Talandara u Banjaluci …

Predratnu Banjaluku pamtim kao mali dječak što hita u posjetu velikom gradu i legendarnoj Buba Mari. To je Tetka Mara, oštroumna, sitna i hitra žena, rođena sestra naše Bele Bake, identičnog osmijeha i ljudskih vrlina. Kao nasljednica izdašne vojne penzije uvijek je nas sitne pilliće darivala slatkišima i nježnošću, prekomjerno. Sličnom energijom i ljubavlju kao naša Bela Baka, ali obojena drvenim štapom i slabom, šepavom nogom.

Kroz ratne dane i adolescenciju, u Banjaluci sam vodio nebrojene fudbalske okršaje – protiv crvenih iz Naprijeda, plavih BSK-ovaca i naravno velikog Borca. Mi iz prijedorskog Rudara smo uvijek bili drčni i nismo se dali brojnijima iz većeg grada.

Po jednom jesenjem, kišnom danu, na stadionu BSKA-a mi se desila i prva zvanična utakmica u mlađim kategorijama. To se ne zaboravlja. Magija prvog poljupca.

Kroz studentske dane u Banjaluku povremeno svraćam na žurke, proslave Novih godina ili koncerte. Dovoljno da se nekoliko puta zaljubim pored Vrbasa – u jednu nježnu ljepojku sa hora, zatim crvenokosu mačku iz Sane i plavooku slikarku, brinetu. Godine zaljubljivanja i pravog ludovanja.

U posljednjih par godina Banjaluci rado dolazim jer tu živi mnogobrojna, voljena rodbina koja se tu slila sa raznih strana, ali i nekoliko vrijednih prijatelja kojima se uvijek rado vraćam. Pomenuću i redakciju BUKA magazina sa kojima godinama uspješno sarađujem iako se nikada nismo uživo susreli.

Sve u svemu, Banjaluku volim i osjećam istinski kao jedan od svojih gradova, tako da mi je izuzetna čast i zadovoljstvo da kraj Vrbasa predstavim zbirku priča Talandara i vidim drage ljude i sve ljude dobre volje koji vole pisanu riječ.

Živjeli, hvala i vidimo se!

P.S. Poslije na kraft pivu u MCB, normalno ..

Dvoboy

Na brzaku

iznad Rasavaca

sudare se Čiča Galama

i ništavački Tom Sojer.

Povede se rasprava

duboka k’o najdublji vir

gore kod Usoraca

gdje Sana opasno vreba.

Da li krave zaista

mogu da lete,

može li se

okrečiti nebo?

Pametne ih oči slušale

djevojčice Zojke,

pa se ukoso smijale

kroz kvarne mliječne zube.

Gledale ih poslije,

plave oči dječaka

što njuškom sitnom upijaju,

ne dišući.

Ja li će Čiča Galama,

ja l’ Tom Sojer iz Ništavaca

pretegnuti, vagnuti,

u ljutom, verbalnom boju.

Red mašte i djetinjstva,

pa red oštrih brada i sjećanja.

Dok se pos’o ne opravi

i suton pomazi vjeđe nad modrom rijekom.

Oguman, Septembar 23.

Писма из Бгда, прича бр.9, Инвеститорски урбанизам

Мирна је наша улица на Лекином Брду. Зато је волим иако нам је стан постао мали, па се жена и ја сударамо са стварима и дјецом по њему.

Око нас још обитава успорени комшилук у правилним дневним ритмовима. Озбиљне куће, па кућерци, уџерице и наша мала зграда. Скоро па к’о Наша мала клиника.

Мичући мало улијево, ка стадиону „Синђелића“, на стубовима око кућа и огради помоћног фудбалског терена јутром на сунцу лијено леже мачори. Опружених бркова и млитавих шапа. Уморно их лискају на топлоти осунчаног бетона. Близу је и дјечје игралиште код ЦЗ-а, ког ће ускоро оковати високом жилет жицом. Кажу, мора тако. Гето у центру града. Замишљам БС (Београдски Синдикат, оп.аут.) како ту снима нови спот.

Сви заједно, у зраку потмуло осјећамо како се обруч стеже. Брујање багера и хилтовки је све ближе. Питање је тренутка када ћемо постати принуђени на евакуацију. Куда тачно, не знамо ни сами.

Неконтролисани урбанизам као канцер изједа град. Бео град.

***

С краја улице, на десној страни, дуго је стајала напуштена кућица. Назалним, храпавим, тенорским гласом казује комшо Ц. чији се зид куће наслања на тај трошни објекат:

– Неће се то никада продати. Ма то су неки наследници. Из Македоније или ко зна где. Има их више.

Уосталом, ко ће то купити? То су само 3 ара, бре. Не може да се зида озбиљно. Без бриге. –

Неколико мјесеци касније, док хитам на посао видим прве багере како разваљују зидове куће. Здробљена цигла, помијешан мирис влаге, малтера и шута голицају ноздрве. Физичка деструкција на дјелу и титрање слутњи у стомаку.

Неколико дана касније, не издржах, па приупитах у пролазу уназад зачешљаног, просиједог човјека који се мувао око фришког градилишта:

  • Шефе, шта се ту интересантно зида? –
  • Једна дивна породична кућа на спрат. Видећете. –

И видио сам.

Никло је чудовиште од четири спрата. Као дивљи сунцокрет код комше таксисте што штрчи између бетона кућног дворишта и уличног асфалта, врата дебелог као јаче морнарско уже.

Послије десетак дана зове ме друг и каже:

– Еј, била ти улица на телевизији. Руше дивљу градњу. Погледај београдску хронику. Рада ће ти објаснити, хе, хе. –

Не мрзи ме, па након пар дана премотавам програм РТС-а и проналазим ТВ прилог. Тамо стварно нешто чукају чекићима и к’о фол руше. Киша лије као из кабла и гузоња са кишобраном говори у камеру како смо ми правна држава, ‘вако, ‘нако.

Дјечје наивно помислих да је можда стварно тако. У ствари, обична глупост одраслих.

Након медијске експонираности, као по невидљивој наредби и синхронизацији, градилиште опкољено жутом траком упозорења је утихнуло на неколико дана. Чак сам и сликао рјешење о затварању градилишта, датирано и потписано 28.07.2017. године од стране грађевинског инспектора Градске управе Вождовац.

Не прође ни седам дана, на минијатурни простор стигоше нови пакети цигли.

Затим су однекуд измилили и радници.

Рад на изградњи је најнормалније настављен.

Све је то нормално, да парафразирам Муту (Николића, оп.аут.), ако би се шпрдали.

У коначници, сазидано је тринаест станова и једна фингирана гаража. Колико знам, по закону би број гаражних мјеста морао пратити број стамбених јединица. Овде не постоји ни једна.

Зграда са лажном гаражом.

То нисам никад у животу видио, а нагледале су се ове очи свега.

Као врх апсурда, једно вече након усељења зграде улазим у свађу са новим комшијама око права ко смије да паркира у близини њихове зграде. Њихово право на паркинг извире из непостојећег права на изградњу и становање.

О слатка, мала изврнута торто ..

***

Изнад Шумица постоји невелика улица што вијуга надоле, скоро до Хотела Србија. Крајем августа је на њој издахнуо комшија З. ког сам виђао да шета малог кера и повремено продаје ђинђуве на мини пијаци код Максија.

То је улица Рада Неимара и животна је шала да улица у којој цвјета необуздани, инвеститорски урбанизам носи име угледног градитеља који је подигао манастир Љубостињу и друге средњевјековне српске светиње.

Кад од Музичке школе Коњовић ударите под правим углом на њу, наићи ћете на огромну грађевину од седам спратова. Е сад, како се то формално води у папирима, не бих знао, али у стварности има седам спратова.

Више сам пута бројао.

Мајке ми.

Урбана легенда каже да се комшија поред солитера од зграде, иначе становник пристојне приземне куће увучене од улице, борио свим силама и могућим правним средствима против такве, недозвољене градње. Није жалио вријеме, енергију и новац. Срчано наступајући, имао је ту и тамо повремених успјеха.

И онда загубљен у ковиталцу мисли док се враћам из поподневне шетње, изнебуха уочим да се његова кућа претворила у ново, мини градилиште.

Након седам година, голи приватни интереси и сила односе побједу.

Седам година на административном канабету и ништа.

Лакше би било на Тибету.

Како ли је човјеку што је године, живце и новац уложио у неравноправну борбу?

Барем је пробао да их заустави. Успори непријатељско напредовање.

Незнани херој улице Рада Неимара.

Поражени Дон Кихот у раљама дивље градње.

Можда београдска Штефица Цвек у раљама урбанистичког живота?

***

Деки (Станковић) је рођен исте године кад и ја, само дан раније. Његова фудбалска каријера је била бриљантна, док сам се ја мајао по хоровима, факултетима и теренима за мали фудбал. У кадетском узрасту, он је био капитен селекције ФК Црвена Звезда. Ту смо се скоро и сусрели јер сам долазио на три пробна тренинга у неуспјешном покушају да постанем професионални фудбалер.

Кроз навијачке канале, знам да је одавно у грађевинској индустрији и да заједно са партнером зида зграде по Београду. Ту није ништа спорно и рекао бих да је за једног спортисту паметно да размишља о алтернативним бизнисима и изворима прихода још док је активан. Браво за агилност.

Међутим, проблем настаје кад не постоји систем који по дифолту штити град, историју и урбанистичке узусе од незнања и бруталности капитализма. Уз састојке као што су несавјесни, себични појединци којима је зарада врховни аршин постојања, а похлепа редовно стање духа, пропаст је загарантована.

Појединац вјероватно не може да промијени урбанистичку политику града или утиче на то да институције за заштиту споменика раде свој посао, али не мора да учествује у агресивној деструкцији сопственог града.

То је ствар избора.

У епилогу, рушење старих објеката на тргу Славија, прије тога по Врачару је заиста болно и илуструје врхунац урбанистичке анархије Београда.

Тачка након које нема повратка.

‘- Продужи даље – са радија се оглашавао Чола и давао Декију савјет злата вриједан ..

Да ли ће га послушати мој генерацијски исписник, питам се у данима кад славимо рођендане.

Мрка је капа ..

***

Обрни, окрени, сви путеви воде у Рим.

Тако вели древна изрека. Напосљетку, и поменути Деки је дуго и успјешно играо за Лацио у Риму.

Слично томе и код нас у Београду, ових година. Гро дискусија и изазова воде у Београд на води.

Мјесто спорења и раздора.

Мјесто урбанистичког и правног насиља.

Мјесто гдје је Београд највећа жртва.

Мјесто гдје људи возе бајсеве и ролере, те пију кафу у Променади.

Макар ми, бивши студенти Економског факултета у Београду знамо да је савско залеђе иза БАС-ове станице било ругло. Супер да је очишћено, макар и од „комплетних идиота“, како рече предсједник.

Све што је наступило послије те фазе, било је некако погрешно, помало насилно и туђе. Непријатно.

Стазу за шетњу и бициклисте би свако нормалан подржао и прихватио, али претрпану и превисоку џунглу од бетона и челика, поклоњену земљу, нетранспарентно власништво и муљање са инвеститорима не би ни пас с маслом могао појести.

Без обзира на саливена и беспрекорна одијела савремених корпоративних адвоката, присуствујемо сељачком и бруталном преливање општег добра у приватне џепове.

Тачка.

На крају, то је страно ткиво у Београду, ког ни сви урбани планери и привремени идеолошки команданти наших судбина не могу да интегришу у супстанцу града. Знам да ће временом све да изблиједи, па и ово насиље око прављења Београда на води, да ће клинци и странци да посјећују велики тржни центар, да ће се организовати ФЕСТ и кина на отвореном, поред ријеке, да ће разни Базари и Маркети покушати да пацификују ово критичко мишљење, да ће свјетлосне честитке спортистима и рекламе да прште са „Кулчине“, али јасно је да Београд на води није прављен по мјери Београђана.

Свједоци смо стварања нове домаће касте и елите која чини све да докаже да је у праву и да су њена моћ, богатство и визија бриљантни. Без скрупула.

Једна од жртава је и стара, шармантна жељезничка станица која је измјештена из деценијског постојања. О плановима за мега скупи пројекат метро линија које сервисирају Београд на води, да и не говоримо.

Није добро, на жалост ..

Епилог:

Према ријечима дивног и почившег архитекте Драгољуба Бакића, Београд је град отет од грађана и Београд на води ће тек урбанистички метастазирати на цијелу територију града.

Домишљам да су сличности урбанизма и рударске индустрије такве да се грешке у развоју не виде у кратком року, а посљедице су често непоправљиве и готово трагичне.

Укупан утисак је да је урбани дио Србије нападнут инвеститорским урбанизмом, а рурални дио рударским и еколошким изазовима.

То су праве теме за сваку будућу јавну расправу грађанске Србије и Београда као најмногољуднијег града.

Уздамо се у ону народну: Ничија није до зоре сјала.

Остаје једино питање ко ће претећи до нове зоре или дана.

Треба снаге за све то ..

***

И то је наш Београд.

Од њега расту полипи на жучној кеси ..

Огуман, септембар 2023.

Brzina, dim i prašina

Velika nagrada Italije, F1 Monca, 2023. godine

Kaže se Munze.

Ne, ne kaže se Monza.

Čekaj, čekaj, kaže se Monca, a piše se Monza.

Okej, okej ..

***

Poslednji krug u Monci je kultni jugoslovenski film snimljen neposredno pred raspad bivše zemlje. Ugraviran je u nas rođene šezdesetih i sedamdesetih prošlog vijeka. Maestralni Dragan Nikolić u glavnoj roli, smješten u scenario unikatnog Dušana Prelevića Preleta. Zajedno tetoviraju i tvore urbane slike kriminala, ljubavi, nesreće i egzila, u sjenci super brzih formula i legendarne staze u Monci.

Tako je nekoć bilo.

***

A danas?

Jutros je doručak sa ljubavlju spremila supruga da iz predivnog Bergama, doma čudesne FK Atalanta koji renovira stadion i grada pod UNESKO-vom zaštitom, sretno pođemo na trku formule jedan.

Rano je, krmeljamo, ali se niko ne buni. Voz polazi već u 8h 15. Parmiđano, pršuta, pečena jaja i masline. Espreso se zvizne usput, s nogu.

Moderna vozna kompozicija stiže na vrijeme i šareni se od navijača. Najviše je onih sa crvenim dresovima. Ferarija, naravno.

Karte za trku se moraju rezervisati mjesecima unaprijed. Zahvaljujući kumu D. i servisu GoGo, mi to pravovremeno činimo i 140 eur za najjeftinije, takozvane general admission tickets, lagano napušta naš (digitalni) novčanik. Kako reče Sir Oliver u stripu Alan Ford – cijena, prava sitnica –.

Italija je inače dom ovog vrlog stripa koji se rijetko gdje osim na Apeninima primio. Bivša Juga je bila osnov za taj neobični stripovski kalem.

Stižemo na željezničku stanicu u Monci i prebacujemo se šatl busom do sredine džinovskog, mondenskog parka, u stvari bašte i šume kraljevske vile, odakle dalje moramo pješke. Rijeka ljudi se slijeva ka legendarnoj stazi čiji je pun naziv – Autodromo Nazionale di Monza. Izgrađena je pre sto jednu godinu i predstavlja treću namjenski izgrađenu trkačku stazu na svijetu. Hodamo po istoriji. Razmišljam o pobjedama Šumahera, Prosta, Pikea, Hamiltona i ostalih u proteklom vijeku. Nestvarno.

Tu su štandovi sa raznobojnom robom u bojama timova. Liči malo na naše vašare, samo je uređenije i strukturiranije. Utegnuto, ali je suština ista. Opet dominira domaćin Ferari, ali miješano meso sa Red Bul-om, Mercedesom, Meklarenom. Kačketi i majice sa cijenama od 50 do 100 eur. Široko. Prolazimo čekiranje karata i sada smo stvarno unutra. Uzbuđenje u grudima raste. Kucnuo je čas.

10 je časova i 30-tak minuta. Još je rano, a već je kasno. Na vrhu prve tribine, na samom ulasku u kompleks, vidimo okačenu srpsku zastavu i dvojicu mladića koji se dosađuju. Dižemo tri prsta i vičemo Srbija prema njima. Smiju se i otpozdravljaju. Ubrzo se čuju i neki gromovi iz pravca staze.

To je trka Formule 2, kao jedan od činova predigre za trku poslasticu koja počinje u 15 časova. Dok montažnim, metalnim nadvožnjakom prelazimo stazu, ispod nas fijuču formule. Bukvalno fijuču dok vazduh ispod nas vibrira.

Kao da neko ispaljuje metke, đulad. Prostruji čitavo tijelo. Oduševljenje i strah u jednom osjećaju. Inficirani smo brzinom ..

Tragamo za dijelom staze u koji želimo da se pozicioniramo. To je krivina Lesmo ili ti Curva Lesmo. Čini se da je od nje bolja jedino Curva Parabolico i ciljna ravnina. Ne dobacujemo do preskupih tribina, ali to ne umanjuje doživljaj. Dok čekamo, program se odvija, pa ide Porsche mobil 1 Superkup trka i parada samih vozača na uglancanim oldtajmerima. Valjda da se nakupe energije od publike. Vitlamo iznad glava i tražimo omiljenog Hamiltona. Lekler i Sainz kao vozači Ferarija dobijaju najveću podršku, Hamija umjereno pozdravljaju, dok se Verštapenu bogami zviždi.

Sunce prži i vruće je. Ima 28, 29 stepeni C. Neka omora stišće grudi. Čuvena šuma i drveće koje je nadvisivalo ovaj dio staze je baš u nedavnom velikom nevremenu stradalo. Nakon otkazivanja ovogodišnje trke u Imoli zbog meteo izazova, klimatske promjene opet pokazuju snagu najbržem cirkusu na svijetu. Između sparušene trave, prtimo zemljanim stazicama boje kestenovog meda. Medna prašina zapinje u grlu koje se neprestano suši. Nismo ponijeli rakiju da sunemo jednu.

Snimam i srednjovječni par koji ispod kišobrana drijema na ćebetu, 40 cm udaljen od ograde i pogleda na stazu. Trava im golica otkrivena dupeta što vire k’o u starih vodoinstalera. Pored njih beba u kolicima, spava u hladu. Malo dalje neki mladići džonjaju ispod male montažne tribine uvaljani u oker prašinu kao čupavci. Masa nosa stolice na rasklapanje svuda unaokolo – iz dekatlona, ribarske, iz IKEA-e, čak i neke drvene. Nevjerovatan prizor sitnih migracija. Tihotapkalica.

Tu su i veterani sa preko šest banki u zelenim dresovima Alfonsa. Ovi trećepozivci sporim, ali odlučnim korakom mingluju po prostoru. Susrećemo čuda neviđena od patika, đonova i vozačkih dresova i majica, začinjenih nepreglednim kačketima. Da ste „padobranac“ na dešavanju, kladili bi se da je takmičenje kačketa u pitanju. Kačketari svih zemalja su tu i čekaju istu stvar – početak obračuna.

Na improvizovanim česmama točimo i pijemo vodu po hiljaditi put, čak smo sabili i jedno pivo po zvizdanu koje nas ’šamuti, te mic po mic, dobauljasmo do centralnog događaja.

Tu prestaje svako gledanje na sat i nestrpljenje. Svedeno na tačku fokusa. Od tog trenutka sekunde lete, a bolidi proleću kraj nas svako malo. Ferari se drži, ali pritisak koji pravi Verštapen je nevjerovatan. Iz drugog ili trećeg pokušaja, bez prevelikog napora preuzima prvu poziciju koju do kraja trke nije ugrozio. Suverena dominacija puna samopouzdanja. Čak pomalo i dosadno, kako veli moj drug Mika.

Na određenim dijelovima staze brzine idu i do 350 km/sat, pa pričam sinu P. da se  Hamilton ipak trudi svaki put kad sjedne u kokpit. Glava je na talonu, stalno. Leptejebo.

Vidimo i pravo trkanje. Na početku, kada Sainc nekoliko puta odbija Verštapenove napade da preuzme pol poziciju uz bučno odobravanje publike, a kasnije kada se Hamilton nakon čukanja sa Pjastrijem dobro trka sa Albonom i Lando Norisom.

Konstruktori, motori, gume, performanse.

Sve ono što simpatični dvojac sa Sportkluba neumorno obrađuje, nam prolazi kroz glavu. Brzo kao krug formule oko staze.

***

Za manje od dva sata, sve je gotovo. Odlazi cirkus iz našeg malog grada.

Utrka prolazi u sekundi i dok sabiramo žive utiske već smo u mimohodu gomile koja ide ka centralnom dijelu kompleksa i dalje ka izlazu. Izbjegavamo nadvožnjak iznad staze jer izgleda kao da će svakog časa nastati panika i stampedo. Nema igla gdje da padne među načičkane glave. Ipak, nakon prošlogodišnjih rekordnih 337.000 gledalaca za F1 vikend, cijenim da je lekcija naučena i da je za nijansu manje posjetilaca.

Velike su gužve, ali šatl autobusi i vozovi neprekidno idu. Nije savršeno, ali su svi namireni.

Na kraju, pratimo mahanjem i Lorensa Strola, multimilijardera koji helikopterom odlazi sa poprišta. Prosijedi gospodine je zavolio ovaj sport zbog sina. Brzo je shvatio da može da se i zaradi, pa je spojio lijepo i korisno.

To me tjera na razmišljanje koliki put sam put prešao zbog ljubavi prema djeci u želji da uživo vide ovaj leteći cirkus i vrhunski biznis.

Osim novca i seksa, ljubav takođe pokreće svijet. Ruši planine. Ulazi u krivine. Curva Lesmo.

Vjerujem da ćemo jedno vrijeme ipak više cijeniti komfor doma kada su trke Formule 1 u pitanju. Umorili smo se, pošteno. Predobro spavamo.

Italijo, hvala na vrhunskim sladoledima, pitoresknom Bergamu i prvom živom F1 iskustvu.

Ciao!

Oguman, Sep23

51. Књижевни сусрети на Козари

Ево сад је и званично.

Биће ми велика част и задовољство да први пут учествујем на Књижевним сусретима на Козари.

Као пјесник бескрајног завичајног круга.

Радујем се јако сусрету и упознавању са другим пјесницима Христином Мрша, Кристином Плавшић, Данијелом Гатарић, Далибором Миросав, Ракуљ Миланом и Анелом Сејарић Вујиновић, док ми се од имена као што су Ненад Грујичић, Боро Капетановић, Берислав Благојевић и Ранко Прерадовић, суши грло од треме.

Видимо се у Приједору у уторак 12. септембра 2023. године у Галерији „Сретен Стојановић“ од 18 часова у програму „Завичајни поетски предјели“.

Публику од срца позивам да испрати и остале занимљиве садржаје Сусрета, као и чувени Поетски час на Мраковици у суботу 16. септембра.

Pisma iz Bgda, priča br.8, Ada Ciganlija

Teško da postoji bolji opis beogradske Ade od onog potpisanog perom i kičicom slikara i pisca Mome Kapora. Špartajući nanovo kroz njegovu knjigu Ada, ljuštim slojeve ljubavi i života kojima je nježno tkao život na i oko Ade. Tu me negdje probode i strela griže savjesti jer sam u književnom prvencu ne baš pohvalno govorio o liku i djelu spomenutog. Kao kad se oženiš – tek sad vidim gdje sam sve griješio.

Šta ćeš, pogriješi čovjek …

***

Nema pravog beograđanina da dio svog ljeta u nekom periodu života nije proveo na Adi Ciganliji. Lijepa je ljeti kad je napune ljudi, sladoledi i graja, ali je najljepša u proljeće i jesen kada su boje burne, ljudi i priroda u harmoniji i ravnoteži. Najmirnija i najćutljivija je zimi kad snijeg ovlaš prekrije ostrvce i pokoja živuljka ostavi trag.

Neki znaju sve njene kutke, a neki su samo zagrebali po površini naše gradske super oaze.

Kad je kriza ili sankcije, zovu je beogradsko more. Pored toga, kad pritisnu vreli dani i tropske noći, narod se bez puno razmišljanja upućuje na poznatu destinaciju, kao po nekoj generičkoj komandi. Nema velikog razmišljanja. Samo izvršenje.

Danas moraš da računaš na veliku automobilsku gužvu u dolasku i odlasku sa destinacije, ali svi se, po nekom čudu, prebace na željene destinacije. Tiho-tapkajući, kao što su i došli.

Kad se ibarskom (magistralom, op.aut) vraćaš u grad u kasno poslijepodne dok sunce još žeže beogradskim prašnjavim pločnicima, vidiš neku silu naroda, razgaćenu, opuštenu, u atlet majicama, na biciklima, nehajnim šlapama, kako se vrće sa Ade. Ima tu Adine čarolije u zalasku vrelog dana, pa se vide društva tinejdžera što radosno čavrljaju, majke sa djecom što umorno vuku korake držeći dječicu za ruke, da se ne otrgnu ne daj Bože. Tu su i starije gospođe što dostojanstveno i bez žurbe prte nazad u betonske kutije. Dame sa unucima ili u generacijskom društvu, onda biciklisti, razni životni veterani, preplanuli bardovi i štošta još zanimljivo.

Naša Ada. Napirlitana kraljica praštanja i dnevno-tekućih zaboravljanja.

***

Na početku ove autonomne beogradske teritorije, nalazi se jedan od njenih biljega. Dok smo živjeli na (Čukaričkoj) Padini i podizali prvo dijete, znao sam sa dvogodišnjakom doći do Kamenog Grada postavljenog tačno na početku kompleksa, pa se rastrčati, poigrati i u slatkom znoju jurišati nazad na presvlaku i okrepljenje. Najčešće je lopta bila jedino pomoćno sredstvo – gumena, odbojkaška, lagana ili fudbalska. Između kamenih gromada smo plesali fuce jedan-na-jedan, pa sam ga puštao da pobjeđuje, gorko se sjećajući kako me ćaća pobjeđivao u našim sličnim igrarijama. Želio sam da klinja izbjegne takve traume. Prekinuti krug.

U kamenu.

***

Krug koji se napravi oko Ade iznosi sedam kilometara i sedam stotina metara, pa na dobro uređenoj pješačkoj i biciklističkoj stazi možete sresti šetače, trkače, gurače bebi kolica, vozače rolera, bicikala i raznih drugih točkastih skalamerija. Stare i mlade, fizički spremne, ali i one zanemoćale, što jedva čekaju da se zavale u neki ligeštul usput i popiju pićence, pročavrljaju o tekućim temama – politika, vremenske neprilike, bolesti,..

Danas na stazama ima i puno stranaca što džogiraju, voze bajseve i furaju taj spolja gledano postojan, zdravi život. Prava izložba modernih tkanina sportske opreme i odjeće jarkih boja, što brzo upijaju, pa suše znoj.

Beogradski karusel životnih stilova.

Na sređenim terenima Ade se igra odbojka na pijesku, basketica na plavoj plastificiranoj podlozi, mali fudbal na početku Ade, a odskora i sve popularniji padel, mnogima nepoznanica. Neke nove generacije nalaze zadovoljstva na istom mjestu. U blizini je i dio sa roštiljskim mjestima i rešetkama gdje se skupljaju najraznovrsnije grupacije ljudi koje možete zamisliti u jednom velikom gradu – radnici, profesori, nekoliko generacija porodica, studenti, softveraši, srednjoškolci, inžinjeri, prigradski stanovnici …

Česti su studentski turniri u košarci i malom fudbalu, slično kao i razne fudbalske amaterske lige – bankarska, poslovna, itd. pa pršti od sportskih aktivnosti. Ponovo se može igrati i mini golf, omiljena turistička aktivnost SFRJ djece sa predratnih ljetovanja.

***

Skriveni dio Ade koji najviše podsjeća na sjetne opise Mome Kapora je onaj što skreće desno od ulaska na Adu, kad kreneš ka špicu ostrva i stubu novog beogradskog mosta preko Save. Usput prolaziš neobičnu eko i pecarošku komunu Ada Safari sa posebnim jezercetom, zatim neprimjetni restoran Nautičar gdje sam svojedobno vodio izbirljive atinske kolege na preukusnog smuđa, a onda i legendarne veslačke klubove Partizan, Zvezda, Grafičar. Kod veslačkog kluba CZ sam nekoliko puta susreo legendarnog glumačkog barda Gagu Nikolića kako nešto prčka oko čamca i sa užitkom krcka pozne životne dane. Na istom potezu je sniman i kultni ex-ju film – Bal na vodi kog bi svaka nova generacija mogla pogledati. Ne bi škodilo. Mladost, komunizam i draži (zamišljene) slobode kao okosnica filmske teme.

Iza svih tih stanica, nalaze se skromne kućice i tajanstveni stanari Ade kojih je sve manje i koji podsjećaju na živopisne likove iz Mominog romana Ada. Predio okovan mistikom.

Dio Ade koji nepovratno nestaje.

Odsjaj protrčalih vremena.

Vidim ih – Keva za šporetom, Pop za astalom, te Vule i Dule što terciraju radosti života, ličeći smotano na Pata i Mata iz ikoničnog češkog crtanog filma iz naših djetinjstava.

***

Ovo malo gradsko ostrvo nerijetko osvane u crnim hronikama masmedija kao jedna od gradskih tačaka gdje (najčešće) stradaju klinci, adolescenti. Proslave matura, slavljenje kraja školskih godina, dokazivanje muškosti i slični faktori kumuju neopreznosti i nepotrebnom izlaganju opasnosti na ovom, inače pitomom jezeru. Tad priroda nemilosrdno pokaže zube i dok se u sekundi opasuljiš, tragedija je tu, neko se utopio. Tužno i bolno za mnoge sa dalekosežnim posljedicama i neizbrisivim mikro tragedijama.

Ada je poznata i po nudističkom dijelu plaže koji se nalazi na relativno udaljenom mjestu. Nebrojene su priče o voajerima i raznim felama egzibicionista koji se tuda muvaju, šunjaju iz prikrajka i sanjaju ili ostvaruju neke svoje snove. Vjerovatno da i svako radoznalo dijete voli da zaviri u uzbudljivu, nepoznatu oazu gdje odrasli šetaju ili leže goli na plaži. Da postoji besplatan WI-Fi na ovoj plaži, vjerovatno bi glasio – PrvaSisa5!

Sa Makiške strane Ade nekada je bilo mnogo lakše parkirati vozilo, pa se udobno smjestiti na plažu, kafić ili domoći biciklističke staze. Sa današnjim standardom i voznim parkom beograđana, teško se parkirati bilo gdje duž ulice koja prolazi kraj Makiša. Valja zamijetiti i kako su godinama kafići sa Makiške strane Ade uljepšavani, izgrađivani, ali i da su cijene u nekima od njih kao da se nalazite na obalama Sene u Parizu, a ne na bezbrižnoj, nehajnoj Adi Mome Kapora. Ali hajde, valjda je to duh preduzentištva i kapitalizma koji trenutno divlja oko nas.

Nivelacija potrebna. Baždarenje.

Doći će valjda vremenom.

***

Šta je danas Ada i koliko je alternativna običnom, malom čovjeku možda su najbolje prikazali inventivni autori emisije Marka Žvaka Dušan & Dušan koji su ovaj urbani džep kratko prikazali kroz sudbine i živote grupe penzionera koja se na Adi druži već nekoliko decenija, igra i posmatra fudbal, pravi kotlić i nepatvoreno uživa u životu. Voze sporim ritmom, gotovo zaboravljenim u velegradu.

Na drvenim klupicama Ade, penzioneri žive kao momci. Često se i „kartaju šaha“ kako kaže Sava iz Kikinde u viralnom video klipu.

Tako živi jedinstveni duh Ade iz Kaporovog romana, netom očuvan Božjim čudom.

Recept za mnoge što napetih nerava osluškuju komšijske svađe, borbu za parking mjesto, maštajući o boljem i mirnijem životu.

Vrijedi pokušati i makar prošetati tim nezaobilaznim gradskim medaljonom.

Za dušu.

Dok još ima koraka u nama.

I malo ljubavi …

Oguman, Avgust 23.

Sokolovo – ni na nebu, ni na zemlji

Nismo sreli ove divne ptice koje obično prave gnijezda na vrhovima drveća, ali i u stijenovitim predjelima. Mjesta sa kojih soko ima širok vidokrug i gdje nema ljudi. Ova ptica grabljivica je zaštićena vrsta, nizom prirodnjačkih konvencija. Sličnog, žilavog karaktera kao i ljudi koji žive na opisanim mjestima.

Nismo sreli ni raspojasane, gizdave divlje konje koji ne znaju za entitetsku granicu, pa je očas posla prelaze tamo-amo, ne hajući za ljudski nacrtane linije. Malo više se, u krdu, približe ljudima kad dođe zima i padne snijeg ispod Muleža, pa hrana postane manje dostupna u surovom okruženju.

Svega tog ima u i blizu Sokolova, a i mnogo čega još. Netaknuti dragulj prirode sipa pozitivnu energiju dok kao sivi soko posmatraš zelenu dolinu Sane i nepregledne Grmečke vrhove u danu čistom kao jutarnja rosa.

Poželiš da na takvom mjestu ostaneš zauvijek i pogledom tažiš nesputanu želju za harmonijom, prirodom i slobodom.

***

Ne poznajem mnogo sveštenih lica, ali se o našim popovima uglavnom priča kao o svojevrsnim sitnim preduzetnicima. Na sreću, još uvijek postoje i oni drugi, koji žive sa svojim narodom i uz svoju pastvu. Dijele dobro i zlo. Vole i poštuju komšije. Čak su kadri i ljubezno odbiti promjenu parohije. I to da se ne pređe u onu koja je materijalno i ljudski neuporedivo izdašnija. Takva mala podvižništva ostaju skrivena iza očiju velike javnosti, ali rađaju možda neke velike stvari, velike ideje. Na takvim djelima svijet opstaje.

Sokolovo je jedna takva priča …

***

Republika Srpska i čitava Bosna i Hercegovina imaju pregršt predivnih mjesta u prirodi. Neka su odavno poznata i koriste se na polzu mnogih, a neka zaboravljena, napuštena, pa čak i neotkrivena.

Prijete nam zagađenjem i rudnicima sa svih strana. Najvidljiviji primjer je Trgovska Gora, mjesto na samoj granici BiH i Hrvatske koje je odabrano za skladištenje nuklearnog otpada. Legitimno od strane hrvatske države, ali ako znamo da je to mjesto uz samu obalu rijeke Une koja je u svjetskim okvirima jedinstvena rijeka ljepotica, onda tu nema nikakve logike. Da se ja pitam, u jeku turističke sezone bi bili blokirani svi obližnji granični prelazi dok se odluka ne preinači. Naprosto, radikalne gluposti traže radikalne odgovore.

Dalje, na našu Kozaru kao lešinari nasrću neki drugorazredni likovi u želji da je prokopaju, izbuše i zagade za šaku dolara. Danas su meta sela Bistrica i Bukova Kosa, a sutra ko zna koja. Napraviće mini površinski kop, zaraditi ukupno 500 hiljada ili milion evra, nepovratno sjebati prirodu da se tu ne može živjeti i otići dalje. Sve to pod plaštom skrivenih i viših državnih interesa. Naprosto, to je laž. Radi se za lični interes u okviru lažno proklamovanih državnih i viših interesa. Stanovnici ovih sela, zajedno sa nekoliko osviještenih ekoloških aktivista, srčano brane našu zajedničko dobro od probisvjeta. I da se razumijemo u potpunosti, rudarski sam sin i više nego poštujem ovu profesiju sa sedam kora hljeba. Othranila me, ali ovo što žele da proture nije rudarenje nego lešinarenje.

Da li će RuFi da do kraja pravnu državu sruFi, to me tišti ..

U takvim mislima, putujemo sanskom dolinom do Sanskog Mosta, a zatim prema Ključu. Vrlo brzo skrećemo lijevo ka velelepnim vikendicama na obali Sane, vozeći se dobro asfaltiranom cestom. Nastavljajući dalje, put se sužava, a zatim nastupa makadam. Nekako se poklapa sa teritorijom udaljenijih srpskih sela u Federaciji BiH. Idemo dalje, uzbrdo. Put je uži i lošiji. Nema telefonskog signala. U srcu brda, izgleda kao da smo se izgubili u divljini.

Kraj vožnje je nagrada. Mala visoravan i plato gdje se šćućurilo Sokolovo.

Mjesto ljubavi i mira, divljine i nade.

Mjesto gdje se legu tići.

***

U Sokolovu postoji pravoslavna crkvica koja prema izvorima, datira čak iz 16. vijeka. Od prije par mjeseci, postala je manastir, gdje za sada službuje jedna monahinja. Mi u šali kažemo – namastir. Struje nema, ali složne ruke preostalog življa sela, zajedno sa podrškom iz dijaspore u Vojvodini i pomenutim popom, ugrađuju solarne panele za mogućnosti minimalnog odvijanja života.

Kuriozitet je i da su božjim djelom i zahvaljujući dobrim ljudima Bosne i Hercegovine, crkvi vraćene neke od relikvija starih preko sto godina. Pronađene na crnom tržištu umjetnina u Sarajevu i donirane crkvi.

Škola stoji iza crkve, na travnatom platou okupanom podnevnim sunce, datira iz austrougarskog doba i pravi je potencijal ovog mjesta. Mora oživjeti na neki kreativan način.

Pored škole su dva mala potoka čija hladnoća ledi zglobove na rukama, a bistrina poziva da se nagneš i piješ, bez zadrške. Malo kasnije, ovi potoci formiraju porozno jezerce koji bi trebalo da pravi akumulaciju za starinsku vodenicu tik ispod njega. Bilo ih je nekoliko grupisanih u malom klancu, ali ih je priroda uglavnom progutala. Pastrmka potočarka bi sigurno uživala u takvom ambijentu.

Iza crkve je nekoliko grobova i nadgrobnih spomenika, ali i gomila stećaka čija starost i porijeklo tek treba da se utvrde. Čuli smo da u Glamoču postoji gospodin Šolak (ne onaj prokazani Vučićev) koji prikuplja, sistematizuje i dokumentuje bogatu istorijsku građu na prostoru Šipova, Glamoča, Drvara, Grahova, itd., pa ga ovim putem i javno pozivam da dođe i istraži ovo istorijsko blago.

Ispod zaravni sa stećcima, kažu da se nalaze dve male pećine, pa i one doprinose raznovrsnosti krajolika.

Pogled puca na dolinu Sane i dalje prema Grmeču, a planinski vrh Mulež sa stražarskom kulom iz nepoznatog perioda nadgleda ovaj vizuelni raj prirode. Leđa čuva vrh Pješevica, a kraj nas teče ’ladna voda Sokošnica.

Nema dalje ..

Buraz.

***

Na kraju, najvažnije od svega, prispjeće na Sokolovo čovjeku nudi čudan spokoj i zadovoljstvo. Energija koja se osjeti na svakom koraku. Kao da ste tu već bili i da ćete opet doći. Vrsta magije, slična kao u selu Pecka sa Borom Marićem i družinom, kojoj ne možete odoljeti. Naprosto vas zagrli, ogrne čim kročite na tlo. Dišete punim plućima. Nema tjeskobe, ni crnih misli.

Nije tijesno u grudima.

Moliću se Bogu i Allahu da luckastom solarnom popu i šačici hrabrih mještana daju snage da sprovedu viziju o oživljavanju Sokolova kao ekološke, samoodržive i životne cjeline koja bi ovom predivnom i opustjelom kraju udahnula novi život i snagu.

Projekat vrijedan življenja.

Vidimo se na Sokolovu, ambasadori dobre volje.

Biću tamo, čim mi životne okolnosti dozvole.

Oguman, avgust 23.

Кума Дуња

Само скакавци постоје

на путу до куме Дуње

и који срушени сухозид,

кућа од камена

зубом времена окрајцана.

Модри асфaлт је стао тик до ње

Даље је неукротива природа,

шибље и драча преузимају власт.

Нечујно и моћно,

супер – ћелијски.

Ту, на рубу свијета

гдје је Арсен тако елегантно плесао стиховима

поред Пираматоваца и Ђеврсака,

одржали смо концерт за једну особу.

Нешто најплеменитије што сам урадио.

И најтеже.

И најтише.

Послије сам се попео да је загрлим

затреперила је од среће,

ка‘ свијећа што догоријева.

Рекла је – сине, ја бих најрадије да брзо умрем.

Не могу више.

Насмијала се, сретна

са сва три зуба,

у деветој деценији живота,

на заборављеној граници Европске Уније

или нечег што се слично зове.

Удахнуо сам мирис својих почивших бака

и пољубио је рафално у кошчато раме.

Као прах небески да љубим

И све моје живе и мртве.

Сунце ти Жарено ..

Јул 23, Врбник, Книн

Писма из Бгда бр.7 – Раднички или бајка са Крста

Крст је одувијек био симбол распећа и људске голготе. Ознака борбе и мучних, али и радосних дешавања. Код неких можда буди и негативна осјећања.

Црвени Возарeв крст је споменик за који кажу да га је подигао познати београдски књижар и штампар Глигорије Возаревић још 1847. године. Неки извори тврде и да је ту погинуо возар шпедитер и да су му другови подигли крст у знак сјећања. Данас је то споменик културе, а сматра се првим јавним спомеником у Београду. Обновљен је 1933. године у црвеном вјештачком камену и по њему је једно ново насеље добило назив – Црвени Крст.

***

Да би разумјели генезу Црвеног Крста, добро је да се прочита књига прослављеног редитеља Горана Марковића – Мале тајне у којој нам доноси причу о доласку родитеља, чувених глумаца Оливере и Радета Марковића, у новоосновано Београдско драмско позориште на Крсту након краја 2. свјетског рата. Нико од важнијих глумаца није хтио да иде у тада далеку периферију оцртану трошном калдрмом и вијугавим ливадама около Београда.

Ту негдје у близини, само две, три деценије раније, на првом спрату Грађанско-занатске школе, 20. априла 1920. године рођен је Београдски раднички спортски клуб, прво такво друштво у Србији и једно од првих у свијету.

***

У напону нове, велике социјалистичке државе и расту главног града, Црвени Крст и Чубура постају урбана чворишта нових генерација. Данас су то популарно названи – хабови. Некад су то била градска предграђа, као данас Котеж, Ресник или Рипањ, гдје се тихо и ван дохвата радозналих очију рађају нека нова умјетничка, научна и спортска чуда.

Момци са Крста су одувијек боксовали у Радничком, играли фудбал на Обилићу и гајили „расу“ како су се називали голубови. На игранке се ишло у „Божидарац“ и „Најлон башту“ гдје је саксофон свирао Шарло. Рађале су се прве младалачке љубави и губила невиност. Пикао се и баскет по васцијели дан. Глуварило се, како само младост то зна. Без жаљења.

О чувеном италијанском Ансалидо тролејбусу сам слушао легенде од мог друга М. Томића, а један такав зелени са бројем 11 је управо окретао на минијатурном скверу око споменика. Данас туда кружи зглобна 83-јка.

Неуништиви дух Београда Преле, спомиње ово инспиративно возило у својој причи о Крсту из књиге Воз за једну битангу као тролејбус жеља који их је возио у прво младалачко иностранство на трг Славију и даље према Теразијама.

Бјежало се из уџерица и честе неимаштине у наду за боље сутра.

***

Како слиједи, Крст и Чубура су ипак и прије свега, стање духа. То је мангупски Београд, фер и по мало наиван у својој суштини, јер рачуна да се у космичкој правди ствари ипак посложе по заслузи. Душан Прелевић Преле је родоначелник једне аутентичне непослушне културе са духом. Она ће радити само оно што мисли да треба, али да је часно у датом тренутку. Ту су и Гага Николић, па Зоран Радмиловић и Бата Живојиновић, Зоран Христић и новинар Боби Јанковић. Представници читавих слојева и умјетничких свјетова залијепљених између уских улица на раскршћу Звездаре и Врачара. Ту су Цветале и тикве Радомира Михајловића са незаборавним ликом Љубе Врапчета.

Пупак шарма и духовности старог и израњаваног народа.

Како рече Преле – хиљаду пута исцрпљен, никада поражен.

Некадашњи кафански рај и само врело живота.

Оличење космополитског духа града у ком се сви дијеле на људе и пизде.

Тачка.

***

Оивичен тако робусном метафизиком, спортско друштво Раднички доживљава своје звјездане тренутке шездесетих и седамдесетих година прошлог вијека. Ово, по габаритима мало, али по енергији, дометима и утицају велико друштво, у једном тренутку има 5 државних шампиона у различитим спортовима. Као спортски колектив, за нешто више од вијека постојања, рађа преко 300 државних репрезентативаца који освајају 20 олимпијских медаља, 29 одличја са свјетских и 50-так медаља са европских првенстава. Импресивно!

То је гранични случај реалности. Плод надахнућа и радничких скута. Истраживачки случај за Молдера и Скали кога би у нашој верзији глумили Милена Дравић и Гаги Николић.

Легендарне су појаве и имена званично најбоље рукометашице свијета Светлане Китић, тренера Боже Маљковића, браће Пиве и Дуде Ивковића, Воје Ценића, Ранка Жеравице, Милана Циге Васојевића, рвача Момира Кецмана, боксера Љубинка Веселиновића, итд.

Први међу једнакима и најсјајнији бисер у тој златној круни је прослављени тренер Дуда Ивковић, који је схватајући важност традиције и дома, добро потегао у последње две деценије да би друштво уопште и опстало.

Најпознатији представник Спортског друштва је кошаркашки клуб. Његова слика и прилика.

***

Неке данашње цртице

Након несретног сплета малограђанских околности, мој син остаје без клуба и онда вођени чудном силом љубави и судбине, куцамо на врата кошаркашког клуба Раднички.

Не знамо шта нас чека, али се добром надамо. Тако наивно и људски.

Од протекле сезоне која је била изузетна играчки и резултатски, у селекцији су остала 3 или 4 играча, те по градским кулоарима кружи прича да се генерација буквално распала одласком старог тренера. Спортски лешинари без скрупула черупају млади тим.

Не вјерујемо невјерним Томама. Све се морамо лично увјерити.

Тренинзи теку добрим ритмовима. Долази и прва пријатељска утакмица са Визуром гдје се слабашно назиру контуре тима. Кроз вјеђе гледам неке нове клинце из Панчева, Обреновца, са Врачара, Лекиног Брда, Коњарника ..

Генерације су нове и комуникација кратка, електронска и оштра. Рађају се и надимци – Ћаки, Заки, Тофи, Саки, Пеки, Аки …

Из пепела кроз рад, труд, дисциплину и таленат свједочим рађању новог, перспективног тима. И гле чуда, право ниоткуда долазе до другог мјеста у Квалитетној кадетској лиги Београда. Ко иоле прати млађе кошаркашке секције, зна какав је то изванредан успјех.

Уз шкрипу патика која једина ремети тишину хале „Давид Калинић“ и измјештеног дома Радничког, тренери Никола, Болта и Немања праве неке нове Ражнатовиће, Јариће, .. Подршка су предсједник Кале и многобројни љубављу инфицирани Крсташи. Са неба, оштрим оком гледа Дуда.

Размишљам да су само прије стотињак година наши преци часно гинули и уписивали се у Бесмртне пукове слободарске српске војске. Данас су битке другачије и син ме чини поносним јер је наше презиме уписано у Бесмртни спортски пук Београда.

Мало ли је у ове тмурне дане?

Благодарим.

***

На крају, дубоко у мени рези осјећај да је велики Дуда Ивковић препукао, да би Раднички живио. У жилама ми то струји, без формалног доказа.

Као у шаху, жртвовао је краљицу да би добио партију. Дао је част и живот, да би Радничком продужио исте.

Ових дана често пјешачим крај раскопаног градилишта у ул. Војводе Шупљикца гдје се на старом мјесту припрема изградња новог дома за Раднички. Сузу у оку стегнем, да не виде други. Ваљда код нас то тако мора.

Херојство новог доба. Контракифла владару и свим нечастима које владају.

Али живот је побиједио. Дух Београда живи, упркос силним изазовима који су све већи. Већ је то побједа. Како пјевуши Арсен Дедић – побједом се послије чини, изгубљени неки рат.

Лопта се и даље врти. И то богме добро.

***

Све остало су клубови, мањи или већи, али Раднички са Крста, то је дом.

Ту срце куца јаче и бајка живи.

Све је на свом мјесту.

Напријед Републико са Крста!!!

Огуман, јул 2023.

Припадност

Питали ме на обзорју,

мали, чији си ти?

Питање ме скршило,

у провалију.

***

Нисам наш, ал’ сигурно нисам ни њини.

За десничаре мекани мундијалиста,

за љевичаре и либерале, националиста.

У Београду дођош,

у Босни дијаспора,

а у Шведској странац.

Писцима анонимус,

пјесницима туђин

Србима југословен

Хрватима и Бошњацима – Србин

На послу сам забава

на сцени аматер

за музичаре пролазник,

а фудбалере ветеран.

Дјеци сам стар

родитељима увијек млад.

Економистима просјек,

новинарима уљез,

а у прeдграђима

арогантни гад из великог града:

пијетао кикирез.

Локалним колегама – глобалац.

Глобалу – провинцијалац,

залутали полицајац,

обични пајац.

Овдашњих елита талац.

Обрни, окрени

Вазда у офсајду.

Као да сам новчић

што је зап’о

између два јастука на старом тросједу,

па га само овлаш дираш прстима

наговјештавајући слободу,

без могућности да је освојиш.

Никад на грану зелену …

Огуман, Јун 2023. године