Bio sam tačkica ..

Sinoć na trgu Slavija, bio sam jedna od sto hiljada tačkica. Svjetlećih. Odavno nisam nešto važnije uradio. Kako je nekoć volio da kaže (odlazeći) Predsjednik – bio je to najveći skup u novijoj istoriji Srbije. Svi smo ponosni na njega. Mislim na skup.

Sto hiljada ljudi u Beogradu je jasno reklo šta misli o današnjoj vlasti i sistemu vrijednosti koji propagiraju. Poruka je jasna – odlazite i oslobodite preostalu dobru energiju i ljude u institucijama da rade svoj posao. Odgovornost za postupke!

Nakon nezapamćene tragedije u Novom Sadu, u nizu iteracija i nespretnih, bahatih odgovora vlasti na zahtjeve građana o odgovornosti, studenti su konačno zapalili vatru otpora i nade u učmalom, izmrcvarenom društvu. Jučerašnji dan je naprosto bio praznik za sve pravdoljubive i slobodno misleće građane Beograda, Srbije i Balkana. Toliko ljubavi prema studentima, toliko podrške i duha, toliko dostojanstva i nijedan incident. Predivno.

***

Dvadeset drugi decembar. U nekadašnjoj državi, proslavljan i znan kao dan JNA. Još uvijek u sjećanjima mnogih. U mojoj porodici to je takođe izuzetno značajan datum jer se tad rodio naš prvenac. Gotovo da nema važnijih trenutaka u životu od takvog.

E pa, nakon što je supruga spremila predivnu tortu, obukli smo se, utoplili, pozdravili sa sinom i krenuli na protest. Dakle, rođendan smo proslavili radno i na barikadama. Roditelji i djeca zajedno u borbi za bolju budućnost Srbije. Naše zemlje iz koje ne želimo da idemo već da je zajedno gradimo i unapređujemo.

Već oko Hrama Svetog Save bilo je jasno da ovoliku brojnost odavno neki skup nije imao. Nepregledne kolone glava, kapuljača, ljudi, djece, studenata, penzionera se spuštalo ka trgu Slavija. Užurbano jer je već prošlo 16č za kad je bilo planirano da skup počne. Simptomatično je bilo da nigdje nema ni jednog saobraćajnog policajca, tako da su studentski redari regulisali saobraćaj sa nekolicinom zalutalih automobila.

I dok smo se smjestili tu negdje stotinjak metara od samog trga, počela je akcija sa 15 minuta ćutanja za petnaest žrtava iz Novog Sada. Nešto dirljivije, ljepše i potresnije se odavno nije desilo. Nema gdje igla da padne i svi ćute. Tu i tamo se začuje plač bebe ili lavež psa i to je sve. Huk saobraćaja negdje u daljini. Desetine hiljada ljudi oko nas i svi ćute. Može li glasnije, može li gromoglasnije Predsjedniče?

Jedna od najvažnijih stvari koja se desila ovih dana i sedmica u Srbiji je to osjećanje popuštanja straha. Javio se stidljivo Nole, onda sinoć i novinari Memedović i Olivera Kovačević, pa zatim Bogdan Bogdanović, legendarni Aleksa i brojni drugi. Čak je i RTS korektno emitovao vijesti o događaju. Na samom protestu su bili Bodiroga i Sale Ilić. Obruč puca! Posebno raduje zviždanje Dačiću na dječjoj proslavi hora Čarolija. Niste više poželjni! Zbogom! – kao da čujem studente, njihove roditelje, babe i dede. Čitava naselja, gradovi, zemlje. Složno za promjene – sistema vrijednosti i ljudi koji su oteli državni aparat. Vrijeme je da se okrene novi list. Bez straha.

***

Očigledno je da na Balkanu samo Srbija ima kapacitet da se na ovakav način odupre otuđenim političkim elitama koje više ne žive život običnih građana. Težak je taj proces, mukotrpan, pun uspona, razočaranja i padova. Nadam se nekom uticaju spjenih sudova u regionu jer su i Hrvatska i BiH opterećene suštinski sličnim problemima. Takođe, prepun je internet redova kako sve ovo prave Rusi, CIA, albanci, naradžasta revolucija, Britanci, obojena revolucija, Kinezi, vanzemaljci i svi odreda. Niko ne spominje malog srpskog čovjeka kome se prelila čaša. E pa taj se dig’o bajo moj. Isti taj je isprašio Austrijance preko Drine u Prvom svjetskom ratu. I prekardašilo, pjevao je Đole Balašević. To je dominantan osjećaj srpskog roda. Nema tu više šta mnogo da se priča. Ovaj skup je istovremeno bio referendum, plebiscit i glasački dan. Ko to ne shvata i ne vidi, on nije normalan ili je izmanipulisan propagandom vlastodržaca.

Što se tiče Zapadnih sila, gospodin ambasador je juče bio sa Predsjednikom na otvaranju autoputa. Gle, baš zanimljivo da su odabrali isti dan kad i zakazani protest 😊

Sve nas to ne treba da zanima jer se za izbor naše vlasti pitamo mi, građani. Još od rata u Bosni sam naučio da je jedna stvar politika, intrige, zavjere, podrške, obavještajni rad, a druga stvar sami ostvareni/izboreni odnosi na terenu. Građani Srbije treba da se fokusiraju na teren, slijede sopstvene studente i mladost (i srce), pa će stvari doći na svoje. Juče je na terenu igrao samo jedan tim – ujednjeni narod Srbije. Desnica i lijevica, studenti i penzioneri, prosvetari i medicinari, rudari i đaci.

Svi pod nebeskom nadstrešnicom Srbije.

***

Kasnije, dok smo ispod nadstrešnice slušali proglas dramskih umjetnika Srbije prije početka predstave u BDP-u, razmišljao sam o simbolici. Stojimo tu skrušeno dok legendarna Vesna Čipčić podrhtavajućim glasom čita proglas, opkoljena glumcima predstave i na kraju svi srdačno aplaudiramo. Velika simbolika – glumci i publika ujedinjeni, studenti i srednjoškolci sa profesorima i penzionerima. Svi smo jedno, nekako.

Kažu danas u najavi Velikih priča da čovjek koji ne izda sebe, ne treba da brine za dane koji dolaze. Onaj koji ne izda sebe (ne onako sebično, već čovječno), neće izdati ni druge. Tako se krči put ka svijetloj budućnosti.

Mi juče nismo izdali sebe, nismo izdali ni studente.

I zato, ima nade, dok snijeg zatrpava balkansko poluostrvo.

Sve u svoje vrijeme ..

P.S. Danas stiže rođendanska čestitka iz EPS-a i mojoj porodici nikad veći račun za struju u modernoj istoriji Srbije.

Vakat je.

OMAŽ: Nino, dobri duh grada .. (2020 – 2024.)

Sve se mijenja, rađa, nastaje, živi i nestaje. Nekada je teško sve shvatiti i apsorbovati, ali dio smo prirodnih ciklusa. Prije par dana su ljudi proslavljali Svetog Nikolu, a neki su se i opraštali od našeg Nikole. Jedan grad čine ljudi koji žive u njemu i priče koje oni žive i stvaraju. 

Čini mi se da je Nino bio dobri duh našeg grada, maglovitog Dorasa, ponekad poseljačenog, ali uvijek živog i djelimično divljeg. Kao i svakom pravom junaku, njemu se počasti odaju prekasno, tek kada ode sa scene, uglavnom posthumno, ali šta da se radi. Bolje ikad, nego ikad, kažu stari.

Kako reče njegova ćerka Bojana, njen stari je bio izvan klišea, a osim porodice, pripadao je uvijek i isključivo samo jednoj stranci i instituciji – fudbalu. Znali smo da je Nino čovjek integriteta, uvijek svoj, ali i naš, van šablona, pa čak i kada su padale glave u onom podmuklom ratu. Izuzetno pametan, kada prepozna da treba da se skloni, ali uvijek nezavisan i nepokoran, kao samo Potkozarje ili njegova Ljubija, a pri tom pitom kao Kozara i Sana. Prije svega i nakon svega, Nino je bio dobar čovjek. Živio je u sretna, pa u nesretna i na kraju blagoslovljena vremena sa sopstvenim unučićima. Takođe, današnjim ljudima je vjerovatno teško to da spoznaju, da se neko bavio nečim prvenstveno iz ljubavi, ne samo iz golog interesa.

Zbog svega toga, a po malo i zbog britkog karaktera, kratkog fitilja i inteligentnih promišljanja, svi mi koji smo kao dječaci jurili za prijedorskim fudbalskim loptama, maštajući o velikim fudbalskim karijerama, smo ga voljeli. Istovremeno se neznatno bojali, ali najviše poštovali. Vrlo upečatljivo poštovanje ako ga poredimo sa odnosom ka drugim trenerima. Naravno, nikom nije bilo svejedno kad ga Nindža (kako smo ga isto od milja nekada zvali) zagalami. Autoritet je crpio iz velikog fudbalskog, ali i životnog iskustva i znanja o pravom, surovom životu. Bio je i jako dobar psiholog. Samouk, naivac. Tačno je mogao prepoznati ko je od nas kakav i kakav impuls mu treba ili nedostaje da se pokrene. Znao je da se izbori i sa najvećim mangupima poput Zgonje  (Borislava, op.aut.) ili Pere Miškovića. Bila je opšte poznata činjenica da je u mladosti bio sjajan igrač i da ga je povreda omela do možda i veće igračke karijere, ali mi smo ga uglavnom pamtili kao kreativnog trenera, pedagoga, te snažnu ličnost i očinsku figuru. Dobri i opasni duh koji je neumorno krstario centrom i „rudničkim zgradama“, znajući sve što treba da zna o svima nama koji smo povezani sa fudbalom na bilo koji način.

Osim toga, uživali smo u njegovom humoru, koji je bio rijedak, ali rezak i fenomenalan, pa je često probijao ispod ozbiljnih oklopa. Neke od anegdota pamtimo i danas, pa ih sa osmijehom prepričavamo.

Jedna on najstarijih je ona predratna kada je Nino vodio kadete (ili juniore) tadašnje FK Rudar Ljubije na veliki i dobar turnir u Rijeku, gdje je osim domaćina nastupao i NK Dinamo, tada član velike fudbalske četvorke. Na jednoj od utakmica, pred sam kraj je odlučio je da pruži šansu i Sadi, plavokosom, britkom momku iz siromašne prijedorske mahale, jarko motivisanog i naloženog da osvjetla junački fudbalski obraz. Sado je bio toliko uzbuđen da je nedugo nakon ulaska u igru sa loptom krenuo prema sopstvenom golu. Nakon početnog čuda od par sekundi, Nino je sa klupe počeo da viče – Op, zaustavljaj. Hej, stani!! Heeeeej! – pa je pola tima ljubijskih rudara krenulo da ga vija i da mu uklizava u noge.

Kad bi bio dobre volje, molili smo Ninu da nam ponovo i ponovo prepričava ovo dešavanje, nanovo se smijući.

Voljeli smo i njegove jezgrovite analize odigranih utakmica, dan ili dva nakon njih. Nino bi počinjao smireno, staloženo, racionalno da razlaže viđeno, a onda bi kao u nekom reliju ubacivao u treću, četvrtu i petu brzinu te se snažno živcirajući objašnjavao šta nije valjalo. Nerijetko je rajferšlus na njegovom gornjem dijelu trenerke bio žrtva gromkog temperamenta. Jednom prilikom, u toj istinski umjetničkoj egzaltaciji, iznerviran što se neke bazične greške u igri ponavljaju, šutnuo je neku staru papuču koja se nalazila ispred njega, a ispod stola za masažu u glavnoj svlačionici. Nakon par sekundi, papuča se doklizala otprilike na isto mjesto odakle je lansirana. Hrabri i u tom trenutku pomalo luckasti Prokopić (tada najjači dribler južno od Albukerkija) je rutinirano vratio povratni pas sa mjesta gdje je sjedio. Fokusiran, Nindža to nije ni primjetio, pa ju je nakon nekoliko minuta, u novom naletu emocija, ponovo opičio, pod prečku. E tu već svlačionica nije izdržala i eksplodirala je od smijeha, pa je nastala i ova legendarna epizoda.

Ono što nas je takođe sve prožimalo i što bi nam odmah vratilo osmijeh na lice je bila i situacija kada bi se Nindža uznemirio prilikom pripreme ili analize treninga, pa bi ubacivao njegove omiljene uzrečice – s’vataš, s’vataš!!

Ostajao je tada kratkog daha i polako počinjao da spušta verbalnu loptu na zemlju dok smo se mi dječje i mladićki krišom kikotali. Obožavali smo te krešendo trenutke koji su povremeno praćeni lupanjem rukom po starom stolu za masažu.

Najvažnije je u stvari to da je naš Nikola bio tačka spajanja, integracije. Spajao je predratni Rudar i njegove najveće sportske uspjehe, ratno preživljavanje „bubamare“ i epsko finale kupa protiv Borca iz Banjaluke, kada je u stvari proslavljan završetak rata u BiH, i na kraju poratni Rudar Prijedor i njegove najnovije uspone i padove. Spajao je stare i mlade, spajao je različite generacije, spajao je prijedorska naselja „Rudničke zgrade“, Ljubiju i Puharsku. Živo me zanima da li su ga i kako pomenuli dokumentarnom sportsko-životnom filmu Evo gola koji se ovih dana premijerno emituje (kraj 2024. godine).

Kada jednom FK Rudar Prijedor bude izgradi taj prokleti pomoćni teren sa vještačkom travom niko više od našeg Nindže ne zaslužuje da ponese njegovo ime. Bilo je i većih igrača, kao i većih trenera u našem klubu, ali u životnom opusu, šmekerstvu i tragu Nikole Bevandića se sublimira naša cjelokupna fudbalska radost, tradicija, snaga i tragedija. To treba prepoznati i poštovati jer time poštujemo sebe, svoju unikatnost i skoro stogodišnju tradiciju kluba.

Putuj Nindža, pamtićemo te po dobrom ..

Ognjen Vlačina

21.12.2020. god.

Ponovo 21.12.2024. godine

RAB

Dok u avionu Polish airlinesa odlažem završetak čitanja druge knjige Đurđice Čilić jer deboto uživam u njoj, slike inspiracije se samo nižu. Đurđica je ekspert za poljsku književnost, letim vezanim letom poljske aviokompanije preko Poljske za Švedsku, mora da je to znak.

Tako nastaje autofikcijska priča u prilogu.

***

Rab je bio naše ostrvo sreće ili otok sreće kako bi rekli domicilni. Kad si dijete, stvari gledaš drugim očima, a sestra Olja i ja smo često bili potajno ljubomorni kako naše sestre od tetke mogu provoditi čitava ljeta u tom morskom raju. Činilo nam se, bez ograničenja.

Njihova vikendica nam je izgledala kao vila jer je u njoj uvijek boravio buljuk ljudi – babe, dede, prijatelji, kumovi, rodbina, .. Kada smo mi ljetovali sa njima, bilo nas je osmoro. Tek sam nedavno spoznao da je taj objekat imao manje od 50 kvadratnih metara. Mali dječak, a velike oči.

Unutrašnje spiralne stepenice sa uskim, drvenim pragovima koji se kao zrake sunca šire od osovine ka spoljašnjosti, dodatno estetizovane bijelim čvornatim konopcima ograde koja se klati, fiksirana metalnim stubovima, predstavljale su u dječjem umu vrhunac arhitektonske egzotike i kreacije. Vodile su na mistični sprat sa spavaćim sobama. U stvari, govorimo samo o jednom od tri tipska objekta u nizu koji su se jednostavno naslanjali jedan na drugi, čineći mali i skladan arhitektonski potez. Kao takvi, imali su zajedničke zadnje izlaze i prirodne terase između kojih nije bilo ograda. Direktno do zvukova ljetnih zrikavaca i slike ožežene trave uz koje nisko mediteransko drvo. Tu stranu vikendice pamtim i po tome što su u jednoj komšijskoj vikendici tik uz nas, postojale dvije djevojčice sličnih godina koje su često dolazile ljetovati. Valjda je vlasnik tog objekta bio brkati čika Hare iz Bosanskog Novog, nekadašnji načelnik policije u tom gradu. I kod njih je stalno bivala promenada gostiju, slično kao i kod Hrgara. Ne znam ko je tu čije dijete i rođak bio, ali u mom fokusu su bile Kaja, tamnoputa djevojčica, kratko ošišane crne ili jako smeđe kose, uz velike, divne oči malo preplašenim i sjetnim. U njima sam ogledao duboki odsjaj života i nevinog prelaza u djevojaštvo. Druga, Hana je imala široko lice, pjegice na kraju obraza, malo kose oči i oštar smijeh što britko prodire kroz zidove. Ošišana na paž i preplanule kože, crvenkastog odsjaja, bila je čudna mješavina djevojčice i djevojke, malkice muškobanjasta. Čardak ni na nebu ni na zemlji. Starija sestra Pipi Duge Čarape.

I tako sam jednog toplog ljetnog jutra ne dišući slušao kako ih obe starija sestra kojoj sam zaboravio ime i lik praktično intervjuiše i anketira koja će mi biti djevojka. Uh koliko stida kod mene, a koliko radoznalosti u klempavim ušima. Da li da pobjegnem i sakrijem se negdje pod bijelim rapskim kamenjem ili trčim dok me god noge nose. Šta je činiti? Bura u grudima je prijetila da me raznese, prije nego sam bio prisiljen da se povučem, maštajući šta su sve dalje razgovarale.

***

Jednom smo nedaleko od vikendice u dugačkoj, neograđenoj međuteritoriji vikendaša bazali po velikom bijelom kamenju. Slatka dokolica bila je prekidana majčinim i tetkinim pridikama kako to ne bismo trebali raditi jer na takvim mjestima često borave gušteri i zmije. Možemo nagrajisati. Sledeće čega se kroz maglu sjećam je kako bježim od divljih pčela čiji sam roj očigledno ispod ili pored kamena nagazio ili se sve to nije stvarno ni desilo. Prepravljanje prošlosti mi ide dobro skoro kao sestri Jeleni.

Pomenuta sestra je često pričala o hrabrom dječaku Senku iz Sanskog Mosta koji je dolazio sa roditeljima na ljetovanje u obližnju vikendicu. Ta je građevina gabaritom premašivala sve tri male poredane u simpatičnom nizu i nalazila se drito između nas i pogleda na more. Taj žilavi dječak je bio stariji od nas nekoliko godina, prilično fizički razvijen, a Jelena je svako ljeto kad mi nismo boravili na Rabu donosila samo veće i luđe priče o njemu – te Senko izronio ježa, pa vidio ražu, te donio džinovsku školjku u obliku trube, zatim Senko preskočio zidić, bacio škrlju (plisku) koja je odskočila sedamnaest puta, popeo se na krov garaže i druge ludosti. Naprosto si morao da mu se diviš, a istovremeno te onako iskreno, dječje nervirao jer je bio sezonski supermen. Danas se to popularno kaže – ukrao nam šou. Vidio sam ga samo nekoliko puta i imao je divne, smeđe lokne, te predivan, šmekerski osmijeh koji je otkrivao pravilne, bijele zube. Godinama poslije, kad sam gledao frekvence iz holivudskog serijala o Rambu, zamišljao sam Senka kao njegovu jugoslovensku verziju.

Da ova priča ne bude savršena, potrudio se život jer su posljednje, šture informacije koje su stigle do bivšeg komšiluka govorile da se Senko početkom rata priključio Armiji BiH i to u nekim specijalnim jedinicama, te da je onako blentavo i ludo hrabar ubrzo poginuo, tako da s njim nikada nismo stigli da razbijemo ove mitove djetinjstva, uz neku domaću kafu u Sani (Sanskom Mostu, op.aut.) i prave baklave. Žalim za tim. Dok smo studirali, sestra Jelena se nekoliko puta rasplakala misleći na Senka, a u stvari je plakala za rajskim ostrvom djetinjstva na Rabu. Danas se katkad učini kao da to ostrvo nije ni postojalo.

***

Kada je Jelenina starija sestra, egzotičnog imena čak i za tadašnju Jugoslaviju – Malina, odlučila da u srednjoj školi sa svojim društvom napravi tur i iz Prijedora skokne do Raba na vikendicu da se malo zezaju i kupaju, znalo se da će biti belaja. Tetak Veljko i tetka Nena kao fenomenalni roditelji su podržali tu inicijativu, znajući da bi svaka ozbiljna zabrana prema nabrijanim, buntovnim srednjoškolcima bila samo kontraproduktivna.

Nakon par dana je prostrujala vijest koja je naša mala bića uznemirila i zatekla – Malina je zadobila potres mozga. Kad si mali, to nekako zamišljaš kao da je asteroid udario u tvoj komandni centar i da su posljedice nesagledive. Tada nisam znao da potres mozga može imati blažu formu, te ne ostaviti ama baš nikakve posljedice. Naravno, preplašen i prestidljiv da bilo šta pitam starije, kutrio sam u sebi.

Kasnije smo čuli više o nemilom događaju koji je skrojen kao neki kratak scenario prosječnih roditeljskih strahova. Tinejdžeri stoje na betonskom molu iznad mora, zadirkuju se i čikaju. Sigurno tu ima nekih simpatija, ljubavi, zadovoljstava, ljubomore i želja. Onda krene bezazleno gurkanje koje se intenzivira, djevojčica skoči u vodu, a za njom i grupa drugara, pa je nehotice neko zakači nogom ili koljenom po glavi, na šta ona odreaguje gubitkom svijesti ili samo jakom reakcijom.

Srećom po njih, ali i sve nas, ovo je samo ostala simpatična anegdota sa putovanja, bez posljedica, ali priznata kao jedna od uspomena koja će dijelu jedne generacije djece iz prijedorske gimnazije najduže trajati.

***

Jednom smo pak prilikom se obreli na malom bijelom čamcu koji nas je laganim tomos motorom prevezao na susjedno ostrvo ili otok. Sjećam se samo širokog osmijeha starijeg polu-brata Dejana koji se smije dok se vozimo, a potom kupamo. Ličio je tad na svoju majku i njen crnomanjasti osmijeh sa simpatičnim mladežom na licu. U povratku, motor se pokvario, dok se nebo iznad uvale koviltlalo, a dan polako pretvarao u nepogodu. Lagano, javljao se i vjetar, pa se strah prirodno uvukao u skromnu posadu. Veslali smo do iznemoglosti u ludoj trci sa vremenom da bismo pobjegli oluji na otvorenom moru. Čini mi se da je to bila iscrpljujuća borba za život. Rasel Krou u Gladijatoru i mi, bar-a-bar, do poslednjeg daha. Strah, vjetar, dva dječaka što veslaju i nemirno more.

Kasnije, u nesretnom ratu i naš Dejo je tragično stradao. Na početku onog što život nazivamo. Negdje u strmim gudurama oko Jajca i Mrkonjić Grada, na samom kraju rata, kao pripadnik mlade vojske. Žrtvovan za zemlju koja su se odrekli svi – i pobijeđeni i poraženi, mada su u našem ratu svi bili poraženi.

Na njegovom spomeniku još od 1995. godine stoje stihovi Džejeve pjesme – Nedelja i svi ste tu, sve podseća na sreću ..

Od tada istu ne volim da čujem.

Taj isti čamac kojim smo plovili po obodima ostrva je Hrgarima ukraden tokom rata. Par puta im se učinilo da su ga negdje u marini ili na slikama vidjeli, ali taj voz je odavno prošao.

***

Sjenka nad djetinjstvom, morem, Senkom, plivanjem i ostalim raznobojnim aktivnostima se naslutila početkom rata u Hrvatskoj, a zatim i u BiH, dok je tačka definitivno stavljena prodajom vikendice 1997. godine.

Počeo je tada neki drugi, novi život, ali u našim dječjim srcima zauvijek je ostao Rab, ostrvo ili otok sreće. Kruna jednog mirnog, predratnog djetinjstva, koji ni na koji način nije slutilo u kakav haos će nam se životi uskoro pretvoriti.

Zatišje pred buru, prijedorska bonaca ..

Mirno more i preostalu plovidbu želim glavnim arhitektama projekta ostrvo ili otok sreće. Posebno mjesto zauzima jedna sjajna tetka, pravi životni arhitekta iz sjenke, bez koje sve one velike arhitektonske zamisli glavnog projektanta tetka, ne bi imale smisla.

Govorim o ljubavi i beskonačnoj podršci, naravno.

Pa zaplivajmo ..

Asad adio ..

Nema čovjeka koji živi u Srbiji, možda čak i na Balkanu, a da nije čuo ili zapjevao ovu pjesmu. Obično tad pred očima tad idu slike proslavljenog, preminulog glumca Ljubiše Samardžića kako se široko osmjehuje, u ruci drži izanđali šešir i počinje da igra sirtaki, zamišljajući nikad dostižnu grčku obalu, more, zrikavce i životni spokoj.

Čini mi se da stasom Dr Assad pomalo podsjeća na našeg Smokija, visok, tanan, dostojanstvenog držanja.

I to je to od sličnosti, osim što na sintagmu bure baruta imam dve asocijacije – prva je Bliski Istok, a druga je Balkan. Mi zajedno onda dođemo kao neki burići baruta koji često zapale čitavu planetu.

Nadam se da griješim ovaj put.

***

Ako bi neko danas želio da razumije geopolitiku i pokušao da razmrsi šta se sve to trenutno dešava u svijetu, onda bi Sirija mogla da bude istovremeno dobar i loš primjer. Dobar jer se na njenom slučaju prepliću mnogostruki interesi svjetskih sila i korporacija, ali istovremeno i loš jer su stvari jako kompleksne i teško je razumjeti šta se stvarno dešava i zašto.

Dakle, Sirijom je do prije neki dan vladala porodica Asad. Prvo otac, pa onda sin. Zajedno skoro pedesetak godina. Kad sam prije petnaestak godina čitao članak u dobrom magazinu, pisali su o Siriji kao Švajcarskoj Bliskog Istoka, a Damasku kao predivnom, modernom, a tradicionalnom, orijentalnom gradu. Visoki standard, a drevna kultura. Ne znam koliko je od toga istina, ali znam da već desetak godina na teritoriji Sirije bjesni rat. Kažu da je građanski. Ukratko, prvo su bile snage Islamske države koje su pokušale svrgnuti drugog Asada, a onda su Rusi i Iranci vojno ojačali njegov uzdrmani režim. Dovoljno da ne padne i da zadrži glavne gradove Damask i Homs. Takvo, privremeno stanje potrajalo je sve doskora.

Rusi su bili tu da bi zadržali pristup luci Tartus odakle logistički  koordiniraju većinu operacija u Africi.  Kažu da su Mali, Burkina Faso, Niger i Srednjoafrička Republika samo neke od zemalja u kojima Rusija ima snažan uticaj i interes – finansiraju se režimi na vlasti, iznajmljuju privatne vojske (Wagner), šalje oružje. Kao kontra usluga, kontrolišu se poslovi u rudarstvu, najviše oko zlata i dijamanata, te time dobija snažan komercijalni interes.

Što se tiče Irana, njima je preko Sirije išla glavna logistika za Hezbolah u Libanon u sukobu sa Izraelom. Danas te pravce uglavnom drže Kurdi koji su djelimično pomognuti Amerikancima, ali u gigantskom animozitetu i sukobu sa Turskom, NATO članicom.

Dakle, Rusi i Iranci su odlaskom Asadovog režima na gubitku. Kolikom, saznaće se uskoro. Gledajući unazad, možda je bilo i očekivano da svjetski geoplaneri iskoriste ruski zamor ratom u Ukrajini i Iranske slabosti pokazane u odmjeravanju snaga sa Izraelom. Iran sa strane u ekonomskom i tehnološkom smislu djeluje pomalo iscrpljen sankcijama i dugotrajnom vlašću vrhovnog vođe.

Ko je onda dobitnik?

Neki iskreno vjeruju da Turska stoji iza ove ofanzive, iako je službeni stav zemlje protiv „stvaranja terorističke države“ i „podrška teritorijalnom integritetu Sirije“.

Glavna snaga pobunjenika je organizacija Hajat Tahrir al-Šam, koja se zvanično smatra  terorističkom organizacijom u Turskoj, kao i u SAD i Rusiji. I laicima je jasno da iako je akcija zbacivanja Asadovog režima izvedena od ovih militanata, napravljena je uz odobrenje zapadnih sila. Donekle se ovo može smatrati ustupkom tog istog Zapada prema Turskoj kakav nije viđen godinama, a to je da kontroliše veći dio ovog značajnog prostora. Da li je to istovremeno i zahvalnost Turcima što pod kontrolom drže migrantske tokove ka Evropi, ne znamo.

Ako se zna da su donedavno Turska i Rusija sarađivali (prvo ubistvo ruskog ambasadora u Istanbulu, pa slučaj puča protiv Erdogana), onda je vrlo zanimljivo vidjeti ovaj novi zaplet. Posebno ako se zna da su Turci snažno, ali deklarativno protiv Izraela zbog vojnih, a pomalo i zločinačkih akcija u Gazi i Libanonu, koji je opet snažan saveznik zapadnih sila (prvenstveno Amerike i Britanije).

Dobitnici su i našminkani islamski militanti koji su uspješno rebrendirani prije i tokom ove vojne akcije iako naša stara poslovica ovaj manevar lako raskrinkava – vuk dlaku mijenja, ali ćud ne.

Izraelci su takođe oprezni dobitnici situacije. Preuzimanje položaja sirijske vojske na Golanskoj visoravni i neprekidno bombardovanje vojnih skladišta i centara u Siriji to jasno pokazuje. Ali, odbacili su Iran od sopstvenih granica i uticaja, makar i privremeno.

Kina čuči u prikrajku i vreba.

***

Kad bih probao da rezimiram situaciju, izgledala bi ovako, pomalo šizofreno:

Turci, koji su u NATO savezu, su pomogli „presvučenim“ islamskim militantima da svrgnu Asadov režim i zauzmu veliki dio teritorije Sirije. Takođe su protiv Izraela i daju podršku muslimanskoj braći u Gazi i Libanonu, ali zajedno su u ovoj akciji sa Amerima i Britancima, koji opet šuruju sa Izraelcima.

Rusi igraju za sebe, ali koketiraju sa svima van zapadnog uticaja. Sa Iranom više, a sa Turskom manje, ali se može reći da su neka vrsta saveznika. Dali su i politički azil prebogatom dugogodišnjem sirijskom vladaru. Vjerovatno je kao i svaki dugotrajan vlastodržac, sve pošteno stekao 😊 😊

Iran igra za sebe, ali i za uticaj na Bliskom Istoku (Libanon, Irak, Sirija, Gaza) kojim se faktički brani van granica svoje zemlje od nasrtaja zapadnih geopolitičkih udara. Sarađuju sa Rusima u stilu – imamo zajedničke neprijatelje. Na njima testiramo dronove.

Kurdi, a posebno sirijski Kurdi nisu zadovoljni Al Kaidinim umivenim nasljednicima i imaju blagu podršku Amerikanaca, ali su u beskonačnom sukobu sa Turcima. Kontrolišu dio sjevernih i sjeveroistočnih provinicija Sirije i nukleus su nastanka buduće, toliko željene, Kurdske države, čiji nastanak Turska sigurno neće mirno posmatrati.

Amerika i Britanija ovim potezom jačaju uticaj u regionu, ali važnije od toga, slabe Ruse i Irance što im donosi bonus poene u dolazećim izazovima – sklapanje mira u Ukrajini i riješavanje Iranskog pitanja.

Ako u ovu jednačinu još ubacimo unutar muslimanski, hranjeni animozitet Šiita (Alaviti u Siriji) i Sunita u samoj Asadovoj Siriji, onda to dodatno komplikuje post Asadovu eru.

Kinu i Indiju kao dve najmnogoljudnije zemlje svijeta ni ne spominjemo.

***

Sve u svemu, opšta papazjanija i haos. Kao na nekoj divljoj žurci – ne zna se ko je koga do’vatio.

Ovako rasparčana i raščerečena Sirija je raj za analitičare i obavještajce, a pakao za žitelje ..

Pitajte Libijce ako meni ne vjerujete.

Ako smo tekst počeli Oliverovom pjesmom A sad adio (Bashare al Assade), mogli bi ga završiti drugom njegovom prigodnom numerom – Dobro jutro tugo ..

Kao djelimični izvor, korišteni članci sa portala Index.hr:

Asadov pad mogao bi za Rusiju biti puno gori nego što se misli – Index.hr

https://www.index.hr/vijesti/clanak/dobitnici-i-gubitnici-asadova-pada/2622942.aspx

Petničari

Skretničari, odžačari, kočničari, Petničari, nadničari.

U igri, izbacite uljaza iz priloženog niza.

Optičari, grafičari, statičari,

tamničari, parničari, statističari.

Riječ uljez u prvom redu teksta i ovog igrokaza, nosi najviše bodova.

Iznenađujuća je, sveobuhvatna i iz nje mogu da nastanu sve druge, slične priložene riječi.

I ne samo to, od nje mogu da se ispile i termini poput: dobri fizičari, sjajni nautičari, izuzetni matematičari, vrsni takmičari, odlični etičari, zanimljivi grafičari, rođeni genetičari, stručni kibernetičari i tako dalje.

E, tako vam je to u Petnici ..

***

Jesen je. Brda oko Valjeva žute se kao kruška. Ona zlatna, karamanka. Tako lijepo opjevana zajedno sa dunjama rankama. Sve nešto pozlaćeno i milno kao Gledićke planine u Šumadiji što bljeskaju sa milion svjetskih desktopa, jer ih je tako nanišanio Microsoft.

Dok se voziš do sela Petnice, prođeš pored grada Valjeva, pozdraviš se sa duhom Matije Bećkovića i u sebi ponavljaš neke od njegovih čuvenih stihova.

Evo možeš recimo ove, iz pjesme Kad dođeš u bilo koji grad:

Kad dođeš u bilo koji grad

a u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno

jer gradovi su uvek daleko

i u njih se dolazi iz daljine

a svako putovanje se oduži

jer svi misle jedino o povratku

mada povratka nema

a ko god odluči da putuje

mora krenuti jednog dana

a kad god krene

krenuće u ono doba

u koje uvek neko kreće od kuće

obično u nedelju

kada si i ti krenuo

a kad god je nedelja

najčešće si u nekom drugom gradu

a u kojem god budeš

recimo u Valjevu

biće to jedini grad

u kome si oduvek bio …

i onda dok ti stigneš, drumom pored valjevske deponije, tamo je već kasno i tvoje dijete su očas posla progutali domaćini – da vidi sobu, upozna cimere, sazna kakve su mu obaveze sledećih dana i slično tome.

Tebi ostaje samo da sjedneš u otvoreni amfiteatar, popiješ kafu na otvorenom i duvaš u ruke koje britko zebu dok te po licu palija zubato sunce, šarajući između tebe i petničkih livada u ranu jesen. Kano neki duhoviti Ilija Gromovnik, što odmara nehajno.

Kroki je dobar. Stigao si, a imaš osjećaj da nisi nikada ni odlazio i da je baš to to mjesto na kom trebaš biti, baš kao i tvoja djeca, baš kao puno školske djece iz Srbije, te poneko iz Republike Srpske i BiH. Kao da te je gore pomenuti pjesnik već vodio na ove obronke, što liče na brežuljke rodne Kozare.

Dišeš mirno, gotovo spokojno, pa se milo zadovoljstvo tiho spušta niz kičmeni stub. Trebalo bi češće tako, misliš, a brkovi ti se milimetarski smješkaju.

***

  • A šta ti je to, ta Petnica? –

zamišljam sijedog, brkatog đeda što sjedi napolju, na panju, gladi brke gledajući u daljinu i zamišljeno pita. Sporim, ali jasnim ritmom riječi.

Pa tu, nećeš vjerovati đede, školuju djecu za profesije i zanimanja koja danas ne postoje. Recimo, stručnjaci za virtuelnu stvarnost, zatim specijalisti za etiku u primjeni vještačke inteligencije, onda digitalni terapeuti, ekološki inženjeri, urbanisti pametnih gradova, pčeločuvari i ostale profesije čudnih naziva.

  • Ma je l’ ti to mene malo zavitlavaš – vidim đeda kako se malkice breca na mene.

Ma nikako! Samo govorim šta nas sve čeka i kako je jako teško danas obrazovati djecu. Sve je mnogo ubrzano, pa nema vremena da se sporo pristupa tako sveobuhvatnom izazovu kao što je obrazovanje mladih naraštaja.

Istraživačka stanica Petnica kao obrazovni centar danas djeluje vaninstitucionalno i finansira se iz grantova, donacija bivših učenika, participacije roditelja i sl. Vidim da ima i stidljivih pokušaja iz određenih ministarstava vlade Republike Srbije da se povremeno uključe sa podrškom i to je dobro, ali i nedovoljno za sve ono što ovi pioniri rade za našu djecu i budućnost. Posebno je važno imati kvalitet, biti otvoren, učiti i napredovati u državi i sistemu gdje je ukupan nivo obrazovanja pao na jako niske grane. To je onda malo podvižništvo. Kao kad pišaš uz vjetar, bez posljedica.

Koncept Petnice podrazumijeva obrazovni rad sa mladim ljudima, srednjoškolcima. Neki od njih zatim dobrovoljno postaju mentori mlađim polaznicima i krug uticaja se širi – dobija se više kvaliteta – klinci se uče da je važno početi raditi i privređivati što prije, da je obrazovanje neprekidan životni proces i da nauka nije neki dosadni bauk teorije iz knjiga osnovnog obrazovanja već živ, životan proces koji ima mnoge praktične primjene u svijetu oko nas. Takođe, na ovaj način se mnogo lakše prevazilazi generacijski jaz sa polaznicima koji je sada već izrazito primjetan u tradicionalnim obrazovnim instuticijama. Da ne pominjem to da nema ocenjivanja polaznika, te nema nepotrebnog raslojavanja i po ovom osnovu. Mladi ljudi su uključeni, angažovani, rade na samostalnosti i razvoju razmišljanja. Te kritičke aktivnosti društva koja nam toliko nedostaje. Sve to podsjeća na neke nordijske sisteme obrazovanja, nadaleko poznate po uspješnosti i inkluziji.

Uče se razni predmeti i oblasti, te se na početku stiče važna obrazovna širina da bi dijete moglo da sagleda sve i osjeti šta je to što mu je najbliže ili najdraže. Ne radi se na uprosječivanju polaznika nego na afirmaciji njegovih afiniteta i sposobnosti. Ispravno.

***

Vigor

Ime koje podsjeća na razigrani vjetar, često vrlo snažan i brz vjetrovit vazdušan tok sa sposobnošću da stvori razorne efekte. Riječ vihor dolazi iz slovenskih jezika i ima konotaciju divlje i nekontrolisane sile u prirodi. Kada pričamo o samom imenu Vigor, to je u suštini,  jednostavno muško ime latinskog porijekla i njegovo značenje je predstavlja – vatru, živost, snagu života.

Naravno, za iole upućene, ime Vigor je dugogodišnji simbol Istraživačke stanice Petnica. Možemo reći da je IS Petnica jedan od rijetkih svjetski prepoznatljivih brendova Srbije za čiji opstanak se gospodin Vigor Majić neumorno borio skoro četiri decenije.

Vrlo je zanimljivo da je gospodin Majić prije nekoliko godina otišao sa čela Petnice i to nakon što je nekoliko puta jasno apostrofirao probleme zagađenosti vazduha u Srbiji. On je tada kazivao da se najlošiji ugalj koji se na ovim prostorima prodaje ima naziv ‘kolubara’. Država ima moć da zakonima reguliše pitanja od najopštijeg interesa. Nemam ni trunčicu sumnje da lignit treba napustiti i otvorene kopove zatvoriti i zatravniti. Ceterum censeo, lignit treba zabraniti, a rudnike zatvoriti“, bile su njegove poruke.

On je tih dana govorio i da se ključni skok zagađenosti desio pre četiri-pet godina, a u Beogradu prije godinu dana, zato što postoji ugljarska mafija koja otkopava jalovinu i prodaje je. Kao krivca u svom govoru je imenovao REIK „Kolubara“ jer je dozvolila da se jalovina sa 30-40 odsto gline prodaje kao ugalj za jeftine pare. Nije se hrabri Majić libio da za problem, koji smatra da je ravan kolektivnom, sporom samoubistvu, „prozove“ javno preduzeće REIK „Kolubara“. Ako je javna tajna da je nedavno upokojeni političar D.M. Palma bio jedan od organizatora ovih poslova, onda je jako teško žaliti za odlaskom takvog čovjeka.

Ova tema je svake jeseni sve vidljivija i jasnija svakom stanovniku Balkana, odnosno najviše Srbije i Bosne i Hercegovine kao maksimalno izloženima razornom smogu i otrovnim česticama, tihim PM ubicama populacije.

Pored ovakvog jasnog stava o ekologiji i korupciji, gospodin Vigor je godinama bio poznat kao beskompromisan borac za kvalitetno obrazovanje i oštar kritičar tradicionalnog školskog sistema i sijaset, neuspjelih reformi. Jedan je od rijetkih koji hrabro opovrgava romantičarsko uvjerenje javnosti da smo zemlja talentovanih đaka.

Svojevremeno je u autorskom tekstu na stranicama dnevnog lista Danas povodom tri i po decenije Istraživačke stanice opisao tajnu uspjeha i opstanka:

„Za ovih 35 godina Petnica je uspela da ne bude poligon razmetanja, jeftine reklame, glaziranih bajki i fluktuacija dnevnih parola i lažnih snova. Da je tu popustila stalnim pritiscima, možda bi lakše rešila neke od svojih bolnih problema.“

Danas njegovim stopama gazi nekoliko saradnika i bivših đaka koji u relativnoj anonimnosti i tipšini nastavljaju predani rad na ovom biseru obrazovanja, bez očekivanja da će ih naše posrnulo i ranjeno društvo prepoznati. To su izuzetne stvari.

Hvala im za posvećenost I svojevrsnu žrtvu, sa nadom da će se ovaj pristup ipak isplatiti u korist našeg nezahvalnog, nezrelog društva. Nesvjesnog, prije svega.

Kao otac dva dječaka koji su osjetili čari, ljubav i blagotvorne edukativne efekte Petnice, beskrajno sam zahvalan i ovo je mali pokušaj da im predočim koliko su važni, koliko ih podržavamo i koliko smo zahvalni.

Petnica, put kojim se ređe ide ..

Srbija na pola koplja

Otpisani. Mnogi misle da smo otpisani. Pregorjeli, bez nade. Kao bakarna licna na starinskom osiguraču.

Današnja Srbija se već deceniju bori sa teškim kancerom korupcije i čvrste, centralne vlasti. Neki kažu autoritarne.

Dan nakon strašne tragedije u Novom Sadu, šetajući hladnom i mirnom Adom Ciganlijom primjećujem ogromnu srpsku zastavu, spuštenu na pola koplja. Dan je žalosti, ali ta slika u stvari metaforički reprezentuje stanje čitave nacije. Na pola smo koplja, grogirani, ošamućeni, sluđeni. To veliki vezir i priželjkuje. Tako dobija prostor da radi šta hoće.

Međutim, srpski narod ima jednu čudnu osobinu. Kada ga otpišu, kada je prežaljen, izbrisan,  zaboravljen, on uzvrati udarac. Jače nego što iko može da zamisli. Tako je bilo u istoriji i čini mi se da i ovoga puta svakim odlaganjem smjene postojećeg režima, stepen frustracije i bijesa u narodu raste, te će lom koji će u jednom trenutku neminovno nastati, biti samo veći, a prasak zaglušujući. Zna to i vladar. Pametan je čovjek. Zato se plaši i pojačava represiju.

Zamisli, četrnaest ljudi pogine, teško budu povrijeđena još tri ljudska bića, a ti ne uhapsiš nikoga ko je za to odgovoran, nego deset dana smišljaš strategiju kako najbolje sve da spinuješ i ne ugroziš EXPO i ostanak na vlasti (i slobodi)?! Zato hapsiš studente i djecu iz Novog Sada i Beograda koji se sa pravom bune i protestvuju. To pokazuje da je kraj vladavine blizu jer si se odrodio od naroda na čijem si čelu. Tačnije, to pokazuje da si tu na silu, na njegovom čelu jer da nisi, sišao bi među sopstveni narod i podijelio nemjerljivu bol i tugu zbog ponovo i ponovo tragičnog događaja.

Nisi više taj. Odlazi.

***

Kao što su decenije propadanja porodice i obrazovanja najmlađih kuliminirale tragičnim majskim djeco-ubistvom (od kog se srpsko društvo još nije oporavilo), kao i ludačkim pirom vojnog djeteta u Mladenovcu, tako je pad nadstrešnice u Novom Sadu i nestvarno ubistvo četrnaest nedužnih ljudi kuliminacija korupcionog načina vladanja i ubrzane, ali površne izgradnje zemlje. Možda predsjednikove namjere i nisu toliko loše, ali sistem koji je napravio je katastrofalan. Direktno proizvodi nesreću kroz sopstveni nemar, nestručnost, brzinu, nehat, bahatost, korupciju, nemogućnost da sve zamaže i iskontroliše ..

Slično školskom zadatku iz fizike, skup svih tih sila na jednom mjestu može ishoditi jedino sa propašću, manjom ili većom. Svakoj glavi u Srbiji koja iole razmišlja, to je jasno. Ostaje jedino nejasno kako se kurtalisati takvog nakaradnog sistema koji je počeo otvoreno da ubija. Kroz poštene izbore, to je nemoguća misija. Mudri narod ima izreku koja savršeno opisuje ovo stanje – Ne možeš dati kozi da čuva kupus.

Ako pričamo o mirnim građanskim protestima, oni su uvijek opcija, ali već nekoliko puta u posljednjoj deceniji ova predivna, spontana i iskrena energija naroda je proćerdana političkom jalovošću onih koji treba da artikulišu i sprovedu volju naroda, kao i političkom mudrošću i marifetlucima sadašnjeg vladara (puštanje da protesti traju do beskonačnosti, svađanjem predvodnika, „bušenjem“ protesta kroz socijalne mreže i frakcije i razvodnjavanjem, povremenom radikalizacijom kroz ubačene elemente). Dakle, vladar igra školski na ovom polju, priprema se, proučava stanje i podatke, te donosi pravovremene odluke. Bolji je političar od onih koji bi (ili ne bi) da ga smijene. I tu dolazimo do pat pozicije. Ako se na to doda činjenica da (licemjerni) politički zapad nema namjeru da ruši postojeći režim, onda stvari za srpski narod postaju još teže jer promjene za kojima vapijemo moraju doći samo i isključivo iznutra, a to je vraški teško.

I doći će. To nije sporno, samo je pitanje kada i uz koju cijenu.

***

Teško je danas pisati. Teško, jer su stvari obojene u pedeset nijansi sive boje. Ponekad i crne. Kako napisati nešto novo o društvenoj i političkoj situaciji u zemlji, a da to ne bude ponavljanje izlizanih fraza?

Srbija je danas zemlja bremenita problemima.

Jedan od najvećih i akutnih je problem ogromnog zagađenja. Čim počne sezona grijanja, slično kao u BiH, u gradovima postaje jako teško boraviti napolju jer vazduh naprosto smrdi. I nije problem to, već je problem što vlast ovu činjenicu relativizuje i osporava, te ne radi dovoljno na rješavanju ovog vitalnog izazova. To je strašno. Ubijanje sopstvenog naroda i djece.

„Ubijanje“ obrazovanja je takođe visoko na listi izazova sa kojima se suočavamo. Nedavni i opravdani štrajk prosvetara je zbog tragičnih događaja u Novom Sadu pao u drugi plan, a važan je. Prevažan. Ukazuje na strašne sistemske probleme društva. Nagomilane.

Zdravstvo nam je zdravo samo na televiziji, pa je čak i optimistična bivša ministarka Grujičićka udarila u stijenu interesa i birokratije, te tiho nestala sa javne scene.

Potencijalno litijumsko rudarenje u lozničkom reonu i slivu rijeke Save kao izvoru pitke vode za Beograd i pola Srbije, predstavljalo bi ekser u kovčeg Srbije. Zakucavanje vijeka, da se nikad ne oporavimo.

Medijski mrak nad zemljom je gotovo gušći nego onaj od smoga, a prednjači osioni i bahati Željko Mitrović sa poslovno – ucjenjivačkom imperijom Pink. Vlasnik Informera mu tercira dok zajedno izvlače crte, a nisu granične.

Samo Srbi na Kosovu i Metohiji znaju kako im je, te šta je obećano, a šta urađeno. Ubijen je Oliver Ivanović, jedan od rijetkih autohtonih Srba odozdo, koji se zalagao za suživot i razgovor. Očaj!

Ćutanje Srpske Pravoslavne Crkve na velike probleme društva, te verbalno i fizičko nasilje vlasti je sada već jako upadljivo. Kroz istoriju, Crkva je tiho ili javno bila na strani svog naroda, a ne na strani zastranjelog vladara. Pitajte braću Crnogorce i Mila, čuj mene Sir Olivera iz Alan Forda.

Licemjerje zapadnih političkih elita, te geopolitički interesi i koristi Kine i Rusije drže našu malu zemlju zarobljenu između velikih interesa, a opet prepuštenu rđavom vladaru koji te njihove interese, malo po malo, ispunjava. Mic po mic, kao partija mice.

Korišćenje državnih resursa u funkcionerskim kampanjama, bildanju kulta ličnosti, praćenju i progonu političkih protivnika, bogaćenju pojedinaca i kompanija bliskim vlastima su takođe odomaćen manir. Između ostalog, tu jasno vidimo kako kroz velike građevinske poduhvate i javne radove neselektivno prelivaju novac iz državne kase (novac građana Srbije) u privatne džepove. To se prostim jezikom naziva pljačka, otimanje, zloupotreba, trgovina uticajem, ..

Nastavite sami niz …

Zato i jeste teško pisati, djelovati, boriti se u takvim, crnim okolnostima.

Mada u Srbiji i Beogradu uvijek ima lijepih stvari, dobrih ljudi, komšija, predstava, studenata, filmova, pašnjaka, kajmaka, kraft pive, roštilja, djece, knjiga, žena, ..

Za njih se vrijedi boriti.

Srbija, to smo svi mi, a pogotovo ona studentarija iz Novog Sada koja hrabro pruža otpor. Svaka čast! Veliko bravo i za glumce SNP-a iz Novog Sada. Pravi građanski otpor i neposlušnost. Samo tako može i mora.

Neće kopati, a krivcima iz Novog Sada mora da se sudi.

To je jedini put da nam zastava ne padne.

Ne smije, iako je već dugo na pola koplja ..

Ne smije, jer nas onda neće biti i pali bi bez borbe, a to i nije baš serbski običaj, dragi moji ..

Neće pasti ..

Матер

Снажна ријеч. Двосложна.

Можда по изговору мало груба. Кад стане на последње слово Р као да се нешто преломи, заозбиљи, усјекне. Језик се напрегне да је закочи. Ангажује силне мишиће. Није шала.

  • Кажеш, матер? – неко те у сумрак одријешито пита, забринуто гладећи браду, пратећи то тихим уздахом. Тек да се плућна крила уздигну.

Ријеч сликана као ‘рапаво сукно што осјетиш под истрошеним јагодицама прстију. Кад руком случајно или нехајно прођеш њиме. Споровозно.

Матер.

Израз што се по изговору директно улије у кору малог мозга, широког тумачења и плимског обухвата. У њег’ стану животи, емоције, надања и свјетлост. Стане сва љубав овог свијета. Расположива.

У патријархалном дијелу Балкана који полако, али сигурно путује са сцене, ова ријеч често асоцира на слике јаких жена сиједе косе и карактерних црта лица. Стојанка мајка Кнежопољка или као лик чувене мајке са Козаре овјековјечене фотоапаратом Жоржа Скригина – пожртвовање, борба, жртва и љубав.

Некада са просједим косама увезаних марамом и скупљеним под тај тежачки свод мајчинске љубави. Ријеч која мирише на свјежу сламу, варенику и скоруп што шкрипи под зубима. Синоним супер-жене која се не зауставља радећи у кући и око куће, те стално нешто оправља, куха, пегла, намирује, тјеши, друге бодри и шеретски намигује. Жена која не тражи са себе готово ништа, а даје све. Митско биће несебичности што се увече гаси од прекомјерног умора. Блискост, ближњи, љубав.

Надљудска снага. Док кратко и кротко постоји.

***

Моја матер није таква.

Она је побољшана урбана верзија.

Плаве косе и лијепих црта лица. Права градска госпођа иако само дјевојчица са бескрајних брежуљака Срнетице што с јесени сјенче околину Дрвара, Петровца и Кључа. Млада пензионерка. Сад удешена животом као удовица. Хорска пјевачица. Музички понос фамилије.

Када би њени спретни прсти причали приче, можда би возом ишли до Новог Града гдје смо у рату заједно покушавали препродати неку текстилну робу да зарадимо који динар, па смрзнути у офуцаном возу схватили да смо чак и губитак у работи направили. Само ме помиловала по глави, пољубила и рекла идемо даље.

Њене руке годинама пате од тешког екцема, али је то никад није спријечило да направи помфрит послије напорних тренинга, испече полутке паприка са ренданим кромпиром, направи запечене палачинке са месом. Мислиш да суђе не-дај-Боже буде неопрано, иако нема воде? Да не причам о опцији да је стан неуредан. Нема те силе.

Како ли јој је било у сред рата, док смо сестра и ја под луксузном сијалицом акумулатора чкиљили и кобајаги нешто учили, а она размишљала има ли за сутра брашна и је ли џем прокисао, па онда шта ћемо јести или обући, хоће ли нас сачувати док зло не прође…, не могу ни да мислим. Све то сада, као родитељ, дубоко осјећам. Нешто и проживљавам. Касна емпатија.

Ту ме сустигне и сјећање како је некад предузетнички правила колаче од хуманитарног млијека у праху и тешком муком успостављала сарадњу са тадашњим сластичарима, давала ђацима са љубављу часове математике и физике, возила стојадина и голфа кад већина жена није смјела уопште да сједне за волан. Све за нас, дјецу и љубав што нас погони.

Све то уоквирено плаштом традиционалних, патријархалних вриједности мале средине. Невидљив и претежак терет лаке осуде и подсмијеха, грубих ставова и предрасуда. Наша матер је тад била авангарда, имајући у виду околности у којима је живјела. Зора, а Ава Гарднер 😊

***

Поподне смо се тролом одвезли до Студентског Трга док је сунашце још гипко миловало октобар, па прошетали до књижаре да потражимо освјежавајућа прозна дјела Ђурђице Чилић. Пише аутофикцију, што ми јако прија. Чак сам научио да и моји литерарни излети припадају истом жанру, па ме то додатно баш изнутра бодри.

Опијени спокојним вибрацијама мирног поподнева, сједамо у малу италијанску избу да попијемо еспресо, гледамо пролазнике и једемо мајкину омиљену посластицу – сладолед. Уживамо обоје. Она у укусу бундеве ил’ по народски мисираче, лудаје, а ја у егзотици леденог манга. Двоумим се да купим канелоне и понесем кући јер управо бинџујемо Сопранове, па да будемо на истим таласним фреквенцијама. Не радимо ништа посебно и послије хиљаду година, не журимо нигдје. Човјек напросто заборави да такав моменат може да постоји – лаган, господски и траје читаву вјечност.

Михољско је љето и полако пада мрак, па се чини као да смо матер и ја зауставили тренутак или га бар растегли у метафизици постојања. Не дамо да прође док лаганим корацима пролазимо начичкану кафану Пролеће, а гранитне плоче у улици Вука Караџића звоне потпетицама нацифраних београдских дама.

У пролазу срећем бившег радног колегу М. како са клинцима и познатом креаторком и мајком Верицом Ракочевић мирно шета. Јављам му се, а нетом након проласка размишљам да сам му требао рећи – ово је њежно вече мајки и синова, тачније матере и синова. То ми облачи осмијех на лице.

Савршнен тренутак мира и захвалност до неба што га проводим уз једну и једину – матер.

***

Мајка је отпловила тролом назад, а ја премећем по глави да смо у некој далекој историји хора Крсманац изводили Росинијеву композицију – Стабат матер. Утипкане су ми те ријечи негдје, па истражујем и сазнајем да су то почетне ријечи чувене католичке црквене пјесме написане око 1300. године која се пјева на Велику суботу. Многи су је музички обрађивали и то није случајно.

Стабат матер – стајаше (поред крста) мајка (Исусова).

Финишираћу псовком. Доста сам толерантан човјек. Отолерантио сам се, временом 😊

Међутим, када би ми неко данас рекао – јебем ти матер, мислим да би слиједила епизода као у стиховима Боре Чорбе:

Ноћас губим меч са собом

Негде почетком прве рунде

Нокаут, шта да радим с тобом

Нокаут, већ прве секунде

Волите и чувајте вашу матер, док је још ту негдје у близини. Његујте је.

И не обазирите се на оне пичкасте, мушке прозивке – мамин син. Па чији ћеш бити?

Матеро ..

Dobro jutro džezeri

Kao mlađi sam mislio da samo smarači slušaju džez. Zna biti dosadan, pomalo težak, kao ljepljivi prsti u vrelom ljetu punom visoke vlažnosti vazduha. Ono, kad ti nije ni do čega, a kamo li do muzike.

Prošle godine sam prvi put zavirio iza njegovih svedenih, živih vrata i odmah me je kupio. Motivisan mlađim sinom i njegovim duvačkim zamasima, hrlimo u Dom omladine Beograda da gledamo i slušamo mladu špansku autorku, pjevačicu i trubačicu. Vrlo zanimljivo dešavanje.

Na periferiji burnih porodičnih događanja, kod prijatelja doktora zapažam da on neprimjetno, dok radi, često sluša džez. To ga opušta i koncentriše. Vođen kovitlacom sopstvenih burnih emocija, odlučujem se da i njega povedem na prošlogodišnje izdanje beogradskog džez festivala. Filmska muzika legendarnog Morikonea u džez obradama vrhunskog zvuka saksofona, klavira i pratećeg benda nas naprosto opčinjavaju.

Čarobno veče i pun pogodak! I za prijatelja i za džez festival.

U poznim godinama ostvarujemo vezu. Sav taj džez i ja. Prijatelj pride.

***

Ove godine je jubilarno 40. izdanje Beogradskog džez festivala. Počinje danas, u četvrtak 24. oktobra i traje sve do ponedeljka 28.10.2024. godine u Domu omladine Beograda i sadašnjoj MTS Dvorani, svima poznatoj kao Dom sindikata.

Neki kažu da je to naša najstarija i međunarodno najistaknutija džez manifestacija, mada ne znam šta bi vedri Nišvil-ci kazali na to. Slogan rođendanskog izdanja je Džez nasleđe ili Jazz Legacy. Iza njega stoji jasna ideja da se evociraju uspomene na najveće momente u istoriji festivala uz prožimanje sa novim muzičkim projektima i nastupima aktuelnih umjetnika iz zemlje i svijeta. Koncept zvuči odlično jer se na lijep i kreativan način spaja tradicija sa modernim elementima. To volim. Ako još znamo da je predsjednik Odbora festivala džezer i muzičar Jovan Maljoković, rađa se nada da se struka suštinski pita, što kod nas ne vidimo u nekim drugim oblastima života i rada.

Elem, važan i velik jubilej ne samo za festival već i za domaću kulturnu scenu i muzičare koji su od samih početaka 1971. godine imali priliku da bar-a-bar nastupaju sa svjetskim muzičkim i džez zvijezdama. Neprocjenjiva prilika. Bi bap, bi bap.

Osim rođendana festivala, slavi se i rođendan kultnog Doma omladine, institucije koja je i stalna kuća muzičarima i džezerima.

Ako je festival počeo 1971. godine, opravdano se pitate kako tek danas slavi 40. godina postojanja? Odgovor je logičan, kad ga čujete. Od početka nesretnih devedesetih trajala je pauza od predugih petnaest godina, pa je festival obnovljen 2005. godine povratničkim izdanjem.

Bogu hvala.

***

Za više detalja o programskim večerima možete se informisati na samom sajtu ovogodišnjeg izdanja, a istakao bih samo nekoliko stvari.

Na ovogodišnjem izdanju nastupa vodeća svjetska džez pjevačica današnjice, američka diva Sesil Meklorin Salvant, dobitnica tri uzastopna Gremija za najbolji vokalni džez album. Pored nje, očekuje nas nastup i uvijek nadahnutog Big band RTS orkestra.

Pompezno se najavljuje i dolazak Bila Frizela koji zajedno sa Džonom Skofildom i Petom Metinijem čini zlatnu gitarsku trojku koja je godinama u vrhu prestižnih svjetskih anketa u ovoj vrsti muzike.

Tu su i dodatne domaće snage koje evociraju uspomene na srpske džez ikone iz prošlosti, oličene u ansamblu Serbian All Stars, sastavljenom od odličnih srpskih džezera mlađe i srednje generacije, dok će finalni koncert ovogodišnjeg Beogradskog džez festivala zaiskriti tokom programa One night in Havana i ekipe pod nazivom Buena Vista All Stars.

Pored glavnog programa u MTS dvorani i Domu omladine, u Studiju 6 Radio Beograda dešava se program The Best of Serbian Showcase, u saradnji sa inicijativom Serbia Creates gdje će se moći čuti sastavi koji su ranije nastupali na ovoj bogatoj manifestaciji, čime će se dodatno evocirati bogato sjećanje na prethodna izdanja.

***

Djuk Ellington, Ornet Kolmen, Majls Dejvis, Pet Metini, Duško Gojković, Čik Korija, Fil Vuds, Nina Simon, Dizi Gilespi, Džon Skofild, itd.

To su imena (i orkestri) koja su već nastupala na ovom festivalu. Čak i površnom poznavaocu muzike bi neka od njih trebala biti poznata. I jesu jer su svjetski važna. Tako je nekako od samog starta.

Prvo izdanje festivala 1971. godine je bilo dio spektakularne Američke džez nedelje u Istočnoj Evropi. Zamislite tada vrhunski džez odmah iza Gvozdene zavese. Nevjerovatno uzbudljivo. Kulturna istorija svijeta pred našim očima i ušima.

Godinu dana kasnije, u osvit festivala, publicista Žika Bogdanović zapisuje sledeće: „Ispunjeni uzbuđenjem i novom plimom nade, prvi put u ovom gradu primamo u goste – neke od najvećih živih ličnosti džeza… Imamo već Bitef, Bemus i Fest: sada dobijamo i Newport u Beogradu, sa vrućom nadom da će i on postati neotuđiva tradicija kulture ovog podneblja“.

Sve to govori o samom čovječanstvu u tom trenutku, kao i kulturnom zanosu Beograda i bivše države. Danas je država druga, ali su izazovi koji moderan svijet ima takođe multiplikovani novim ratovima i sukobima, kao i novim obzorjima blokovskih podjela svijeta. Da li je to sledeći, lucidni momenat za ovu umjetnost? Saznaćemo.

Rekordan broj nastupa na festivalu (17) knjiži Big bend RTS, nastupajući obično sa uvaženim gostima iz zemlje ili inostranstva. Rekordni broj individualnih nastupa kao lider orkestara i malih sastava ili kao istaknuti solista imao je Duško Gojković. Među strancima, rekorder je Dizi Gilespi sa 5 nastupa, a u novijoj istoriji manifestacije Džo Lovano sa 4 nastupa. Posle SAD i Jugoslavije/Srbije koji ubedljivo odskaču, na trećem mestu po broju učešća su austrijski sastavi, sa 22 nastupa na manifestaciji što je veoma interesantno. Festival je najduže trajao 2019. godine, čitavih 8 dana sa uvodnim i bonus koncertom, kada je festival pratilo i rekordnih 30 inostranih novinara. Najveći broj učesnika nastupio je 2021. godine – ukupno 164 muzičara.   

***

Naravno, završiću sa muzikom.

Ako ste već u zrelim godinama i porijeklom ste iz ovih naših, rascjepkanih država na Balkanu, a mislite da ne možete slušati džez, predlažem da se testirate. Kao neka muzička labaratorija, pa šta pokaže rezultat.

Na You tube-u nađite snimak kompozicije Mujo kuje (Doboy) koju izvodi Duško Gojković i Sarajevo Big Band, te je pažljivo preslušajte. Ako vam ova nije po mjeri, alternativno probajte sa kompozicijom Karanfil se na put sprema u izvođenju Stjepka Guta i Srpske simfonijske jazz svite, te pratnji najboljeg hora na svijetu Krsmanac – Obilić. Nisam subjektivan 😊

Sve to da se radi na miru, dok suton neprimjetno silazi u dan ili dok opošljavate nešto smisleno i važno, pa vam je potrebna koncentracija. Može i dobra knjiga da se čita tokom testa. Nema problema.

Nakon toga ćete saznati.

Ubrzo.

*

Do tada, želim vam dobar dan i najljepše jutro.

Što reče Bajaga, posljednji aktivni dobri duh Beograda – dobro jutro džeezeri ..

Školice fudbala

  • Hej, heej, pas, paas!! Pa dodaj, majku mu. –
  • Nikola, pazi desno, pazii – pa se okrenu od žičane ograde razočaran, trljajući lijevo oko savijenim kažiprstom.
  • Dobro, dobro, nema veze. Idemo dalje. – reče jedan dedica sijede brade bodreći unuka koji se snuždio jer su upravo primili go.
  • Pa šta radiš! Nemoj tu u zadnjoj liniji da se zajeba… – gotovo otpjeva jedan otac, grubo sastavljajući samoglasnike.

Pištaljka se sa terena čula čitav dan. Njen reski zvuk označavao je da je lopta otišla u aut ili korner. Ponekad da je napravljen faul, a može bit’ i penal. Na kraju, dupli otegnuti zvuk, pomalo već umoran, značio bi da je mini utakmica gotova i da fudbalski rat prestaje.

Sa nekoliko paralelnih i nekoliko udaljenih terena povremeno bi se čuo aplauz i bodrenje. Uglavnom kada bi neka od ekipa postigla pogodak.

  • Bravo Jovane! Konačno da je podigneš gore – sa vidnim olakšanjem u glasu zborio je jedan bezimeni tata.

Po stepenicama i malim tribinama su defilovale mame, sestre, braća, ponegdje čak i babe, ali najčešće očevi i đedovi. Zapetljanih prstiju visoko fiksiranih u žičanoj ogradi, jedan otac je gotovo ležao na toj međi, blizak malom terenu na vještačkoj travi i patuljcima koji su se tu premetali, kretali, sudarali.

U ponekom timu bilo je i djevojčica koje su se u ovom uzrastu razlikovale samo po dugim, lijepim kosama najčešće svijenim u dugačke repove. Znale bi i one primiriti loptu i iznijeti je lijevo ili desno do bočnih igrača. Ne znam zašto, ali većina ih je igrala u odbrani.

***

Sretao sam uređene mame sa filerima koje drže mlađeg brata ili sestru za ruku, razdrljene očeve sa velikim stomacima, nervozne taksiste što puše, romske porodice koje zajedno bodre svoje ljubimce na terenu. Svi su oni činili jedan neobičan eko-sistem oko malih fudbalera koji često nisu znali ni pertle da vežu. Čudna simbioza.

Ponekad, imao sam osjećaj da čitave porodice plešu u ritmu dešavanja na terenu, proživljavaju radosti i tuge koje su direktna posljedica grubog starta, promašene šanse, dobre odbrane golmana. Telefoni u rukama su brižljivo skupljali fragmente sjećanja koji bi u budućnosti mogli postati dio istorijskog, fudbalskog naslijeđa nacije.

Kakav samonametnuti pritisak na roditelje i njihovu nedužnu djecu. Oni su samo naše male sunđeraste replike. Sa karakterom.

  • Bravooo, bravooo. – jedan trener je gotovo pjevao, melodično podsjećajući na neku kratku ariju. Visoke lage, pa niske lage, sve u jednoj pjevačko-trenerskoj fazi.
  • Gledaj daljee, gledaaaj – davao je upute, a zatim nakon propuštene šanse ili lošeg šuta dodavao – nema veze, bravoo. Nek’ si se nagradio udarcem. Idemo daljeee. –

Roditelji su i dalje ćućorili oko terena gledajući šta njihovi nasljednici rade. Bili su to samo devetogodišnjaci ili desetogodišnjaci. Većina njih još uvijek samo željna dječje igre. Dobar dio njih nije ni bio sportski građen. Niko nije mario za to.

U povratku sa turnira i utakmica, male uši dječaka slušale su savjete grupe popularno nazvane hiljade selektora kako im tupi sledeće – gdje i kako su trebali da se postave, da udare loptu, zašto da trče u prostor, da budu malo čvršći kao pravi muškarci i bezbroj drugih dobronamjernih sugestija. Prepoznajem bivšeg sebe u ovim nastojanjima.

***

Dugo me mučilo razumijevanje uzroka popularnosti ovakvih i sličnih školica gdje djeca često imaju dresove sa svojim prezimenom, a čitav tim iste, moderno oslikane, ilustrativne dresove.

Promišljam, razgovaram, interesujem se, te kroz razgovor saznajem da se u radu sa mlađim selekcijama jedino u ovakvim početnim fazama zarađuje. Sve ostalo je gotovo neisplativo, naravno osim menadžerskih aktivnosti na kupoporodaji mladih fudbalera, ali o tom nekom drugom prilikom.

Naime, radi se o masovnosti, odnosno ekonomiji obima. Skupi se dvadesetak ili tridesetak i više uglavnom dječaka sa ponekom djevojčicom, oni treniraju i plaćaju članarine. Zatim se kroz takozvani cross sale (unakrsnu prodaju) prodaje i sportska oprema, ide na pripreme, odlazi na turnire, itd. Sa svakom od tih aktivnosti, klub i/ili trener po malo (ili malo više) zarade. Naravno, ima i onih klubova i trenera koji jedva pokrivaju kraj sa krajem jer iznajmljuju terene na kojima djeca treniraju, nemaju kritičnu masu djece, nemaju redovne platiše, itd. Dakle, sigurno da nije sve idealno, ali oni koji su već etablirani i prepoznati kao dobri i poznati, sigurno zarađuju pristojno.

Ali, otkuda tolika masovnost i pomama djece i roditelja, odakle toliki hype?

Kažu da je fudbal najvažnija sporedna stvar na svijetu. Danas je takođe jedan od velikih svjetskih integratora jer se igra skoro na svim svjetskim meridijanima. Afrika, Azija kao najmnogoljudniji kontinenti današnjice, zatim Sjeverna i Južna Amerika, Australija, Bliski Istok, te Evropa standardno. Svijet kao veliko fudbalsko igralište i vaše dijete kao dio te globalne i uspješne bajke.

Uvođenjem takmičenja Liga Nacija u Evropi i mijenjanjem formata Lige Šampiona i drugih evropskih klupskih takmičenja, čini se da fudbalska prvenstva, lige i takmičenja ne prestaju. Fudbalski perpetuum mobile. Lopta skače, okreće se i lova samo kaplje, televizori i kablovski kanali zvrče. Bez predaha i bez pardona.

Skoro je prirodno da i vi sa vašim djetetom elegantno uskočite u taj voz proklamovane uspješnosti i galantnog života.

Naravno, stvarnost je malo (malo više 😊) drugačija.

Kao prvo, sve pobrojano, kao i same školice fudbala hrane ovu iluziju kod roditelja da će možda baš njihovo dijete da uspije i postane profesionalac. To se danas ne radi direktno i na seljački način, već suptilno kroz individualne razgovore, iskazivanje dobrih osobina djeteta, bodrenjem, itd. Vjerovatno je to i vid suptilne manipulacije sa dijelom roditeljima i njihovom djecom koja su podložna tome. Takođe, pritisak sredine može biti ogroman i okrutan.

Kao drugo, dok to shvatiš i dok tvoje mladunče uklaviri da nije baš za taj sport, prošle su već dve ili tri godine, projekat školice uspio, čekaju se sledeći ispisnici. Važno je da se dijete kreće i da voli sport, misli roditelj u sebi. Nema veze što si im do sada ostavio dve hiljade evra. Važno je da je dijete sretno. A da li je?

Kao treće, statistički manje od 1% onih što počnu da treniraju postane profesionalni igrač fudbala tako da se šanse uspjeha mjere u promilima. Da ne spominjemo povrede, sreću i druge faktore.

Kao četvrto, već od kadetskog uzrasta vrli menadžerski soj kreće da vršlja, premješta, upravlja, prisiljava, forsira timove, igrače, trenere, tako da sav taj fudbal i trening prestaju da budu igra (kako bi trebalo) i počinju da bude velika, nepravedna muka gdje gledaš razne gadosti koje u suštini i ne moraš.

I danas pamtim riječi velikog čovjeka i dobrog fudbalskog trenera Nindže koji mi je jednom prilikom rekao – ne treba ti ovo V. Ti si dobar i pametan momak. Idi uči školu. Ovaj fudbal kod nas je pakao – krv, znoj i suze. Najviše gnoj. Bježi što dalje od njega. Možeš samo da propadneš.

***

Neću da mračim previše, ali zrelija društva znaju da ono što je komercijalno često nije i najbolje. Od onog što je komercijalno, od toga se najbolje zarađuje i od toga neko ima korist. Naša djeca sigurno ne.

Novinar popularnog kanala Sport Klub – Vladimir Todorović često piše i propagira da postoje tri bazična sporta koja su najbolja za razvoj mlađe djece, a to su – plivanje, atletika i gimnastika. To je baza (sportski) zdrave nacije i naroda. Trebalo bi tu da provedu nekoliko godina, pa onda iz ljubavi i afiniteta da izaberu sami šta će da treniraju.

To je ispravan put.

Ali neka svako bira svoj, ako ima takav luksuz.

Cijenu ćemo poslije plaćati svi zajedno. Kao društvo.

Bez obzira na visinu ceha ..

Bijela ruža

Ti si samo moje blago
moje srce na dlanu tom
jedna suza što me steže
prijateljstvo što nas veže

Više nema oka tvoga
onog smijeha koji ruši
dok se smiješ kao dijete
tresu ti se čak i uši.

REF:
Bijela ruža
potkozarska
u sred ljeta, pokidana
isprošena, nasmijana,
uvijek voljena.

Ti si majka, dobra žena
hrabro srce iz Krajine
svako dobro iz dubine
kozaračke bijele stijene.