To je tako ljudski, ali čini mi se da je ovog puta pravi banjalučki duh zablistao, skinuo šešir i naklonio se Stevi i malom izdavačkom trojcu. Taj duh nosi boju patine i predratne, gospodske Banjaluke. Od toga baš bude milo oko srca svakom normalnom čovjeku. E sad, što će se sve na ovom polju brzo zaboraviti, spada već u neke druge osobine našeg naroda, ali i turbo vremena u kom živimo, ali uživajmo svi zajedno u divnom trenutku.

Poveća grupa bookstagramera koje pratim su se takođe iskreno obradovali uspjehu koji je napravio roman Poslije zabave i njegov izdavač. Već neko vrijeme oni ili one prate i podržavaju rad Imprimatura, tako da ovo nije neočekivano. Simpatije su uvijek na strani malih, autentičnih boraca koji biju bitke sa vjetrenjačama. Imprimaturovci se baš uklapaju u tu sliku biblijskih pravednika, kojih danas na velikoj životnoj sceni, gotovo da nema.

Meni možda i najdraža fotografija koju sam vidio ovih dana, a ima veze sa cjelokupnom frtutmom, jeste ona koju je na FB objavio Miljenko Jergović sa čestitkama Stevi na NIN-ovoj nagradi – on stoji, a ispred njega u foteljama sjede Darko Cvijetić i Stevo Grabovac. Najteže je u stvari odrediti ko su i odakle su u stvari ti pisci/pjesnici. Oni pripadaju Bosni i Hercegovini, pripadaju Hrvatskoj, pripadaju Republici Srpskoj, a u stvari ne pripadaju ni jednom političkom establišmentu u tim državama ili entitetima. Žive u nekom čudnom međuprostoru, metafizičkoj dolini slobodnih i dobrih ljudi Balkana. Neko bi rekao da su autsajderi, neko da su slobodni strijelci, a ja bih rekao da su vrhunski umjetnici – pisci i pjesnici koji su samonikli na zgarištima raspalih socijalističkih sistema i koji postoje uprkos svim nepovoljnim okolnostima. Izuzetak, prije nego pravilо. Naš književni zavičaj.

U stvari, oni su oaza naših sloboda i dokaz da se može postojati mimo vladajućih političkih i nacionalističkih narativa, iako cijena te slobode ponekad zaista zna da bude preskupa, mukotrpna, gadna. Pitajte slobodne ljude Balkana. Nema ih mnogo, ali oni znaju.

Tu, u prostorima slobode, žive pravi pobjednici. Embrioni našeg kulturnog i duhovnog preokreta.

***

Na kraju, provejavaće pitanje iz kabineta glavešina – čiji je taj Stevo?

Važno je znati da je on ničiji i samo svoj. Baš kao i izdavačka kuća Imprimatur. To je najljepše, a istovremeno i najteže. Kao hod po žici.

Još nešto, ljudi baš i ne vole kad si ničiji – moraš se nekom carstvu privoljeti. Inače si gotov.

Dok u budućnosti ne dođe ta tačka, neka uživaju u zasluženim lovorikama svih nas neopravdano marginalizovanih u ovom bestidnom i zarobljenom društvu, površnom i agresivnom, sebičnom i okrutnom, a opet našem.

Važno je misliti svojom glavom, važno je razmišljati, važno je biti slobodan i reći šta stvarno misliš. Kad većina počne primjenjivati ovu mantru u sopstvenim životima, biće nam bolje.

Živio Stevo, živio Imprimatur! Živjela sloboda!

Na mnogaja ljeta ..

Oguman,

1.2.2024.god.

Grešni Miloje

Dugo se srpska javnost zamajavala grijesima i dogodovštinama privrednika iz Čačka Miloja Stevanovića, kolokvijalno poznatog kao Grešni Miloje.

Ovaj inokosni Čačanin je svojevremeno izbačen iz Saveza komunista, ali je viralan i u potpunosti poznat postao tek kada je prihvatio raščinjene pripadnike SPC nakon sukoba episkopa Artemija i Amfilohija, kada je i ušao u sukob sa zvaničnom Srpskom Pravoslavnom Crkvom koja ga je na kraju i „otpustila“ iz pastve, na šta je on odgovorio tužbom da ga vrate u istu.

Ovaj galimatijas je pomalo smiješan, ali svakako apsurdan i groteskan sagledavajući svakolike realne probleme koje srpski narod prolazi u poslednjih tridesetak godina.

***

Zbog takvih medijskih trivijalnosti MTV i PINK boja, ispod radara ostaju pravi hrišćani, bratoljubi, koji svojim životom i djelom propovijedaju ljudskost i zanemarene etičke vrijednosti današnjice.

Košarkaš koji je bio partizanovac, a poštovali su ga i u Zvezdi, košarkaški trener koji je jako pomogao da Jokić i Micić budu tu gdje jesu, a to nije trljao na nos svima, čovjek koji je možda birao slabiju igračku karijeru, da bi njegova porodica imala više sunca i osmijeha u životu tokom boravka u Valensiji i Istanbulu. Poseban detalj u niski briljantnih poteza je onaj kada vladajuća srpska politička sila konačno potiskuje Duleta Vujoševića iz KK Partizan, a Miloje elegantno odbija ponuđenu, magičnu trenersku klupu jer suštinski ne želi da izda jednog od učitelja u teškom trenutku. Magijskom zovu trenerske klupe klubova Partizan i Crvena Zvezda mnogi ne mogu odoljeti jer naprosto rijetko dođe ili ne dođe nikada. Najčešće je to kada treba da se gasi neki sportski požar i obično za kratkoročnu upotrebu. Kao neki drevni zov sirena – opojno i neodoljivo, iako znate da ste vjerovatno brzo gotovi. Miloje je ovaj izazov preskočio, sa osmijehom na licu.

Kao trener radeći u Megi, može se reći da je zajedno sa gospodinom Ražnatovićem udario temelje ovom srpskom košarkaškom rasadniku i razvojnom timu iz kog je za njegovog trenerskog vakta 11 momaka otišlo na NBA draft. Ako znamo da su Jokić kao osvjedočeni NBA MVP i Micić kao dvostruki MVP Evrolige na tom spisku, onda nema sumnje da je posao urađen vrhunski. Bez puno pompe, kao da je to najnormalnija stvar na svijetu. Čak je i kultnog Bobija Marjanovića vratio u košarkaški život koji još uvijek traje u NBA ligi.

U sada već jednom od poslednjih podkasta u kom je gostovao kod Ivana Minića u „Pojačalu“ sa osmijehom na licu je govorio o radosti života, košarke, sa takvom lakoćom i spontanošću da čovjek naprosto ne može da povjerovati da takve energije više nema. Između ostalog, obrazloženje zašto je trener u San Francisku je nevjerovatno – divno je mjesto za život i zaista treba uživati u tome. Opet, sa osmijehom na licu. Pored toga, realno je sagledavao (minimalne) šanse mladića da igraju ozbiljnu, profesionalnu košarku bivajući antipod menadžerskim paralažama.

Kako reče moj drug Đole i sam sportski trener, kako može da pukne srce takve ljudske gromade?

Ne može čovjek, a da se ne zapita ..

***

Ponekad mi kažu da sam ličan u tekstovima, ali nešto razmišljam – bolje ličan, nego bezličan.

Elem, otac mi je preminuo prije desetak dana i naprosto je to kod porodice i mene porodilo veliku tugu. Prirodno i spontano. Nakon smrti Dejana Milojevića bilo je kristalno jasno da je to prije svega velika tragedija jer se radi o mladom čovjeku, a zatim dolazi ogromna tuga. Tačno se gradiraju stvari.

Očigledno je da je Dejan još mogao doprinijeti svjetskoj i srpskoj košarci. Nekako je bilo normalno da u doglednom trenutku preuzme srpsku reprezentaciju i da joj novu igračku i takmičarsku dimenziju. Možda čak već i poslije Olimpijade u Parizu 2024. godine? Otprilike nešto slično što je srpska sportska javnost očekivala od Kokoškova, samo sa manjim pritiskom i vjerovatno boljom rezultantom. Pošto mu je čitava sportska i trenerska karijera odisala anti-gravitacionim ili netipičnim standardima većine, vjerovatno bi tako i bilo.

Plijenio je Deki osmijehom, dobrotom i ljudskošću u svakom pokretu, tako da njegovo igračko i trenersko djelo u košarci i životu ostaju da sijaju kao primjer da se snovi mogu ostvariti i bez zlobe, podmetanja, protekcije, muvanja. Vjera u tako nešto je potrebna našem društvu kao regenerator posrnule etike i duhovnosti. Šteta što ne gledamo dovoljno u ovakve izuzetne životopise i savremenike. Trebaju nam moderni korektivi i uzori.

Hvala ti Dejane Milojeviću za plodan život u kom si živio ono što propagiraš. Prerano si otišao.

Počivaj u miru.

Поздрав оцу

                       Приједор, 16.01.2024.

Ако бих тражио 10 ријечи да опишем живот свог оца, онда би оне биле:

Козара, Урије, дух, фудбал, Рудник, бркови, рат, породица, Сана, унуци.

***

Козара, јер је рођен 1950. године у селу Гаревци подно херој планине гдје је отац Љубан био учесник НОБ-а са 17 година, док је мајка Десанка отишла у логор Јасеновац и спасла се из раља смрти на филмски начин. У епилогу, бака је остала сироче до завршетка рата.

Урије – јер се ту доселио као дијете у улицу Симе Шолаје и осим одласка на студије у Тузлу, као и рат у Хрватској, читав живот провео на том простору. Уријаши, посебна фела приједорчана као покојни комшија инг. Баровић, фудбалер Пекија и другари из дјетињства Шиле, Брацо, Вујка и Грахо. Приједорска авангарда.

Дух – ћаћа је имао духа, па је понекад био изузетан шмекер и шармер, духовити пријатељ кога желите уз себе. Осјећао је кад неког треба у животу и послу помоћи и погурати. Знао је међутим и да вас онако изненада вербално опаучи, па да данима послије тога бридите у себи. Како рече мој друг Хрњак, Дуле је био стара гарда Приједора. Такви се више не производе.

Знао је ћаћа и да тутне студенту новце у руке, организује другима сахрану, пусти глумца на пробу, буде жирант за никад враћени кредит ..

Фудбал – као седамнаестогодишњак одиграо је неколико утакмица за локалне романтичаре ОФК Приједор. Брз, надарен, неугодан и оштар у дуелу. Тако су ми говорили. Сјећам га се као ветерана док је наступао за ФК Поткозарје у локалним лигама док га бодрим крај аут линије. Инфицирао ме љубављу према фудбалу, спорту, Рудару, Хајдуку из Сплита …

Некада касније и као члан управе ФК Рудар Приједор, из сјенке је учестовао у епском финалу купа против Борца из Бањалуке када су након вијести о миру из Дејтона преко ноћи успјели склонити приличан сњежни покривач са градског стадиона. Све то да се заказана прва утакмица ипак одигра у предвиђеном термину.

Рудник – не постоји ријеч која се у нашем дому чешће чула – рудник, рударство, рударење, рудари .. Увијек смо сестра и ја били поносни што је тата рудар. То је напросто био стандард солидарности, вертикала нормалности у животима.

Ћаћа је волио да каже да је он рударски инжињер са копа и да док не обује чизме и не стави шљем, нема ништа од работе.

Читав радни и животни вијек је провео у приједорским рудницима, растао и учио са старим инжењерима, стасавао са младима, а онда имао озбиљан прекид професионалне каријере због рата, у најбољим животним годинама. Једно вријеме је био окован очајем без посла и рударења, али ипак остајући чврсто увјерен да ће рудник васкрснути, остајући му вјеран као последњи син. Заједно са неколицином сличних ентузијаста га је на крају и оживио, а затим и у потпуности ревитализовао, удахнуо нов живот. На то је био поносан и важно му је било да се право рударење у региону настави, због традиције, али и због економског живота које доноси житељима.

Рудари и чаробни хљеб са седам кора.

Бркови – код нас се у Крајини каже, шта је човјек без бркова. Тако је и наш Дулијус готово читав живот његовао бркове. У младости понекад оне у облику потковице, праћене дужом косом, а касније класичан тип бркова, краћи или дужи. Дуго су му бркови имали риђкасту и другачију боју него црна коса, те мирисали на дуван.

Био је један од виђенијих приједорских брка, а кад се пар пута обријао, изгледао је као да му је неко насадио огроман нос насред лица.

Рат – човјек се вазда понада да бар једна српска генерација неће ратовати. Стари није био те среће, па је почетком деведесетих био у првим војним колонама које су прешле Саву и отишле у рат да помогну угроженом народу. Касније се читава идеја распала у праску нестанка бивше државе, али је тата Божјим чудом преживио та животна и људска искушења, без превеликих посљедица.

Породица – шта год да је чинио, оцу је породица била стожерна тачка. То је онај домаћински приступ гдје се ствари сагледавају дугорочно и стратешки. Понекад споро због опрезности и незвјесности, али континуирано и прецизно. Нервирала ме некада његова инжењерска педантност, али често је био у праву. Наша мајка Зора је хериона породице и са брком је скоро 50 година градила наш породични космос. Није било лако на кривудавом животном путу, али како каже пословица – није живот преко поља прећи.

Чини ми се да га никада нисмо изневјерили и данас смо готово сви ту да га мирно и достојанствено испратимо на вјечни починак.

Сана – кад га је кренуло са унуцима, наш се охрабрени бркајло усудио маштати велике снове, па нам је направио предивну базу у долини Сане, крај сазвјежђа Ништаваца. Кренуо је са Козаре, живио у Приједору и Уријама, а скрасио се у зеленој долини коју су још и аустроугари користили као мини житницу. Све са погледом ка манастиру Клисина.

Љети смо се купали у Сани док је брко косилицом његовао травњак да буде као на Вемблију и дочека спреман његове најдраже из Београда и Лондона.

Унуци – најдражи су били они најмлађи, који су стизали у јесени живота као награда за пређени пут. Андрија, Петар, Сара Вера и Итан Вид стигли су деди као животни мелем и еликсир дуговјечности. Чак и кад се разболио, били су мотив да се бори и гледа како његове посаде расту и напредују.

Не знам има ли за човјека веће награде на крају животног пута?

***

На крају, кад се подвуче црта, а ћале је волио да у сваком пројекту ствари посложи до краја, само остаје важно да ли си био добар човјек или ниси и да ли је твој живот имао смисла.

О овом првом, цитираћу дио поруке пристигле ових дана од једног од његових најбољих рударских ученика (данас рударског инжењера у околини Мадрида) – Душко је заиста био људска громада и стручњак. Сви смо пуно учили од њега. Такве рударске легенде се једноставно више не рађају. Част је била радити с њим. Знао нас је заштити у правим тренуцима. –

Што се тиче смисла Стари мој, кад уназад погледам васкрсење рудника, могу само да цитирам великог Његоша – Благо оном ко довијека живи, имао се рашта и родити. –

Хвала ти за све и поздрављамо те стиховима рударске пјесме коју пјевушим од дјетињства:

Нек’ рударе увијек прати слава!

                      ОГУМАН, РУДАРСКИ СИН