51. Књижевни сусрети на Козари

Ево сад је и званично.

Биће ми велика част и задовољство да први пут учествујем на Књижевним сусретима на Козари.

Као пјесник бескрајног завичајног круга.

Радујем се јако сусрету и упознавању са другим пјесницима Христином Мрша, Кристином Плавшић, Данијелом Гатарић, Далибором Миросав, Ракуљ Миланом и Анелом Сејарић Вујиновић, док ми се од имена као што су Ненад Грујичић, Боро Капетановић, Берислав Благојевић и Ранко Прерадовић, суши грло од треме.

Видимо се у Приједору у уторак 12. септембра 2023. године у Галерији „Сретен Стојановић“ од 18 часова у програму „Завичајни поетски предјели“.

Публику од срца позивам да испрати и остале занимљиве садржаје Сусрета, као и чувени Поетски час на Мраковици у суботу 16. септембра.

Pisma iz Bgda, priča br.8, Ada Ciganlija

Teško da postoji bolji opis beogradske Ade od onog potpisanog perom i kičicom slikara i pisca Mome Kapora. Špartajući nanovo kroz njegovu knjigu Ada, ljuštim slojeve ljubavi i života kojima je nježno tkao život na i oko Ade. Tu me negdje probode i strela griže savjesti jer sam u književnom prvencu ne baš pohvalno govorio o liku i djelu spomenutog. Kao kad se oženiš – tek sad vidim gdje sam sve griješio.

Šta ćeš, pogriješi čovjek …

***

Nema pravog beograđanina da dio svog ljeta u nekom periodu života nije proveo na Adi Ciganliji. Lijepa je ljeti kad je napune ljudi, sladoledi i graja, ali je najljepša u proljeće i jesen kada su boje burne, ljudi i priroda u harmoniji i ravnoteži. Najmirnija i najćutljivija je zimi kad snijeg ovlaš prekrije ostrvce i pokoja živuljka ostavi trag.

Neki znaju sve njene kutke, a neki su samo zagrebali po površini naše gradske super oaze.

Kad je kriza ili sankcije, zovu je beogradsko more. Pored toga, kad pritisnu vreli dani i tropske noći, narod se bez puno razmišljanja upućuje na poznatu destinaciju, kao po nekoj generičkoj komandi. Nema velikog razmišljanja. Samo izvršenje.

Danas moraš da računaš na veliku automobilsku gužvu u dolasku i odlasku sa destinacije, ali svi se, po nekom čudu, prebace na željene destinacije. Tiho-tapkajući, kao što su i došli.

Kad se ibarskom (magistralom, op.aut) vraćaš u grad u kasno poslijepodne dok sunce još žeže beogradskim prašnjavim pločnicima, vidiš neku silu naroda, razgaćenu, opuštenu, u atlet majicama, na biciklima, nehajnim šlapama, kako se vrće sa Ade. Ima tu Adine čarolije u zalasku vrelog dana, pa se vide društva tinejdžera što radosno čavrljaju, majke sa djecom što umorno vuku korake držeći dječicu za ruke, da se ne otrgnu ne daj Bože. Tu su i starije gospođe što dostojanstveno i bez žurbe prte nazad u betonske kutije. Dame sa unucima ili u generacijskom društvu, onda biciklisti, razni životni veterani, preplanuli bardovi i štošta još zanimljivo.

Naša Ada. Napirlitana kraljica praštanja i dnevno-tekućih zaboravljanja.

***

Na početku ove autonomne beogradske teritorije, nalazi se jedan od njenih biljega. Dok smo živjeli na (Čukaričkoj) Padini i podizali prvo dijete, znao sam sa dvogodišnjakom doći do Kamenog Grada postavljenog tačno na početku kompleksa, pa se rastrčati, poigrati i u slatkom znoju jurišati nazad na presvlaku i okrepljenje. Najčešće je lopta bila jedino pomoćno sredstvo – gumena, odbojkaška, lagana ili fudbalska. Između kamenih gromada smo plesali fuce jedan-na-jedan, pa sam ga puštao da pobjeđuje, gorko se sjećajući kako me ćaća pobjeđivao u našim sličnim igrarijama. Želio sam da klinja izbjegne takve traume. Prekinuti krug.

U kamenu.

***

Krug koji se napravi oko Ade iznosi sedam kilometara i sedam stotina metara, pa na dobro uređenoj pješačkoj i biciklističkoj stazi možete sresti šetače, trkače, gurače bebi kolica, vozače rolera, bicikala i raznih drugih točkastih skalamerija. Stare i mlade, fizički spremne, ali i one zanemoćale, što jedva čekaju da se zavale u neki ligeštul usput i popiju pićence, pročavrljaju o tekućim temama – politika, vremenske neprilike, bolesti,..

Danas na stazama ima i puno stranaca što džogiraju, voze bajseve i furaju taj spolja gledano postojan, zdravi život. Prava izložba modernih tkanina sportske opreme i odjeće jarkih boja, što brzo upijaju, pa suše znoj.

Beogradski karusel životnih stilova.

Na sređenim terenima Ade se igra odbojka na pijesku, basketica na plavoj plastificiranoj podlozi, mali fudbal na početku Ade, a odskora i sve popularniji padel, mnogima nepoznanica. Neke nove generacije nalaze zadovoljstva na istom mjestu. U blizini je i dio sa roštiljskim mjestima i rešetkama gdje se skupljaju najraznovrsnije grupacije ljudi koje možete zamisliti u jednom velikom gradu – radnici, profesori, nekoliko generacija porodica, studenti, softveraši, srednjoškolci, inžinjeri, prigradski stanovnici …

Česti su studentski turniri u košarci i malom fudbalu, slično kao i razne fudbalske amaterske lige – bankarska, poslovna, itd. pa pršti od sportskih aktivnosti. Ponovo se može igrati i mini golf, omiljena turistička aktivnost SFRJ djece sa predratnih ljetovanja.

***

Skriveni dio Ade koji najviše podsjeća na sjetne opise Mome Kapora je onaj što skreće desno od ulaska na Adu, kad kreneš ka špicu ostrva i stubu novog beogradskog mosta preko Save. Usput prolaziš neobičnu eko i pecarošku komunu Ada Safari sa posebnim jezercetom, zatim neprimjetni restoran Nautičar gdje sam svojedobno vodio izbirljive atinske kolege na preukusnog smuđa, a onda i legendarne veslačke klubove Partizan, Zvezda, Grafičar. Kod veslačkog kluba CZ sam nekoliko puta susreo legendarnog glumačkog barda Gagu Nikolića kako nešto prčka oko čamca i sa užitkom krcka pozne životne dane. Na istom potezu je sniman i kultni ex-ju film – Bal na vodi kog bi svaka nova generacija mogla pogledati. Ne bi škodilo. Mladost, komunizam i draži (zamišljene) slobode kao okosnica filmske teme.

Iza svih tih stanica, nalaze se skromne kućice i tajanstveni stanari Ade kojih je sve manje i koji podsjećaju na živopisne likove iz Mominog romana Ada. Predio okovan mistikom.

Dio Ade koji nepovratno nestaje.

Odsjaj protrčalih vremena.

Vidim ih – Keva za šporetom, Pop za astalom, te Vule i Dule što terciraju radosti života, ličeći smotano na Pata i Mata iz ikoničnog češkog crtanog filma iz naših djetinjstava.

***

Ovo malo gradsko ostrvo nerijetko osvane u crnim hronikama masmedija kao jedna od gradskih tačaka gdje (najčešće) stradaju klinci, adolescenti. Proslave matura, slavljenje kraja školskih godina, dokazivanje muškosti i slični faktori kumuju neopreznosti i nepotrebnom izlaganju opasnosti na ovom, inače pitomom jezeru. Tad priroda nemilosrdno pokaže zube i dok se u sekundi opasuljiš, tragedija je tu, neko se utopio. Tužno i bolno za mnoge sa dalekosežnim posljedicama i neizbrisivim mikro tragedijama.

Ada je poznata i po nudističkom dijelu plaže koji se nalazi na relativno udaljenom mjestu. Nebrojene su priče o voajerima i raznim felama egzibicionista koji se tuda muvaju, šunjaju iz prikrajka i sanjaju ili ostvaruju neke svoje snove. Vjerovatno da i svako radoznalo dijete voli da zaviri u uzbudljivu, nepoznatu oazu gdje odrasli šetaju ili leže goli na plaži. Da postoji besplatan WI-Fi na ovoj plaži, vjerovatno bi glasio – PrvaSisa5!

Sa Makiške strane Ade nekada je bilo mnogo lakše parkirati vozilo, pa se udobno smjestiti na plažu, kafić ili domoći biciklističke staze. Sa današnjim standardom i voznim parkom beograđana, teško se parkirati bilo gdje duž ulice koja prolazi kraj Makiša. Valja zamijetiti i kako su godinama kafići sa Makiške strane Ade uljepšavani, izgrađivani, ali i da su cijene u nekima od njih kao da se nalazite na obalama Sene u Parizu, a ne na bezbrižnoj, nehajnoj Adi Mome Kapora. Ali hajde, valjda je to duh preduzentištva i kapitalizma koji trenutno divlja oko nas.

Nivelacija potrebna. Baždarenje.

Doći će valjda vremenom.

***

Šta je danas Ada i koliko je alternativna običnom, malom čovjeku možda su najbolje prikazali inventivni autori emisije Marka Žvaka Dušan & Dušan koji su ovaj urbani džep kratko prikazali kroz sudbine i živote grupe penzionera koja se na Adi druži već nekoliko decenija, igra i posmatra fudbal, pravi kotlić i nepatvoreno uživa u životu. Voze sporim ritmom, gotovo zaboravljenim u velegradu.

Na drvenim klupicama Ade, penzioneri žive kao momci. Često se i „kartaju šaha“ kako kaže Sava iz Kikinde u viralnom video klipu.

Tako živi jedinstveni duh Ade iz Kaporovog romana, netom očuvan Božjim čudom.

Recept za mnoge što napetih nerava osluškuju komšijske svađe, borbu za parking mjesto, maštajući o boljem i mirnijem životu.

Vrijedi pokušati i makar prošetati tim nezaobilaznim gradskim medaljonom.

Za dušu.

Dok još ima koraka u nama.

I malo ljubavi …

Oguman, Avgust 23.

Sokolovo – ni na nebu, ni na zemlji

Nismo sreli ove divne ptice koje obično prave gnijezda na vrhovima drveća, ali i u stijenovitim predjelima. Mjesta sa kojih soko ima širok vidokrug i gdje nema ljudi. Ova ptica grabljivica je zaštićena vrsta, nizom prirodnjačkih konvencija. Sličnog, žilavog karaktera kao i ljudi koji žive na opisanim mjestima.

Nismo sreli ni raspojasane, gizdave divlje konje koji ne znaju za entitetsku granicu, pa je očas posla prelaze tamo-amo, ne hajući za ljudski nacrtane linije. Malo više se, u krdu, približe ljudima kad dođe zima i padne snijeg ispod Muleža, pa hrana postane manje dostupna u surovom okruženju.

Svega tog ima u i blizu Sokolova, a i mnogo čega još. Netaknuti dragulj prirode sipa pozitivnu energiju dok kao sivi soko posmatraš zelenu dolinu Sane i nepregledne Grmečke vrhove u danu čistom kao jutarnja rosa.

Poželiš da na takvom mjestu ostaneš zauvijek i pogledom tažiš nesputanu želju za harmonijom, prirodom i slobodom.

***

Ne poznajem mnogo sveštenih lica, ali se o našim popovima uglavnom priča kao o svojevrsnim sitnim preduzetnicima. Na sreću, još uvijek postoje i oni drugi, koji žive sa svojim narodom i uz svoju pastvu. Dijele dobro i zlo. Vole i poštuju komšije. Čak su kadri i ljubezno odbiti promjenu parohije. I to da se ne pređe u onu koja je materijalno i ljudski neuporedivo izdašnija. Takva mala podvižništva ostaju skrivena iza očiju velike javnosti, ali rađaju možda neke velike stvari, velike ideje. Na takvim djelima svijet opstaje.

Sokolovo je jedna takva priča …

***

Republika Srpska i čitava Bosna i Hercegovina imaju pregršt predivnih mjesta u prirodi. Neka su odavno poznata i koriste se na polzu mnogih, a neka zaboravljena, napuštena, pa čak i neotkrivena.

Prijete nam zagađenjem i rudnicima sa svih strana. Najvidljiviji primjer je Trgovska Gora, mjesto na samoj granici BiH i Hrvatske koje je odabrano za skladištenje nuklearnog otpada. Legitimno od strane hrvatske države, ali ako znamo da je to mjesto uz samu obalu rijeke Une koja je u svjetskim okvirima jedinstvena rijeka ljepotica, onda tu nema nikakve logike. Da se ja pitam, u jeku turističke sezone bi bili blokirani svi obližnji granični prelazi dok se odluka ne preinači. Naprosto, radikalne gluposti traže radikalne odgovore.

Dalje, na našu Kozaru kao lešinari nasrću neki drugorazredni likovi u želji da je prokopaju, izbuše i zagade za šaku dolara. Danas su meta sela Bistrica i Bukova Kosa, a sutra ko zna koja. Napraviće mini površinski kop, zaraditi ukupno 500 hiljada ili milion evra, nepovratno sjebati prirodu da se tu ne može živjeti i otići dalje. Sve to pod plaštom skrivenih i viših državnih interesa. Naprosto, to je laž. Radi se za lični interes u okviru lažno proklamovanih državnih i viših interesa. Stanovnici ovih sela, zajedno sa nekoliko osviještenih ekoloških aktivista, srčano brane našu zajedničko dobro od probisvjeta. I da se razumijemo u potpunosti, rudarski sam sin i više nego poštujem ovu profesiju sa sedam kora hljeba. Othranila me, ali ovo što žele da proture nije rudarenje nego lešinarenje.

Da li će RuFi da do kraja pravnu državu sruFi, to me tišti ..

U takvim mislima, putujemo sanskom dolinom do Sanskog Mosta, a zatim prema Ključu. Vrlo brzo skrećemo lijevo ka velelepnim vikendicama na obali Sane, vozeći se dobro asfaltiranom cestom. Nastavljajući dalje, put se sužava, a zatim nastupa makadam. Nekako se poklapa sa teritorijom udaljenijih srpskih sela u Federaciji BiH. Idemo dalje, uzbrdo. Put je uži i lošiji. Nema telefonskog signala. U srcu brda, izgleda kao da smo se izgubili u divljini.

Kraj vožnje je nagrada. Mala visoravan i plato gdje se šćućurilo Sokolovo.

Mjesto ljubavi i mira, divljine i nade.

Mjesto gdje se legu tići.

***

U Sokolovu postoji pravoslavna crkvica koja prema izvorima, datira čak iz 16. vijeka. Od prije par mjeseci, postala je manastir, gdje za sada službuje jedna monahinja. Mi u šali kažemo – namastir. Struje nema, ali složne ruke preostalog življa sela, zajedno sa podrškom iz dijaspore u Vojvodini i pomenutim popom, ugrađuju solarne panele za mogućnosti minimalnog odvijanja života.

Kuriozitet je i da su božjim djelom i zahvaljujući dobrim ljudima Bosne i Hercegovine, crkvi vraćene neke od relikvija starih preko sto godina. Pronađene na crnom tržištu umjetnina u Sarajevu i donirane crkvi.

Škola stoji iza crkve, na travnatom platou okupanom podnevnim sunce, datira iz austrougarskog doba i pravi je potencijal ovog mjesta. Mora oživjeti na neki kreativan način.

Pored škole su dva mala potoka čija hladnoća ledi zglobove na rukama, a bistrina poziva da se nagneš i piješ, bez zadrške. Malo kasnije, ovi potoci formiraju porozno jezerce koji bi trebalo da pravi akumulaciju za starinsku vodenicu tik ispod njega. Bilo ih je nekoliko grupisanih u malom klancu, ali ih je priroda uglavnom progutala. Pastrmka potočarka bi sigurno uživala u takvom ambijentu.

Iza crkve je nekoliko grobova i nadgrobnih spomenika, ali i gomila stećaka čija starost i porijeklo tek treba da se utvrde. Čuli smo da u Glamoču postoji gospodin Šolak (ne onaj prokazani Vučićev) koji prikuplja, sistematizuje i dokumentuje bogatu istorijsku građu na prostoru Šipova, Glamoča, Drvara, Grahova, itd., pa ga ovim putem i javno pozivam da dođe i istraži ovo istorijsko blago.

Ispod zaravni sa stećcima, kažu da se nalaze dve male pećine, pa i one doprinose raznovrsnosti krajolika.

Pogled puca na dolinu Sane i dalje prema Grmeču, a planinski vrh Mulež sa stražarskom kulom iz nepoznatog perioda nadgleda ovaj vizuelni raj prirode. Leđa čuva vrh Pješevica, a kraj nas teče ’ladna voda Sokošnica.

Nema dalje ..

Buraz.

***

Na kraju, najvažnije od svega, prispjeće na Sokolovo čovjeku nudi čudan spokoj i zadovoljstvo. Energija koja se osjeti na svakom koraku. Kao da ste tu već bili i da ćete opet doći. Vrsta magije, slična kao u selu Pecka sa Borom Marićem i družinom, kojoj ne možete odoljeti. Naprosto vas zagrli, ogrne čim kročite na tlo. Dišete punim plućima. Nema tjeskobe, ni crnih misli.

Nije tijesno u grudima.

Moliću se Bogu i Allahu da luckastom solarnom popu i šačici hrabrih mještana daju snage da sprovedu viziju o oživljavanju Sokolova kao ekološke, samoodržive i životne cjeline koja bi ovom predivnom i opustjelom kraju udahnula novi život i snagu.

Projekat vrijedan življenja.

Vidimo se na Sokolovu, ambasadori dobre volje.

Biću tamo, čim mi životne okolnosti dozvole.

Oguman, avgust 23.

Кума Дуња

Само скакавци постоје

на путу до куме Дуње

и који срушени сухозид,

кућа од камена

зубом времена окрајцана.

Модри асфaлт је стао тик до ње

Даље је неукротива природа,

шибље и драча преузимају власт.

Нечујно и моћно,

супер – ћелијски.

Ту, на рубу свијета

гдје је Арсен тако елегантно плесао стиховима

поред Пираматоваца и Ђеврсака,

одржали смо концерт за једну особу.

Нешто најплеменитије што сам урадио.

И најтеже.

И најтише.

Послије сам се попео да је загрлим

затреперила је од среће,

ка‘ свијећа што догоријева.

Рекла је – сине, ја бих најрадије да брзо умрем.

Не могу више.

Насмијала се, сретна

са сва три зуба,

у деветој деценији живота,

на заборављеној граници Европске Уније

или нечег што се слично зове.

Удахнуо сам мирис својих почивших бака

и пољубио је рафално у кошчато раме.

Као прах небески да љубим

И све моје живе и мртве.

Сунце ти Жарено ..

Јул 23, Врбник, Книн

Писма из Бгда бр.7 – Раднички или бајка са Крста

Крст је одувијек био симбол распећа и људске голготе. Ознака борбе и мучних, али и радосних дешавања. Код неких можда буди и негативна осјећања.

Црвени Возарeв крст је споменик за који кажу да га је подигао познати београдски књижар и штампар Глигорије Возаревић још 1847. године. Неки извори тврде и да је ту погинуо возар шпедитер и да су му другови подигли крст у знак сјећања. Данас је то споменик културе, а сматра се првим јавним спомеником у Београду. Обновљен је 1933. године у црвеном вјештачком камену и по њему је једно ново насеље добило назив – Црвени Крст.

***

Да би разумјели генезу Црвеног Крста, добро је да се прочита књига прослављеног редитеља Горана Марковића – Мале тајне у којој нам доноси причу о доласку родитеља, чувених глумаца Оливере и Радета Марковића, у новоосновано Београдско драмско позориште на Крсту након краја 2. свјетског рата. Нико од важнијих глумаца није хтио да иде у тада далеку периферију оцртану трошном калдрмом и вијугавим ливадама около Београда.

Ту негдје у близини, само две, три деценије раније, на првом спрату Грађанско-занатске школе, 20. априла 1920. године рођен је Београдски раднички спортски клуб, прво такво друштво у Србији и једно од првих у свијету.

***

У напону нове, велике социјалистичке државе и расту главног града, Црвени Крст и Чубура постају урбана чворишта нових генерација. Данас су то популарно названи – хабови. Некад су то била градска предграђа, као данас Котеж, Ресник или Рипањ, гдје се тихо и ван дохвата радозналих очију рађају нека нова умјетничка, научна и спортска чуда.

Момци са Крста су одувијек боксовали у Радничком, играли фудбал на Обилићу и гајили „расу“ како су се називали голубови. На игранке се ишло у „Божидарац“ и „Најлон башту“ гдје је саксофон свирао Шарло. Рађале су се прве младалачке љубави и губила невиност. Пикао се и баскет по васцијели дан. Глуварило се, како само младост то зна. Без жаљења.

О чувеном италијанском Ансалидо тролејбусу сам слушао легенде од мог друга М. Томића, а један такав зелени са бројем 11 је управо окретао на минијатурном скверу око споменика. Данас туда кружи зглобна 83-јка.

Неуништиви дух Београда Преле, спомиње ово инспиративно возило у својој причи о Крсту из књиге Воз за једну битангу као тролејбус жеља који их је возио у прво младалачко иностранство на трг Славију и даље према Теразијама.

Бјежало се из уџерица и честе неимаштине у наду за боље сутра.

***

Како слиједи, Крст и Чубура су ипак и прије свега, стање духа. То је мангупски Београд, фер и по мало наиван у својој суштини, јер рачуна да се у космичкој правди ствари ипак посложе по заслузи. Душан Прелевић Преле је родоначелник једне аутентичне непослушне културе са духом. Она ће радити само оно што мисли да треба, али да је часно у датом тренутку. Ту су и Гага Николић, па Зоран Радмиловић и Бата Живојиновић, Зоран Христић и новинар Боби Јанковић. Представници читавих слојева и умјетничких свјетова залијепљених између уских улица на раскршћу Звездаре и Врачара. Ту су Цветале и тикве Радомира Михајловића са незаборавним ликом Љубе Врапчета.

Пупак шарма и духовности старог и израњаваног народа.

Како рече Преле – хиљаду пута исцрпљен, никада поражен.

Некадашњи кафански рај и само врело живота.

Оличење космополитског духа града у ком се сви дијеле на људе и пизде.

Тачка.

***

Оивичен тако робусном метафизиком, спортско друштво Раднички доживљава своје звјездане тренутке шездесетих и седамдесетих година прошлог вијека. Ово, по габаритима мало, али по енергији, дометима и утицају велико друштво, у једном тренутку има 5 државних шампиона у различитим спортовима. Као спортски колектив, за нешто више од вијека постојања, рађа преко 300 државних репрезентативаца који освајају 20 олимпијских медаља, 29 одличја са свјетских и 50-так медаља са европских првенстава. Импресивно!

То је гранични случај реалности. Плод надахнућа и радничких скута. Истраживачки случај за Молдера и Скали кога би у нашој верзији глумили Милена Дравић и Гаги Николић.

Легендарне су појаве и имена званично најбоље рукометашице свијета Светлане Китић, тренера Боже Маљковића, браће Пиве и Дуде Ивковића, Воје Ценића, Ранка Жеравице, Милана Циге Васојевића, рвача Момира Кецмана, боксера Љубинка Веселиновића, итд.

Први међу једнакима и најсјајнији бисер у тој златној круни је прослављени тренер Дуда Ивковић, који је схватајући важност традиције и дома, добро потегао у последње две деценије да би друштво уопште и опстало.

Најпознатији представник Спортског друштва је кошаркашки клуб. Његова слика и прилика.

***

Неке данашње цртице

Након несретног сплета малограђанских околности, мој син остаје без клуба и онда вођени чудном силом љубави и судбине, куцамо на врата кошаркашког клуба Раднички.

Не знамо шта нас чека, али се добром надамо. Тако наивно и људски.

Од протекле сезоне која је била изузетна играчки и резултатски, у селекцији су остала 3 или 4 играча, те по градским кулоарима кружи прича да се генерација буквално распала одласком старог тренера. Спортски лешинари без скрупула черупају млади тим.

Не вјерујемо невјерним Томама. Све се морамо лично увјерити.

Тренинзи теку добрим ритмовима. Долази и прва пријатељска утакмица са Визуром гдје се слабашно назиру контуре тима. Кроз вјеђе гледам неке нове клинце из Панчева, Обреновца, са Врачара, Лекиног Брда, Коњарника ..

Генерације су нове и комуникација кратка, електронска и оштра. Рађају се и надимци – Ћаки, Заки, Тофи, Саки, Пеки, Аки …

Из пепела кроз рад, труд, дисциплину и таленат свједочим рађању новог, перспективног тима. И гле чуда, право ниоткуда долазе до другог мјеста у Квалитетној кадетској лиги Београда. Ко иоле прати млађе кошаркашке секције, зна какав је то изванредан успјех.

Уз шкрипу патика која једина ремети тишину хале „Давид Калинић“ и измјештеног дома Радничког, тренери Никола, Болта и Немања праве неке нове Ражнатовиће, Јариће, .. Подршка су предсједник Кале и многобројни љубављу инфицирани Крсташи. Са неба, оштрим оком гледа Дуда.

Размишљам да су само прије стотињак година наши преци часно гинули и уписивали се у Бесмртне пукове слободарске српске војске. Данас су битке другачије и син ме чини поносним јер је наше презиме уписано у Бесмртни спортски пук Београда.

Мало ли је у ове тмурне дане?

Благодарим.

***

На крају, дубоко у мени рези осјећај да је велики Дуда Ивковић препукао, да би Раднички живио. У жилама ми то струји, без формалног доказа.

Као у шаху, жртвовао је краљицу да би добио партију. Дао је част и живот, да би Радничком продужио исте.

Ових дана често пјешачим крај раскопаног градилишта у ул. Војводе Шупљикца гдје се на старом мјесту припрема изградња новог дома за Раднички. Сузу у оку стегнем, да не виде други. Ваљда код нас то тако мора.

Херојство новог доба. Контракифла владару и свим нечастима које владају.

Али живот је побиједио. Дух Београда живи, упркос силним изазовима који су све већи. Већ је то побједа. Како пјевуши Арсен Дедић – побједом се послије чини, изгубљени неки рат.

Лопта се и даље врти. И то богме добро.

***

Све остало су клубови, мањи или већи, али Раднички са Крста, то је дом.

Ту срце куца јаче и бајка живи.

Све је на свом мјесту.

Напријед Републико са Крста!!!

Огуман, јул 2023.

Припадност

Питали ме на обзорју,

мали, чији си ти?

Питање ме скршило,

у провалију.

***

Нисам наш, ал’ сигурно нисам ни њини.

За десничаре мекани мундијалиста,

за љевичаре и либерале, националиста.

У Београду дођош,

у Босни дијаспора,

а у Шведској странац.

Писцима анонимус,

пјесницима туђин

Србима југословен

Хрватима и Бошњацима – Србин

На послу сам забава

на сцени аматер

за музичаре пролазник,

а фудбалере ветеран.

Дјеци сам стар

родитељима увијек млад.

Економистима просјек,

новинарима уљез,

а у прeдграђима

арогантни гад из великог града:

пијетао кикирез.

Локалним колегама – глобалац.

Глобалу – провинцијалац,

залутали полицајац,

обични пајац.

Овдашњих елита талац.

Обрни, окрени

Вазда у офсајду.

Као да сам новчић

што је зап’о

између два јастука на старом тросједу,

па га само овлаш дираш прстима

наговјештавајући слободу,

без могућности да је освојиш.

Никад на грану зелену …

Огуман, Јун 2023. године

Pisma iz Bgda br.6, Slatka mapa Beograda

Jede mi se nešto slatko.

Koliko ste samo puta čuli tu rečenicu? 

Ista se neprimjetno, kao najbolji komandos, najčešće u kasno poslijepodne oko 15, 16 časova ušunja međ’ radni narod. Kao da osjeća kad koncentracija na poslu padne i svjetlost dana krene da gubi bitku. Ručak je daleko iza nas, večera i udaljenija, ispred. Neki nemir i neizdrž se u nastane u čovjeku.

Kratak slatki zalogaj, a Boga mi i kafica uz to, premošćuju sporni trenutak.

Slatki nadvožnjak dana.

Intermeco rutine.

****

Mnogi vole slatkiše. Ništa čudno.

Sporno može biti gdje ih pronalaziš, ko ih pravi, kada, kako.

Ako su industrijski, kao mocart kugle, lako se nađu. Slično kao štarkove bananice ili mančmelou, lokalno utočište slatke sigurnosti. Blizu potonjima je i krašova bajadera.

Tango strasti ili zalogaj slasti.

Za one posebne, ručno pravljene delicije, ipak treba više truda i znanja.

Maštao sam da napravim biznis sa Slatkom mapom Beograda. Tu označim iliti tagujem gdje se šta dobro nalazi, pa vi onda put pod noge. U vizitu, što se kaže. Ako laže koza, ne laže rog, što veli narod.

Omanuo sam, kao i sa hiljade drugih plodonosnih ideja, ali ću ipak ostaviti slatki trag.

Nije šala, brale moj.

’aj’mo onda, dug je put pred nama:

Baklava od suvih šljiva kod Vučka

U Ustaničkoj ulici je prva stanica. Nije triler kao u onom filmu gdje glumi Kičić. Više je slatki sevdah. Karasevdah od šljiva. U pekari kod Vučka rade prekrasni ljudi O. i D. Sa njima se uvijek sit ispričam i nasmijem. Sarajlije su, a vole IKEA-u, gdje sam trenutno raspoređen po V.S.-u. Ono po čemu su ipak najjači, mada toga nisu previše svjesni, jeste baklava sa suvim šljivama. Ovaj kolač ne prave redovno, nego povremeno i moram ga nekada poručiti telefonom, pa čak i lično. Hrskava, karamelizirana kora i unutra divne, sočne suve šljive, zaustavljene na pola puta da postanu pekmez od šljiva. Recept je usmeno donesen iz Libije. Zamišljam pokojnog Gadafija kako mljacka nad rskavom delicijom. Cijenim da svaka kvalitetna poguzija u gradu mora nepca počastiti ovim čudom. Makar jedared.

Bombondžija

Dalje idem kod poslednjeg pravog Bombondžije u gradu. Lokacija je u blizini Ekonomskog fakulteta, „Picinog“ parka i Manakove Kuće. Tradicija duga osamdeset pet godina u pravljenju ručno sječenog ratluka, luša, bombona i karamela.

Kad vidite naše ljude iz Australije, Amerike i širom Evrope da ovdje bez velike pompe stižu i kupuju poklone koje nose rasutim kućama po bijelome svijetu, sve bude jasno. Miriše na slatkiše i dobru energiju, ljude. Prah u šećeru kao behar stvarnosti.

Divan je miješani ratluk, ali i onaj sa pistaćima, suvim šljivama, ružom ili vanilijom i bergamotom. Nekada se pijenje kafe u Beogradu bez kocke ratluka nazivalo – ćelava kafa. Lijepa ilustracija nedostajućeg užitka.

Domaćinski dom se obraduje ovom svježem i preukusnom slatkom poklonu. Topi se u ustima u zagrljaju kafe. Prijatna kooperacija istočnjačkih životnih ukrasa.

Moskva šnit

Kad smo kod tradicije, teško je preskočiti Hotel Moskvu i nadaleko poznati Moskva šnit. Ova torta je za grad postala sinonim slatkiša, otprilike kao nedostižna saher torta u Beču. Gre’ota je omašiti degustaciju ove odlične voćne torte sa ukusnim filom. Ambijent hotela dodaje dimenziju, odnosno finu patinu beogradske istorije i bogate prošlosti. Gospodin za pijaninom daje posebnu čar. Savršen štimung. Gospodski Beli Grad.

Koštana na Bulevaru

Klasična, ogoljena poslastičarnica starog kova i suhoparnog enterijera. Tek sam je nedavno otkrio na čuvenom Bulevaru (Revolucije) kralja Aleksandra. Boza koju prave je vrhunska. Svakako svježija i malo slađa od od onih iz prodavnica zdrave hrane. Od kolača nude ujednačen izbor i cijenu, a mile su mi gigantske princes krofne kao i čokoladni išleri. Supruga voli krempitu. Nema greške.

Pelivan

Nije što je najstarija, odnosno još iz 1851. godine, ali ovo mjesto ima kultni sladoholičarski status. Nakon što je izvjesni Mustafa u drugoj polovini deventaestog vijeka osvojio medalju u rvanju, od tog novca je osnovao prvu poslastičarnicu u Beogradu i nazvao je Pelivan. To je persijska riječ za rvača, borca ili junaka, a ovde se nalazi u kontekstu posebnog tipa rvanja karakterističnog za Kosovo, Metohiju, Sjevernu Makedoniju i Rašku oblast. „Pelivane“ uglavnom drže Goranci, pripadnici balkanskog naroda porijeklom sa Šar planine.

Dalje se niže istorija – širenja poslastičarnica sa istim imenom po Srbiji, rušenje poslastičarne u bombardovanju centra Beograda tokom drugog svjetskog rata, te relokacija na današnju adresu u Bulevaru kralja Aleksandra.

Danas je prigušena ogromnim Starbaksom u neposrednoj blizini čiji svjetlosni i brend mišići naprosto dominiraju okolinom, ali ako znate da jedete žito sa šlagom ili Pelivan tortu uz limunadu na mjestu koje je nadživelo države, bilo svjedok oslobađanja Srbije od Turaka, nastanka Kraljevine Srbije, a zatim i Kraljevine SHS, kao i Prvog i Drugog svjetskog rata, onda zasigurno osjećate nepobjedivu vatru postojanja u svakom zalogaju. Starbaks dobija 0 bodova u tom slučaju.

Anđeli kolači

Ovi ručno pravljeni suvi kolači su divni, a ukusi su razni. Pravljeni su sa puno ljubavi, kao kad tetka Sandra iz Banjaluke priprema djeci razne đakonije. Slažu se uz čaj, a mogu poslužiti kao zdravi dezert nakon obroka ili zanimljiva užina djeci za školu. Pakovanja pojedinačna, a rade i rafalna. Po volji vam.

Koki

Na Vračaru, a i šire im nema premca. Lociran u zaleđu Hrama i maskiran u niz ne previše uglednih izloga. Teško biste ih sami pronašli na raskršću prašine i trola. Ovde se prave neki od najboljih sitnih kolača u gradu; čokolada se topi u ustima – ukusi narandže, mente, orasa. Fantazija, što kaže Đorđe Čvarkov iz „Državnog posla“.

Svakog stranca u gradu bih počastio malim, slatkim zalogajem iz Kokija, kao izraz neponovljive srpske dobrodošlice. Pakovanje besprekorno. Lokal miriše na svježu, samljevenu kafu koja se tu pakuje i prodaje što mjestu dodatno daje mirisnu auru.

Ako želiš da očaraš damu ili nekog stranca, kutija Koki kolača je jednostavan i originalan način. Jedina zamjerka su malo skuplje cijene za prosječnog stanovnika grada.

Sladoledi:

Od sladoleda, prvi izbor bi bio Crna Ovca. Jedan od najboljih u gradu, bez sumnje. Konstantna gužva ispred lokala u ulici Kralja Petra to samo potvrđuje. Koleginica iz Italije mi je priznala da je stvarno dobar i otkrila novi ukus koji nikada nisam razmatrao ni pod razno – orah, sjajan kremasti, reljefni izbor u ogledalu kvržica na jeziku. Dalje, tu su ukusi čokolada/lešnik odnosno đanduja, pistaći, malaga, plazma, šljiva i druge moderne kombinacije poput badema i bijele čokolade, višanja i plazme, itd.

Vatromet slasti.

*

Kada je prije nekog vremena gospodin R. oglasio da traži osobu koja ima strast prema biznisu i slatkišima, razumije modernu maloprodaju i razvojni koncept koji Moritz Eis ima, ozbiljno sam zastao i zamislio se. Kao da se meni lično obraćao meni. Stani malo, pa ja sam taj – zrelost, godine, strast, volim slatko, tražim nove šanse, … Ali, negdje sam zapeo u tom procesu i nikada mu nisam pisao. Da li sam pogriješio, pokazaće vrijeme.

Elem, visok kvalitet sladoleda, neobični ukusi, besprekorna higijena i usluga, eksperimenti sa Štark ukusima – smoki, bananica i dr. razlog su da im date šansu u slatkom beogradskom višeboju. Dobro će se plasirati, siguran sam.

           *

U ulici Maršala Birjuzova i poslastičarnici jednostavnog naziva „Poslastičarnica“ možete se počastiti zaista egzotičnim sladoledom – italijanska tehnologija, a srpski ukusi. Ne znam da li ste do sada probali sladoled sa ukusom kruške karamanke, drenjine, ajvara, šljive madžarke ili tamjanike, ali to možete učiniti ovdje. O ukusima se ne raspravlja, ali ovo ovdje je slatka subverzija. Vrijedno obilaska, svakako.

***

Oni što su malo duže ili od vajkada u Beogradu pamte i preukusnu Dezert tortu iz istoimene slastičarne u ulici Vojvode Stepe. Danas postoje dve dezert radionice koje prave ovu tortu i samo su sjenka nekadašnje slatke sile i moćne torte.

A raja po gradu sjeća se sigurno i Malog Princa. Prijatan ambijent i dobri slatkiši. Pouzdano znam da je ovaj koncept u svojevrsnoj hibernaciji. Možda jednog dana i vaskrsne, na radost svih ljubitelja dobrog, slatkog zalogaja.

Ko zna šta (slatki) život nosi …

****

Dragi istražitelji sladokusnog blaga, naravno da ova mapa može da se dopisuje, prepravlja, precrtava, koriguje, a sve prema nacrtima mašte onog ko čita. Jedina ograničenja su dostupno vrijeme i novčana sredstva na raspolaganju, možda i zdravstveno stanje. Tu i nisam baš od previše pomoći. Mogu samo da vas ohrabrim da pođete na put.

Prijatno!

P.S. Luče mi se pjuvačne žlijezde od pisanja i javlja mi se da ću morati pisati i verziju broj dva ovog slatkog pisma jer toliko još neistraženog oko nas postoji.

Kroz šećernu migrenu, javlja mi se muzej čokolade, odžak kolač ili proizvodi Adore čokolade, možda čak i rolnice od cimeta iz IKEA-e ili Mandarina kejk šop.

Za kraj, nekada je bilo popularno „Ćao inspektore“, a danas je fensi jesti „Ćao šećeru“ 🙂

Oguman, o junu 2023.

Писма из Бгда, текст бр.5 Крвави мај

Радовао сам се мају као мало дијете. Неколико дана празника, онда прољеће и лијепо вријеме, Ђурђевдан. Па опичим нови текст који сам уживајући опремао неколико седмица. Брк се смијао само на помисао слатке теме коју обрађујем.

И онда пуцњи.

Шок. Невјерица.

Безмјерна туга и бол. Продужена празнина, затим депресија.

Све је одједном стало.

Тишина.

***

Како рече џез музичар Демоња, након објављених слика у медијима – бол оца Кобиљског је и моја бол. Бол сваког нормалног родитеља – без задршке.

Страшна, дубоко трагична и потресна.

Таква да те прогута сасвим.

Црна рупа.

Свако од трагично настрадале дјеце је моје дијете. Крик је до неба. Минут неба је мутан, пурпуран.

Црвене су очи, потрошене сузама.

Бијела кала.

***

Човјек је плашљиво и крхко биће. Један од мојих највећих страхова је друштво које је дубоко поларизовано, корумпирано и окоштало, те да на таквом мјесту подижем дјецу. Супруга зна да сам се у протеклих неколико година бунио у школи, тражио да се среди игралиште и направи амфитеатар у шумици школског дворишта, борио са кошаркашким тренером да не вријеђа дјечаке од 14 година (како имају мала муда) и слично. Прије тога, бунио сам се на послу – распустио одјељење у приватној банци када су нам на муфте отпустили колегиницу и изложио се ризику отказа, тој страшној гиљотини човјека упетљаног у челичне нити капитализма и кредита. Нисам ћутао, али нисам ни успио да промјеним поредак ствари.

Вјероватно због тога, али и недостатка потребне снисходљивости, такође нисам успио да се попнем у хијерархији корпоративног капитализма.

Кога брига за поразе и разочарања маторог човјека.

Етика, солидарност, заједница и јавни интерес су напросто постале депласиране вриједности другог или чак трећег плана садашњости. Непримјетно, постао сам аутсајдер, уз море других на нашем поднебљу.

Море аутсајдера рађа несрећу. Велико море, велика несрећа.

Губећи битку, нисмо ни примјетили да нам се иза леђа ушуњао непријатељ и ударио гдје смо најосјетљивији и најтањи – на дјецу, односно на саму будућност. Није више у питању наша генерација већ је на талону сам живот. Икаква перспектива.

Одступнице нема.

Дјеца углавном нису осјетила повремене благодати релативне једнакости социјализма него од старта живе тик – ток дјетињство, својеврсну саможивост и екранску зависност. Ми родитељи углавном смо у трци за егзистенцијом и што бољим материјалним позицијама, док су дјеца изложена разним утицајима – што добрим, што токсичним. Немају формирану критичку свијест да их преиспитују и умање утицај. То се заборавља или занемарује.

Виде и оно што им лоши мас медији сервирају – индивидуaлност без одговорности, односно, све за мене са што мање труда или утрошка. Сви би да живе опортуно, као најпознатији ју тјубери или тик-токери. ‘Леба без мотике је својеврсни знак данашњих млађих генерација, али они тамо нису стигли без наше помоћи. Ми смо кумови тог болног процеса. Трагедија нашег пораза.

Агресивне и репресивне локалне политике, чија је једина сврха одржање постојећих квази-елита на власти, такође су потпомогле да склизнемо у пропаст. Само ми, а вас остале ко јебе и не-дирај-ништа-политика, доћи ће још гори иза овога.

„Сељаче, гољо, ти си прах на поду,

Тегли и вуци и у јарму скапај!“

је политика скицирана стиховима ванвременог Алексе Шантића која нас је морално и демографски ошурила. До голе коже.

Апсолутно не чуде невјероватно многољудни и дивни протести у Београду јер је друштво дотакло дно и избор је јасан, отприлике као на Кајмакчалану 1916. године – или ћемо покушати да спасемо што се од нас као народа спасити може или нас неће бити.

Изгледа да су се дигли капетан Кука и мотика.

***

Године запуштања и урушавања друштва довели су до незампаћених трагедија. Дјеца убијају дјецу. Напросто је невјероватно шта пишем.

На дјелу је образовна деструкција, како је то лијепо дефинисао профа Рефик Шећибовић који каже да су друштва данас опсједнута деструкцијом у различитим облицима. Поготово у животу З-ет генерације која ју је апсорбовала кроз медије, друштвене мреже и видео игрице. Уз помоћ нових технологија добијени су садржаји без емоција, са насиљем као нормалним видом живота. Најчешће се показивало у виртуелном свету, као и међусобним односима у школи.

Са друге стране, „окамењена“ и статична основна школа без мотивације и јасних смјерница у односима између ученика, као и чудним односима инстутуције, ученика, родитеља и наставника, направили су образовног „франкештајна“, изгубљеног у времену и простору. Моја два сина су похађала исту основну школу и кроз блиске генерације се могло видјети како квалитет образовања, морала, заједнице пада и пада у бездан. Слободан пад. Гравитација.

У земљи купљених диплома, страначки постављених директора и некомпетентних државних службеника, племенита професија наставника и професора је деградирана до бесмисла. Тешко и за леба зараде. Жртве су система.

У оваквим бруталним маказама судбине, ни здрава породица не помаже у потпуности.

Нема инстант рјешења.

***

Јасна слика као свјеже јутро је пред очима – друштво почиње одмах да се мијења изнутра, по дубини или смо као народ завршили своје.

Капут.

Тешко да 18 невиних жртава у два дана икако могу да донесу нешто добро, али импулс да грађани Србије уједињени устану против сваке врсте насиља – медијског, отвореног и прикривеног, јавног и политичког, социјалног и полног, навијачког и породичног, може да буде клица промјене.

Треба нам. Очајнички.

И још нешто, палећи свијећу са сином и супругом испред школе „Рибникар“, схватам да пристојна и нормална Србија још постоји. Не знам како ту масу да одклобучимо и истакнемо на површину, али то је ријека људи која у мимоходу достојанствено жали и испраћа своју дјецу.

Србија у превеликом болу, поносна и културна.

То је отаџбина за коју се вриједи борити.

И живот не жалити.

Нека нам је Бог у помоћи, јеб’о те контрамитинг …

Огуман, мај 2023.

Шах мат!

Књижевни дуел два бивша банкара у шаховском маниру!

Ово је позив бившим и драгим колегама из Пираеус банке да дођу на двадесетоминутну промоцију наша два књижевна дела – Тамарине модерне збирке прича „И равнодушност је убила мачку“ и моје носталгичне збирке прича „Таландара“.

Након занимљивог, кратког и необичног представљања аутора и збирки, следи неформално дружење у одличном амбијенту кафеа Мандат у Косовској улици. Ко жели, а није до сада, може и да купи збирке по промотивним ценама.

Фокус је на дружењу, јер нас је много људи питало када ћемо се поново окупљати. Е па ово је та прилика!

Немојте да позивамо појединачно 😊 и видимо се!

Нас двоје се радујемо, а газда кафића трља руке 😊

Субота, 13. мај 2023. године у 18 часова,
Косовска улица бр 49, кафе бар Мандат

Тамара и Огњен

Ševa

Neki je zovu i sreda ili u sredi, u sredini, a u Bosni čak i lace.

Esencija fudbala.

Njen koncentrat.

Ako mlad igrač ne zna da igra ševu, ne osjeća je, ne treba da se bavi fudbalom.

Tačka.

***

Zašto tako surovo?

Jednostavno je.

Tu, na malom, često čunjevima omeđenom prostoru se vidi sve:

  • kako igrač osjeća prostor tokom igre,
  • kakva mu je tehnika,
  • koliko brzo donosi odluke i sprovodi ih,
  • da li zna da se igra kao dijete,
  • kako podnosi frustraciju kada je u krugu,
  • do koje tačke je spreman da ide kad je frustriran,
  • kao i kad podjebava one koji su u krugu

Osjećaj za mjeru, reklo bi se.

Kao dobar recept za kolač, neznatno, ali presudno korigovan decenijskim kulinarskim iskustvom.

Pored toga, tu se jasno vidi da li zna da prima loptu i pravovremeno je doda. Mora da se giba, neprestano kreće, traži igru i slobodnu teritoriju u zipovanom fudbalskom prostoru. Neophodno je da pleše fudbal. Istovremeno, vježba pregled igre neprekidno motreći jednog ili dvojicu koji su u krugu i procjenjujući šta je njihov sledeći potez. Takozvani periferni vid. Ubrzava i usporava, po potrebi, osluškujući ritam brzopoteznih fudbalskih satova.

Taktira igrom. Sjedinjuje vrijeme i prostor.

Zatim, gleda se kako igrač stoji kad je u krugu, da li je na prstima i očekuje loptu ili je pak na petama i nezainteresovano čeka da mu se lopta dokotrlja. Onaj koji zna se odmara dok je lopta na drugom kraju, ali sa prvim naznakama da se približava njegovom radijusu, već je tiho na prstima. Kako to fudbaleri žargonski kažu – mačka.

Slično tome, onaj koji osjeća i poznaje igru, uvijek u prijemu mora da ide ka lopti. To je jedno od osnovnih fudbalskih pravila. Neki se se rode sa blagodarjem takvog osjećaja. Gotovo nadrealno iskustvo ako ga neko nosi u sebi od nastanka. Odmah pravi razliku na terenu.

Osim tehnike koja može da se dobro automatizuje i uvježba, kod ševe se vidi i da li igrač ima taj senzibilitet da podari pas prave jačine. Ni prejak, ni preslab, nego taman, pod nogu saigraču. Kaže se – kao saliven. To je često nešto što je urođeno i pravi je užitak kad svjedočite takvoj prilici. Onda vic, bezobrazluk, pokušaj nemogućeg, pokazuju klasu fudbalera, ali i stepen njegove sportske drskosti, pa i žrtva za drugoga, da se uđe u krug umjesto saigrača.

Sve se vidi na tom magičnom polju, ko zna da posmatra dioptrijom fudbalske magije.

Kada grupa fudbalera dobro igra ovu igru, sa strane to izgleda kao mala, složna barka koja se ljulja lijevo-desno, povremeno iskačući iz ravnoteže uz uzvike učesnika koji toj slici daju i jasan zvuk, ton, pa čak i muziku. Brzo se onda, sa novim učesnicima u krugu, uspostavi sledeća mala harmonija. Lopta brzo krivuda po terenu, praveći sklad na tom petoparcu života.

Samo daj pas i nastavi sa kretnjom …

Fudbalska simfonija, ako znaš da slušaš slike.

U ševi te ne zanima ko je mamin ili tatin sin – ili znaš ili ne znaš.

Jednostavno. Zato i jeste predivno.

Savršen krug.

13. April 2023,

Oguman