Десанка

Моја бака

упалих очију

убразданог, испијеног лица,

носи живот штапом.

Када се насмије,

мене сунце огрије.

Писала је пјесме,

живјела и у њима,

животне факултете завршила.

То ти је сине,

већа школа од свега

што можеш да замислиш:

солитера, стадиона, аеродрома.

Само жмиркај бако

и још нам поживи.

Дуг те живот благодарио,

помало уморио,

праунуцима благословио.

Моја бака.

Свака бака.

Бака Деса ..

Огуман

Писма из Бгда, прича бр. 11 – Ниво 23

Нехајни плавокоси човјек, лагане тјелесне грађе, наизглед није био доминантан. Уздржаног и пристојног владања уз диоптријске ленонке личио је на тихог гимназијског професора, разбарушеног сањара, помало загубљеног у моћним књигама. Кад би проговорио, из њега би ипак избијала нека тиха ватра, животни жар. Онда би се осмјехнуо и погледом благо помиловао саговорника, апсолутно му препуштајући сцену након што га је попео на даске магичног кутка. Прелаз топао и неосјетан као кад жућкаста боја праскозорје одмјени уморну ноћ што утроми и опусти организам до непостојања.

Рез спонтан као први пољубац. Добар филмски кадар.

Многи су чезнули да се попну на ову врхунску алтернативну сцену.

Сцену на коју су не стиже непозван.

Која мора да се заслужи.

Засузи.

Да је Веља жив, вјероватно би данас на уздарје извео великог приједорског пјесника и писца Дарка Цвијетића, можда од власти прокуженог позоришног редитеља Кокана Младеновића. Моји фаворити би били и Владета Јанковић са књигом о Светој Гори или елегантно елоквентни Бранко Кукића из ванвременског и алхемичног часописа Градац који је нематеријални Мон Мартр српске писане ријечи и културе. Пада ми на памет књижар и писац Никола Маловић, као и други велики духови.

О каква милост око срца кад то само и замислим.

***

У серијалу о данашњем Београду и Београђанима пишем о разним догађајима, појавама и људима. Неки од људи које напросто морам поменути, данас више нису међу нама, на жалост. Осипамо се, сада већ видно и не знам како једна култура може да преживи овако разорне ударце. Ваљда се о томе сам Свевишњи стара.

Утиснута морална и радна вертикала коју је Веља носио кроз живот је његов матични Студио Б. Својевремено радио авангарда и умјетничка мека. Ту је стасавао, учио од најбољих и онда када се све урушило у три лепе, остао на нивоу. Свакој врсти нивоа – културном, умјетничком, људском, естетском, рок енд рол. Остао човјек на коти 23, до краја живота. Колико је то тешко извести знају сви они који су се упрљали, нестали, пропали, продали. Знају и ћуте. Ћуте и смрде.

Лако је склизнути у конформизам, опортунизам, очај, алколизам или неги други изам. На крају крајева, питајте Крлета или Сарапу, пластичне примјере различит-изама.

Веља је преминуо, али и даље поносно стоји на коти 23.

Чини ми се као да стражари над културним Београдом.

Чува ноћ од будних.

Он је само један од, синова блудних.

***

Према доступној документаристици, изгледа да је Студио Б заиста био перјаница напредног радијског етра и новинарске имагинације, иновације. Промукли глас Душка Радовића и даље одзвања Београдом кроз бесконачне луцидне цитате диљем виртуелних платформи. Испрљани су прахом баналности, али пристојно присутни у ткиву народа.

Као неки јунак из стрипа Душко Те Неј – Дух који хода градом, тако се Душко указује Србима у земљи и расијању. Сличан Студио Б људи памте, а не ову данашњу сплачину, али то је тема за неко друго писаније. Један од Вељиних надимака је био сличан – „Добри дух Београда“. Као индиго папиром пренесен позитиван вајб претходника.

Упечатљив и свој је био и новинар Ђоко Вјештица, поријеклом из Лике и села Отрић. Новинарски пут или тачније козја стаза којом је ходио је више личила на холивудски филмски сценарио прилагођен бившој Југи, него на стварни живот. Од дјечака који разноси новине, до ситног пискарала и новинарске громаде од које ниси могао да се сакријеш. Кад те Ђоко нанишани за неки пријављени или уочени комунални и животни проблем Београђана, не би силазио са кичме (и телефона) док уживо у програму не добије јавни одговор. Није било политичара и општинара који би успио ескивирати ово отворено суочавање са проблемима и животом (бео)грађана и осјетити притисак да их што прије ријешава. Данас је то готово незамисливо, мада је гђа Рада из Београдске хронике имала сличне излете. Вјерујем да јој је инспирација била у сличним завеслајима.

Ако је Веља радио и стасавао уз овакве моралне и новинарске узоре, можда не треба да чуди његова нормалност и уземљеност, али и новинарска стручност и људскост. Конзистентност је, очигледно, градио сам кроз деценијско трајање.

***

Некако сам сматрао да имам времена за Вељу, његову стабилну и непресушну енергију, госте и емисију, да ћу све то натенане погледати, преслушати. Додатно ме одушевио серијал Духовници гдје је Веља, чини ми се, још пробудио духовности у себи и другима, те иницирао нови замајац стваралачком опусу. Као да су га духовно инпирисали Цане, Гајшек, Јеротић.

Не знам. Само слутим.

Видим да сам о протоку времена преварио и да нам вријеме цури. Лекција коју носим данас је – ништа што ти је битно, не остављај за сутра.

Сутра можда не постоји.

***

Затим сам се дочепао књиге колумни Треба времена да постанеш млад коју је постхумно објавила издавачка кућа Лом и Вељина супруга Катарина Павловић.

Уживао сам у овом крис-кросу рок-ен-рол и поп културе седамдесетих и осамдесетих, богатим успоменама једног ерудите. Прогутао сам је у пар скокова. Као гладни гепард добру ловину. То читање је била моја свијећа за Вељину душу. Прекасни одушак.

Колумна са Ољом Ивањицки и идејом трокраког београдског моста је напросто заразна. Ово је својеврсни „мерцедес“ знак за небо који би се пружао преко двије београдске ријеке и био Капија за улазак на Исток. Ту су фрагменти о пјеснику и умјетнику Бобу Дилану, тумачење значаја и снаге Ролингстонса, данас поново актуелних након новог албума, мит о Борхесовој посмртној кући, Цанету и Шкртицама. Обрадио је у колумнама и невјероватног Тимоти Бајфорда, бившег суграђанина, али и младића необичног пута Арна Гујона, те легендарног музичара Чака Берија. Читав један пажљиво одабрани позитивни универзум који може само да инспирише да будемо бољи и њежнији људи.

Скуп искрица што свјетле нашим животима. Планетарно релевантна селекција. Монд селексион.

Нећу даље спојловати са књигом, да не покварим угођај људима који ће је читати. Свакако је препоручујем. Мене је Вељина смрт и излазак књиге снажно дојмио и спонтано инспирисао за ове редове. Нисам планирао, али он заиста припада категорији заслужних, ванвременских грађана космополитског Београда. Града који волим и ком припадам. Његујући успомену на Вељу, ширим свјетла овог града који је некоћ бацао свјетла далеко, како пјева непревазиђени Милан Младеновић. Још једна тачка на мапи Вељиног важног умјетничког свијета.

Космос смисла. Колут напријед.

Суштост је то да је Веља постао и остао новинар највиших етичких и естетских стандарда упркос страшним временима у којима смо живјели.

Он, као књижар Маловић, непресушно културно бљеска са београдског Светионика културе и нулте надморске висине, а опет добацује далеко у оригиналном програмском формату.

То је прави мали подвиг. Свјетовно монаштво. Исон.

Прави ниво.

Ниво 23.

Огуман, Новембар 2023. године

Живеле књиге и добродошле бриге!

Испод куполе се чуо жагор.

Звук као кад јутром по плодној, непрегледној Војводини црнооки сунцокрети синхронизовано истежу вратове и шуште у измаглици праскозорја. Ни прегласан, ни тих. Умјерен као ритам воденичарског точка у зрелом љетном дану. Зрио је Сајам годинама да би ушао у такав, озупчен ритам постојања. Све то док зора стрпљиво руди и зеленкасто чкиљи у бојама паперја тек рођеног тића.

Неколико голубова пролетало је испод свода, једва чујним клепетом осмуђених крила. Ка прегибу, пепељасто су се пресијавала под ласерским сноповима сунца што  бургија унутра. Онда би се завукли у срце пренапрегнутог бетона ребрасте куполе. Као и сам уграђени бетон, голубови би се ослонили на сигурни пројектовани прстен и ту гугутом одмарали. Нису осјећали огромну преднапрегнуту силу коју је купола емитовала у хоризонталном правцу јер ју је господин инжењер Жежељ укротио прије 66 година. Укротио знањем и имањем, како треба. Силу распршену под небеским сводом крај Саве.

Одлутавши од тог флеша и слике куполе што зна заличити на краке хоботнице испод пеке када сте гладни, протрљао бих повијеним кажипрстима очне дупље. У мозгу добијам слике ублажене нијансе лила боје са мрљама што бљескају фаровима аутомобила слабијег напона, а онда и свод саме Сикстинске Капеле у пуном сјају Микеланђелове генијалности. Прави храм као и наш Сајам, односно његова хала један и пратећа свита грађевина.

Принцеза и прве пратиље.

Неодвојива урбанистичка цјелина.

Затим би се у магновењу зачуo фијук мистичног сахарског вјетра и звук звончића сребрне боје који долазе са далеког истока. Нису то били звукови касетних бомби већ рески трептај електричне гитаре једног од највећих синова рок звука Балкана, моћног Радомира званог Точак.

То је тренутак кад се затварају очи и блажено улази у храм.

Храм књиге.  

Словарник наших постојања.

***

Данас сила која напада кућу књиге није долазила из далека. Стизала је досадна као паучина из оближње Мордор куле. Доминантно се трсила над ријеком и стаклом охолила по долини. У њој су зли чаробњак и Мали помоћници смишљали како да даље остану на власти и још више се обогате, газећи пред собом све што им стане на пут. Њихов Грозоград се ширио, упркос противљењу пастве. Ништавило лажне модерности. На реду је био Сајам и по први пут се није знало да ли ће мравињак књига дочекати следеће издање на истом мјесту или ће бити помножен са нулом и дегажиран далеко на периферију града у непознате димензије. Случај за Молдер и Скали.

Са таквим осјећањем у грудима стизало се на овогодишњу смотру књига у Београду. Ни слоган „Живеле књиге“ није поправљао стање свијести јер је тамни облак хладне неизвјесности кишио по душама посјетилаца. Француска, један од последњих бастиона културе у нашим замишљеним свјетовима, била је земља пријатељ овогодишњег издања Сајма. Земља пријатељ за следећу годину још није постојала. Добронамјерном довољно за немир.

Велики Бас (Басара) вели да је овогодишњи сајам помало досадан и прозаичан, те да се претворио у сајам малих књижних привредника и наставних учила, али можда тако треба. Можда га треба оставити на миру да живи и еволуира, стагнира и препорађа се. Није ли тако са животним путањама свега на свијету?

Осим тога, чују се и озбиљни гласови књижара који критикују огромне трошкове за излагаче који скачу из године у годину и дестимулишуће дјелују на културу и издаваштво. Ту су и цијене улазница које су за дохотке људи из унутрашњости скупе. Појединачна улазница од 350 динара преведена у друге валуте износи скоро 3 евра или 6 конвертибилних марака, уз неминовни трошак превоза. Како рече госн Шурбатовић из издавачке куће Блум – кичма једног друштва су образовање и култура, тако да Сајам књига као традиција и ритуал завређује сваку пажњу и подршку, а не отежавање ситуације, како то данас изгледа. Дакле, већина прихода од продатих књига на Сајму иде организатору, односно државној компанији званој Београдски Сајам. Ствар за озбиљно разматрање и дискусију.

У Њемачкој је ове године највећи Сајам књига на свијету бојкотован од стране бројних значајних аутора јер је дозвољено излагање десничарских издавача. Код нас се Шешељева екипица лагано башкарила излажући и промовишући небулозе.

Да ли је бојкот следећег Сајма књига од стране уједињених издавача рјешење, не знам, али издавачима свакако не би шкодило мало слоге и заједништва, макар око круцијалних тема које се тичу економских тема везаних за трошкове излагања и продаје, као и одбрану Сајма као урбанистичке, институционалне и културне тековине једног зрелог друштва.

Да ли је толико тешко организовати да се направи живи читалачки ланац људи око Сајамских хала и на тај начин јасно покаже порука о рушењу и премијештању Храма књиге?

***

Што се тиче саме посјете Сајму, уживао сам. Без превелике гужве, са пристојном сумом новца у џепу уз кратак списак наслова које желим да купим.

Разишао сам се са супругом на уласку у халу један и пустио да ме бујица носи током. Диван осјећај спонтаности док њушкаш по штандовима, гледаш те гомиле књига, нових и старих издања, граничника, стрипова, монографија.

Пут ме наноси до штанда Књижевне општине Вршац гдје уз изузетно пријатан разговор са господином Пецом Поповићем купујем једну од његових рокенрол књига са потписом. Нетом након два фантастична концерта у Београду, госн Пеца ми прича како је млади Џибони пре четрдесетак година као клинац долазио у Београд и спавао на његовом каучу. Изванредни фрагменти.

Настављам да се смуцам, па натрчавам на штанд Књига Комерца и купујем једну од књига са списка. Крајичком ока спазим да је и писац, господин Маловић ту, те молим за посвету на купљеном примјерку. Тај разговор је заиста крешендо мог овогодишњег одласка на Сајам књига јер у њему крстаримо од мирисне Боке Которске и нулте надморске тачке, до моје херој Козаре, зелене долине Сане и јуначке Босанске Крајине. Док је писао колумну за Недељник, био је један од разлога што сам се претплатио на исти. Дебото, нисам пропустио прилику да га приупитам за престанак сарадње и чујем занимљиву шторију.

Растајемо се уз констатацију моје жеље да коначно посјетим легендарну Књижару Со у Херцег Новом да у мирнијем, медитеранском ритму Боке, што кријепи срце и душу, пребацимо коју. Мени довољно за радост. Видим руку на батидуру књижаре.

Туру завршавам посјети најсимпатичнијим издавачима Сајма, бањалучкој издавачкој кући Имприматур, гдје уз ћаскање купујем неколико књига које већ имам, али желим да их поклоним драгим људима. Успут им се поново удварам јер ми треба компатибилан издавача који може да прати ритам и амбиције које намећем као писац. Не знам зашто, али не бринем око њиховог одговора јер на крају се све уреди како и треба бити.

На штанду Отворене књиге видим банер драге ми колегинице списатељице Тамаре Ђенадић, не стижем на Плато по нову збирку Оливере Митић, а пре тога посјећујем сајт Златног руна и купујем два интересантна издања легендарног часописа Градац. У пролазу видим Басару, у даљини Матију Бећковића, дакле Сајам књига је жив, људи долазе, разговарају, минглују се. Књиге се купују, продају, можда и читају. То је живот и сретан сам док год везена нит писмености постоји.

Упркос свему, буди оптимизам да ћемо претећи.

Кад све олује прођу.  

Књигу у шаке. Спасите свијет.

Огуман, о Сајму књига у Београду, октобар 2023.

Snajper

Uzela je sedmu godinu,

jedinica

uz majku ljepoticu

predratnog Sarajeva,

kada je gruba muška ruka

grunula u vrata

da svraća o’ tad često

i pripuca koju.

Znalo je

zamrljano vojno lice

da njihovi

neće na svoje,

na četvrtom spratu

Dobrinje četiri.

Na žućkastom,

rastočenom parketu

ostala je suva blatna prugica

iz đona vojničke čizme,

što se lako mrvi

pod jagodicama dječjih prstiju.

Nepcem ćeš me

nepcem ću te

nebom ćeš me

nebom ću te.

Ogrnuti.

Мinutom neba,

što ćuti.

                                              Oguman, Oktobar 2023

Писма из Бгда, прича бр.10 Срећко и Шицко

Ако живиш у ширем рејону Аутокоманде или си у доњем и средњем дијелу Устаничке улице, можда на почетку Војводе Степе или на ободу Пашиног и Лекиног Брда, али и Маринкове Баре и дијела насеља Браће Јерковић, онда мора да си чуо за месаре Шицка и Срећка.

Добро, можда ниси баш ти, али онај ко у твојој кући збавља и припрема храну за породицу, сигурно јесте.

Преко тридесет година традиције и рада, усменог предања и квалитета, укусних шницли и меканог рибића за супу.

***

Сатара се јављала одбљесцима свјетла док се полако успињала у вис, а затим стреловито спуштала ка одредишту.

Фијуууу, цап!

Пуцале су коске, кидали мишићи.

Иза су бљескале бијеле плочице, наредане полице, сложене сатарице, ножеви, куке за месо, месингани колутови за мљевење меса различитих профила.

Господин мајстор би затим узимао нож са издуженим, дугачким сјечивом и прецизно транжирао изузети комад скидајући са њега танке, дугачке дијелове масноће. Обртао га је спретно како хитри, извјежбани прсти професионалца то чине. Руке мало отечене, али у пуној радној зрелости. На врхунцу.

Обрисао је руке о прегачу једном, два пута, усправио главу, погледао госпођу Ковачевић право у очи, па љубазно прозборио:

– Да ли би то било све за данас? –

– Можда и нешто јунетине – одговарао је пискави глас женице у седамдесетим годинама. Ситна грађа, крем сукња и кратка, уредна фризура.

– Хоћете за вариво, гулаш или да вам исечем шницле? Оно као прошли пут? – питао је мајстор гурајући брзо ријечи напријед, малтене прејудицирајући одговор.

– Могу коцкице, за гулаш. Хвала лепо. –

***

– Раде, нула три на нула један и нула три на нула-пет. ‘ајде полако, полако – рече, па преузе диригентску палицу за касом и платним терминалом који је често одбијао послушност. Високи трошкови плаћања и ГСМ веза која често прекида сигнал, учинили су да готово замрзи картична плаћања.

– Ево са’ ћемо. Само полако. Само полако.

Раде! Додај ми те врећице иза тебе, молим те. –

Подсјећале су њихове кретње на минијатурно луткарско позориште. Двије главне лутке шетају на малој сцени, повремено се сударају, а понекад смију, љуте, ужурбано пукћу и домунђавају. Клијенти су били светиња и запињали су највише што могу да их испоштују што прије. Мајстор је знао на час нестати у леденој комори иза трагајући за порученим комадом меса или користећи мини паузу између клијената, обрађивати још понешто од пристигле робе, док је сењор Рајко забављао муштерије бритким погледом и оштрим, пепељастим брком. Увијек нека зезанција код њих.

У неком тренутку, сиви брк госн Рајка би само нестао међу пијачним тезгама у потрази за ситнином или каквом симпатичном баба – снашом, ко зна. Само би се смијао при повратку када би га притисли да призна гдје се толико задржао. Једино би се Срећко мало брецнуо што га нема тако дуго, а муштерије нервозне и чекају.

***

Госн Срећко је занатлија старог кова и држао се чврсто принципа квалитета робе и рада као главног адута. Наравно, уз олд фешн customer experience који јеподразумијевао да познаје готово све своје редовне муштерије, а није их било мало. Процењујем да је портфолио износио тристо до четиристо душа. Са ужом фамилијом, то би већ било око хиљаду људи. Данас са новом генерацијом предузетника нема такве услуге. Можда знају број муштерија, њихову старосну структуру, просјечну поруџбину, али не и ону неухватљиву нит људскости, да препознају када вас нешто у уморном тијелу боли или кад желите само да ћутите. Емоционално недремано око.

Нашем јунаку није било тешко да пита за друге чланове породице, за љекара који је у пензији, имовинског адвоката који не може да шета дуго, дјецу која су мигрирала у Канаду или старијег сина који студира машинство у Новом Саду. Мене је често питао за оца који је недавно оперисан, као и за синове који су се повремено указивали са мном у месници.

У налету ентузијазма, док би ми сјекао јунећа ребарца за супу, говорио би – е мој Огњене, да твоја жена само зна каквог мужа има. Да видиш чега сам се ја овде нагледао. Ма немаш идеју. Ниси свестан. Слабо данас има гарде одгојене као ти. Пропаст. –

Онда би наш дијалог меандрирао од текуће политике уз транжирање свињских шницли, до етичких питања данашњице и инфлаторних/цјеновних страхота које би завршавали јунећим вратом за гулаш, а некада и кантицом масти од свиња мангулица или слајсаном сувом свињском печеницом.

Дискусија би најчешће завршавала ужурбано јер су госпође иза мене у реду кашљуцале или дискретно цоктале због реда који задржавамо. Суботом у великом граду, сви су негдје журили. Могуће и на свемирски, масни бурек код Трпковића. Морао се држати ритам, као код почившег Џеја – ритам да те питам!

***

Радња поред је Шицко и његов концепт је мало озбиљнији. Ред је већи, али је више и робе и запослених. Права мала мануфактура и производна трака. Будно око маjстор Шицка испод наочала увијек озбиљно скенира ситуацију. Овлаш се назире лолински осмијех и људскост, ослободивши се потпуно тек кад се посао приведе или приближи крају.

Има сувих кобасица за пржење, јањеће главуше, бризли, слајсане шунке и печенице, ћевапа, ражњића и чварака. Богата понуда и многобројне задовољне муштерије. Три одличне меснице раштркане стратешки по Београду.

Све је у овој месници под конац. Зна се ко шта и како ради – ко сијече месо, ко пакује, ко наплаћује. Постоје два реда, један за свјеже месо, а други за сувотињу и спремне порције. Ефикасност и квалитет. Шицко овом тренерском поставком потврђује да је озбиљан, али и добар човјек јер је млађег нећака подржао на почетку истог бизниса. Профи, нема шта.

Народ би рекао – Пјевај ујко, пјевај роде, дај сестрићу подршке и разоноде!

***

У локалу поред њих двојице ради Зоки рибар, страшан лаф и зајебант, са којим се често смијем кад бенигно оговарамо С. јер ће га тобож’ оставити жена због силних средовечних госпоја што мумифицирано насрћу на фрћкавог, немирног калфу. Тресе се пијаца од грохотног смијеха и сунчаних зрака што полуте кротко пијачно двориште. Тада нас нијемо посматрају и одомаћене душановачке мачке што уживају на јутарњем сунцу између тезги, чекајући дроб или какву другу отпадну делицију од закрпаног, сиротињског пука што превире у дану.

Поред главних протагониста и Зокија, на важној пијачној сцени имамо Мому, драго биће из Дрвара што увијек натовари више воћа и поврћа него му плате, па се вазда препирем с њим око тога – ставим више новца, а он стави још коју воћку. Неискварени осмијех и дубоке бразде на лицу ме некад прободу под ребрима и подсјете на покојне ђедове. Биљежим и дивне, вриједне супружнике Горанце, гдје пазарим свјеже љешнике, печене бадеме, а некад и орасе, сјеменке голице и пасуљ, те госпођу Љиљу и симпатичног супруга што ми спреме паковање јаја, патлиџана, першун и целер. Тиквице приде.

Београд у малом, упакован по мјери душе.

Сунчана граја и суботња лакоћа живота, гдје се под омрклим сводом врзма пјешчана, животна олуја и разиграно носи златну нечистоћу у праху.

Само слутећи оно што долази ..

Огуман, октобар 2023.

Nica. Kostaj-nica

Tamo gdje se modro zelena kaskadno preliva u žutu boju meda i gdje žive dobri ljudi Krajišnici, pomalo zaboravljeni od svih. Tamo idem.

Tamo gdje blizu žele da skladište nuklearni otpad na Trgovskoj Gori i ugroze sliv rijeke Une i ljude koji tu žive. Tamo, sve im je…

Tamo gdje se šume kestena protežu duboko zatalasane u brežuljke i gdje žućkasto jesenje lišće spokojno šušti pod nogama dok se deformisana bubnjara priprema za još jednu turu pečenog kestenja.

Tamo gdje se šuma i priroda stapaju u cjelinu, pa odbljesak Une kroz maglu liči na iskru dolaska švedskog princa Alfonsa u domovinu blistavu prirodom. Mogu zamisliti švedske galije na otvorenom moru što vire na zelene obrise predivne domovine. Tako mi se javlja priroda Kostajnice kad maštam o njoj i neuhvatljivim, mekim bojama jeseni što se nadvisuju iznad Unskih dahova vlage i kozaračke pitomine.

Mekano, k’o rakija šljiva što domaćin peče.

Zlatno runo Krajine.

***

Na dalekim obroncima majke Kozare, blizu ljepotice rijeke Une leži malo mjesto, gradić.

Tiho u sebi,  neizmjerno se radujem susretu i druženju uz knjigu. Obilazio sam Novi Grad, Poljavnice, Dobrljin, ali nikako da zabasam u ovu varoš. Sad me sudba vodi i tamo.

Promocija zbirke priča “Talandara” biće upriličena u okviru jedinstvene manifestacije „Kestenijada“ tokom sledećeg vikenda u Kostajnici, RS, BiH.

Kazu da je kotlić vrhunski, da se pečeni kesten sa užitkom dijeli i jede, a da je kestenov med posebna delicija. Sve to uz dobrodošlicu i gostoprimstvo neiskvarene krajiške duše.

Kao spontani promoter, od srca pozivam sve ljude dobre volje koji su u prilici da posjete ovu zanimljivu manifestaciju, a pridruže nam se usput i na promociji ispred biblioteke.

Živjeli i vidimo se!

Kestenijada u Kostajnici, RS, BiH,  od 13 – 15.10.2023. godine

Програм манифестације „Кестенијада“ 2023 – kostajnicaturizam.com

Talandara u Banjaluci …

Predratnu Banjaluku pamtim kao mali dječak što hita u posjetu velikom gradu i legendarnoj Buba Mari. To je Tetka Mara, oštroumna, sitna i hitra žena, rođena sestra naše Bele Bake, identičnog osmijeha i ljudskih vrlina. Kao nasljednica izdašne vojne penzije uvijek je nas sitne pilliće darivala slatkišima i nježnošću, prekomjerno. Sličnom energijom i ljubavlju kao naša Bela Baka, ali obojena drvenim štapom i slabom, šepavom nogom.

Kroz ratne dane i adolescenciju, u Banjaluci sam vodio nebrojene fudbalske okršaje – protiv crvenih iz Naprijeda, plavih BSK-ovaca i naravno velikog Borca. Mi iz prijedorskog Rudara smo uvijek bili drčni i nismo se dali brojnijima iz većeg grada.

Po jednom jesenjem, kišnom danu, na stadionu BSKA-a mi se desila i prva zvanična utakmica u mlađim kategorijama. To se ne zaboravlja. Magija prvog poljupca.

Kroz studentske dane u Banjaluku povremeno svraćam na žurke, proslave Novih godina ili koncerte. Dovoljno da se nekoliko puta zaljubim pored Vrbasa – u jednu nježnu ljepojku sa hora, zatim crvenokosu mačku iz Sane i plavooku slikarku, brinetu. Godine zaljubljivanja i pravog ludovanja.

U posljednjih par godina Banjaluci rado dolazim jer tu živi mnogobrojna, voljena rodbina koja se tu slila sa raznih strana, ali i nekoliko vrijednih prijatelja kojima se uvijek rado vraćam. Pomenuću i redakciju BUKA magazina sa kojima godinama uspješno sarađujem iako se nikada nismo uživo susreli.

Sve u svemu, Banjaluku volim i osjećam istinski kao jedan od svojih gradova, tako da mi je izuzetna čast i zadovoljstvo da kraj Vrbasa predstavim zbirku priča Talandara i vidim drage ljude i sve ljude dobre volje koji vole pisanu riječ.

Živjeli, hvala i vidimo se!

P.S. Poslije na kraft pivu u MCB, normalno ..

Dvoboy

Na brzaku

iznad Rasavaca

sudare se Čiča Galama

i ništavački Tom Sojer.

Povede se rasprava

duboka k’o najdublji vir

gore kod Usoraca

gdje Sana opasno vreba.

Da li krave zaista

mogu da lete,

može li se

okrečiti nebo?

Pametne ih oči slušale

djevojčice Zojke,

pa se ukoso smijale

kroz kvarne mliječne zube.

Gledale ih poslije,

plave oči dječaka

što njuškom sitnom upijaju,

ne dišući.

Ja li će Čiča Galama,

ja l’ Tom Sojer iz Ništavaca

pretegnuti, vagnuti,

u ljutom, verbalnom boju.

Red mašte i djetinjstva,

pa red oštrih brada i sjećanja.

Dok se pos’o ne opravi

i suton pomazi vjeđe nad modrom rijekom.

Oguman, Septembar 23.

Писма из Бгда, прича бр.9, Инвеститорски урбанизам

Мирна је наша улица на Лекином Брду. Зато је волим иако нам је стан постао мали, па се жена и ја сударамо са стварима и дјецом по њему.

Око нас још обитава успорени комшилук у правилним дневним ритмовима. Озбиљне куће, па кућерци, уџерице и наша мала зграда. Скоро па к’о Наша мала клиника.

Мичући мало улијево, ка стадиону „Синђелића“, на стубовима око кућа и огради помоћног фудбалског терена јутром на сунцу лијено леже мачори. Опружених бркова и млитавих шапа. Уморно их лискају на топлоти осунчаног бетона. Близу је и дјечје игралиште код ЦЗ-а, ког ће ускоро оковати високом жилет жицом. Кажу, мора тако. Гето у центру града. Замишљам БС (Београдски Синдикат, оп.аут.) како ту снима нови спот.

Сви заједно, у зраку потмуло осјећамо како се обруч стеже. Брујање багера и хилтовки је све ближе. Питање је тренутка када ћемо постати принуђени на евакуацију. Куда тачно, не знамо ни сами.

Неконтролисани урбанизам као канцер изједа град. Бео град.

***

С краја улице, на десној страни, дуго је стајала напуштена кућица. Назалним, храпавим, тенорским гласом казује комшо Ц. чији се зид куће наслања на тај трошни објекат:

– Неће се то никада продати. Ма то су неки наследници. Из Македоније или ко зна где. Има их више.

Уосталом, ко ће то купити? То су само 3 ара, бре. Не може да се зида озбиљно. Без бриге. –

Неколико мјесеци касније, док хитам на посао видим прве багере како разваљују зидове куће. Здробљена цигла, помијешан мирис влаге, малтера и шута голицају ноздрве. Физичка деструкција на дјелу и титрање слутњи у стомаку.

Неколико дана касније, не издржах, па приупитах у пролазу уназад зачешљаног, просиједог човјека који се мувао око фришког градилишта:

  • Шефе, шта се ту интересантно зида? –
  • Једна дивна породична кућа на спрат. Видећете. –

И видио сам.

Никло је чудовиште од четири спрата. Као дивљи сунцокрет код комше таксисте што штрчи између бетона кућног дворишта и уличног асфалта, врата дебелог као јаче морнарско уже.

Послије десетак дана зове ме друг и каже:

– Еј, била ти улица на телевизији. Руше дивљу градњу. Погледај београдску хронику. Рада ће ти објаснити, хе, хе. –

Не мрзи ме, па након пар дана премотавам програм РТС-а и проналазим ТВ прилог. Тамо стварно нешто чукају чекићима и к’о фол руше. Киша лије као из кабла и гузоња са кишобраном говори у камеру како смо ми правна држава, ‘вако, ‘нако.

Дјечје наивно помислих да је можда стварно тако. У ствари, обична глупост одраслих.

Након медијске експонираности, као по невидљивој наредби и синхронизацији, градилиште опкољено жутом траком упозорења је утихнуло на неколико дана. Чак сам и сликао рјешење о затварању градилишта, датирано и потписано 28.07.2017. године од стране грађевинског инспектора Градске управе Вождовац.

Не прође ни седам дана, на минијатурни простор стигоше нови пакети цигли.

Затим су однекуд измилили и радници.

Рад на изградњи је најнормалније настављен.

Све је то нормално, да парафразирам Муту (Николића, оп.аут.), ако би се шпрдали.

У коначници, сазидано је тринаест станова и једна фингирана гаража. Колико знам, по закону би број гаражних мјеста морао пратити број стамбених јединица. Овде не постоји ни једна.

Зграда са лажном гаражом.

То нисам никад у животу видио, а нагледале су се ове очи свега.

Као врх апсурда, једно вече након усељења зграде улазим у свађу са новим комшијама око права ко смије да паркира у близини њихове зграде. Њихово право на паркинг извире из непостојећег права на изградњу и становање.

О слатка, мала изврнута торто ..

***

Изнад Шумица постоји невелика улица што вијуга надоле, скоро до Хотела Србија. Крајем августа је на њој издахнуо комшија З. ког сам виђао да шета малог кера и повремено продаје ђинђуве на мини пијаци код Максија.

То је улица Рада Неимара и животна је шала да улица у којој цвјета необуздани, инвеститорски урбанизам носи име угледног градитеља који је подигао манастир Љубостињу и друге средњевјековне српске светиње.

Кад од Музичке школе Коњовић ударите под правим углом на њу, наићи ћете на огромну грађевину од седам спратова. Е сад, како се то формално води у папирима, не бих знао, али у стварности има седам спратова.

Више сам пута бројао.

Мајке ми.

Урбана легенда каже да се комшија поред солитера од зграде, иначе становник пристојне приземне куће увучене од улице, борио свим силама и могућим правним средствима против такве, недозвољене градње. Није жалио вријеме, енергију и новац. Срчано наступајући, имао је ту и тамо повремених успјеха.

И онда загубљен у ковиталцу мисли док се враћам из поподневне шетње, изнебуха уочим да се његова кућа претворила у ново, мини градилиште.

Након седам година, голи приватни интереси и сила односе побједу.

Седам година на административном канабету и ништа.

Лакше би било на Тибету.

Како ли је човјеку што је године, живце и новац уложио у неравноправну борбу?

Барем је пробао да их заустави. Успори непријатељско напредовање.

Незнани херој улице Рада Неимара.

Поражени Дон Кихот у раљама дивље градње.

Можда београдска Штефица Цвек у раљама урбанистичког живота?

***

Деки (Станковић) је рођен исте године кад и ја, само дан раније. Његова фудбалска каријера је била бриљантна, док сам се ја мајао по хоровима, факултетима и теренима за мали фудбал. У кадетском узрасту, он је био капитен селекције ФК Црвена Звезда. Ту смо се скоро и сусрели јер сам долазио на три пробна тренинга у неуспјешном покушају да постанем професионални фудбалер.

Кроз навијачке канале, знам да је одавно у грађевинској индустрији и да заједно са партнером зида зграде по Београду. Ту није ништа спорно и рекао бих да је за једног спортисту паметно да размишља о алтернативним бизнисима и изворима прихода још док је активан. Браво за агилност.

Међутим, проблем настаје кад не постоји систем који по дифолту штити град, историју и урбанистичке узусе од незнања и бруталности капитализма. Уз састојке као што су несавјесни, себични појединци којима је зарада врховни аршин постојања, а похлепа редовно стање духа, пропаст је загарантована.

Појединац вјероватно не може да промијени урбанистичку политику града или утиче на то да институције за заштиту споменика раде свој посао, али не мора да учествује у агресивној деструкцији сопственог града.

То је ствар избора.

У епилогу, рушење старих објеката на тргу Славија, прије тога по Врачару је заиста болно и илуструје врхунац урбанистичке анархије Београда.

Тачка након које нема повратка.

‘- Продужи даље – са радија се оглашавао Чола и давао Декију савјет злата вриједан ..

Да ли ће га послушати мој генерацијски исписник, питам се у данима кад славимо рођендане.

Мрка је капа ..

***

Обрни, окрени, сви путеви воде у Рим.

Тако вели древна изрека. Напосљетку, и поменути Деки је дуго и успјешно играо за Лацио у Риму.

Слично томе и код нас у Београду, ових година. Гро дискусија и изазова воде у Београд на води.

Мјесто спорења и раздора.

Мјесто урбанистичког и правног насиља.

Мјесто гдје је Београд највећа жртва.

Мјесто гдје људи возе бајсеве и ролере, те пију кафу у Променади.

Макар ми, бивши студенти Економског факултета у Београду знамо да је савско залеђе иза БАС-ове станице било ругло. Супер да је очишћено, макар и од „комплетних идиота“, како рече предсједник.

Све што је наступило послије те фазе, било је некако погрешно, помало насилно и туђе. Непријатно.

Стазу за шетњу и бициклисте би свако нормалан подржао и прихватио, али претрпану и превисоку џунглу од бетона и челика, поклоњену земљу, нетранспарентно власништво и муљање са инвеститорима не би ни пас с маслом могао појести.

Без обзира на саливена и беспрекорна одијела савремених корпоративних адвоката, присуствујемо сељачком и бруталном преливање општег добра у приватне џепове.

Тачка.

На крају, то је страно ткиво у Београду, ког ни сви урбани планери и привремени идеолошки команданти наших судбина не могу да интегришу у супстанцу града. Знам да ће временом све да изблиједи, па и ово насиље око прављења Београда на води, да ће клинци и странци да посјећују велики тржни центар, да ће се организовати ФЕСТ и кина на отвореном, поред ријеке, да ће разни Базари и Маркети покушати да пацификују ово критичко мишљење, да ће свјетлосне честитке спортистима и рекламе да прште са „Кулчине“, али јасно је да Београд на води није прављен по мјери Београђана.

Свједоци смо стварања нове домаће касте и елите која чини све да докаже да је у праву и да су њена моћ, богатство и визија бриљантни. Без скрупула.

Једна од жртава је и стара, шармантна жељезничка станица која је измјештена из деценијског постојања. О плановима за мега скупи пројекат метро линија које сервисирају Београд на води, да и не говоримо.

Није добро, на жалост ..

Епилог:

Према ријечима дивног и почившег архитекте Драгољуба Бакића, Београд је град отет од грађана и Београд на води ће тек урбанистички метастазирати на цијелу територију града.

Домишљам да су сличности урбанизма и рударске индустрије такве да се грешке у развоју не виде у кратком року, а посљедице су често непоправљиве и готово трагичне.

Укупан утисак је да је урбани дио Србије нападнут инвеститорским урбанизмом, а рурални дио рударским и еколошким изазовима.

То су праве теме за сваку будућу јавну расправу грађанске Србије и Београда као најмногољуднијег града.

Уздамо се у ону народну: Ничија није до зоре сјала.

Остаје једино питање ко ће претећи до нове зоре или дана.

Треба снаге за све то ..

***

И то је наш Београд.

Од њега расту полипи на жучној кеси ..

Огуман, септембар 2023.

Brzina, dim i prašina

Velika nagrada Italije, F1 Monca, 2023. godine

Kaže se Munze.

Ne, ne kaže se Monza.

Čekaj, čekaj, kaže se Monca, a piše se Monza.

Okej, okej ..

***

Poslednji krug u Monci je kultni jugoslovenski film snimljen neposredno pred raspad bivše zemlje. Ugraviran je u nas rođene šezdesetih i sedamdesetih prošlog vijeka. Maestralni Dragan Nikolić u glavnoj roli, smješten u scenario unikatnog Dušana Prelevića Preleta. Zajedno tetoviraju i tvore urbane slike kriminala, ljubavi, nesreće i egzila, u sjenci super brzih formula i legendarne staze u Monci.

Tako je nekoć bilo.

***

A danas?

Jutros je doručak sa ljubavlju spremila supruga da iz predivnog Bergama, doma čudesne FK Atalanta koji renovira stadion i grada pod UNESKO-vom zaštitom, sretno pođemo na trku formule jedan.

Rano je, krmeljamo, ali se niko ne buni. Voz polazi već u 8h 15. Parmiđano, pršuta, pečena jaja i masline. Espreso se zvizne usput, s nogu.

Moderna vozna kompozicija stiže na vrijeme i šareni se od navijača. Najviše je onih sa crvenim dresovima. Ferarija, naravno.

Karte za trku se moraju rezervisati mjesecima unaprijed. Zahvaljujući kumu D. i servisu GoGo, mi to pravovremeno činimo i 140 eur za najjeftinije, takozvane general admission tickets, lagano napušta naš (digitalni) novčanik. Kako reče Sir Oliver u stripu Alan Ford – cijena, prava sitnica –.

Italija je inače dom ovog vrlog stripa koji se rijetko gdje osim na Apeninima primio. Bivša Juga je bila osnov za taj neobični stripovski kalem.

Stižemo na željezničku stanicu u Monci i prebacujemo se šatl busom do sredine džinovskog, mondenskog parka, u stvari bašte i šume kraljevske vile, odakle dalje moramo pješke. Rijeka ljudi se slijeva ka legendarnoj stazi čiji je pun naziv – Autodromo Nazionale di Monza. Izgrađena je pre sto jednu godinu i predstavlja treću namjenski izgrađenu trkačku stazu na svijetu. Hodamo po istoriji. Razmišljam o pobjedama Šumahera, Prosta, Pikea, Hamiltona i ostalih u proteklom vijeku. Nestvarno.

Tu su štandovi sa raznobojnom robom u bojama timova. Liči malo na naše vašare, samo je uređenije i strukturiranije. Utegnuto, ali je suština ista. Opet dominira domaćin Ferari, ali miješano meso sa Red Bul-om, Mercedesom, Meklarenom. Kačketi i majice sa cijenama od 50 do 100 eur. Široko. Prolazimo čekiranje karata i sada smo stvarno unutra. Uzbuđenje u grudima raste. Kucnuo je čas.

10 je časova i 30-tak minuta. Još je rano, a već je kasno. Na vrhu prve tribine, na samom ulasku u kompleks, vidimo okačenu srpsku zastavu i dvojicu mladića koji se dosađuju. Dižemo tri prsta i vičemo Srbija prema njima. Smiju se i otpozdravljaju. Ubrzo se čuju i neki gromovi iz pravca staze.

To je trka Formule 2, kao jedan od činova predigre za trku poslasticu koja počinje u 15 časova. Dok montažnim, metalnim nadvožnjakom prelazimo stazu, ispod nas fijuču formule. Bukvalno fijuču dok vazduh ispod nas vibrira.

Kao da neko ispaljuje metke, đulad. Prostruji čitavo tijelo. Oduševljenje i strah u jednom osjećaju. Inficirani smo brzinom ..

Tragamo za dijelom staze u koji želimo da se pozicioniramo. To je krivina Lesmo ili ti Curva Lesmo. Čini se da je od nje bolja jedino Curva Parabolico i ciljna ravnina. Ne dobacujemo do preskupih tribina, ali to ne umanjuje doživljaj. Dok čekamo, program se odvija, pa ide Porsche mobil 1 Superkup trka i parada samih vozača na uglancanim oldtajmerima. Valjda da se nakupe energije od publike. Vitlamo iznad glava i tražimo omiljenog Hamiltona. Lekler i Sainz kao vozači Ferarija dobijaju najveću podršku, Hamija umjereno pozdravljaju, dok se Verštapenu bogami zviždi.

Sunce prži i vruće je. Ima 28, 29 stepeni C. Neka omora stišće grudi. Čuvena šuma i drveće koje je nadvisivalo ovaj dio staze je baš u nedavnom velikom nevremenu stradalo. Nakon otkazivanja ovogodišnje trke u Imoli zbog meteo izazova, klimatske promjene opet pokazuju snagu najbržem cirkusu na svijetu. Između sparušene trave, prtimo zemljanim stazicama boje kestenovog meda. Medna prašina zapinje u grlu koje se neprestano suši. Nismo ponijeli rakiju da sunemo jednu.

Snimam i srednjovječni par koji ispod kišobrana drijema na ćebetu, 40 cm udaljen od ograde i pogleda na stazu. Trava im golica otkrivena dupeta što vire k’o u starih vodoinstalera. Pored njih beba u kolicima, spava u hladu. Malo dalje neki mladići džonjaju ispod male montažne tribine uvaljani u oker prašinu kao čupavci. Masa nosa stolice na rasklapanje svuda unaokolo – iz dekatlona, ribarske, iz IKEA-e, čak i neke drvene. Nevjerovatan prizor sitnih migracija. Tihotapkalica.

Tu su i veterani sa preko šest banki u zelenim dresovima Alfonsa. Ovi trećepozivci sporim, ali odlučnim korakom mingluju po prostoru. Susrećemo čuda neviđena od patika, đonova i vozačkih dresova i majica, začinjenih nepreglednim kačketima. Da ste „padobranac“ na dešavanju, kladili bi se da je takmičenje kačketa u pitanju. Kačketari svih zemalja su tu i čekaju istu stvar – početak obračuna.

Na improvizovanim česmama točimo i pijemo vodu po hiljaditi put, čak smo sabili i jedno pivo po zvizdanu koje nas ’šamuti, te mic po mic, dobauljasmo do centralnog događaja.

Tu prestaje svako gledanje na sat i nestrpljenje. Svedeno na tačku fokusa. Od tog trenutka sekunde lete, a bolidi proleću kraj nas svako malo. Ferari se drži, ali pritisak koji pravi Verštapen je nevjerovatan. Iz drugog ili trećeg pokušaja, bez prevelikog napora preuzima prvu poziciju koju do kraja trke nije ugrozio. Suverena dominacija puna samopouzdanja. Čak pomalo i dosadno, kako veli moj drug Mika.

Na određenim dijelovima staze brzine idu i do 350 km/sat, pa pričam sinu P. da se  Hamilton ipak trudi svaki put kad sjedne u kokpit. Glava je na talonu, stalno. Leptejebo.

Vidimo i pravo trkanje. Na početku, kada Sainc nekoliko puta odbija Verštapenove napade da preuzme pol poziciju uz bučno odobravanje publike, a kasnije kada se Hamilton nakon čukanja sa Pjastrijem dobro trka sa Albonom i Lando Norisom.

Konstruktori, motori, gume, performanse.

Sve ono što simpatični dvojac sa Sportkluba neumorno obrađuje, nam prolazi kroz glavu. Brzo kao krug formule oko staze.

***

Za manje od dva sata, sve je gotovo. Odlazi cirkus iz našeg malog grada.

Utrka prolazi u sekundi i dok sabiramo žive utiske već smo u mimohodu gomile koja ide ka centralnom dijelu kompleksa i dalje ka izlazu. Izbjegavamo nadvožnjak iznad staze jer izgleda kao da će svakog časa nastati panika i stampedo. Nema igla gdje da padne među načičkane glave. Ipak, nakon prošlogodišnjih rekordnih 337.000 gledalaca za F1 vikend, cijenim da je lekcija naučena i da je za nijansu manje posjetilaca.

Velike su gužve, ali šatl autobusi i vozovi neprekidno idu. Nije savršeno, ali su svi namireni.

Na kraju, pratimo mahanjem i Lorensa Strola, multimilijardera koji helikopterom odlazi sa poprišta. Prosijedi gospodine je zavolio ovaj sport zbog sina. Brzo je shvatio da može da se i zaradi, pa je spojio lijepo i korisno.

To me tjera na razmišljanje koliki put sam put prešao zbog ljubavi prema djeci u želji da uživo vide ovaj leteći cirkus i vrhunski biznis.

Osim novca i seksa, ljubav takođe pokreće svijet. Ruši planine. Ulazi u krivine. Curva Lesmo.

Vjerujem da ćemo jedno vrijeme ipak više cijeniti komfor doma kada su trke Formule 1 u pitanju. Umorili smo se, pošteno. Predobro spavamo.

Italijo, hvala na vrhunskim sladoledima, pitoresknom Bergamu i prvom živom F1 iskustvu.

Ciao!

Oguman, Sep23